Етнографски институт САНУ 1947-1997.

Бреда ВЛАХОВИЋ

Истраживачи и службеници Етнографског института САНУ

(1947 – 1997)

Актом председника Комитета за научне установе, Универзитет и Велике школе НР Србије од 10. јуна 1947. године постављен је за управника Етнографског института дописни члан САН др Војислав С. Радовановић, а одмах затим 5. јула 1947. г. постављени су први хонорарни научни сарадници: академици Александар Белић, Душан Недељковић, Петар С. Јовановић, па Јаша Продановић, Глиша Елезовић, др Боривоје Дробњаковић, Петар Шобајић, Светозар Томић, арх. Александар Дероко, арх. Бранислав Којић, др Војислав Стојановић, Даница Јанковић, Христифор Црниловић, Мирко Барјактаровић, и др.

Усвајањем Статута, постављањем управника и хонорарних сарадника установљен је Етнографски институт као научно истраживачка установа Српске академије наука. Прва стално запослена, као секретар, била је Даринка Зечевић, а затим за стручно-научне сараднике Петар Ж. Петровић, Радослав Љ. Павловић и сликарка Олга Бенсон. Године 1947. Институт добија и четири студента стипендиста, два са Етнолошке групе (Јованка Големовић и Видосава Николић) и два са Антропогеографске групе (Жељко Кумар и Мита Томашевић). Почетком 1948. године Институт добија и административног службеника Миливоја Исаиловића и још три студента стипендиста (Рада Марковић, Оливера Микељ и Војин Ивановић). У 1950. години Етнографски институт се проширује постављањем још шест асистената од којих су већина раније били стипендисти института (Јованка Големовић-Лазаревић, Рада Марковић, Жељко Кумар, Видосава Николић-Краснићи, Нада Радотић, Марк Краснићи). Уз раније хонорарне научне сараднике постављени су и др Илија Синдик, др Војислав Ђурић, др Милорад Драгић, др Јован Туцаков, а, за спољне научне сараднике др Атанасије Урошевић из Скопља, др Јован Трифуновски из Скопља, Рајко Николић из Новог Сада и Јован Вукмановић са Цетиња. У другој половини 1950. године постављен је и први библиотекар, Емилија Церовић.

Научни рад у Институту тада се одвијао у одељењима: Антропогеографско (руководиоц Боривоје Дробњаковић), Фолклорно (руководиоц Душан Недељковић) и Одељење за народну архитектуру (руководиоци Александар Дероко и Бранислав Којић) у којима су били окупљени истакнути и искусни сарадници на научним истраживачким пословима. Ови научни радници и њихови сарадници поставили су научно истраживачки оквир и програмски усмерили рад Етнографског института.

Први директор Института био је др Војислав Радовановић, дописни члан САН, редовни професор Природно математичког факултета и хонорарни редовни професор на Групи за етнологију Филозофског факултета у Београду. Од 1947. до своје смрти 1957. године налазио се на дужности управника Института. Научно дело Војислава Радовановића може се поделити на географски, историјско географски, антропогеографски и етнографски рад. На тим основама и на основу свог научног искуства поставио је смернице научног рада Института што је истовремено било и у складу са програмом Српског етнографског зборника. Један од главних задатака од оснивања Института био је да се доврши систематско испитивање насеља и порекла становништва и неких других антропогеографских појава у Србији у крајевима где је живео српски народ. У плану је било да се што пре, на основу ових резултата, напишу научне синтезе о етногенези српског народа и осталих етничких група на проученим територијама, еволуцији насеља и културе у нашој земљи. У вези са тим проучавана су и племена Кулизе, Шаранци, Матаруге, Кривошије. Било је покренуто и проучавање промена у култури, пре свега на примеру куће и насеља. У то време прикупљено је и око 20 000 песама насталих за време другог светског рата и револуције и послератне изградње земље. Акцијом је руководио академик Душан Недељковић, а збирка се чува у Архиву Етнографског института. Етнографски институт је у време Војислава Радовановића покренуо и своја гласила: Гласник Етнографског института, Зборник Етнографског института и Посебна издања Етнографског института која и данас излазе. Резултати научно-истраживачког рада сарадника Института и других научних радника саопштавани су на пленарним седницама Института, и, о њима су се водиле расправе. То је била значајна научна етнолошка трибина.

