NovostiPretragaO projektuMapa projektaKontaktPomocProjekat RastkoPromena pismaEnglish
Projekat RastkoAntropologija i etnologija
TIA Janus

Дејан Ајдачић

Чудесно исцељење опседнутих

Зборник "Чудо у словенским културама", Београд, 2000, стр. 353-363

Одређења људске нормалности обухватају мањи или већи број физичких или психичких црта које не излазе ван оквира норме, својстава којима јединка не одступа од уобичајеног и прихваћеног људског понашања. Иако свако велико разликовање, онога који је битно другачији од већине, чини посебним и врло упадљивим, однос заједнице према изузетном појединцу зависи од користи или штете коју он доноси друштву. Наравно, друштво и они који у њему имају повлашћену улогу, нису непогрешиви у процени дејства тог изузетног појединца, али у оквирима различитих култура препознају се позитивни однос према, нпр. светом заносу, према изузетној лепоти, или негативан однос према наказности, необузданом пориву ка рушењу итд. У оквирима свих култура постоје и представе о пожељној равнотежи психичких одлика које се сматрају нормалним. Док се наслеђене и стечене способности рационалног мишљења оцењују мером памети и глупости, емоционално-вољне реакције се процењују према придржавању прихваћених модела понашања и односа према људима. Одступање од тих модела схвата се као поремећај који ваља исправити. Лудило вероватно припада оној сфери несагласности појединца са околином у коме је мање ухватљивих и проверљивих чинилаца него у другим областима живота. Како је процена да неко није психички нормалан болна и за појединца и за друштво, а може бити опасна у случају злоупотребе или омашки, питање модела лудила и њиховог исцељења може бити важно и занимљиво и у оквиру словенских култура.

Представе о опседнутости људи нечистим силама подразумевају веровања о присуству нељудских бића у човековом телу. Појаве психичког живота засноване су у таквом поимању света на тесном прожимању телесног и духовног, те и поремећаји у емоционалном односу према себи и другима имају свој телесни узрок. Исцељења опседнутог везана су за истеривање нечисте силе из опседнутог тела. Како су се мењала сазнања о човеку и силама које њиме управљају, тако су се и питања опседнутости и душевног поремећаја од претпостављене нормалности мењала кроз историју. Свако истраживање ненормалног понашања - од испитивања поштованог светог лудила до најгрубљих казни за непожељан бес, захтева строго одређивање културно-историјског контекста представа о опседнутим људима.

Норму духовне и душевне нормалности одређују идеолошки и религиозни ставови још од најстаријих времена. Духовна лица која су овлашћена да "штите" норму, баве се њеним учвршћивањем и модификовањем, контролом одступања од норми, и одбацивањем или преобраћањем - кажњавањем или лечењем ненормалних. Однос према душевно оболелим није једнозначан и често је амбивалентан. Рационална и осећајна колебљивост у односу на људе друкчијег поимања себе и других, зависи од културно-историјских прилика и могућности да се унутар одређеног система вредности и међуљудских односа прихвати другачије понашање. Осуда и прогон друкчијег понашања је тим веће што је норма више учвршћена, и што се њиме више подрива лествица вредности те културе. У избору између лечења и насиља, границе нису чврсте, и често се под окриљем добрих намера или доиста добрих жеља да се појединац врати у заједницу изводе врло окрутне ствари, као што се и насиље каткада прикрива исцелитељским разлозима.

Овим начелним и полазним ставовима, у разматрању које ће превасходно бити усмерено на фолклорне и књижевне представе у културама ваља додати и сложеност естетских преображаја које уносе додатне садржаје у представу о опседнутости.

Историја умоболних и односа друштва и његових повлашћених заштитника, одражава ставове епоха и њихове духовне преокупације. Упознавањем различитих модела нормалности и ненормалности опседнутих људи, људи обузетих непријатељском силом коју они сами не могу да савладају, сазнајемо нешто више о историји словенске душевности, помирљивости или непомирљивости наших предака, моделима обликовања понашања других у име виших моћи. Овде ће бити укратко осветљени Народни-пагански модел, новозаветни модел и народно-хришћански модел односа према опседнутима и њиховом исцељењу. Научно-медицински приступ у овој прилици неће бити предмет пажње, ни у могућем одређењу савремених дијагноза за некадашње називе, ни у односу према савременом третирању опседнутости као болести. Невољу у разграничавању лудила и других болести чини приписивање свих зала ђаволу и нечистим бићима. Неслогу, превару, искушења, блуд, насилништво исто као и лудило изазивају демонска бића наносећи људима зло.

