|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Камен је први део природе који су преобликовали људски ум и људска рука. Рукотворени камен је из тих разлога и први јасни отисак људског духа; он обележава сам почетак културне историје и остаје за дуго време једино сведочанство о хтењима и могућностима раног човечанства.
Смисаони однос између човека и камена успостављен је најпре у источној Африци, на територији данашње Кеније и Танзаније, покрај језера Туркане и у Олдувајском кланцу. Тамо су последњих деценија пронађени фосилизовани остаци првог бића из рода Homo, названог вешти човек (Homo habilis), као и обиље каменог оруђа створеног његовом руком, и то у геолошким слојевима који су настали пре око два милиона година. Тада и тамо започет дијалог човека са каменом траје без прекида до данас; време је тај дијалог само учинило смисаонијим и омогућило да се он пренесе у све делове света.
Почев од пре око 1,600.000 година рукотворине од камена, технички и обликовано све разноврсније и разноврсније, појављују се, осим у Африци, и у југоисточној Азији и Индији, а од пре око 1,500.000 година и у Европи. Њихов творац, назван усправни човек (Homo erectus) није био само велики путник и радозналац већ и велики проналазач: пре око 600.000 година из камена је измамио и ватру, одомаћио је и предао у трајни посед каснијем човечанству. Његов потомак, назван умни човек (Homo sapiens), постигао је много више. Почев од пре око 300.000 година населио је све климатске појасе Старог света, начинио је пре специјализоване камене алатке и каменом обележио своју прву велику светињу – предачки гроб.
На тим остварењима темељи се целокупна каснија културна историја човечанства. Наш непосредни предак, назван веома умни човек (Homo sapiens sapiens), који се појављује пре око 35.000 година, примио је од својих претходника као највредније материјално и духовно благо опет камен. У том материјалу остварио је своје прве ликовне замисли, а почев од пре око 8000 година отпочео је тај материјал и да преображава, јер је од стена створио најпре ћерпич и керамику, а касније је из њих издвојио и све метале. Најзад, пред крај каменог доба, током четвртог миленијума пре нове ере, човек је подизао џиновско камење према небу да би од њега стварао најтрајније белеге свог постојања: монументалне сакралне грађевине – гробнице за хероје и храмове за богове.
Око 3000. године пре нове ере, у време утемељења првих историјских цивилизација, завршава се миленијумски процес концептуализације камена и разоткривања његових основних употребних могућности. Каснија су раздобља мало шта додала камену и у техничком и у симболичком смислу. У технологији, градитељству, религији, миту и уметности традиционалних историјских култура, а и савремене цивилизације, само се издвајају и јасније артикулишу поједина својства, значења, , моћи намере и садржаји положени у камен још у камено доба, током континуираног дијалога који су са каменом водила четири припадника људског рода – Homo habilis, Homo erectus, Homo sapiens и Homo sapiens sapiens.
Антропологија и археологија не само што данас покушавају да утврде где и када су начињене прве камене рукотворине, већ и због чега су и како оне настале. Као што најчешће бива кад се трага за почецима, за оним што је првобитно и најстарије, и у овом случају поузданих трагова је изузетно мало. Понуђена решења из тих разлога имају само вредност хипотеза од којих су најуверљивије оне у којима се не говори о почетку већ о почецима, где се постанак човека и прве камене алатке не схвата као готов чин већ као сложен и дуготрајан процес.
Током друге половине XIX века први пут је са научног становишта разматран проблем локализовања "колевке човечанства". Најпре се тврдило да је то Азија јер је тај континент у миту и традицији одвајкада сматран колевком народа, а од 1871. године, од појаве Дарвиновог дела Порекло човека, настанак раног човечанства повезиван је најчешће са Африком. Те често теоријске претпоставке убрзо су отпочели на терену да проверавају антрополози и археолози. После проналаска људских фосила на Јави 1891. године пажња истраживача се усредсредила на југоисточну Азију, али почев од тридесетих година нашег века, кад су учестала открића све старијих и старијих фосилних остатака хоминида у јужној и источној Африци, те области су се нашле у жижи интересовања и оне се данас готово безрезервно сматрају колевком људског рода.