Др Боривоје Дробњаковић, редовни професор етнологије на Филозофском факултету у Београду и дописни члан САНУ, на челу Етнографског института је био од 1957. до 1961. године када је преминуо. Припадао је генерацији научника који су се формирали уз Јована Цвијића и стекли солидну основу за научни рад. То богато и драгоцено научно искуство испољило се у раду професора Боривоја Дробњаковића у Етнографском музеју у Београду на чијем је челу био од 1927. до 1950. године, затим на Филозофском факултету (1951-1961.) и у Етнографском институту као и у Етнолошком друштву Југославије (до 1957.) чији је био и први председник.

Др Боривоје Дробњаковић настојао је да настави започета и планом предвиђена истраживања антропогеографских целина, испитивање варошица и културних промена и народног живота и обичаја у ширем смислу. Укључио је Етнографски институт и у међународне пројекте. Организовао је рад о етничким и етнолошким одликама народа Југославије за међународну едицију Народи света Академије наука СССР.

Посебно треба истаћи његово ангажовање на редиговању прилога и уређивању Српског етнографског зборника и свих публикација Етнографског института.

Др Мирко Барјактаровић, професор Филозофског факултета у Београду, био је директор Института од 1961-1969. године. У време док је руководио Институтом настављен је рад на проучавању предеоних целина у Србији. Истовремено почела је изградња хидроелектране Ђердап I на Дунаву, па је и Етнографски институт започео проучавања угрожених насеља приобалног појаса која су почетком 70-тих година објављена у четири Зборника радова Етнографског института САНУ. Истовремено су вршена и истраживања народности у Југославији (Русина, Украјинаца и Словака). Резултати истраживања објављени су у посебним публикацијама у сарадњи са матицама поменутих националних мањина. Институт је истраживао и неке савремене појаве у насељима у којима се развијала индустрија као примарна привредна грана. Посебно су испитиване сталне дневне миграције на простору Колубаре и градовима Ужицу и Младеновцу. Резултати ових истраживања саопштавани су на научним скуповима у земљи и иностранству и појединачно објављивани. Међутим, тада је дошло и до прекида у издавању публикација Етнографског института, Гласник Етнографског института није излазио читавих осам година.

Арх. Бранислав Којић, академик, на челу Института био је од 1969-1971. године. Посебну пажњу усмерио је на издавачку делатност Института. Ажурирао је издавање Гласника и осталих публикација. Тако је повратио углед Етнографском институту који је стекао у овој делатности под руководством Војислава Радовановића и Боривоја Дробњаковића.

Уз постојећи програм рада Бранислав Којић је покренуо и истраживања сталних промена народне културе у селима Србије. Истраживачком мрежом било је обухваћено 40 насеља. Резултати су објављени у посебном Зборнику радова Етнографског института. Настављено је и истраживање угрожених насеља изградњом хидроелектране "Ђердап I" а резултати су објављени у посебним Зборницима. Истраживања су проширена на становништво Расине и насеља дуж изградње пруге Београд-Бар. У то време знатно је побољшана размена институтских публикација са многим научним центрима у земљи и иностранству, као и учествовање сарадника на домаћим и међународним научним скуповима.

