|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Император Кај Галерије Валерије Максимилијан једна је од најконтроверзнијих личности у историји Римског царства. Једни су га славили као спасиоца Царства, као новог Ромула и Александра Великог, а други га ружили и сматрали најлошијим владаром и човеком. У детињству је напасао говеда, у младићким годинама задобио је највише војничке чинове и наклоност Диоклецијана који га је усинио и 293. године прогласио за цезара и свог савладара, у зрелим годинама однео је једну од највећих победа у римској историји, а кад га је смрт задесила у тренутку његове највеће моћи и славе, сахрањен је и увршћен међу богове у месту где је угледао светлост дана, у Ромулијани (Гамзиград код Зајечара) - данас једном од највећих археолошких налазишта у Европи. За Галеријево име везују се последњи велики прогони хришћана 303. и 304. године, али и први едикт о толеранцији хришћанства из 311. године. Док су га пагански писци описали као изузетно храброг, лепог и племенитог човека, способног владара, хришћански историчари су га приказали као монструозног аутократу, непријатеља сваке културе и учености, који је и свог поочима Диоклецијана отерао са престола. Тој личности и његовој тестаментарној градњи - Феликс Ромулијани - посвећене су странице које следе.
Источно од главне капије Галеријеве палате у Гамзиграду (Felix Romuliana), на удаљености од 1000 м у правој линији, налази се гребен Магура на чијем су врху између 1989. и 1993. године откривени остаци два маузолеја и два консекративна споменика. На основу просторне диспозиције ових сакралних споменика и археолошких налаза који су у њима нађени, утврђено је да су најпре изграђени маузолеј 1 и консекративни споменик 1, а после краћег времена и маузолеј 2 и консекративни споменик 2, тј. да је њихова целокупна изградња обављена између 294. и 313. године.
Датовање маузолеја и консекративних споменика у назначено време омогућава да се открије идентитет личности које су у Ромулијани сахрањене и увршћене међу богове. Идентитет једне од тих личности је неоспоран, јер историјски извори бележе да је 311. године Галерије сахрањен у Ромулијани. Идентитет друге личности може се утврдити посредним путем. Како је та личност морала бити најприсније везана за Галерија, то је разумљиво да је треба тражити међу члановима његове најуже породице. Избор није велики: осим Галеријевих родитеља, сви остали чланови његове уже породице окончали су живот под околностима које укључују не само апотеозу већ и уобичајену сахрану.
Да би се што тачније реконструисали догађаји који су мотивисали изградњу Феликс Ромулијане, и то како палате у Гамзиграду тако и маузолеја и консекративних споменика на Магури, неопходно је продискутовати све расположиве податке о Галерију и његовој породици. Т. Д. Барнс је назначио главне датуме у Галеријевој каријери, одредио његове главне резиденције и утврдио његова кретања. За разумевање Галеријевог градитељског подухвата у Ромулијани, посебно за правилно тумачење сакралних споменика на Магури, потребно је, међутим, обратити посебно пажњу и на податке који се односе на Галеријев карактер, његов однос према породици и пријатељима, као и на његове политичке амбиције. При том је изузетно важно реконструисати и биографије чланова Галеријеве најуже породице, пре свих његове мајке Ромуле по којој је и названо место у коме је Галерије рођен и сахрањен.
Мало је података о Галеријевом пореклу и младости. Датум његовог рођења је непознат. Рођен је у једном месту не одвећ далеко од Сердике (данашња Софија), у провинцији Приобалска Дакија (Dacia Ripensis), а првобитно му је име било Максим. Родитељи су му били сељаци. Име његовог оца није у историјским изворима забележено. Његова мати Ромула пребегла је испред Карпа са леве обале Дунава на десну, у Приобалску Дакију. Имао је сестру, вероватно од њега нешто млађу, мајку будућег императора Максимина Даје.