Упоредо са тим истраживањима тражен је и одговор на питање како су изгледале најстарије људске рукотворине, јер је већ у науци XIX века човек дефинисан као биће које производи оруђе. Пошто та дефиниција подразумева да "где је оруђе ту је и човек", то је откриће камених артефаката покрај остатака давно изумрлих животиња (мамут, носорог) код Абевила, у Француској, омогућило Буше де Перту да докаже да је човек егзистирао "пре потопа", у ледено доба, да трајање културне историје не треба мерити историјским већ геолошким временом, тј. хиљадама и хиљадама година. Најранија раздобља те историје већ су 1865. године на основу сировине коришћене за оруђе названа старије камено доба (палеолит) и млађе камено доба (неолит) или доба окресаног камена и доба углачаног камена, а до краја XIX века према облику и начину израде камених рукотворина, дефинисане су и одређене културе у оквирима тих раздобља.
Крајем XIX века постављено је, међутим, питање да ли је камен доиста основна и најстарија сировина коришћена за израду оруђа. На основу проучавања појединих заосталих заједница, нарочито оних у прашумама Јужне Америке, које користе једино дрвене алатке, немачки етнолози су претпоставили да су и првобитне људске заједнице најпре за оруђа користиле дрво, односно да раздобљу каменог доба претходи дрвено доба (Holzzeit). Та теза, мада је брзо оспорена, подстакла је међу археолозима и антрополозима размишљање о могућности да је најраније човечанство заиста могло за израду оруђа користити органске материјале – кост, рог или животињске зубе – који најчешће временом нестају без икаквог трага. Једног тренутка се чинило да ће то бити и доказано. Између 1950. и 1960. године живо се расправљало о открићу велике количине брижно одабраних животињских костију, рогова и зуба у Макапану у јужној Африци, за које је Рајмон Дарт тврдио да су оруђа најстаријих хоминоида, аустралопитецина, чији су остаци пронађени на неколико места у јужној и источној Африци. Дарт и његови следбеници покушали су да докажу постојање особине остеодонтокератеичке културе (културе кости, зуба и рога која би карактерисала најстарије раздобље културне историје човечанства. Пошто су сви њихови аргументи уверљиво оспорени, данас се више не сумња да је камен прва сировина коју је човек користио. Чињеница да камено оруђе није само најстарије сачувано већ да је реално најстарије оруђе, даје наду да ће адекватним теренским истраживањима бити могућно егзактно утврдити на којој територији и у које време настају човек и култура.
Камено оруђе са неколико места у Африци оглашавано је последњих деценија за првобитно: старост оног из Ома у Етиопији и са локалитета покрај језера Туркане у Кенији процењена је на око 2,5 милиона година, а оног из Хадара у Етиопији и на 3 милиона година. Данас се ипак сматра да најтачније и најпотпуније податке о изгледу првих камених рукотворина и њиховом творцу пружају археолошка, антрополошка и геолошка истраживања која су између 1960. и 1964. године обављена у југоисточној Танзанији, у Олдувајском кланцу.
Олдувај је 40 км дуг ерозиони кланац по ивици некадашњег језера, у чијим су наслагама од стотинак метара откривена људска пребивалишта у оквирима четири лежишта од којих је најдубље и најстарије, означено као лежиште I, калијум-аргон методом датовано у време од пре око 1,9 – 1,5 милиона година. На појединим локацијама у лежишту I нађена су камена оруђа покрај остатака Homo habilis-a. Једна од тих локација, са ознаком DK, сматра се данас најстаријим људским пребивалиштем, јер су ту у слоју који покрива само дно лежишта I, непосредно на базалтним стенама, откривени остаци Homo habilis-a и све оно што је он начинио: кружна камена конструкција, у ствари основа станишта, и различита камена оруђа. Тај за нас први сачувани дијалог човека с каменом већ је до те мере сложен и пребогат садржајима да је тешко поверовати да је најстарији.
