Неолитска религија

(Одредница преузете из Лексикона религија и митова древне Европе, саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Савремена администрација, Београд, 1992)

Подразумева религијске концепције, култове и ритуале неговане у оквирима раних сеоских земљорадничких заједница које су поникле широм Европе у раздобљу између 7000. и 3000. г. пре н. е.

Насупрот ранијим периодима праисторије (палеолит, мезолит), неолит је окарактерисан природном средином веома налик на данашњу, која је усмерила људске заједнице првенствено на земљу и њене плодове. Пажња која је раније била усредсређена на камен постепено се преноси на земљу тако да она временом постаје не само основна сировина већ и вишезначни симбол. Из тих преокупација земљом поникла је сасвим особена идеологија, а из ње произилазе и седентаризам, култивација биљака и припитомљавање животиња, као и важна технолошка открића, пре свега проналазак керамике. То је све оно што карактерише неолит и што се сматра основним остварењима такозване неолитске револуције.

Инвестирање сложених садржаја и бројних активности у земљу није, међутим, остварено брзо. Столећа су била потребна да се земља упозна као нов материјал и да значењима постане потребнија, вреднија и богатија од камена.

Како су у палеолиту и мезолиту за камен биле везане не само свакодневне активности већ и сложена религијска схватања, култови, ритуали, а, вероватно, и митови, то се са становишта историје религије неолитска револуција може дефинисати првенствено као дуготрајни процес десакрализације камена и сакрализације земље.

Неолитска револуција није остварена истовремено нити само на једном одређеном подручју. Зато су хронолошке и територијалне границе неолитског света веома променљиве. Конституисање тог света отпочело је најкасније у VII миленијуму пре н. е., али само на неколико релативно малих и међусобно знатно удаљених територија (Крит, Тесалија, средње Подунавље). Тек у раздобљу између 5500. и 5000. г. пре н. е. утемељују се неолитске културе које захватају већа пространства и које се међусобно прожимају. Раздобље између 4.000 и 3.000 г. пре наше ере посебно је динамично: док у југоисточној Европи отпочиње дезинтеграција неолитских култура, у северозападној и северној Европи неолит тек отпочиње.

Неолитске културе не разликују се међусобно само у хронологији већ, што је за проучавање религије много значајније, и у основним садржајима: по начину производње, технолошким умећима, друштвеним односима и уметничким остварењима. Све до краја неолита није остварена једнообразна култура чак ни у оквирима већих географских целина. С друге стране, креативност људских заједница није била једнака у свим деловима неолитског света, односно током неолита настале су културе које се према сложености и броју остварених иновација могу означити као прогресивне, епигонске и маргиналне.

Сва ова разноликост показује да неолитски свет није монотон и јединствен, већ да је партикуларизован и веома динамичан. Због тога је потребно клонити се модела који привређивање у неолиту своди на земљорадњу, друштвене односе - на родовско уређење и матријархат, а религију - на култ плодности и штовање врховног женског божанства (Мајка Богова, Мајка Земља и слично). С друге стране, реално се и не може говорити о неолитској религији већ једино о неолитским религијама. Чињеница да се још не располаже подацима према којима би се свака од тих религија јасно издвојила и дефинисала не сме бити разлог да се не води рачуна о њиховом постојању нити може да оправда уопштавања која често долазе до изражаја при тумачењима неолитских религиозних концепција.

Најпотпунији подаци о неолитској религији потичу из области које су најцеловитије археолошки истражене, из Егеја и југоисточне и западне Европе. На тој великој територији, која се протеже од Крита до Британских острва, могу се на основу археолошких налаза сакралног карактера уочити два посебна верска подручја: 1) југоисточна Европа и 2) западномедитеранско подручје са северозападном Европом. Остале области Европе или се налазе од непосредним утицајем тих подручја (нпр. средња Европа) или су насељене ловачко-скупљачким заједницама које, одбојне према већини остварења неолитске револуције, остају привржене традиционалним религијским концепцијама палеолитског и мезолитског света (североисточна Европа).

Југоисточна Европа. Неолитска религија југоисточне Европе темељи се на локалним традицијама, на религији епипалеолитских ловачко-сакупљачких заједница чије је присуство документовано на многим локалитетима: од Пелопонеза до севера Панонске низије и од западних обала Црног мора до Алпа и источне обале Јадрана. Та пространа територија налазила се већ од 12. миленијума н. е. под утицајем културе медитеранског граветијена, у чијој религији најистакнутије место заузимају облуци обојени црвеном бојом и гравирани предмети од кост и рога. Од краја IX миленијума пре нове ере, када отпочиње поступно отопљење опште климе, настају процес распадања традиционалне културе који се завршава неједнаким резултатима: док у југозападним областима Балканског полуострва традиционална култура осиромашује и лагано одумире, дотле се она у Егеји, а посебно у Подунављу, богати новим садржајима и између 7000. и 6500. г. пре н. е. преображава у културу првих земљорадничких заједница.

