Дачка религија

Одредница из Лексикона религија и митова древне Европе, саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Савремена администрација, Београд, 1992.

Дачка религија подразумева религијска схватања, култове и ритуале популације која је крајем I миленијума пре н. е. насељавала територију од северног дела Панонске низије до доњег Дунава. Та популација, коју су грчки писци називали Гетима, а римски - Дачанима, укључује се у велику породицу индоевропских народа. Процес формирања Дако-Гета и њихове религије започиње већ почетком II миленијума пре н. е., али се они јасно сагледавају тек у последњим вековима старе ере, посебно кад је Бојребиста (владао од 82. до 44. г. пре н. е.) ујединио дачка племена и створио снажну државу са центрима у Трансилванији. Моћ Дачана сломили су Римљани. После дуготрајних ратовања, Трајан је 106. године коначно покорио Дачане и њихову територију укључио у Римско Царство, у чијим је оквирима она остала све до 271. године.

Извори за дачку религију веома су оскудни. Херодот први помиње Гете и истиче да они верују да не умиру, него да покојници одлазе богу Залмоксису или Гебелезису (према новом читању Небелизис). Сваке пете године шаљу гласника да Залмоксису пренесе њихове молбе, и то на тај начин што га бацају у вис и дочекују на копља. Ако копља прободу гласника и он одмах издахне, веровало се да им бог указује милост, а ако се то не догоди, сматрају да је за гласника одабрана погрешна личност па бирају другога. Чини се да су Гети поштовали Залмоксиса као велико божанство земље, на шта указују предања о његовом подземном стану (в. Залмоксис).

О осталим божанствима дачког пантеона нема поузданих података. На основу археолошких налаза претпоставља се даје поштована једна богиња, слична Хестији, и бог који по својим функцијама наликује на Ареса, односно Марса. Под утицајем Трачана прихваћен је и култ богиње Бендиде (в. то име под Трачка религија). На основу натписа и фигуралних представа из римске епохе може се закључити да је известан број дачких божанстава и хероја у то време поштован под именом Либер Патера, Херкула Инвиктуса, Силвана или Дијане Мелифике. Заветни рељефи показују да је посебно био популаран мистични култ такозваних Подунавских коњаника. Тај култ је посведочен оловним, каменим или керамичким иконама, на којима је у средишту приказана богиња, са једним или, чешће, два коњаника, који газе људску фигуру или рибу. На основу пратећих иконографских детаља (жртвовање овна, ритуална гозба, попрсја Сола и Луне) може се закључити да је култ Подунавских коњаника настао под јаким утицајем митраизма, односно Диоскура и Кабира. Представе на скупоценим предметима нађеним у кнежевским гробовима из V-III в. пре н. е. вероватно имају религиозан садржај. На парагнатидама шлема гетског типа из Аџиђола (Румунија) приказан је брадати коњаник са копљем у подигнутој десници, док су на кнемидама представљене две змије: једна која се приближава коњанику и једна која се устремљује на неку птицу. Испод коњаника приказан је мушкарац на престолу са ритоном у једној и орлом у другој руци. Те представе упућују на култ хероса, посебно на хероса на коњу. На шлему из Коцофанештија (Румунија) представљена је сцена жртвовања. Мушкарац у оклопу и огртачу, са шиљатом капом на глави, вероватно свештеник, мачем убија овна. На ритону из Пороина представљене су у средишту две људске фигуре на престолу, вероватно божански пар, а покрај њих - по једна фигура у гесту адорације.

Из писаних извора је познато да је у време стварања дачке државе свештеничка каста уживала највећи углед. Врховни свештеник Декајнеос (Дикинеус) био је уз Бојребисту нека врста краља, јер је сматран духовним учитељем и вођом Дачана. Његова моћ је била тако велика да је он заповедао не само људима из нижих сталежа већ и краљевима. Свештенство је свакако имало значајну улогу и касније, на шта указују добро организована светилишта која су откривена у различитим деловима Дакије. Највеће и најцеловитије истражено је светилиште у Сармисегетузи, главном граду и престоници Дакије. То светилиште заузима велики ограђени простор, а састоји се од неколико правоугаоних и кружних конструкција. Највећа кружна конструкција, пречника 9,40 м, састоји се од прстена положених андезитских блокова које прате андезитски стубови и од два унутрашња прстена од дрвених стубаца, једног кружног и једног потковичастог. На основу распореда и броја тих елемената претпоставља се да је то светилиште одраз својеврсног дачког календара, у коме је година подељена на 12 месеци са по 30 дана, а сваки месец на пет периода од по шест дана. И за остала два кружна светилишта која су откривена у Румунији у Фетеле Албе и у Пецица мисли се да су формирана на основу одређених астрономских посматрања у која је био упућен врховни свештеник. Правоугаона светилишта састоје се од три до шест редова камених база за дрвене или камене стубове или ступце, најчешће од по 5 до 15. Јединствен култни споменик је олтар у виду стилизованог Сунчевог диска, који је конструисан од зракасто распоређених андезитских плоча, а чији пречник износи 7 метара. Диск је подељен на 10 сегмената који представљају Сунчеве зраке, а сваки од њих се завршава једним малим четвороугаоним удубљењем чија функција није довољно јасна. На том олтару нађен је слој пепела са костима свиње и керамичким фрагментима, очигледно спаљених жртава. На олтару су примећени и уски канали којима су се течне жртве сливале у камено корито, скривено испод земље. Претпоставља се да су ту богу Сунца приношене на жртву разне животиње, а можда и људи.

О сахрањивању и култу мртвих код Дачана може се судити претежно на основу археолошких налаза. Са њихових територија већ од почетка II миленијума пре н. е. познат је велики број некропола са гробовима, како спаљених тако и инхумираних покојника. Луксузни предмети који су стављани уз покојника, почев од средине I миленијума пре н. е. показују да се од тог времена утврђује веровање да мртви одлазе у један предео где ће вечно живети и уживати у сваком задовољству. Мада се у облицима гробова и начину сахрањивања уочавају и утицаји хеленистичке и келтске латенске културе, ипак је локална традиција најизразитија, а огледа се посебно у гробовима племенске аристократије. У једном таквом гробу у Аџидолу, испод великог тумула начињене су две просторије, и то већа у којој је у дрвеном ковчегу сахрањен мушкарац и мања у којој је сахрањена жена. Покрај њих, у ограђеном простору, нађени су скелети три коња са целокупном опремом. Покрај покојника стављено је његово оружје са церемонијалним шлемом и кнемидама од сребра, декорисаним златом, као и скупоцене сребрне вазе украшене фантастичним животињама. Жена која је приликом сахране мушкарца убијена, као и три поменута коња, вероватно је покојникова супруга или робиња. Овом гробу је сличан и принчевски гроб из Крајове, у коме су такође нађени многи предмети, посебно делови коњске опреме, богато украшени главама бика, лава или пантера.

О религији Дако-Гета још није написана општа студија; једино се располаже делима која се односе на врховно божанство Гета, на Залмоксиса, види: M. Eliade, Zalmox, the Vanishing God: Comparative Studies in the Religion and Folklore of Dacia and Eastern Europe (Chicago, 1972). О дачким боговима и светилиштима види: H. Daicoviciu, "Dakische Gottheiten und Heiligtumer" у каталогу изложбе Die Daker (Mainz/Rhein, 1980).

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]