|
|
 |
Akademik Radomir D. LukićUvodna reč knjizi Jovana Cvijića "Balkansko poluostrvo"1987Cvijićevo delo Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje, koje se ovde pojavljuje u trećem izdanju na srpskohrvatskom jeziku (posle svog originalnog izdanja na francuskom 1918. god.) i danas je vrlo značajno delo kako u pogledu celokupnog piščevog stvaralaštva tako i u pogledu značaja za našu, pa i svetsku nauku uopšte. Taj značaj se, najkraće rečeno, sastoji u njegovoj sintetičnosti. To je svojevrsna sinteza celokupnog Cvijićevog rada iz ove oblasti, ali i sinteza znanja do kojih je nauka uopšte došla proučavajući ovaj značajan deo sveta. Iako je od njegovog objavljivanja prošlo skoro šezdeset pet godina, ono je još neprevaziđeno u mnogo čemu — posle njega više se nije pojavilo takvo sintetičko delo o Balkanu. Nauka je, naravno, otišla dalje i mnogo je dodato i znanjima o pojavama koje je sam Cvijić proučavao i još više o novim pojavama, koje nije mogao ni naslutiti. Postoje, dakle, mnogo podrobnija nova znanja. Ali ih niko još nije sintetizovao onako kao Cvijić. Ona ostaju rasuta i iz njih je teško sklopiti onako skladnu i smisaonu sliku kakvu je dao Cvijić. Pisati sintezu znanja o jednoj ovako značajnoj i širokoj oblasti nesumnjivo je vrlo težak posao, mnogo teži nego proučavati pojedine izdvojene pojave koje čine sintezu. Za sintezu je potrebno mnogo posebnog dara, kojim raspolaže malo ljudi. Potrebno je, najpre, sve važnije pojave obuhvatiti; zatim ih povezati u celinu utvrđivanjem mnogostrukih veza među njima i odrediti važnost svake ponaosob određujući one koje su odlučujuće za kretanje celine. Pri tom, naravno, treba vladati mnogim naučnim oblastima, često vrlo raznovrsnim, jer je potrebno povezivati prirodu, društvo i čoveka, što znači vladati odgovarajućim prirodnim, društvenim i psihološko-kulturnim naukama. Sve te sposobnosti i sva ta znanja teško se mogu naći u jednom jedinom čoveku. A tom čoveku je još potrebna i jaka uobrazilja, bliska umetničkom daru, i moć uživljavanja, i, naravno, ljubav prema predmetu svoje sinteze, i, uprkos svoj ljubavi, objektivnost, pa i kritičnost. Sve se to skoro idealno srazmerno našlo u Jovanu Cvijiću. Ovo je delo najpotpuniji izraz njegovog takvog, sintetičkog naučnog duha. Takva njegova sposobnost nije, na sreću, onemogućavala ni njegovu suprotnu veliku sposobnost prodornog posmatranja izdvojenih, usamljenih pojedinačnih naučnih pojava, mada je i tu dolazila do izraza pre svega u njihovom objašnjavanju povezivanjem s drugim pojavama. U svoje vreme Cvijićevo delo je izazvalo interesovanje i među najistaknutijim stranim naučnicima, pre svega svojim metodama, potpuno novim, odnosno svojom sintetičnošću. Radeći tim metodom, Cvijić je zasnovao jednu novu nauku, antropogeografiju. Naravno, nije je on stvorio ni iz čega — ona se i dotad, razvijala, ali ju je Cvijić svojim metodom preobrazio. Suština tog metoda se sastojala u povezivanju tla i ljudi, u utvrđivanju njihovog međusobnog uticaja i objašnjavanju velikog broja pojava tim putem. I danas se uglavnom tako shvata Cvijićev metod i njegov značaj, kao metod "sociologiziranja" geografije. Međutim, iako u suštini tačno, ovo se shvatanje čini uprošćenim. Izgleda da je sintetičnost ovog metoda šira. Najpre, Cvijić ne spaja samo geografiju i sociologiju (etnologiju, etnografiju, istoriju...) nego i psihologiju, etnopsihologiju, socijalnu psihologiju, kulturologiju, karakterologiju... Ukratko rečeno, on spaja nauku o prirodi, nauku o društvu i nauku o čoveku u jednu osobenu sintetičku nauku o jednoj oblasti i njenim ljudima. Drugo, on se ne zadržava samo usko na utvrđivanju međuuticaja raznih činilaca koje ove nauke izučavaju. Osim toga, on svestrano obuhvata sve značajno za predmet proučavanja tako da daje mnogo više znanja nego kad bi se strogo ograničio na međusobne uticaje raznih pojava.
