Илирска религија

Одреднице из Лексикона религија и митова древне Европе, саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Савремена администрација, Београд, 1992.

Илирска религија подразумева религијска схватања, култове и ритуале индоевропских племена која су у I миленијуму пре н. е. насељавала југозападне делове Балканског полуострва, односно источне обале Јадранског мора, од Истре до Валонског залива. Именом Илири називало се најпре једно мало племе између Скадарског језера и реке Мати, а тек од средине IV. в. пре н. е. под тим именом подразумевала су се и остала њима блиска племена на Балканском полуострву. Илирска племена била су разједињена и само је једном од њих, Ардиејима, пошло за руком да остваре државу, са краљем на челу, коју су Римљани разбили 168. г. пре н. е.

Извори за илирску религију изузетно су оскудни. Грчки писци већ од VII в. пре н. е. (Алкман, Хекатеј из Милета, Псеудо Скилакс) помињу поједина племена која се касније убрајају у Илире, али не дају никакве податке о њиховој религији и митологији. Каснији грчки и римски аутори (Плиније Млађи, Помпоније Мела, Апијан, Страбон, Диодор и др.) описују илирске земље и сукобе појединих илирских племена са суседима и Римљанима, али ни они не говоре о веровањима Илира. Археолошка грађа са илирских територија веома је богата, посебно она која је откривена на некрополама. Разноликост ове граде показује, међутим, да Илири никада нису остварили јединствену културу нити конзистентну религију. Јасно се уочавају извесне разлике у духовној и материјалној култури између јужноилирских и северноилирских племена. Археолошки налази са јужних илирских територија указују на култ земље, док они са северних територија насељених Илирима упућују на астралне култове, првенствено на култ Сунца. Ни начин сахрањивања није јединствен: на југу се покојници готово искључиво сахрањују у опруженом положају под тумулима, за средишње области су карактеристични гробови у виду камених сандука у које су полагани покојници у згрченом ставу, док су у северним областима они спаљивани и сахрањивани у урнама. Како су мртви редовно сахрањивани са великим бројем прилога, може се закључити да је код свих илирских племена постојало веровање у живот после смрти. Велике и сложене гробне конструкције које се уочавају на некрополама из VI—IV в. пре н. е. указују да је култ мртвих у то време прерастао у култ хероса. На некрополама у Истри (Незакцијум, Пула) нађене су камене плоче са удубљењима на којима су приношене жртве. За гробове у Незакцијуму вероватно се везују и камене скулптуре (нага женска фигура са дететом, итифалични коњаници) с краја VI в. пре н. е. које су надахнуте идејом о сталној обнови живота. На либурнским некрополама уочени су над гробовима остаци даће. Посебну групу чине такозване камене јаподске урне из V—VI в. пре н. е., са представама које су свакако повезане са култом мртвих. На њима је најчешће приказана сцена либације, и то редовно две жене или два мушкарца који заливају течне жртве у једну велику посуду. Представљене су и поворке коњаника и жена, вероватно при церемонији сахране, као и хероизиран покојник на престолу. Фигуре бика, дивљег вепра, рибе и птице показују да су те животиње имале одређену улогу у веровањима о свету мртвих и подземним силама. Из нешто каснијег времена (III—II в. пре н. е) потичу металне појасне плочице које су откривене у гробовима са шире илирске територије, од Лике до Албаније (Прозор, Ошанићи, Гостиљ, Доње Селце), а на којима су представљени различити религиозни симболи и копље са Медузином главом пободено у земљу, грифони, делфини, птице или хероизирани покојник на коњу, који са змијом иза себе уништава непријатеља.