Галерије је у раној младости чувао стоку, због чега је добио надимак Armentarius што значи говедар. Неизвесно је кад је тачно започела његова војничка каријера; свакако је рано ступио у војску јер је од стране Диоклецијана постао члан Јупитерове породице (lovius) и кад је проглашен за цезара под новим именом C. Galerius Valerius Maximianus. Од тог тренутка његова се каријера може доста поуздано реконструисати. Исте 293. године напустио је своју прву супругу с којом је имао кћер Максимилу, касније Максенцијеву супругу, и оженио се Диоклецијановом кћерком Валеријом. Није познато где се налазила његова главна резиденција пре 299. године. Вероватно је то био Сирмијум у коме је током 293. и 294. године у неколико махова боравио Диоклецијан и одакле је Галерије у првим годинама владавине могао предузимати војне подухвате на заштити границе на Дунаву: 294. против Сармата, а 295-296. против Карпа и Бастарна. По срећном окончању тих ратова, Галерије је 296. године дао да се у Панонији искрче шуме и исуши Пелсонско језеро (Блатно језеро). Те године дотичну провинцију је назвао по својој жени Валерији, вероватно јој на тај начин исказујући захвалност што му је сина Кандидијана, којег му је те исте године родила једна наложница, прихватила као рођено дете.
У 297-298. године одиграо се најзначајнији догађај у Галеријевом животу: рат који је водио против персијског краља Нарсеја и његова велика победа над Персијанцима. После тог тријумфа слављен је у целом царству као други Ромул и Александар, а почетком 299. године Диоклецијан га је у Антиохији обасуо највишим почастима. Од тог тренутка Галерије остварује властити идеолошки програм и у складу с њим отпочиње политичку пропаганду и отвара приповест о свом божанском пореклу: он је син бога Марса и Ромулов брат, а његова мајка Ромула попут Олимпијаде, мајке Александра Великог, зачела га је са самим богом који јој се приближио у виду аждаје. У пролеће 299. године он из Анадолије хита у свој део Царства, где се у тој и наредне две године успешно бори са Маркоманима, Сарматима и Карпима. Ромула је у то време стално уз њега, можда у његовој сталној резиденцији у Солуну, јер се њеним утицајем на сина тумаче догађаји који су се одиграли у зиму 302/303. године у Никомедији: Галеријев притисак на Диоклецијана да отпочне са прогонима хришћана.
Средином марта 303. године Галерије стиже на границу на Дунаву, где се опет бори са Карпима и остаје у свом делу Царства, вероватно у својој резиденцији у Сердици, све до пролећа 305. године кад га Диоклецијан, 1. маја, у Никомедији, проглашава за августа. Истог дана за другог августа проглашен је Констанције, а за цезаре Север и Максимин, Галеријев сестрић. Галерије је одмах схватио да је постао апсолутни господар у Царству; већ те 305. године је одлучио да се повуче са престола чим прослави двадесетогодишњицу владавине и да доведе тад на власт свог старог пријатеља Лицијана и сина Кандидијана.
После смрти Констанција, у јулу 306. године Галерије и формално постаје први август. међутим, од тог тренутка се нижу догађаји које није планирао и који му нису одговарали: Константин, Констанцијев син, проглашен је после очеве смрти за цара, а Максенције син Максимијана за октобра 306. године, а не задуго после тог датума он свог оца Максимијана именује по други пут за августа. Константина је Галерије невољно прихватио за савладара, а против Максенција покренуо је 307. године војску и с њом стигао до Рима. Пошто није успео да Максенција савлада, препустио му је Италију. Борбе с Максенцијем већ нешто раније стале су главе Галеријевог савладара Севера II.
Новембра 308. године у Карнунтуму, уз Диоклецијанову подршку, Галерије је знатно оснажио своје позиције јер је успео да Лицинија именује за августа. Тад је и Галеријева супруга Валерија прокламована за августу. Крајем 308. године Галерије је у Сердици. Његова кретања од 309. године до смрти у пролеће 311. године мало су позната. Почетком 309. године додељује Максимину титулу filius Augustorum. намеће и велике порезе да би сакупио средства која су му била потребна за прославу двадесетогодишњице владавине у марту 312. године. У пролеће 310. године тешко се разболео. Претпоставља се да је крајем 310. или почетком 311. године прокламовао свог сина Кандидијана за цезара. Крајем априла 311. године издаје едикт о толеранцији хришћана, а већ неколико дана касније умире. На самртничкој постељи поверио је своју супругу Валерију и сина Кандидијана Лицинију на старање. Сахрањен је у Ромулијани.