Сам почетак успостављања неолитске културе обележен је у Подунављу и Егеји седентаризмом. Прва стална насеља под ведрим небом подигнута су током VII миленијума пре н. е. у самом средишту дунавске долине, у Ђердапу, а и на острву Криту (Кносос).

Шести миленијум пре н. е. је раздобље стабилизације неолитских култура у југоисточној Европи, а Тесалија са Македонијом (култура Прото-Сескло, Сескло), Подунавље (Старчево култура) и долина Марице (Караново култура) најкреативнија су подручја. Ни у једном од тих подручја нису откривена светилишта; једино се за једну зграду у Неа Никомедија (Егејска Македонија), због њене величине и положаја, претпоставља да је светилиште. У северозападној Македонији (Породин, Маџаре, Зелениково) пронађене су куће са пећима покрај којих су стајали богато украшени керамички столови (жртвеници?), а покаткад и глинени модели кућа са димњаком у виду људске главе или целим кровом у виду женског попрсја. Ти налази, као и знатно скромнији модели кућа из Тесалије и Подунавља, доказ су да је сакрализовано не само место на коме се готови храна већ и цела кућа, односно да домаћинства стоје под заштитом одређеног кућног божанства. Антропоморфне фигурине, махом гравидних жена, налажене су у већем броју само у Тесалији, Македонији и Подунављу, и то углавном на истим местима на којима је предмет за свакодневну употребу. Женске фигурине су бројније, али немају хронолошку предност у односу на мушке. У Подунављу су зооморфне фигурине произвођене у великом броју (махом прикази говечета и јелена), као и амулети у виду стилизоване главе бика. О врстама и карактеру жртава може се судити једино на основу неколико налаза: на Криту и Тесалији откривене су уске и дубоке јаме испуњене пепелом, животињским костима и са по којом антропоморфном фигурином. То су вероватно места где се жртвовало хтонским силама, а фигурине можда ту замењују људску жртву која је поуздано посведочена једино пред крај неолита, и то у брдским и маргиналним областима југоисточне Европе. Култ покојника није био посебно развијен. Мртви су свуда сахрањивани у згрченом ставу: у насељима, ван насеља или по пећинама, и то без одређене оријентације и богатијих прилога.

Пети миленијум пре н. е. је раздобље највећег процвата неолитских култура у југоисточној Европи, посебно у континенталним областима Балканског полуострва и Панонској низији, где доминира винчанска култура. Битних иновација на религијском плану нема, једино што се традиционални елементи религиозног живота јасније уобличавају и умножавају. Светилишта нису документована; култ је и даље везан за домаћинства, посебно за одаје у којима се чува и дроби жито или припрема храна. У неколико насеља винчанске културе нађене су одаје са букранионима на зидовима и велика концентрација култних предмета. На целој територији винчанске културе, која је захватала површину од приближно 12.000 км², постојало је само пет или шест великих насеља која су била и велики верски центри. Насеље у Винчи је сигурно било један такав центар јер је у њему нађено неколико хиљада антропоморфних фигурина, као и на стотине ритуалних ваза, амулета и разних ритуалних инструмената.

Антропоморфне фигурине винчанске културе и њој сродних култура веома су разнолике (нага и обучена љуска фигура; фигуре у згрченом, клечећем и седећем ставу; жена с дететом у наручју, хермафродити, грбавци, близанци, двоглаве фигуре, свирачи, маскиране фигуре), па поједини стручњаци виде у њима приказе одређених божанстава: Велике Богиње, Птичје и Змијске Богиње, божанства годишњих доба и вегетације и слично. Те фигурине нису, међутим, налажене у ритуалном контексту, а разлике у њиховом изгледу пре су мотивисане уметничким него религијским хтењима. Само у приближно 5% случајева оне су јасно дефинисане као женске, односно мушке. Сви примерци за које је тачно утврђено место налаза везују се за ране објекте домаћинства (пећ, огњиште, жрвањ, силос, разбој), односно за одређене домаће послове. У гробове су стављане изузетно, само у неким ускорегионалним културама (нпр. Хаманџија култура у Добруџи). Чињеница да су најчешће налажене с предметима за свакодневну употребу, често поломљене и одбачене, показује да су оне губиле вредност чим би ритуал био завршен, тј. кад је помоћу њих постигнут одређени циљ. У фигуринама су свакако инкорпориране натприродне силе које владају у кући, амбару, стајама или засејаним њивама. Однос између тих сила и верника био је непосредан; свако је у кући, у амбару или на њиви обављао све оно што су за одређене прилике налагали обичаји. Зато је религија овог раздобља у суштини популарна и више се манифестује у вршењу обреда везаних за кишу, сетву, жетву, одређена годишња доба, рађање, болест или смрт него за штовање одређених божанстава.