Камена оруђа са локације DK, као и са осталих локација лежишта I у Олдувају и приближно истовремених локалитета (Омо, Хадар, Мелка Кунтуре), могу се класификовати у одређени број типова који се репродукују на исти начин кроз дуго време и то на локалитетима који су један од другог удаљени и по стотинак километара. Запажено је да су њихови творци увек строго водили рачуна о врсти коришћеног камена, и то како о месту одакле потиче, тако и о његовом облику и величини. Тако су, на пример, камене рукотворине из лежишта I Олдуваја готово увек израђиване од мањих комада лаве (базалт) и кварца, доношених са места која су од пребивалишта удаљена око 2-3 км. У сваком пребивалишту уочен је и нерукотворени камен (тзв. manuports), донет са веће или мање удаљености. На свим локалитетима је помоћу једнообразне технике произвођено неколико карактеристичних типова оруђа: цепачи, полиедри, дискоиди, сфероиди и ножићи од одбитака. Цепачи (тзв. choppers), најједноставније, најомиљеније, а, можда, и најстарије камено оруђе, резултат су елементарног поступка окресивања камена: директним ударом каменом о ивицу камена, најчешће облутка добија се сам цепач, једнострано или двострано окресан, са отпорном сечицом погодном за дробљење и цепање тврдих материјала (дрво, кост), а уз њега и неколико кратких одбитака који су служили за стругање и сечење коже, тетива и меса.
Тај наизглед сасвим једноставан технички поступак и то најелементарније оруђе извесно су највећи проналазак које је човечанство икада учинило. Тај чин и то дело обележавају почетак стварања људског света, тј. културе, јер подразумевају групне активности у изналажењу и преношењу сировине, трајно чување стечених знања путем рудиментарне вербалне комуникације, неговање традиције, утврђене обрасце делања и понашања, као и зачетке ритуала.
Већ је истакнуто да између камених артефаката из најстаријих људских пребивалишта постоји највећа блискост. На свим тим местима Homo habilis је везао своје активности за камен, али не за било који, већ за комаде тврдих и хомогених силикатних стена и минерала који се лако цепају (кварцит, кремен, рожнац, опсидијан, базалт, риолит), с тим што их је узимао с одређеног места и при том брижно одабирао према величини и изгледу. И технички поступци су свуда једнообразни: приликом обликовања аморфног камена у оруђе увек се водило рачуна да се његова природна форма битно не измени и да један део његове површине остане нетакнут. Ти поступци указују на сложене активности у којима није коришћена само снага руке већ и способност ума. Зато се с разлогом поставља питање да ли се објашњење првих камених оруђа исцрпљује утврђивањем њихове функције као цепача или она имају и нека друга значења која у ствари мотивишу њихов настанак. Јер, сваки тврд камен, узет са било ког места, може послужити, и то без икаквог обликовања, као цепач, као оруђе за дробљење тврдих материјала. Вековна усредсређеност само на одређене врсте сировина и поједина њихова лежишта, као и истоветни начин обраде, не могу бити низ неповезаних случајности већ збир намерних активности којима се гради један кохерентни идејно-технички систем, односно успоставља првобитна култура. У тој култури, која се најчешће назива култура облутака ( Pebble culture) нарочито се пажња поклања камену неуобичајеном било по облику, боји, сјају или тврдини, било по свом природном окружењу, по везаности за одређени извор, процеп, пећину или неки други особени амбијент. На тај начин не постаје само основна сировина нешто што је изузетно и тајновито већ и њено лежиште. Брижно одабирање камена и његово само делимично преобликовање – два поступка која су јасно документована у најстаријим људским пребивалиштима у Олдувају – нужно подразумевају дуго осматрање и одређено поштовање основне сировине за израду оруђа, тј. концептуализацију и сакрализацију камена.