Народни-пагански модел. У народној култури одступања од нормалног понашања тумачена су на различите начине, али се најчешће веровало да га изазива нечиста сила која је ушла у човеково тело. Нечисте силе улазе, према тим представама кроз уста човека који зева, гутањем хране или пића у којима се налази нечиста сила, која се у човековој утроби, потом, претвара у муве, змије, жабе, мишеве и сл. (Виноградова 1999: 94, Левкиевскаја). Такав човек и против своје воље испушта нељудске звуке, бучан је и агресиван, непоштује ред и друге људе. Везу лудила са животињама које су ушле у човеково тело потврђују и бројни изрази разних словенских народа типа имати муве/бубе у глави (Терновскаја: 120-124). Психички поремећаји се тумаче или као сувишак и постојање страног бића у телу или као недостатак (фали му ... у глави).

У оквирима народне концепције долази до преплитања телесног и психичког, како у "дијагнози", тако и у начинима исцељења. Да би се опседнути човек ослободио нечисте силе која се сместила у његову главу или утробу, нужно је магијски изазваним радњама и бајањем истерати одговарајуће хтонске животиње или инсекте. Магијским поступцима се истерују зли демони и у случајевима када је психичка болест изазвана чарањима. Никола Беговић у књизи Живот Срба граничара је забележио да попови не могу да излече полуделе, а да врагови кажу Нас не може нико ишћерати, до ли онај ко нас је овђе и метнуо (Беговић: 239-240).

Други тип психичког оболевања везује се за демонска бића - виле, самодиве, површно христијанизованог демона Светог Атанаса, који (према веровањима Бугара) доноси "црну болест" - епилепсију (Попов: 71, 138 ид). Према народним веровањима, исцељење у овим случајевима је везано за умилостивљавање демона уз помоћ остављања понуда на месту на коме је човек оболео или на месту на коме се демони окупљају.

У народном календару јужних Словена, за настанак психичких поремећаја посебно су опасне русалска недеља (Енциклопедија, 879), Тодорова недеља, називана и черна, глуха, празна, нечиста (Попов: 85-87, 94). У овој недељи, у којој се лако луди, понедељак је бесни, кучи, песни или разметни (Попов: 85), среда - луда, черна куца или крива (86), четвртак шамотен, вртоглав, вртолеј (86), и петак чер куц, глух, луд (87). Са становишта савременог рационалног човека реконструкцијом древнијих слојева народне културе православних Словена на Балкану, може се запазити да је ово прелазни период пред долазак новог животног пролећног циклуса, период у коме су силе смрти и доњег света сакупљале своје снаге пред повлачење и коначно уступање силама живота.

Истеривање нечисте силе изводи се играњем, батинама, гладовањем. Највећи део тих поступака заснива се на наношењу зла нечистој сили која је запосела човеково тело, али при њиховом извођењу страда и опседнути човек. Софрић је писао да се код Срба ђаволи истерују играњем и батинама.

Поред назива који директно упућују на то да је оболелог опсела нечиста сила у словенском свету се срећу и други називи. Тако су у северној Русији, Сибиру, Поволжју и источној Белорусији називали кликушама или икотама (најчешће) жене које је опсео зли дух који их је нагонио да говоре, вичу испуштају животињске звукове гласом тог духа. Као и у случајевима других опседнутих, болест се изазива неопрезним зевањем, гутањем, магијама којима се другима може послати "кликушество". Кликуше у својим нападима не чине зло другима, већ су само жртве духа који их је опсео, па их људи и сажаљевају. О лечењу кликуша биће више речи у одељку о народном хришћанству.

Нека од психичких одступања имају само неке елементе који наликују опседнутости, али уживају у народу поштовање.[1]

Новозаветни модел ослања се на описе Христовог лечења побеснелих који људе гађају камењем. Христа ђаволи моле да им допусти да уђу у свиње, а када они уђу у крдо потерају га у језеро где се свиње удаве. Свињари позову људе да се увере у чудо. Док се у Јеванђељима по Луки (8, 27-36) и Марку (5, 1-14) јавља само један бесни човек из Герасе, у Јеванђељу по Матеју Христ гони ђаволе из два побеснела из Гадаре (8, 28-32). Спутаност опседнутих исказана је и симболички ланцима, као и њиховим животом у гробу, који они не препознају као место смрти и неживота.