Проналазак бакра и злата у Карпатима крајем V миленијума пре н. е., као и нешто каснији продори номада из јужноруских степа, утицали су да се старе вредности и циљеви замене новим, услед чега су ранији култни центри изгубили значај. Тежиште сакралног живота у IV миленијуму пре н. е. преноси се на источни део Балканског полуострва (култура Бојан - Гумелница) и у Молдавију и југозападну Украјину (култура Кукутени - Трипоље). Тек у то кризно време поклања се већа пажња мртвима (некрополе издвојене од насеља, утврђена оријентација покојника, често изузетно богати прилози), а у кућама се посебне просторије намењују култу. Култ бика се и даље негује (светилишта са букранионима, амулети у виду главе бика), као и култ домаћег огњишта (концентрација сакралних предмета, посебно антропоморфних фигурина око пећи за печење хлеба). У Cascioarele (Румунија) нађена је култна одаја која документује култ светог стуба и, можда, Сунца. У Овчареву, у Бугарској, откривена је група минијатурних глинених предмета (олтари, столице, фигурине у ставу адорације, ритуалне посуде) чија сликана декорација (концентрични кругови, троугли, спирале) означава Сунце и остала небеска тела. И дешифровање семантике орнамената на сликаној и графитираној керамици показује да је у овом раздобљу религијска мисао била првенствено упућена небу и заокупљена космогонијом. Та орнаментика састоји се од идеограма за Сунце, Месец, кардиналне стране света, небеске сфере, земљу, ваздух, огањ и сл. Временом се у њу укључују људске и животињске фигуре, каткад фантастичне (џинови са два пара руку, крилати пас и сл.) тако да се не може закључити да се у југоисточној Европи током IV миленијума пре н. е. зачиње својеврсна митологија. Та митологија се није могла јасно артикулисати, јер су већ од средине IV миленијума југоисточну Европу преплавили номади и коњаници који су обезвредили највеће светиње локалних земљорадничких заједница и паралисали сваку њихову даљу креативност.

Западномедитеранско подручје са северозападном Европом. Ловачко-сакупљачке заједнице на Апенинском и Иберијском полуострву и острвима у западном Медитерану упознале су главна остварења неолитске револуције крајем VII миленијума пре н. е., али су махом наставиле да живе по пећинама и заклонима под стеном, где су и даље неговани обичаји предака. У приморским областима и њиховом залеђу непосредан контакт са земљом је остварен пре преко производње керамике него преко земљорадње. Нешто од духовног живота ових заједница рефлектовано је у начину украшавања керамике отисцима руба шкољки којима су формирани орнаменти у виду таласастих линија, пламенастих мотива и полумесеца. Ти мотиви могли би да означавају елементе којима је указивано највеће поштовање (море, Сунце, Месец), односно да послуже као доказ за постојање култа земаљских вода и небеских тела. У V миленијуму пре н. е. култура Апенинског полуострва се оријентише према Егеји, а на Иберијском полуострву отпочињу процеси из којих су се током IV миленијума у целој западној и северозападној Европи искристалисале културе окарактерисане мегалитским гробницама за колективне сахране (долмени, гробови са ходником) и мегалитском сакралном архитектуром од великог усправног камења (менхири) постављеног у паралелне редове (alignements) или у круг (cromlechs). Уз те основне, широко распрострањене форме мегалитске архитектуре, у неким областима подижу се и другачије сакралне камене конструкције, нпр. светилишта потковичасте основе у Данској или храмови с централним двориштем и нишама на Малти. Култ предака је доминантан. У мегалитским гробовима у Шпанији и Португалији нађени су веома стилизовани идоли на којима су истакнуте само крупне очи у виду розета (тзв. свевидећа богиња), а каткад и посебни простори за жртвовање (некропола у Лос Милларес, Шпанија). Гробно камење је и у медитеранској и у атлантској зони често украшено апстрактним гравурама и рељефима, ређе приказима змије, говечета или двојне секире, а крајем неолита на усправном камењу моделују се људски ликови (менхири-статуе). Сва мегалитска светилишта окружена су гробовима предака, а како су знатно удаљена једна од других, извесно је да обележавају места на којима се у одређеним приликама окупљала већа група здружених земљорадничких заједница. Џиновски кромлех Стоунхенџ (јужна Енглеска) или алимењон у Карнаку (Бретања) окупљали су свакако хиљаде верника који су ту остваривали контакте са невидљивим силама, прецима или боговима и налазили прави пут за обезбеђење вечитог трајања.