Професор др Атанасије Урошевић, академик, вршио је дужност директора Етнографског института од 1971. до 1973. године. Име Атанасија Урошевића ушло је у науку још 1922. године, преко монографија области и студија о градским насељима, расправама из економске географије, геоморфологије, етнологије, историјске географије и етничке историје становништва балканског простора. Био је члан Српске академије наука и уметности и Македонске академије наука. У Етнографском институту био је од његовог оснивања као спољни сарадник, а касније као члан научног већа све до своје смрти. У време руковођења Институтом, професор А. Урошевић организује и обележавање двадесетпетогодишњице рада Етнографског института посебним скупом и публикацијом у којој је изложен преглед делатности Института и постављене смернице за будући рад.

Др Милорад Васовић, редовни професор Природно математичког факултета у Београду, био је директор Етнографског института од 1974. до 1978. године. У научноистраживачком раду Милорад Васовић бавио се теоријом и методологијом регионалне географије, природом планинских регија и изучавањем дела Јована Цвијића. Пре доласка за директора Етнографског института био је дугогодишњи спољни сарадник и бавио се испитивањем преображаја народног живота у вези са индустријализацијом земље.

У Институту је наставио рад на раније започетим испитивањима промена у народној култури села (пројектом руководила др Милка Јовановић). Године 1976. започета су истраживања преображаја приградских насеља Београда, Крушевца, Лесковца, Пирота и Новог Пазара, опет под руководством др Милке Јовановић, а у оквиру четири теме: антропогеографске и етнографске карактеристике насеља; култура становања; брак, породица и сроднички односи; обичајни живот.

У 1976. и 1977. години Институт је носилац истраживања комплексне монографије колонистичког насеља Бачко Добро Поље. Академик, проф. др Обрен Благојевић је окупио групу сарадника из Етнографског института и других научних установа који су обавили истраживања и објавили их у посебној публикацији Института.

Академик Петар Влаховић, редовни професор етнологије и антропологије Филозофског факултета у Београду, руководио је Етнографским институтом од 1978. до краја 1982. године. Члан је Црногорске академије наука и умјетности, Белоруске академије наука, Антрополошког друштва Европе и Пољског антрополошког друштва. Специјализирао је антропологију у Пекингу и Љубљани. Председник је Антрополошког друштва Југославије.

У Етнографском институту је сарађивао више година на разним пројектима. Као директор, утемељио је пројекат Етничке и етнолошке одреднице Србије. На овој теми сарадници Института раде и данас у оквиру обједињеног пројекта Етнологија српског народа и Србије. Водио је и пројекат Етнолошке одлике Ђердапског Подунавља II, а резултати су објављени у публикацијама Етнографског института, Етнографског музеја и Одељења за етнологију Филозофског факултета у Београду. У то време покренут је и пројекат Етнолошко проучавање исељеништва из Србије по замисли др Душана Дрљаче. Развио је сарадњу са Катедром за етнологију Универзитета у Познању и Кракову и Институтом Пољске академије наука за материјалну културу у Познању. Резултати су излагани на заједничким скуповима и у публикацијама. Обновљена је сарадња са Међународном комисијом за проучавање традиционалне народне културе Карпата и Балкана.

Настављена је активна издавачка делатност; пет књига Зборника радова посвећено је истакнутим истраживачима и дугогодишњим сарадницима Етнографског института. Покренуто је издавање едиције Етнографског института на страним језицима.

Др Милка Јовановић, виши научни сарадник, била је вршилац дужности директора два пута по шест месеци у 1983. и 1984. години. У то време настављен је редован рад на започетим пројектима. Руководила је истраживањима савремених промена у народној култури, "Преображаја сеоских насеља у Србији" и "Преображаја приградских насеља на примеру Београда, Крушевца, Лесковца, Пирота и Новог Пазара".

Институт је 1983. године био домаћин Међународној комисији за проучавање Карпата и Балкана чији је састанак одржан у Пријепољу. Састанци Комисије су иначе одржавани сваке године у једној од земаља учесница у раду.

Др Десанка Николић, научни саветник, као вршилац дужности директора у 1983. години настојала је да се настави уредан рад на текућим пројектима.