Валерија је само кратко време уживала Лицинијеву заштиту. Неколико месеци по мужевљевој смрти напустила је Лицинијев двор и прешла у Максиминов део Царства. Максимин јој је одмах понудио брак, јер је желео да се преко ње повеже са Диоклецијаном утемељивачем тетрархије. Кад га је Валерија одбила, изгубила је сваку заштиту: одузета су јој сва добра, а почетком 312. године заједно са мајком Приском, Диоклецијановом супругом, прогнана је у неко забито место у Сирији. После Максиминове смрти у Тарзасу, јула 313. године, покушала је да се приближи Лицинију како би бдела над судбином Кандидијана, који је иначе привидно био обасипан свим почастима. Међутим, кад је чула да је Лициније наложио да се Кандидијан убије, што је учињено 313. године у Никомедији, дала се у бекство. После петнаест месеци скривања, откривена је код Солуна где је 314. године заједно са Приском убијена: главе су им одсечене, а тела бачена у море. То је био Лицинијев коначни обрачун са тетрархијом и са успоменама на Галерија. После тих догађаја у 313. и 314. години морала је бити обустављена и свака градитељска делатност у Ромулијани.
Многи важни детаљи који се тичу Галеријеве породице, као и његове биографије, прећутани су у историјским изворима. Претходни преглед поузданих датума из биографија Галерија и чланова његове најуже породице омогућује да се ипак неки датуми претпоставе, поготово у случајевима кад се располаже и споменицима који се везују непосредно за Галерија, као што су палата и лук у Солуну и палата са тетрапилоном, маузолејима и консекративним споменицима у Гамзиграду и на Магури. Тако се и на основу историјских извора и на основу археолошких споменика може закључити да је 298/299. година кључна година у Галеријевој биографији, јер су се тада срећно подударили Галеријев тријумф над Персијанцима и прослава петогодишњице његове владавине. Те године је отпочела изградња Галеријевог лука у Солуну, а те је године и Ромула повезана са Марсом, па је логично претпоставити да је тад Галерије и одлучио да једним великим градитељским подухватом трајно и на достојан начин обележи место свог чудесног зачећа и рођења и да га по мајци назове Ромулијана. Ромула је као родитељка Марсовог сина од те године морала уживати посебно поштовање. Изградња Ромулијане је вероватно само једна од почасти која јој је указана и која је по напуштању Антиохије у пролеће 299. године и доласку у свој део Царства отпочео да креира властити политички програм, који је археолошки документован не само архитектонским споменицима у Солуну и Ромулијани већ и веома специфичном тематиком њихове скулптуралне, рељефне и мозаичке декорације. Рељефна декорација Галеријевог лука у Солуну сва је у знаку глорификовања тетрархије, али и Галерија као победника над Персијанцима, а исте идеје изражава и иконографија монументалне порфирне фигуре Галерија у тријумфу која је красила једну од дворана Ромулијане. Лук у Солуну свакако је завршен пред велики јубилеј тетрарха у Риму новембра 303. године, а и иконографија поменуте порфирне фигуре остварена је у исто време.
Археолошка истраживања у Гамзиграду показала су, међутим, да је изградња Ромулијане у једном тренутку прекинута, тачније да се одустало од првобитног и да се одмах приступило остварењу новог, знатно амбициознијег пројекта.
Чини се да се може открити који су догађаји проузроковали измену првобитног пројекта. Како је по том пројекту изведена само фортификација, то се време потребно за њену изградњу може свести на две или три године. С друге стране, како је нова, знатно монументалнија фортификација Ромулијане већ била изграђена пре краја 306. године, 303. година се намеће као година у којој је Галерије одлучио да Ромулијану прошири и учини је најрепрезентативнијим спомеником у свом делу Царства. Управо у зиму 302/303. године пада Галеријев боравак у Диоклецијановој палати у Никомедији, а с тим у вези и последњи помен Ромулиног имена у историјским изворима, док је у новембру 303. године прослављен у Риму персијски тријумф и велики јубилеј: деценалије цезара и виценалије августа. Очигледно је да се наведеним догађајима тешко може објаснити Галеријева одлука о преобликовању Ромулијане. Из тих разлога се мора помишљати да је прави разлог за ту одлуку остао незабележен у историјским изворима. Археолошка истраживања, обављена последњих година у Гамзиграду и на Магури, чини се да омогућују да се тај разлог открије. С једне стране, на врху Магуре откривени су маузолеј 1 и консекративни споменик 1 који су грађени у маниру првобитне фортификације Ромулијане, а, с друге, у Гамзиграду су покрај главне капије млађе фортификације нађени архитектонски елементи са рељефним украсима који јасно алудирају на царску апотеозу, и то женског члана породице. То су на првом месту две фрагментоване архиволте на којима је рељефно приказан ловоров венац фланкиран паунима. Унутар, венца уклесан је натпис који је на једној архиволти сачуван, док је на другој у целини намерно уклоњен. Око очуваног натписа FELIX ROMULIANA уклесана су и три бршљана. Паунови су традиционални симболи за апотеозу женских чланова царске породице, венац који они фланкирају свакако треба схватити као corona laurea funeraria, док предикт Felix у натпису припада харизматској и култној сфери.