Малта, са многим храмовима, вероватно је свето острво (isola sacra), на које су са свих страна пристизали верници да би били посвећени у тајне Велике Богиње, чија је, фрагментована колосална статуа откривена испред једног храма. Сви малтешки храмови имају основе у виду материце или силуете тела Велике Богиње.

Фигурине са деформацијама на телу такозваних уснулих дама које су налажене по храмовима јесу доказ да су то била и својеврсна лечилишта и пророчишта, где су верници боравком и ноћењем у храму (инкубација) добијали спасоносни лек за тело и душу. Сам пролаз кроз те храмове у виду материнског тела или кроз алеје алимењона и кругове цромлецхса имао је смисао својеврсних иницијација.

Без обзира на многе специфичности које су изражене у регионалним културама, заједничка одлика овог раздобља јесте вредновање каменог блока као јединог средства које обезбеђује бесмртност, комуникацију са прецима и боговима, са подземљем и небом, као неисцрпног извора снаге и као свеопштег лека и основног оријентира у овом животу и после смрти.

БИБЛИОГРАФИЈА

Свеобухватан приказ неолитске религије није још написан. У општим прегледима праисторијске религије неолиту је, у односу на палеолит, дато мало места, као на пример у E. O. James, Prehistoric Religion (London and New York, 1975), Johannes Maringer, The Gods of Prehistoric Man (New York, 1960) или Etienne Patte, Les hommes prйhistoriques et la religion (Paris, 1960). Нова и инспиративна мишљења о неолитској религији излажу Karl J. Narr, Kunst und Religion der Steinzeit und Steinkupferzeit uHandbuch der Urgeschichte (Bern und Minchen, 1975), vol. 2, str. 655-627 i Mircea Eliade, A History of Religious Ideas (Лондон, 1979) vol. 1, стр. 29-52 i 114-124. Богата археолошка грађа за проучавање неолитске религије садржана је у Hermann Muller-Karpe, Handbuch der Vorgeschichte, vol. 2 (Munchen, 1968).У неколико књига дискутовано је о проблему значења антропоморфних и зооморфних фигурина у неолитском свету, али без довољне критичности: Olaf Hцckmann, Die menschengestaltige Figuralplastik der sьdosteuropдischen Jungsteinzeit und Steinkupferzit (Hildesheim, 1968), Maria Gimbutas, The Gods and Goddesses of Old Europe 7000-3500 BC (London, 1974; E.V: Antonova, Antropomorfnaya skulptura drevnih zemledelcev Perednej i Srednej Azii (Moskva, 1977); Nandor Kalicz, Gцtter aus Ton (Budapest, 1980). Исправан методолошки приступ овом проблему: P.J. Ucko, The Interpretation of Prehistoric Anthropomorphic Figurines, u Journal of the Royal Anthr. Inst. 92 (London, 1962), pp. 38-54 i isti, Anthropomorphic Figurines of predynastic Egypt and Neolithic Creta with comparative material from prehistoric Near East and Mainland Greece (London, 1968).Важан прилог разумевању семантике орнамената на неолитској керамици: B.A: Ribakov, Kosmogoniya i mifologiy zemledelcev eneolita u Sovjetskaya arheologiy 1-2 (Moskva, 1965), str. 24-47 i 13-33. О светилиштима у неолиту југоисточне Европе: Vladimir Dumitrescu, Edifice dйstine‚ au culte dйcouvert dans la couche Boian-Spantov de la station-tell de Cвscuiorele, u Dacia (Bucuresti, 1970), pp.5-24; Henrieta Todorova-Simeonova, Kultszene und Hausmodell aus Ovиarevo, u Thracia 3 (Sofia, 1974), pp. 39-46; Maria Gimbutas, The Temples of Old Europe, in Archaeology, vol. 33, No. 6 (New York, 1980), pp. 41-50).

О мегалитским споменицима објављено је у последње време много књига и чланака, али се у њима третирају првенствено проблеми систематизације, дистрибуције и хронологије тих споменика, а не и њиховог религијског значења.

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]