Da nije bilo Cvijića i njegovog pomoćnog istraživačkog i sintetičkog duha, niko više ne bi mogao dati tako potpunu sliku te oblasti i tih ljudi, jer ne bi mogao da oživi sačuvanu građu čak i kad bi bila sačuvana. Cvijić svoje delo počinje prirodom — tlom i klimom. Ali on ne opisuje prirodu neutralno — on je gleda kao ljudsko stanište, ističući one činioce koji ujedinjuju ili razdvajaju ljude i određuju im način života, pre svega privređivanja, ali i shvatanja života i sudbine, kao i njihovu psihologiju i njihovu kulturu. Njegova zapažanja o ovim činiocima su istovremeno neobično oštroumna i tanana. On izvanredno jasno i tačno uočava uticaj prirode na život i razvoj ljudi i društva, na određivanje njihove istorije. Tu je, u stvari, data cela jedna filozofija istoriji u suštini na osnovi geografskog materijalizma. Ali i ovakva odredba je verovatno preoštra i pregruba. Iako geografskog determinizma nesumnjivo ima, on nije tako grub da isključi i druge važne činioce. Naime, Cvijić zapaža promene u privredi koje zavise od drugih činilaca, iako u okviru geografskih, kao što su demografski, istorijski, psihički itd. On, dakle, pokazuje granice tog determinizma. Isto važi i za uticaj istorijskog činioca i druge. Međutim, Cvijić takođe podvlači i uticaj geografskog činioca neposredno na čoveka i njegovu psihu, njegovu duhovnu kulturu, povezujući odmah ove vrlo raznovrsne pojave i obuhvatajući celinu. Ali glavni pravac njegovog razmišljanja je, u osnovi, političko-istorijski. On teži da utvrdi kako posredni i neposredni geografski uticaji određuju tok politike i države i time istorijske sudbine naroda, vodeći računa i o stvaranju osobenih kultura. Tako određuje kulturne pojaseve, što je njegov vrlo važan i umnogom originalan pojam, koji je, u stvari, uspela sinteza velikog broja elemenata i kojim on želi da objasni mnoge konkretne istorijske događaje, kretanja civilizacija na datom prostoru, pojam koji kasnije nije bio iskorišćen kako je trebalo i moralo. U vezi s ovim je već i pomenuto značajno Cvijićevo otkriće balkanskih seoba, koje su ispremeštale, naročito od dolaska Turaka, celokupno balkansko stanovništvo i stvorile potpuno nove njegove skupine. Otud je potekao i podsticaj za Cvijićev veliki naučni poduhvat, jedan od najvećih u svojoj vrsti, a za nas veoma značajan, poduhvat utvrđivanja porekla stanovništva u našim današnjim naseljima, koji još nije priveden kraju, ali koji u poslednje vreme uspešno nastavlja Srpska akademija nauka. U proučavanju ovih seoba Cvijić se nije ograničio na njihov prost opis — glavna mu je namera bila da utvrdi zakone seoba i stvaranja novog sastava stanovništva kao njihove posledice, uz sve teške sukobe, pa i borbe prilikom sjedinjenja u novo stanovništvo. Prvu knjigu svog velikog dela Cvijić završava privredom i naseljima, posvećujući osobitu pažnju ovim poslednjima. Tu je sadržana ogromna građa, vrlo sažeto izložena. Ko zna da piše, zna i to da je mnogo veća veština pisati sažeto nego opširno. Ostaće klasične Cvijićeve slike vrsta naselja i kuća, njihova klasifikacija, veza njihova s tlom i zanimanjem, uloga koju su imale. Na kraju ove knjige Cvijić je dao vrlo sažete nacrte društvenog razvoja i psihičkih promena u pojedinim krajevima Balkana, koji pokazuju kako bi uspešno ova pitanja obradio u širokim razmerama da je stigao da to učini. Za razliku od prve, druga knjiga je ograničena na jednu pojavu — na etnopsihičke tipove balkanskog stanovništva. To je inače vrlo zamršena stvar, pa je Cvijićeva obrada ovog pitanja izazvala i najviše nedoumica i neslaganja. U njegove tvrdnje se ovde sumnjalo u većoj meri nego u ostale. Ipak se čini da je tu bilo više nerazumevanja nego što je potrebno. Iz razloga u koje nije nužno ulaziti (uglavnom iz predrasuda), neki naučnici su smatrali da je ovde teško utvrditi neke istinske naučne zakone. Drugi su se plašili da opis ne bude pristrasan, pa da ne ispadne da je neki tip ulepšan, a drugi nagrđen, što može dovesti do neprijatnih posledica u odnosima