О местима жртвовања и светилиштима мало се зна. Као светилиште протумачена је једна зграда грађена у техници сухозида, у Горици код Груде, на територији Далмата, са једном већом и једном мањом просторијом. У задњем делу веће просторије откривена је ризница са различитим предметима (накит, оружје) који су ту, вероватно као заветни дарови, депоновани од почетка VII века пре н. е. па до времена римских освајања. Са периферије илирске територије познато је једно светилиште на градини Под, код Бугојна, с краја VII в. пре н. е., са правоугаоном платформом и жртвеником у средишту. Платформа је била украшена људским ликовима моделованим од глине на врховима вертикалних греда или Сунчевим диском. Местима намењеним за обављање култа сматрају се тумули који се често налазе покрај градинских насеља, а који уместо гробова садрже слојеве паљевине, са великом количином керамичких фрагмената. О врстама и начину приношења жртви мало се зна, а отворено је и питање да ли су код Илира одређена лица обављала свештеничке функције. Претпоставља се постојање људских жртава, јер Аријан саопштава да су браниоци града Пелиона принели на жртве три дечака, три девојке и три црна овна.

О илирским боговима и херојима мало се зна. Мит о Илирију, родоначелнику Илира, рођеном као змија, свакако се заснива на прастарим тотемистичким схватањима која се препознају и у именима неких племена (Енхелејци — народ јегуља, Тауланти — народ ластавице, Делмати — народ овца), као и називима појединих илирских насеља (Улциниум — од Улкас — вук, Делминиум — од делма — овца). Ликови и имена илирских божанстава познати су тек са споменика из римског доба. Ни у то време Илири нису имали једно заједничко божанство, већ је свако веће племе поштовало своје традиционалне богове, најчешће под римским именом. На ужем илирском подручју као велики бог поштован је Медаур, заштитник Рисна, који је представљен као коњаник са копљем у руци. Натпис из логора у Ламбези (северна Африка) показује да је Медаур поштован као домаће божанство, као бог лекар. Са источне периферије илирских територија познати су надгробни споменици са представом коњаника и даћа, које указују на то да је и у овим крајевима можда поштован бог на коњу. На натпису из околине Ужица помиње се Јупитер Партински, вероватно врховни бог племена Партина. На подручју Далмата веома су чести заветни споменици посвећени Силвану и Дијани, на којима је тај божански пар редовно представљан у друштву нимфи. На подручју Јапода највеће поштовање је уживао Бинд Нептун, чије је светилиште, са многим заветним споменицима, нађено на извору речице Привилице код Бихаћа. Бинд је извесно био бог вода и извора, а представљан је наг, са веслом или трозупцем у десној руци. Њему је био близак и Видас, који је поштован заједно са богињом Таном. Жртвеници посвећени том божанском пару откривени су у Топуском, покрај једног топлог извора, и то заједно са олтарима посвећеним Силвану. На територији Либурна позната су углавном женска божанства, и то Венера Анзотика, Ика и Јутосика, док су у Истри поштовани Еја, Мелесокус, Борија, Ирија и друга божанства, о чијим функцијама није ништа поуздано познато. У римском Илирику сваке девете године бацана су у море по четири коња као жртва неком локалном божанству, идентификованом са Нептуном, који је називан Хипиус, било зато што је Сатурну уместо Нептуна било дато ждребе да га прогута или што је Нептун ударцем трозупца из земље створио коња. У процесу романизације, традиционални ликови илирских богова и хероја, као и локални обичаји, постепено су се потпуно стопили са римским.

О илирској религији још није написана студија заснована на критичном разматрању релевантне историјске и археолошке грађе. Расположива града из праисторијског раздобља најчешће је сасвим слободно интерпретирана, на пример А. Стипчевић, Култни симболи код Илира (Сарајево, 1981). Знатно су поузданији закључци који се односе на култове локалних божанстава у време римске доминације, видети: Р. Марић, Антички култови у нашој земљи (Београд, 1933) и многи чланци Д. Рендића- Миочевића, сакупљени у књизи Илири и антички свет (Сплит, 1989).

Илирије

У грчкој митологији епонимни херој Илира, народа змија, који су живели на источној обали Јадранског мора, у суседству Енхелејаца, народа-јегуља. Причало се да су тебански краљ Кадмо и његова супруга Хармонија дошли у земљу Енхелејаца да им помогну у борби против суседа. После победе, Кадмо је постао краљ освојене територије, а Хармонија му је ту родила сина Илирија, по коме је названа та земља. Ту су Кадмо и Хармонија дочекали дубоку старост, а после смрти су преображени у змије (в. Кадмо). Неки кажу да су они претворени у змије пред полазак из Тебе и да је сам Илирије рођен као змија.