Духови препознају Христову моћ и знају да не могу да му се одупру. Стога они само траже да их не пошаље у пакао. Христ не чини никакав гест који би могао да се схвати као магијски обред истеривања. Довољна је сама његова појава и његова реч. Појавом Бога свет се открива у правој бити коју најпре спознају духови који су опсели људе.

Представе о овом Христовом чуду могу да се налазе у црквама у оквирима илустровања његовог живота. У средњовековној уметности на простору старе српске државе, на пример, Христово излечење опседнутих насликано је у више манастира (Дечани, Раваница и др.) Христ је упутио апостоле да следе његова дела, и у исцељењима, па наведена чуда чине основ хришћанском моделу чудесног излечење опседнутих нечистим бићима. Као исцелитељи, са божанском силом да побеснеле људе ослободе мука, представљају се арханђели и свеци. Арханђео Михаило је у хришћанској митологији везан за људске душе и његова моћ да истерује демоне представља се у сликовним представама, као на пример на фрескама у манастиру Лесново (Мирковић: 268).

У књижевним делима словенског средњег века постоји неколико исцелитељских модела који укључују деловање још живог свеца на помахнитале несретнике. Понављање Христовог чуда огледа се у делима светаца за њиховог живота, али се јавља и модел чудесног исцељења моштима. Према том моделу земни остаци светих имају божју силу чудотворења.

Легенде о исцељењу опседнутих су у ранохришћанско и средњевековно доба имале огроман значај, јер су уз приче о уговору са ђаволом о продаји душе представљале парадигму сукоба Бога и ђавола око човека - појединца. Сликовите и упечатљиве слике и приче о запоседању и изгону, као и приче о искушавању имале су изузетно значајно место у уобразиљи и духовном животу оног времена. Вероватно су такве приче биле много раширеније од стварних примера опседнутости.

Свеци и светиње. Поред подражавања излечења бесних из јеванђеља, у житијима, жанру насталом из византијских хагиографија додају се излечења моштима светаца. Симеонове мошти дотицањем гроба и помазањем мира чудотворно лече бесне у Житију Светога Симеона. У Житију Светога Саве Доментијан описује како је Свети Сава чудесно преобратио разбојника и упутио га на пут вере (и не сатрпе зли дух но избеже). У житију Архиепископа Арсенија, Данило Други описује два монаха који одвојено од братије живе близу манастира Светих Апостола, али ђаво из зависти врже млађега у неки варљиви страх, и одступивши од свога ума, поче бежати у гору, по истини као и онај кога бес гони. Болесног монаха уведу у цркву, помоле се, помажу свештеним уљем, и после молитве Арсенију пред његовим моштима, болесни паде као да издахне, али потом устане излечен и почне да се клања иконама и благодари свецу.

Свеци пустињаци коју су се суочили са нечистом силом и превладали искушења сматрају се и исцелитељима за болести опседнутости. Тако се код јужних Словена поштује Петар Коришки, код источних Серафим Саровски и др.

У Житију Лаврентија Затворника печерског, бесног вежу и воде у манастир где га приморавају да изговара имена ђавола који су га опсели (Рјазановскиј: 67-69). Он изговара имена на разним језицима. У Житију Елеазара Анзерског, када бесног приведу моштима светог, ђаволи се у њему деру и називају фантастичним именима (нпр. Фелузер, Рязановский: 68). Додирна магија у хришћанском виду подразумева да мошти имају духовну моћ која се преноси посредством светих предмета као носилаца више силе Бога.