između tih skupina stanovništva. Nekima se učinilo da se sve to može naći i u Cvijićevim opisima, da on precenjuje izvesne tipove, a druge potcenjuje. Razume se, bilo bi preterano tvrditi da su Cvijićevi opisi potpuno tačni, kao što je svakako izvesno da ni njegova klasifikacija nije do kraja precizna. Uostalom, dalje seobe i istorijske promene unele su mnogo promena i u same tipove, koji su, naravno, pretežno istorijski, a ne biološko-psihički određeni, što je i Cvijić znao. Ali pored svega toga teško je reći da u Cvijića u tom pogledu ima težih omaški ili praznina. Šteta je što je zbog pomenutih predrasuda obrada ove pojave uglavnom stala posle njega ili, ukoliko je i nastavljena, to je često bilo upravo na onakav rđav način kakav je on izbegao, a kakav su mu, bar delimično, pripisivali njegovi javni ili, još više, tajni kritičari. U svakom slučaju, ovaj njegov rad ostaje pionirski u mnogo čemu, a njegove rezultate će uglavnom biti teško opovrći. Njegov primer, nesumnjivo, ostaje veliki izazov našoj nauci, koji ona mora da prihvati ako hoće da ispuni svoj zadatak. Izgleda da ne bi trebalo napominjati da, recimo, organizacija rada u raznim našim krajevima, način ponašanja prema ljudima, razne državne i društvene mere treba u velikoj meri da zavise, između ostalog, i od osobenog psihičko-karakternog tipa dotičnog stanovništva ako se želi da budu uspešni. Ne može se na isti način postupati na Kosovu, u Makedoniji, u Sloveniji i u Crnoj Gori i Vojvodini. Uostalom, i sam naš federativni sistem u znatnoj meri je time prouzrokovan i zato i prihvaćen. Proizvodnost rada i funkcionisanje političkog sistema nesumnjivo zavise i od toga. Razume se, tu treba uneti više novih naučnih metoda, preciznijeg posmatranja, doći do više građe i osobito voditi računa o novim činiocima, koji dovode do znatnih promena — sve ono što čini da se ne može unapred uzeti da su zaključci do kojih je došao Cvijić potpuno tačni i danas. Ali treba, pre svega, uočiti značaj ovog pitanja, koga je on bio potpuno svestan, i kritički preispitati njegove rezultate te ići dalje. Nema potrebe dalje podrobnije ulaziti u sadržaj ovog velikog dela. Ono je pred čitaocem, koji će moći da uživa u njegovom bogatstvu, u moćnom duhu njegovog pisca, koji je umeo da spoji u tako skladnu celinu prirodu, društvo i ljude i da pokaže njihovu tesnu međusobnu povezanost i uticaj. Od Cvijića treba učiti upravo to, taj metod kojim se otkriva povezanost i međuuticaj svih činilaca jednog živog društva, koje živi na jednom tlu dovoljno omeđenom od ostalih da bi imalo više onog što ga ujedinjuje i istovremeno odvaja od drugih. U rukama neveštih Cvijićevih sledbenika obrada sličnih pitanja se pretvara u mehaničko, izdvojeno izlaganje pojedinih pojava — tla, klime, privrede, istorije, naselja, kuća, kulture itd., ali bez povezivanja svih tih činilaca, tako da se dobija jedan mehanički zbir raznih pojava umesto žive i organske celine i jedinstva društva koje iz njih izrasta. Naravno, i ovde, da bi se naučilo, nije dovoljno samo naučiti, znati, nego treba i umeti, imati onaj dar koji imaju daroviti ljudi. A Cvijić nije bio samo darovit nego izuzetno darovit. Tako se pokazuje da ni nauka nije samo čista nauka nego i tzv. veština, tj. dar. I, razume se, dar treba upotrebiti na ono što je plemenito, ne traćiti ga. A to znači posvetiti život razvijanju i primeni tog dara, što u velikoj meri znači žrtvovati život. Cvijić je upravo tako mislio, osećao i radio dajući veliki moralni primer služenja narodu svojim darom. Nije uzalud rekao da je čoveku život dat da ga pošteno utroši. On je svoj zaista pošteno utrošio. Očigledan dokaz je i ovo njegovo veliko delo. Ko zna kako je teško na licu mesta u najtežim uslovima, idući Vukovim stopama, Cvijić skupljao građu za njega i kako je sve to lično proživljavao, taj će shvatiti koliko je života i snage u delo utrošeno. Zato će ono i time služiti kao primer i podsticaj onima koji ga nastavljaju. // Projekat Rastko / Antropologija i etnologija // |