Која је све својства Homo habilis придавао камену једва да се да и наслутити, али сви посведочени поступци у изради првих камених рукотворина показују да је већ у најранијем раздобљу културне историје човечанства поједином камењу придавана изузетна вредност и натприродна моћ. Преобликовање камена у оруђе не може се из тих разлога свести само на техничку, сврсисходну интервенцију на релацији човек – нежива материја. За прачовека је камење са одређеног места представљало посебан оживљени свет. Техничком акцијом, елементарним окресивањем камена, Homo habilis је успостављао савез са тим светом, укључивао се у њега и делимично га присвајао. Захваљујући највероватније тим импулсима, а не жељама да се лакше дође до задовољења економских потреба, мотивисана је и израда првих камених рукотворина, прототипа каменог оруђа. Од стварања тог прототипа до момента реализације каменог оруђа из лежишта I у Олдувају свакако није протекло дуго време. Неизвесно је, међутим, које је време било потребно да се дође до појма о каменом артефакту, односно који су све мисаони и искуствени процеси претходили остварењу првих камених алатки и да ли се они могу повезати искључиво са Homo habilis-ом или, можда, и са најстаријим хоминидима – аустралопитецинима.
Наука о настанку човека је склона да Homo habilis-а, творца првог каменог оруђа, непосредно генетски повеже са аустралопитецинима, и то са грацилним врстама, са Australopithecus africanus-ом и Australopithecus afarensis-ом чија се старост процењује на 2,5 до 3, односно на 3 до 3,6 милиона година. У лежишту I Олдуваја, осим Homo habilis-а, пронађени су и остаци робусне врсте аустралопитека, тзв. Australopithecus boisei, чије се порекло такође изводи од Australopithecus afarensis-а. Окамењени трагови стопа аустралопитека, откривени 1977. године у Лаетоли, у Танзанији, указују на њихов готово усправни ход, а њихови фосилизовани остаци са неколико локалитета у јужној и источној Африци и на ниски раст (испод 120 цм), изразито широко лице и малу лобању са запремином од 450 до 530 цм3 . Њихов потомак Homo habilis, иако је ниског раста (око 120 цм), ходао је већ сасвим усправно, био је омнивор, а имао је знатно уже лице и већу лобању са можданом запремином од 600 до 800 цм3 .
Наведене разлике у физичким одликама очигледно нису тако велике да би искључивале могућност да су већ аустралопитеци на неки начин користили камен. На то указују и камена оруђа из геолошких слојева старијих од 2 милиона година, као и сасвим једноставни угласти одбици из Ома и Хадара у Етиопији који се, мада са резервом, повезују са Australopithecus afarensis-ом. Једно је ипак извесно: дијалог између човека и камена какав је посведочен у пребивалиштима лежишта I у Олдувају припреман је веома дуго, током раздобља у којем су природне форме – камење и стене необичног изгледа – побуђивале код хоминида прве полете духа, а временом и потребу да се за њих присније вежу најпре путем уношења тог нерукотвореног али оживљеног камена у пребивалишта, а касније и путем његовог делимичног преобликовања у сфероид, полиедар или цепач. Редовна појава нерукотвореног камена (manuports) у свим најстаријим људским пребивалиштима у Олдувају може се објаснити једино традицијом. Homo habilis, који пре око 2 милиона година израдом камених оруђа и коришћењем камена у градитељству утемељује културу, морао је имати претке или претходнике који су будним осматрањима и експериментима знатно раније дошли до одређених сазнања о камену. То су могли бити и аустралопитеци, највероватније A. africanus и A. afarensis за које се претпоставља да су у непосредној генеолошкој вези са Homo habilis-ом.