Најобимнија и најбогатија по представама о опседнутостима демонима је Повест о побеснелој Соломонији из друге половине 17. века. Повест је написао свештеник Ијаков, ослањајући се на претходну староруску књижевност, култ устјужких јуродивих светаца Прокопија и Јоана, народна демонолошка предања и локално предање о страдању жене коју су опсели демони. Ово дело по развијености мотива нуди изузетно богату књижевну слику представа о опседнутости демонима и преславном чуду исцељења несретне Соломоније. Повест о страдању Соломоније почиње када она, мислећи да се муж враћа у кућу пошто је накратко изашао из постеље, отвори врата, обухвата је вихор и пламен, а потом дрхтавица. Трећег дана она осети у својој утроби љутог демона, а затим јој у зверском облику у постељу долази длакав демон и оскрнави је. Када несрећница призна мужу овај блуд, он је, видећи женину погибељ, одводи свештенику Димитрију. Соломонији долазе водени демони, муче је, скрнаве њено тело, везују је за врат, вешају камен за њено лице и груди, дају јој да убије оца, повређују је и копају јој тело ноктима и роговима што изазива страшне муке и модрице. Јарославка која живи са "тамнозрачним" демонима је посаветује да не једе и не пије демонску храну, што Соломонија и послуша. Када несрећна жена зачне, демони је пошаљу кући да се породи. "Деца" коју роди сисају јој груди као љуте змије. Соломонију поново узимају у воду. Тамо јој саветом и други пут помаже Јарославка упућујући је да сазна имена демона. Соломонији се у сну јави потом преподобна Федора и каже јој да иде у град Устјуг у цркву Пресвете Богородице. Када дође у речену цркву, где се налазе и Прокопије и Јоан, демони јој растржу утробу. Шумски демони је траже и Соломонија без наде жели да оде, али јој се јавља Феодора у сну са речима да не одлази из Устјуга. Она сазнаје да је њене муке изазвало то што је пијани поп није до краја крстио. Демони јој раскидају утробу, из које цури крв, а тело јој је пуно рана. Свеци јој се јављају у сну. Гроб Јоана, пресвета дева Марија јој обећава исцељење. Јоан устаје из гроба и тера проклете демоне из "рабе Божије Соломоније" које она препознаје по њиховом лику јер јој изгледају као на иконама. Она у мукама излази из цркве и у страху говори да је не воде Прокопију, али је брат силом води. У цркви њу мучи борба демона и светаца. Прокопије јој прекрсти утробу, а Јоан пробада и коље црне и сиње страшне демоне једног по једног. Руски приповедач прве половине нашег века, Ремизов, познат по обради више средњевековних легенди и фолклорних предања, прерадио је овај спев у свом делу о побеснелој Соломонији (Пигин).

Чувен по моћима да исцељује бесне је и Свети Василије Острошки, чије се мошти налазе у горњем манастиру у Острогу. Неким болесницима већ само приближавање манастиру и ћивоту помаже и доноси излечење и мир, док неки управо приближавајући се, најпре почне да тресе дрхтавица и грчеви: Девојку је захватила изнемоглост и трзала се као бесомучна; Када су је довели пред цркву у којој лежи тело Светог Василија, болесница је из гласа викала "Нећу тамо да улазим". То је поновила неколико пута, уз лудачке трзаје да се врати назад. Када је убеде да целива светитеља, девојку снађе неко ужасно грчење и дрхтање, да је то било страшно и гледати. Али убрзо наступи олакшање и исцељење, захвалност светитељу.

Граница светости и лудила је танка - пустињаке стално опседају искушења, ђаволи, они су стално под притиском сила која желе да их одврате од њихове вере. У представљањима тих искушења наводе се привиђења стварних бића и чудовишта, унутрашње приказе, док су опседнути приказани споља по својим махнитим поступцима.

Дејство више силе припада једном моделу исцељења бесних, док батине и различита лишавања - слободе кретања, хране и др. - припадају људском посредовању у коме су поступци, упркос вери и милости коју би она требало да носи и несрећницима, наглашено (не)људски.

Народно-хришћански модел - У студији "Лечење умоболних у манастирима код јужних Словена", Татомир Вукановић наводи низ примера из етнографске литературе којим потврђује традицију довођења болесних у манастире. Код Словена су развијени култови чудотвоних икона, и моштију. Ликови који су исликани на чудотворним иконама су различити, а то могу бити и богородичине иконе. Тако је у цркви Ускрснућа Христова у руском граду Шују, чудотворна икона Богородице Одигитрије излечила током литургије 16. априла 1666., опседнутог дечака (Ебингхаус: 32).

Посебна способност светаца огледа се у њиховој "специјализацији" и кругу њихових надлежности који поједине свеце, као исцелитеље оболелих од душевних болести, ставља испред других светаца. Тако су заштитници од епилепсије код Бугара Свети Евтимиј, Свети Харалампиј. Безсребреници, Кузман и Дамјан, Света Петка, Гаврил Лесновски, Јоаникије Девички, Јован Рилски с успехом исцељују душевно болесне.