Професор др Душан Бандић, редовни професор на Филозофском факултету у Београду, био је директор Етнографског института од 1984. до 1989. године. У току свог мандата настојао је да настави започети пројекат Етничке и етнолошке одреднице становништва Србије. Поред сарадника из Етнографског института на том пројекту учествовао је и већи број младих етнолога. Настављен је такође рад на монографијама области у Србији, и исељеништва из Србије. Из ове теме настало је неколико магистарских теза и више саопштења на скуповима у земљи и иностранству.

Истраживања културе становања, друштвених односа, обичаја и стваралаштва у граду започето је у 1986. години у Бору, Ужицу, Крушевцу и Шапцу. Проучавање градског простора и живота становника варошица и градова било је предмет пажње истраживања Института од његовог оснивања. Али, као посебан истраживачки пројекат уобличен је крајем осамдесетих година у време када је у свету то постао стални предмет интересовања савремене етнологије.

Сарадња на међународном плану, одвијала се посебно са институцијама у Братислави, Москви и Познању, организовањем научних скупова и појединачним студијским боравцима истраживача.

Др Никола Пантелић, научни саветник, сада руководи радом Етнографског института.

Први је директор Етнографског института изабран из редова запослених у овој установи, сви његови претходници обављали су ову дужност хонорарно као професори Универзитета. Од 1991. године Етнографски институт је координатор заједничког пројекта Етнологија српског народа и Србије којим руководи др Никола Пантелић. Сарадници института раде на четири теме подпројекта: Етничке и етнолошке одлике становништва Србије; Срби ван Србије у дијаспори и националне мањине на тлу Србије; Етнолошко проучавање симболичке комуникације и Етнолошка монографија Војводине на којима је окупљен велики број сарадника. Из рада на пројекту последњих година објављено је више монографских дела и низ прилога у редовним издањима Института. Започето је издавање нове едиције Животопис у којој се објављују претежно приче из живота Срба ван Србије.

Институт сваке године организује научне скупове са учесницима из иностранства на којима се расправља о важним проблемима из етнологије српског народа и Србије, о новим стремљењима и методолошким питањима и приступима, као и о новим оквирима етнолошке науке.

У заједници са Етно-културолошком радионицом Сврљиг, Институт од 1995. године организује међународне научне скупове из духовне и материјалне културе становништва источне Србије и суседних области а саопштења се објављују у Етнокултуролошком зборнику. Посвећује се и пажња образовању и специјализацији млађих истраживача. Сада су у рад на Пројекту укључена три стипендиста Министарства за науку и технологију Србије. Један истраживач сарадник борави већ две године у Мађарској где испитује живот српске националне мањине. Обнавља се и међународна сарадња са водећим етнолошким установама, нарочито у суседним и словенским земљама.

У Етнографском институту од оснивања до данас радили су или раде:

Даринка Зечевић, антропогеограф, први стални сарадник и први секретар Етнографског института, радила је од 1947. до своје смрти 1970. године. Поред организације научноистраживачког и административног посла у Институту, бавила се и антропогеографским истраживањима. Објавила је више радова и била је члан истраживачких тимова.

Петар Ж. Петровић, етнолог, један од првих научних радника стално запослених у Институту. Радио је од оснивања 1947. до 1959. године, када је пензионисан. Припадао је генерацији која се образовала под руководством Ј. Цвијића, Ј. Ердељановића, Т. Ђорђевића и других истакнутих професора тога времена, што је било од посебног значаја за његов стручни и научни рад у проучавању живота и обичаја. Највише је истраживао у Шумадији, али и у другим крајевима Србије, Црној Гори, у Македонији, Босни и Херцеговини. Обрађивао је многа питања, а највише теме из симболике традиционалне уметности и народне религије, што је дошло до изражаја и у Српском митолошком речнику (са Ш. Кулишићем и Н. Пантелићем). Његова проучавања антропогеографских области могу бити обрасци за таква дела, на пример Живот и обичаји народни у Гружи, Шумадијска Колубара, Рашка и друго.