Осим поменутих архиволти, и остали архитектонски елементи који се везују за млађу фортификацију палате у Гамзиграду украшени су рељефним украсима који симболишу бесмртност: берба грожђа, кантароси и вреже винове лозе и бршљана. Све то показује да је главни разлог корените измене пројекта била смрт једног од женских чланова најуже Галеријеве породице: мајке Ромуле, супруге Валерије или кћерке Максимиле. Како су Валерија и Максимила надживеле Галерија, то једино остаје да се преобликовање Ромулијане око 303. године повеже са смрћу Ромуле. Тиме се утврђује и идентитет друге личности која је на врху Магуре сахрањена и увршћена међу богове. Први маузолеј који је подигнут у Ромулијани, означен као маузолеј 1, јесте Ромулин маузолеј, а консекративни споменик крај њега, означен као консекративни споменик 1, обележава место где је обављена церемонија Ромулине апотеозе.
Оданост Галеријева мајци, довољно истакнута и у историјским изворима, морала је доћи до пуног изражаја у тренутку њене смрти. Више је него природно да буде сахрањена у месту где је родила божанског сина, и то са највећим почастима. За место њеног починка и њену апотеозу одабран је врх Магуре, свакако не случајно, јер то место, које доминира целим простором и наликује на најдивнији врт, вероватно је одвајкада сматрано светим, на шта указује праисторијска некропола која је ту откривена.
Где, како и кад је Ромула умрла није познато. На основу претпостављеног датума Галеријевог рођења (најкасније око 260. године) могло би се закључити да је рођена око 240. године у Дакији и да је око 250. године пребегла на леву обалу Дунава, где се после неколико година на неком пољском имању, у близини Гамзиграда, удала за сељака коме је подарила сина и кћер. Ту је вероватно живела све док јој син није задобио највише чинове и титулу цезара. Зна се да је била ватрена штоватељка планинских божанстава, вероватно Либера и Либере, којима је свакодневно приносила жртве и у њихову част приређивала ритуалне гозбе. Због Галеријеве оданости мајци и присне везаности за њу, претпоставља се да је Ромула боравила у резиденцијама свог сина. Око 303. године Галеријева главна резиденција по свој прилици била је Солун или Сердика. Међутим, описујући Ромулине ритуалне гозбе, а поводом прогона хришћана у 303. години, Лактанције означава њихове учеснике речју viciani (сељаци, земљаци), што пре значи да се Ромула у то време налазила у месту окруженом селима у којима су живели њени земљаци. То свакако није могла бити Ромулијана, јер је њена изградња била у току, али је могуће да је боравила у њеној близини, можда у Шаркамену, где су откривене грађевине које наликују онима у Ромулијани. Галерије је почев од средине марта 303. године боравио у свом делу Царства, свакако и у близини своје мајке, а његов поход на Карпе у јесен исте године уследио је вероватно после Ромулине смрти. Ромула је највероватније умрла у лето 303. године, у седамдесетим годинама живота.
Није ништа необично да један римски император сахрани мајку с највишим почастима и да је уврсти међу divae. То је у складу с најбољим римским традицијама, а посебно са идеологијом тетрарха који су у циљу политичке пропаганде прећуткивали своје очеве, а посебно истицали и величали своје мајке. Још је Атија, Августова мајка, имала јавну сахрану о државном трошку (funus publicum). С друге стране, почев од краја I века, деификација женских чланова царске породице постала је уобичајена појава. Довољно је поменути консекрације Домициле, Марцијане и Матидије, Ромулина апотеоза није посведочена у историјским изворима нити нумизматичким и епиграфским налазима, али консекративни споменик 1 на Магури довољно је убедљиво потврђује, а све што се зна о Галеријевом односу према мајци чини је логичном. Како изглед гроба у маузолеју 1 упућује на инхумацију, то се сме претпоставити да је тек пошто је Ромулино тело положено у маузолеј обављена церемонија апотеозе, и то на месту на коме је подигнут консекративни споменик 1. Археолошки налази из тог споменика (сребрни тањири, златни новац) показују да су у овој церемонији узеле учешће веома угледне личности, било непосредно, било посредно, упућивањем дарова који су стављани на ломачу.