У ђевђелијском крају, према запису Стевана Тановића, Свети Андон је сматран свецем за луде (Тановић: 27). Луди леже у келији цркве светог Спаса (Тановић: 244). У Македонији је црква Светог Наума на обали Охридског језера, сматрана местом на коме се свеци лече. О томе сведочи и народни исказ у коме се остварује и народно етимолошко повезивање ума (психичког здравља) са црквом свеца у којој се налазе његове мошти - Ил на ум, ил у Наум.

У Црној Гори маните, које сматрају опседнутим ђаволом, воде у манастире и код светих божјих угодника, свештеници читају соборње: Несрећника претходно вежу, а тада само читају познате молитве и каде тамјаном. Онда захтијевају да им болесник каже имена ђавола који су у њему и којих обавезно мора да буде тројица. Ако не каже, туку га, па овај под мукама почиње да лупа што му прво дође говорећи и нека имена. Када све каже, сматра се да је циљ постигнут, иако болест није престала. (Ровински: 239) Маните из Васојевића воде у манастир Дечане, где им читају молитве, "свештају масло" и дају само хлеб и воду (ђаво не улази у гладна човјека) (Ровински: 240). Поп Атанасије Петровић пише да се у Скопској црној гори "Палавих" људи сви боје, зато их одмах воде у манастире и тамо их чувају (Петровић: 404). Татомир Вукановић записује како умоболнима читају молитве стављајући их у кладе у Леснову, или у мрачне избе у Девичу (Вукановић: 69-76).

У тексту Изолд Тире (из овог зборника) о женама у средњевековној Русији, наводи се како су свеци нарочито тражили жене које су, мучене демонима, тумарале по густим шумама, покушавајући да их спасу зла. Ауторка наводи и пример несрећне жене која је после низа породичних трагедија викала и упућивала рођацима скаредне речи. Када су је одвели у храм Св. Никите, светац јој се јавио у визији и из ње истерао "зле црне Етиопљане" који су изазвали њену помаму.

У народно-хришћанским представама спајају се хришћански актери или света места са паганским начинима сузбијања и истеривања демона заснованим на физичком насиљу (везивање за алке, кладе, тучење). У сведеном хришћанском приступу опседнутима нема више директног дејства Бога или његових заступника, већ је њихова моћ приписана самој цркви као светом месту које поседује чудесне силе исцељења примљене од божанске силе и светаца. Везивање за црквени зид или стубове и остављање опседнутих у подземним просторијама, влажним подрумима припада већ једном другом систему, систему мучења ради изгона нечисте силе. Два система су спојена на један механички начин спајајући тако и две идеје о исцељењу бесних. Тај спој је условљен сусретом две традиције, али и немогућношћу свакодневног дешавања чуда. Заправо, оно одражава реално суочење са стварношћу и пристајање на сурову контролу, дозвољавањем да чудо ипак може и да се деси.

Дело црногорског владике и романтичарског песника Петра Петровића Његоша у неколико стихова његовог спева Горски вијенац одражава народна веровања о опседнутости и њеном излечењу (834). Током убеђивања потурица да се врате својој старој, хришћанској вери, Вук Мандушић измишља поучну причу којом шаље недвосмислену и претећу поруку саговорницима. Он говори како му се снаха помамила и како је водио по манастирима, али да је тамо нису излечили:

куми врага у све манастире
да остави снаху Анђелију,
куми врага - ништа не помаже!
Те ја узми троструку канxију,
ужени јој у месо кошуљу:
враг утече некуд без обзира,
а оздрави снаха Анђелија.
(841-846)

Причом о снахи и истеривању врага из помамљене жене, Његош је унео народно-хришћанско поимање махнитости и њеног лечења одвођењем у манастире (Вукановић 1957). У контексту убеђивања потурица, његова прича је недвосмислено алегоријска, а порука претећа и јасна - помамљена снаха су потурице, сам Вук - Црногорци, а трострука канxија - сила којом ће Анђелија, тј. потурице бити призвани памети уколико не оставе туђу веру.

Модел батина (независно од алегоријског смисла) указује на народно уверење да је проста сила јача од светаца. Како је Његош био духовни поглавар, не треба сумњати да он сумња у моћ светиња, већ он показује простонародна веровања.