Радослав Павловић, географ, такође, један је од првих који су постављени 1947. године. У Институту је радио до 1959. године, када је пензионисан. Припадао је антропогеографској школи. Бавио се антропогеографским проблемима. Писао је о сеобама Срба и Арбанаса у посебним условима, о Кулизама (порекло и старина), а испитивао је Копаоник, Надибар и Гокчаницу.

Олга Бенсон, сликар, један од првих сарадника Етнографског института. Кратко време је била запослена као фолклорно-етнографски сликар. Многи цртежи и акварели које је оставила Етнографском институту Олга Бенсон драгоцени су документи за народно одевање.

Миливоје Исаиловић је именован почетком 1948. године за административног службеника. У Институту је био кратко време, а касније сарађивао као преводилац.

Јованка Големовић-Лазаревић, етнолог, у Институту је од 1947. године као стипендиста, а од 1950. године постаје стални сарадник. Бавила се питањима фолклора и народних обичаја. Писала је о лазарицама у Призренском Подгору, о малешевској народној поезији и другом. После краћег времена напустила је Етнографски институт.

Видосава Николић-Стојанчевић, етнолог, научни саветник, у Институт дошла је као један од четири стипендиста 1947. године, а 1950. постаје стални члан Института и остаје до пензионисања 1989. године. Бавила се разним проблемима, међу којима су порекло становништва, народна ношња, друштвени, породични обичајима, нарочито јужне и западне Србије и Косова и Метохије. Поред теренских истраживања бавила се проучавањем архивске грађе на основу које је објавила неколико књига (Врањско Поморавље, Топлица, Породица у систему традиционалних и савремених установа у друштвено-обичајном животу Ражеваца, Породица у Подгорини). Припада најистакнутијим научним радницима Института.

Жељко Кумар, антропогеограф, један од 4 стипендиста из 1947. године. Стални сарадник постао је 1950. године, убрзо је напустио Институт. Истраживао је варошице Младеновац, Стару Пазову, Стари Сланкамен.

Рада Марковић-Борели, етнолог, ради у Етнографском институту од 1950. до 1961. године када је прешла у Институт за социолошка истраживања. Бавила се проблемима усменог народног стваралаштва, обичајима и другим проблемима. Прикупљала је народне песме и прозно народно стваралаштво.

Др Марк Краснићи, антропогеограф. Студирао у Београду, а докторску тезу одбранио у Љубљани. У Институту је радио од његових почетака до 60-тих година. Бавио се разним питањима из антропогеографије и етнологије, пре свега Косова и Метохије. Писао је о Призренском Подгору, о беси код Шиптара, о друштвено географским променама на Косову и Метохији, о кули у Метохији. Из Института је отишао за професора Правно економског факултета у Приштини.

Професор др Миленко Филиповић, етнолог, студирао код Јована Цвијића, Јована Ердељановића и код Тихомира Ђорђевића, на групи за географију, етнологију, археологију и националну историју. Био је свестран и врло плодан научник и истраживач. У Етнографском институту је радио од 1950. до 1955. године. Један је од најистакнутијих српских етнолога и као такав оставио снажан утицај на неке од сарадника. Написао је велики број монографија насеља и области, па студије о етничким групама, народној привреди, исхрани, ношњи и текстилу, друштвеној организацији, обичајима, религији, усменом народном стваралаштву, и многим другим питањима.

Лепосава Жунић, етнолог, радила је од 1952. до 1961. године. Писала је о Саракачанима на Гочу, о сеоским дечјим играма у Србији, о дубљанско-попинској каменорезачкој "индустрији" и другим проблемима. Касније је наставила сарадњу са Институтом као лектор великог броја издања Етнографског института.