Изградња Ромулиног маузолеја и споменика који обележава место њене апотеозе на Магури одредила је целокупну даљу градитељску делатност у Ромулијани. Вероватно већ у 303. години Diva Romula добила је храм у северном делу палате. Кад су крајем исте године цезари прославили деценалије, а августи виценалије, Галерије је већ морао имати на уму прославу двадесетогодишњице своје владавине, па је за тај велики јубилеј и планирао завршетак изградње Феликс Ромулијане. Чињеница да је главна капија на млађој фортификацији палате већ била завршена 305/306. године показује да су се радови на изградњи Ромулијане брзо одвијали. Да је Галерије најкасније у току 305. године одлучио не само да 1. марта 312. године одступи од престола, већ и да се као senior augustus повуче у Ромулијану, показују сви архитектонски споменици који су у њој изграђени између 305. и 312. године, тј. целокупни нови пројекат Ромулијане. Све што је у том раздобљу изграђено у Ромулијани везано је искључиво за Галеријеву личност и његов идеолошки програм. У том програму ништа није препуштено случају: ни положај појединих грађевина, ни њихове димензије, ни изглед, ни декорација. Све је у служби тетрархије и Галерија као њеног апсолутног поглавара, и све је велика сценографија, грандиозни театрон за церемонију царске апотеозе и успостављање култа Divus Galerius-а.
Галерије је умро годину дана пре планираног завршетка изградње Феликс Ромулијане. У тренутку његове смрти већ су у целини били окончани радови у северном делу палате, као и поједини објекти у њеном јужном делу (терме, петобродна грађевина, грађевина са портиком, грађевина са крстообразном основом и грађевина која је лоцирана између терми и грађевине са портиком). Још годину дана је било потребно да се среде комуникације унутар палате и теменос великог храма.
Није познато где је Галерије издахнуо. Лактанције помиње смрад који је ширила његова болест и то не само по палати већ и по целом граду. Из тих разлога се и претпоставља да је умро у Сердици, мада за то нема поузданих доказа. Одлука да буде сахрањен у Ромулијани свакако да није донета напречац. Нема разлога да се сумња да је то била Галеријева лична одлука, коју је он имао на уму још од тренутка кад је у Ромулијани сахранио своју мајку и одабрао место за своје пребивалиште у старости. Из тих разлога треба помишљати да је он пред смрт пренет у неко место близу Ромулијане, можда тамо где је умрла и Ромула. У последњим данима живота уз њега су вероватно били Лициније, Валерија и Кандидијан. У случају да је издахнуо у Сердици, његово тело је могло за релативно кратко време да буде пребачено у Ромулијану и сахрањено на врху Магуре, у крипти маузолеја, означеног као маузолеј 2. Сахрани, а и церемонији његове апотеозе присуствовао је вероватно само Лициније. Остала два августа налазила су се далеко од Ромулијане: Максимин у Сирији, а Константин вероватно у Аутуну.
Галеријева апотеоза обављена је на исти начин као и Ромулина, али на већем простору и око веће ломаче, са реквизитима који доликују цару-војнику. Док је насипан џиновски тумул који ће трајно обележавати место његове апотеозе, у јужном делу палате завршаван је велики храм у коме ће бити штован Divus Galerius. У рушевинама тог храма пронађене су фрагментоване статуе тетрархијских божанстава - Јупитера и Херкула. У осталим деловима палате откривене су скулптуре, рељефи и мозаици који алудирају на Галеријеву апотеозу, посебно представе везане за Диониса, Херкула и Асклепија. Веза између та три божанства и идејног творца Ромулијане више је него очигледна. Диониса, Херкула и Асклепија, као и Галерија, родила је мајка смртница, а отац им је био бог. Они су избавитељи човечанства који након обављених великих задатака на земљи бивају увршћени међу богове. Дионис је привилегован. Цела Ромулијана је у знаку тог божанства, и то из неколико разлога. Своју велику победу над Персијанцима Галерије је могао да упореди једино са Дионисовом победоносним походом на Индију. И декорација Галеријеве палате у Солуну, у којој Дионис заузима веома истакнуто место, показује да је мит о Дионису од тада служио Галерију као модел за стварање мита о самом себи. Откриће Ромулиног маузолеја на Магури показује да је Галерије и свој однос према мајци градио по узору на Диониса који је, после извојеваних победа на истоку, своју мајку Семелу високо уздигао и уврстио међу богове. Да ли је, међутим, култ Divus Galerius-а у Ромулијани био успостављен тешко је утврдити, али ако јесте, свакако је запостављен већ у току 313. године.
