|
|
 |
Сарматска религијаОдредница из Лексикона религија и митова древне Европе, саставили Александрина Цермановић-Кузмановић и Драгослав Срејовић, Савремена администрација, Београд, 1992.Сармати су номадски народ иранског порекла, до средине I миленијума пре н. е. настањен у областима око јужног Урала. По језику, култури и религији били су сродни Скитима. Херодот помиње предање по коме су Сармати настали повезивањем Скита са Амазонкама. До приближно 250. г. пре н. е. живели су источно од реке Танаис (Дон), а у наредним вековима проширили су се ка западу: један њихов огранак (Роксолани) стигао је до ушћа Дунава, а други (Јазиги) прешао је Карпате и населио се у равници између Дунава и Тисе. О религији Сармата мало се зна. На основу посредних података претпоставља се да су имали пантеон од седам богова у који је можда био укључен и бог кога помиње Амијан Марцелин (IV в.), упоређујући га са римским Марсом, а који је поштован у виду исуканог мача пободеног у земљу. Познато је да су и племена око Дона сматрала божанством реку Танаис, као и да су Сармати били поштоваоци ватре. На основу тих оскудних података, претпоставља се да су као и остали ирански народи имали посебна божанства воде и ватре. Располаже се са нешто више података о сахрањивању код Сармата. Покојнике нису спаљивали, али су гробове често покривали остацима ритуалне ватре која је паљена при сахранама, било ради посвећења покојника ватри било ради очишћења. На важност ватре у култу мртвих указују и кадионице, које су често налажене у сарматским гробовима. Покрај покојника по гробу су расипани комади креде и црвене минералне боје реалгара. Често је у гробове стављено и разбијено огледало. Смисао тих обичаја тешко је протумачити. Како је уочено да се у средишту некропола налази најстарији гроб, претпоставља се да је био развијен култ предака. Скелети убијених слугу откривени у појединим гробовима показују даје практикована људска жртва. Веровали су у живот после смрти, јер су покрај покојника редовно стављали храну, најчешће комаде коњског или овчјег меса. Како су у гробовима појединих жена нађени мали покретни жртвеници, претпоставља се да су у култу водећу улогу имале жене, односно свештенице. Таргитај(Таргватоз) У скитској митологији син Зевса и кћери бога реке Бористена, предак скитског народа и скитске краљевске династије. Имао је три сина: Липоксаја, Апроксаја и Колаксаја. У време владавине његових синова, на скитску земљу су пали с неба златни предмети, и то плуг, јарам, секира и једна посуда. Кад је најстарији син пришао тим предметима, у намери да их узме, злато је почело да гори. Исто се догодило и Апроксају, а тек кад је тим светињама пришао Колаксај, злато се угасило па га је он узео и однео кући. На то су Липоксај и Апроксај решили да престо и државу препусте најмлађем брату. Касније је Колаксај своју велику државу предао својим синовима и поделио је на три дела. Један од тих делова учинио је највећим и одредио да се у њему чувају златни предмети који су пали с неба. То свето злато остало је у трајном поседу скитских краљева. Они су га чували као очи у глави и сваке године, приношењем великих жртава, указивали су му највеће поштовање. Од Колаксаја воде порекло скитски краљеви. Касније се Таргитај поистовећује са грчким јунаком Хераклом. Тај скитски Херакле је са једном девојком, која је уместо ногу имала змије, изродио три сина: Агатирса, Гелона и Скита, родоначелнике истоимених народа (в. Ехидна). // Пројекат Растко / Антропологија и етнологија // |