Нада Радотић, географ, једна од првих сарадника Института, прво као стипендиста од 1947, па као стални сарадник. После неколико година (1960) напустила је Институт, а радила је антропогеографска проучавања варошица.

Емилија Церовић, историчар уметности, постављена је 1950. године за библиотекара и на том месту остала је до пензионисања 1980. Објавила је неколико библиографија и чланака о народној и наивној уметности.

Јован Милић, од 1959. до пензионисања 1994. Радио је прво на пословима административног службеника, а после, дуги низ година као секретар Института.

Софија Кумрић, дуго година, до одласка у пензију 1985, радила је на одржавању чистоће у Институту.

Проф. др Цветко Костић, социолог, у Институту је радио 50-тих година, а затим прелази у Институт за социологију, а касније на Филозофски факултет у Београду. Бавио се проблемима руралне и урбане социологије, сељацима, индустријским радницима, постанком и развитком чаршије, питањима породице и друштвене заједнице.

Др Драгослав Антонијевић, етнолог, редовни је члан Српске академије наука и уметности. У Етнографском институту је радио од 1955. до оснивања Балканолошког института САНУ 1969. године. Председник је Управног одбора и члан Научног већа Института. Научни рад започео је у Етнографском институту. Бави се многим питањима из области фолклористике, радио је на монографском проучавању предеоних целина, проучавањима "дивљих" насеља и другим проблемима. Објавио је више истакнутих студија из методологије, магијско ритуалних обичаја Срба и других балканских народа, па народног театра и глумовања и других питања.

Проф. др Душан Дрљача, етнолог, научни саветник, радио је као кустос у Земаљском музеју у Сарајеву, 1960. године прелази у Етнографски институт, где и данас руководи подпројектом "Срби ван Србије – у дијаспори и националне мањине у Србији". Био је две године на специјализацији у Пољској што је имало утицаја на његов даљи рад и одржавање контаката са пољским етнолозима. Бавио се питањима миграција становништва, проблемима угрожених насеља услед изградње (Ђердап, Расина), Етничким групама и националним мањинама (Пољаци, Јевреји, Италијани, Русини и други), затим етнолошким филмом, етно-парковима и другим питањима. Од 1994. године редовни професор Универзитета у Бања Луци. Учествовао је на многим скуповима у земљи и иностранству и објавио велики број радова. Објавио је књигу Колонизација и живот Пољака у југословенским земљама.

Др Миљана Радовановић, антропогеограф, у Институт је дошла 1962. године где је пензионисана 1987. године. Остала је веома активна, без обзира што је одавно у пензији. Иако антропогеограф, бави се различитим питањима из етнологије, народног стваралаштва и фолклористике, као и историје етнологије (Вук Караџић – етнолог и фолклориста, Бранислав Нушић – етнолог и фолклориста). Као антропогеограф истраживала је насеља, миграције и друго. Учествује на многим стручним и научним скуповима у земљи и иностранству.

Бреда Влаховић, дипломирала је етнологију и историју уметности у Љубљани. У Институту је радила од 1962. до 1996. године. Бавила се разним питањима, писала је о исхрани, миграцијама, обичајима (код Русина, Срба и Словенаца), о променама у култури, о култури становања, о Србима у Словенији и другом. Учествовала је на научним скуповима у земљи и иностранству и у раду Међународне комисије за проучавање традиционалне народне културе Карпата и Балкана.

Др Оливера Младеновић, етнолог, дипломирала је српски језик и књижевност и етнологију на Филозофском факултету у Београду. У Институту је радила од 1962. године до пензионисања 1984. Била је познати научник и значајан радник у културном животу Србије и Југославије. Најзначајнија су њена проучавања народних игара које је обрадила и објавила у радовима и саопштењима на домаћим и међународним научним скуповима. Најзначајније јој је дело "Коло у Јужних Словена". У Институту се чува анкета о народним играма у Србији коју је прикупљала више година и у којој су многи драгоцени подаци.