Галеријева апотеоза вероватно је последња апотеоза у римском свету обављена на традиционални начин. Чини се да је већ Диоклецијану, који је умро 313. године, апотеоза била ускраћена, а први император који је после њега окончао живот природном смрћу и у нормалним околностима био је Константин чија консекрација означава радикални прекид са традицијом. На основу представа на консекративном новцу претпостављено је да су се тетрархијске царске сахране разликовале од оних које су им претходиле. Резултати археолошких истраживања на Магури не подупиру такво схватање. Добро је познато да су се тетрарси посебно трудили да обнове традиционалну римску религију и култове, па је већ и стога мало вероватно да су изменили церемонију царске сахране и апотеозе. Маузолеји и консекративни споменици на Магури у свему се усаглашавају са традиционалним царским сахранама, посебно оним које су документоване у раздобљу Трајана до Септимија Севера. Да изостављање термина cosecratio и приказа ломаче на Галеријевом консекративном новцу и увођења нове легенде "за вечно сећање" не значи да је и у стварности ломача при консекрацији изгубила значај, најречитије сведоче остаци монументалних ломача откривени поред Ромулиног и Галеријевог маузолеја.
Избор места за подизање Ромулиног и Галеријевог маузолеја показује, такође, да су тетрархијске царске сахране биле у складу са традиционалним. У Ромулијани је испоштовано јасно одвајање палате од маузолеја, а тиме и старо римско правило о сахрањивању extra muros. Та чињеница доводи озбиљно у питање опште прихваћену тезу да је Диоклецијан, утемељивач тетрархије, изградњом маузолеја у оквиру царске палате у Сплиту одступио од традиције и да је тиме усмерио у новом правцу развој царске фунералне архитектуре. Само на основу претпоставке да је октогонална грађевина у Диоклецијановој палати у Сплиту маузолеј, све касније сличне грађевине, међу њима и Ротонда у Галеријевој палати у Солуну и тзв. Максенијев маузолеј на Via Apia у Риму, сврстане су у исту категорију споменика. Тако је само на претпоставкама оформљено уверење да је укључивање маузолеја у оквире касноантичких царских резиденција нормална појава. Маузолеји у Ромулијани такво уверење демантују. Као једини верификовани тетрархијски царски маузолеји, они утврђују неколико чињеница које омогућавају да се на нов начин интерпретирају поједини споменици касноантичке сакралне и фунералне архитектуре.
Ромулин и Галеријев маузолеј у Ромулијани подигнути су ван бедема палате, како је то стриктно предвиђено римским законом. Они су смештени у пределу који наликује на еденске вртове и који асоцира на традиционалне гробљанске вртове ван бедема Рима. Концептуално, царски маузолеји у Ромулијани најближи су хеленистичкој фунералној архитектури, а могуће је да су имали за узор нама непознате маузолеје наследника Александра Великог. Схватање владара као хероса, као полубога још за живота, морало је бити веома блиско тетрархијској идеологији, а посебно Галерију који се сматрао протохеројем, другим Ромулом (alterus Romulus) и Александром (Alexander redivivus).
За исти идејни круг се везују и консекративни споменици у Ромулијани, јер тумулу такође упућују на култ хероса и могу се схватити, као и толоидне грађевине, приказане на Галеријевом консекративном новцу, као симболе апотеозе. Традиционални модел за царску апотеозу - дефиниција Ромула и Херкула - обогаћен је у Ромулијани поистовећивањем Галерија са Александром Великим и Дионисом. Као што се после тријумфалног похода на Индију Дионис са својом мајком Семелом прикључио боговима, тако се и Галерије - нови Дионис - са Ромулом узнео са врха Магуре на небо.
Ромулијана је после њихових апотеоза препуштена смртницима, који су за кратко време уз сукобе и верску нетрпељивост из основе изменили њен изглед.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