Кликуше у Русији лече богојављенском водицом, кађењем тамјаном, мазањем освећеним уљем, покривањем ускршњим столњаком, молитвама за истеривање бесова (Петра Могиле), ходочашћењем манастира или целивањем чудотворних икона. Света Петка Параскева се сматра исцелитељком кликуша. (Виноградова; Левкиевскаја)

Обртање новозаветног модела. У роману Борисава Пекића Време чуда, Јуда наводи Христа да испуњава чуда најављена пророчанствима у Старом завету и да се тако докаже као обећани Спаситељ, Месија. Пекићев роман заснован је на презначавању библијског текста претварањем добробитног дејства чуда у зло. Христова чудотворства која у Јеванђељима доносе срећу (исцељење, живот, храну и пиће) код Пекића доносе несрећу. Иако утемељен на обрнутом читању канонског текста, писцу је Свето писмо било тек алегоријски повод да у времену комунистичког приморавања на срећу постави и општа питања слободе, обичног и чудесног, усрећитеља и усрећених.

И поглавље "Чудо у Гадари", у роману Време чуда, представља ново читање јеванђеоске приче о излечењу двоје лудих. Пекић епиграфом из Јеванђеља и овде упућује на извор своје прераде. У Библији Исус двоје побеснелих, који гађају пролазнике, исцељује тако што зле духове који су их опсели изгони у свиње које се удаве у језеру. Пекић двоје лудака незива Ананије и Легион, користећи у имену другог и одговор који Христу дају ђаволи - да их је најмање хиљаду. Промена у односу на новозаветни текст састоји се у усмеравању пажње на међусобни однос двојице бесних, који је по српском писцу, по њих саме био безопасан, јер су се они слагали и били привржени један другом. Када их је Назарећанин пролазећи путем излечио они изгубе своје визије и помирљивост и међусобно се каменицама убију (92-107).

Пекић лудилу двојице опседнутих наглашено и свесно приписује помирљивост као део њихове поремећености. Захваљујући тој спремности да се прихвати потпуно другачије сагледавање истога света између двојице опседнутих није било проблема иако је један веровао да је баштован крај ружичњака, а други, да је у војсци пред окршај крај реке. Када их је Христ ослободио духова, они се нађу у истом, једнако суморном свету, у гробу усред прашњаве пустиње. Тек у таквом свету они виде да су и међусобно везани ланцима, а њихова помирљивост се претвара у бесно непријатељство и нетрпељивост. Пекићевим приповедањем из основа се преобрће оцена Спаситељевог чина, не само у исходу описане, у односу на Библијски текст значајно проширене радње, већ и у представи самог Божјег сина. Писац лакоћу његовог новозаветног чудесног исцељивања мења за страх уплашеног сина који свога оца моли да га спасе од неприлике у коју је упао.

Не оспоравајући да Христ доиста чини чуда, али представљајући како она нису у његовој, већ у моћи његовог Оца, Пекић Хрста поставља између Бога и фанатичног Јуде опседнутог остварењем записаног. Када је реч о лудилу, које се на парадоксалан начин представља као мирољубиво прихватање различитог сагледавања света од стране других, Пекић из основа преобрће смисао новозаветног концепта нормалног. Та је промена, наравно, изазвана поставком целог романа, његовим полемичким читањем не само Библије, већ и свих списа којима се најављује и ствара бољи свет. Лудило се разоткрива као немогућност да се прихвати други, при чему нема оне повлашћене и ауторитарне инстанце која би одредила мерила нормалности, већ је само сапостојање два бића доказ нормалности.

Губитак нормалног општења са блиским људима, немогућност њиховог разумевања и мучење које носи насилно и необуздано понашање, од давнина је представљало проблем који су људска друштва кроз своју историју на различите начине решавала. Заједница, по правилу, покушава или да појединца врати нормалном реду или да га одбаци. Начин разумевања поремећаја и приступ "нормализовању" се мењао у зависности од многих фактора. Паганско-словенске враxбине су кривицу проналазиле у продору страног бића у унутрашњост тела и његовом преображају које је жртви доносило друкчије понашање. На механички начин је приступано и излечењу тако оболелих. Са доласком хришћанства овај је модел, с једне стране, оплемењен чудотворним дејством Бога или његових посвећеника. С друге стране, увођење те више инстанце није укинуло неке елементе паганског модела који су били засновани на насилном истеривању нечисте силе. Чак је мржња према телесном, које је двоструко доведено у контекст ђаволског, јер је нечиста сила опсела тело, дала још већег замаха мучењу тела - везивању, изгладњивању, батинању, осамљивању. Тако је дошло до чудног споја милосрђа и суровости, који се срећу у народном хришћанству.