Др Слободан Зечевић, научни саветник, завршио је студије права и етнологије. У Етнографском институту је радио од 1963. до 1965, када је отишао за управника Етнографског музеја. Истраживао је народне игре, обичаје, веровања и митологију Срба и написао више студија и чланака. После преласка у Етнографски музеј, Слободан Зечевић остаје сарадник Етнографског института и учествовао је у реализацији истраживања српске традиционалне митологије и религије.

Олга Московљевић, етнолог, радила је од 1963. до 1965. године. Бавила се питањима из етнологије европских и ваневропских народа. Писала је о обичајима у Норвешкој, о Вуковим народним песмама и стваралаштву финског песника Рунеберга и другом.

Др Мирослав Драшкић, етнолог. Радио је у музеју у Бањалуци и у Етнографском музеју у Београду. У Етнографски институт дошао је у 1972. где је остао све до преране смрти 1975. године. У Институту је радио на истраживањима етничких процеса и учествовао у монографским проучавањима предеоних целина.

Мр Радомир Ракић, етнолог, у Етнографском Институту је радио од 1970. до 1971. године. Бавио се питањима сродничких односа. Прешао је на Филозофски факултет у Београду.

Проф. др Душан Бандић, етнолог, радио је у Етнографском институту од 1969. до 1970. године, као асистент на испитивању културних промена у околини Београда. Отишао је на Филозофски факултет у Београду где је професор етнологије. Предмет његових интересовања су питања из религије и духовног живота. Био је директор Етнографског института од 1984. до 1989. године.

Др Милка Јовановић, етнолог, виши научни сарадник. До 1971. била је на Филозофском факултету у Београду, када је прешла у Етнографски институт, где је остала све до пензионисања 1991. године. Њени најпознатији радови су из области народне ношње и одевања, (Народна ношња у Србији у XIX веку). Водила је два пројекта о савременим променама у култури Србије, о чему сведоче три зборника радова у којима су објављени резултати истраживања.

Др Ласта Ђаповић, етнолог, научни сарадник. У Институту је од 1970. године. Предмет њених истраживања су обичаји и ритуали посебно у вези са земљом (Земља – веровања и ритуали), као и култура становања. Била је члан Међународне комисије за истраживање Карпата и Балкана.

Др Милица Пурић-Живановић, етнолог, у Етнографском институту радила је 1971. године, када је прешла на Филозофски факултет у Београду.

Драгомир Антонић, етнолог. У Институту ради од 1974. године. Претежно се бави питањима обичаја уз годишње празнике, традиционалном исхраном нарочито у посебним приликама и другом. Аутор је или коаутор више филмова о обичајима и веровањима, објавио је више радова.

Др Десанка Николић, етнолог, научни саветник. У Етнографски институт дошла је 1973. године, из Војног музеја у Београду. У пензији је од краја 1995. године, али још увек активно ради као руководилац подпројекта "Етничке и етнолошке одлике становништва Србије". Бавила се одевањем граничара војне крајине 18. и 19. века (Одевање граничара војне крајине у XVIII и XIX столећу) и народним стваралаштвом, а после тога, као и сада, акултурацијским процесима и питањима менталитета. Истраживала је антропогеографске области (Горње Драгачево) и објавила више радова о поменутим темама.

Мр Зорица Дивац, етнолог. У Институту је од 1976. године. Тема њеног истраживања је породични живот, облици традиционалних заједница, трансформације сеоске породице а раније је радила на неким питањима из физичко-антрополошке проблематике.

Марија Ђокић, етнолог. У Етнографском Институту ради од 1976. године. Бавила се испитивањима порекла становништва. Сада је секретар научног пројекта и секретар уређивачког одбора.