Према каснијем предању, Илирије је Полифемов и Галатејин син, Келтов и Галатов брат. Илиријеви синови Антариеј, Енхелеј, Перхаиб, Тауло, Дарто, Дисаро и Парто постали су епонимни хероји илирских племена.

Кадмо

У грчкој митологији син феничанског краља Агенора и Телефасе, Еуропин, Киликов и Феников брат. Кад је Зевс отео Еуропу, Агенор је послао своје синове да траже сестру и наредио им да се без ње не враћају у завичај. Кадмо је кренуо на пут заједно са својом мајком Телефасом. После краћих боравака на острвима Роду и Тери, дуже се задржао код Едонаца, у Тракији, где је Телефаса умрла. Кадмо је затим отишао у Делфе да од пророчишта сазна где се налази Еуропа. Питија му је рекла да одустане од даљег трагања за сестром и да оснује град на месту до кога ће га довести једна крава. Док је пролазио кроз Фокиду, међу говедима Амфидамантовог сина Пелагона угледао је краву која је на бедрима имала бели знак у виду пуног Месеца. Кадмо је купио ту краву и дуго је следио, све до тебанског поља, где је животиња од умора пала. На том месту поставио је Атенин кип и одлучио да богињи жртвује краву. Пошто му је за жртву била потребна вода, Кадмо је послао неколико својих другова да је донесу са оближњег извора. Страшни змај, Арејев син, који је чувао тај извор, напао је и усмртио Кадмове другове. На њихове по вике Кадмо је дојурио и убио змаја. По Атенином савету, он је половину змајевих зуба посејао, док је другу половину богиња поклонила колхидском краљу Ејету. Из посејаних зуба одмах су из земље изникли наоружани људи, Спарти (Посејани). Кадмо је међу њих бацио камен, а они, не тражећи кривца, отпочели су љуту борбу. После тог окршаја, у животу су остала само петорица Спарта.

Због убиства змаја, Кадмо је морао осам година да служи Ареја. После тог службовања, Атена му је даровала власт над Тебом, а Зевс му је дао супругу Хармонију, Арејеву и Афродитину кћер. Кадмово и Хармонијино венчање прослављено је у највећем сјају у Кадмеји, утврђењу око кога ће се касније развити град Теба. То је била прва свадба смртника којој су присуствовали сви Олимпљани. Музе, са златним венцима у коси, певане су свадбене песме, а богови су донели младенцима сјајне дарове. Кадмо је даривао Хармонију огрлицом, коју му је поклонио Хефест, Афродита или Еуропа, као и дивном хаљином. Та два дара донела су несрећу свима који су их касније поседовали (в. Алкмеон, Амфијарај, Енфила).

Кадмо је у Теби срећно живео са Хармонијом, која му је родила петоро деце: сина Полидора и кћерке - Аутоноју, Инону, Агаву и Семелу. У дубокој старости супружници су били принуђени да напусте град. Препустили су тебански престо свом унуку Пентеју, а затим су отишли у земљу Енхелејаца. Пророчиште је објавило да ће Кадмо и Хармонија, на воловским колима и у виду змија, предводити силну варварску војску, која ће побеђивати све док не покуша да отме делфско благо. Тек тада ће варвари бити уништени, док ће Кадмо и Хармонија бити пренесени на Острва блажених. Причало се даје град Бутое (Будва) добио име по воловима који су довукли кола са Кадмом и Хармонијом у земљу Илира. Енхелејцима је речено да ће победити своје суседе Илире ако Кадма изаберу за вођу. Кад су они послушали тај савет, Кадмо је извојевао победу над Илирима и загосподарио њиховом земљом. Хармонија је ту родила сина Илирија. Неки причају да су супружници претворени у змије тек у илирској земљи и да је то била казна за убиство Арејевог сина.

Кадмов и Хармонијин гроб показиван је код Епидамна (данашњи Драч).

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]