Белешка

1 Стања налик опседнутости могу да уживају поштовање у неким случајевима - краткотрајно и привремено, календарски фиксирано ступање у контакт са нечистим силама (падалица или русаља у источној Србији) у стању транса не повезује се са болешћу, већ се цени као посебна обдареност општења са мртвима. О танкој граници између здравља и лудила сведоче код источних Словена јуродиви. Панченко у студији, говори о односу лудила и здравља јуродивих, њиховом анђелству и демонству, као и театралном цинизму. Они често казују истину који други не смеју, али своју смелост дугују или прикривају маргиналним одликама свог статуса - одбачених, прљавих и безобразних, па и опседнутих. Јуродиви су уживали код источних Словена поштовање народа, а написана су и житија за неке од познатих јуродивих.

Литература

  • Беговић, Никола: Живот Срба граничара, Загреб, 1887.
  • Булгаков, Сергеј: О еванђелским чудима, Београд,
  • Енциклопедија - Българска народна медицина. Енциклопедия, София, 1999.
  • Виноградова, Людмила. Н.: Духи, вселяющиеся в человека, Studia mythologica Slavica, Ljubljana, Pisa, 1, 1998, 131-140.
  • - Иметь в себе злого духа: языковые стереотипы и народные поверья, W zvierciadle jezyka i kultury, ed. J. Adamowski, S. Niebrzegowska, Lublin, 1999, 91-101.
  • Вукановић - Vukanovic, Tatomir.: Traitement des alienes dans les monasteres chez les Slaves du Sud, L'Etnographie, Paris, 52, 1957, 52-77.
  • Ебингхаус - Ebbinghaus, Andreas: Die Altrussischen Marienikonen-Legenden, Berlin, 1990.
  • Краинский, Н. В.: Порча, кликуши и бесноватые как явление русской народной жизни, Новгород, 1900.
  • Левкиевскаја - Левкиевская, Е. Е.: Славянские древности, Москва, т. 1-, 1995- (бешенство, кликушество)
  • Марић, Растислав: Чудесна исцељења у старим српским животописима, Годишњица Николе Чупића, Београд, 47, 1938, 214, 221.
  • Марковић, Миодраг: Христова чуда и поуке, Зидно сликарство Дечана, Београд, 1995.
  • Мирковић, Лазар: Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, 6/2, 265-268.
  • Мршевић, Драгана: Из фразеолошке семантике: божји дужници, Зборник Матице српске за филологију и лингвистику, Нови Сад, 37, 1994, 409-412.
  • Панченко, А. М.: Юродство как зрелище, Труды отдела древнерусской литератури, 33, 1979, 228-237.
  • Петровић, Атанасије: Народни живот и обичаји у Скопској црној гори, СЕЗб : 7, Београд, 1907, 333-529.
  • Пигин, А. В.: Из истории русской демонологии XVII века. Повесть о бесноватой жене Соломонии, Санкт-Петерсбург, 1998.
  • - Повесть А. М. Ремизова "Соломония" и ее древнерусский источник, Русская литература, 1989, 2, 114-118.
  • Попов, Рачко: Светци-близанци в бљлгарския фолклор, София, 1991.
  • - Светци демони, Етнографски проблеми на народната духовна култура, София, 2, 1994, 78-100.
  • Ровински, П. А.: Црна Гора у прошлости и садашњости, Цетиње, 1994, књ. 2.
  • Рјазановскиј - Рязановский, Ф. А.: Демонология в древнерусской литературе, Москва, 1915.
  • Тановић, Стеван: Српски народни обичаји у Ђевђелијској Кази, СЕЗб : 40, Београд, 1927.
  • Терновскаја - Терновская, О. А.: Ведовство у славян 2. Бзык (мухи в голове), Славянское и балканское езикознание, Москва, 1984. Тире, Изолд: Чудо наде, pЧудо у словенским културама, Београд, 2000.
© 2000-2001 Slavic Gate kapija@narod.ru
На Растку објављено: 2007-01-31
Датум последње измене: 2007-07-31 12:43:44