Мр Мирослава Малешевић, етнолог. Од 1979. године запослена је у Институту. У САД била је на двогодишњем студијском боравку. Претежно ради на социјално-антрополошким питањима у вези са положајем жене у традиционалној култури али и савременом друштву.

Др Добрила Братић, етнолог, научни сарадник. У Институту је од 1979. године. Предмет њених истраживања су митска бића и различита веровања о чему сведоче и њени радови (Глуво доба).

Александар Јанковић, етнолог. У Институту ради на пословима библиотекара од 1981. године. Објавио је неколико библиографија о издањима Института.

Мр Мирослава Лукић-Крстановић, етнолог. Добитник је награде "Боривоје Дробњаковић". Од 1982. године ради на питањима исељеништва (Срби у Канади и Срби у Мађарској), етничког идентитета и народних скупова. Објавила је више радова из те проблематике.

Др Никола Пантелић, етнолог, научни саветник. У Етнографски институт дошао је 1987. године из Етнографског музеја. Сада је на дужности директора Института и руководилац пројекта "Етнологија српског народа и Србије". Бави се проблемима породице, обичаја, религије и народне уметности. Објавио је већи број радова (Народна уметност Југославије, Наслеђе и савременост, коаутор у Српском митолошком речнику).

Мр Инес Прица, етнолог. У Институту је радила од 1985. до 1990. године, када је отишла у Загреб. Бавила се питањима из живота градске омладине.

Мр Драгана Антонијевић, етнолог. У Институту је од 1984. Била је на специјализацији у Француској. Ради на питањима из области српског усменог стваралаштва. Резултате истраживања саопштава на научним скуповима у земљи и иностранству као и научним публикацијама.

Мр Мирјана Павловић, етнолог. Рад у Институту започела је као стипендиста, а од 1987. године стално запослена. Истраживала је Србе у Чикагу у САД. Ради и на проучавању Срба у Мађарској, као и медицине – између традиције и садашњости.

Ненад Брестовац, од 1985. до 1989. године обављао послове курира и одржавања чистоће.

Др Иван Чоловић, научни саветник. У Институту ради од 1990. године. Дипломирао на Филолошком факултету књижевност, а докторирао на Одељењу за етнологију Филозофског факултета у Београду. Предмет његових истраживања је савремени фолклор, симболична комуникација и политичка антропологија. Из те проблематике објавио је неколико књига и велики број радова. Главна дела: Дивља књижевност (1975), Бордел ратника (1993) и Политика симбола (1997). Руководилац је подпројекта Етнолошко проучавање симболичне комуникације.

Радмила Пејановић, од 1990. године ради на пословима одржавања чистоће, курира и фотокопирања.

Мр Младена Прелић, етнолог. Рад у Институту почела је као стипендиста, а од 1991. године ради као стални сарадник. Испитивања је усмерила на изучавање Срба у Мађарској у 20. веку и на проблеме етничког идентитета уопште.

Мр Мирослав Нишкановић, етнолог. У Етнографском институту је од 1992. године, а пре тога је био виши кустос Земаљског музеја у Сарајеву. Истраживања су му усмерена на живот и етнички идентитет Срба у Босни.

Милина Ивановић-Баришић, етнолог. Од 1994. године у Етнографском институту, ради на пословима библиотекара. Испитује различита питања из етнологије. Учествује на научним скуповима и објављује радове.

Невенка Трбовић, од 1994. године ради као административни секретар Етнографског института.

Мр Бојан Жикић, етнолог. Рад у Етнографском институту почео као стипендиста, а 1995. године постао је стални истраживач-сарадник. Истражује питања из области методологије и теорије и народно стваралаштво у прошлости и садашњости.

Мр Зорица Ивановић, етнолог. У Институту ради од 1996. године. Била је на специјализацији у Француској где је и магистрирала. Бави се питањима породице и сродства.

На раду у Институту су и стипендисти Министарства за науку и технологију:

// Пројекат Растко / Антропологија и етнологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]