На основу расположиве антрополошке и археолошке грађе може се утврдити да је смисаони однос између човека и камена успостављен постепено, током два дуготрајна раздобља. У првом раздобљу, од пре око 4 до 2,5 милиона година, аустралопитеци или неки још непознати преци Homo habilis-а уочили су у свом природном окружењу стене и камење необичног изгледа и за њих везали своје прве мисаоне и емоционалне импулсе. Тим трансфером, том концептуализацијом камен је оживљен и преображен у самосталну делотворну силу и човековог саговорника. Први дијалог човека са каменом није опредмећен, али судећи према наредном, оном који је документован у Олдувајском кланцу, у њему су већ морала бити створена уверења о натприродним силама инкорпорираним у одређеној стени или камену, а истовремено и утврђена основна знања о физичким својствима минерала и стена, особито оних који су погодни за контролисано ломљење и обликовање. Тај први дијалог делимично је вероватно сачуван и у колективном памћењу каснијег човечанства на шта упућују поједина места у Старом завету где је светост природног, људског руком неокаљаног камена посебно наглашена у заповести Божјој: "Ако ли ми начиниш олтар од камена, немој начинити од тесанога камена; јер ако повучеш по њему гвожђем, оскрнавићеш га"(2. Мој. 20, 25; слично 5. Мој. 27, 5-6 и Ису. 8, 31). И у осталим традиционалним културама једино је необрађени камен сматран светим и савршеним. Само под деловањем духовних сила камен задобија чудесна својства, а будући да га људска рука скрнави, неопходно је да се пре његове обраде обаве обреди окајања.
Утврђен редослед гестова приликом израде сфероида, полиедра или цепача, карактеристичан је за све рукотворине Homo habilis-а, заправо указује да је преобликовање камена током наредног раздобља од пре око 2,5 до 1,5 милиона година било својеврстан обредни чин. За неке камене рукотворине, на пример сфероиде, није извесно да су имале било какву практичну примену, а и израда функционалних облика, цепача или сечива, свакако да није обављена без магијских обреда, јер је било потребно осигурати њихову успешност, трајност или убојитост. у том раздобљу створене су вероватно прве представе о магијским силама скривеним у оруђу и оружју, тј. утемељена је хополатрија, обожавање појединих врста оружја. И кружне камене конструкције у најстаријим пребивалиштима Homo habilis-а не документују само најстарију примену камена у градитељству већ и одређену концептуализацију стамбеног простора, као и наговештај вишезначне симболике камена и круга у профаној и сакралној архитектури свих каснијих раздобља. Све у свему, у дијалогу са каменом, нерукотвореним и рукотвореним, аустралопитеци и Homo habilis успоставили су целокупну културу.
У пребивалиштима из средњих и горњих слојева лежишта II у Олдувајском кланцу откривена су камена оруђа која се видно разликују од оних из лежишта I, тј. од каменог оруђа Homo habilis-a. Најкарактеристичније од тих оруђа, названо ручни клин, израђено је традиционалном техником директног двостраног окресивања, али је то окресивање обављено са раније непознатим смислом за симетрију што указује да је творац ручног клина поседовао осећај за лепо, да је тежио јасним, прегледним и смисаоним формама.
На локацији LLK у горњем слоју лежишта II, као и на још неколико места у источној и северозападној Африци (Куби Фора, Мелк Кунтуре, Казабланка, Рабат, Тернифин), откривени су антрополошки остаци који омогућују да се упозна и творац ручног клина. То људски биће, названо Homo erectus, по телесним пропорцијама већ блиско савременом човеку, било је средњег раста (140 – 160 цм), а имало је лобању са можданом запремином од 800 до 1200 цм3 . Старост остатака H. erectus-a са локалитета у Африци (Олдувај, Куби Фора, Мелка Кунтуре) процењује се на пре око 1,600.000 – 700.000 година, а оних са локација у Азији (Чукутијен и Лантијен у Кини; Тринин, Сингиван и Хгандог на Јави) и Европи (Мауер и Билцингслебен у Немачкој) – на пре око 800.000 и 400.000 година. Из тих разлога се настанак Homo erectus-a везује за источну Африку, за време од пре око 1,600.000 година, а будући да су ручни клинови и остале његове камене рукотворине пронађене широм целог Старог света, то се претпоставља да је дијаспора ове нове врсте раног човечанства започела веома рано, да су маритимне области Европе и Азије насељене пре око 1,5 – 1 милион година, а континенталне – пре око 800.000 – 300.000 година. То значи да је дијалог H. erectus-a са каменом потрајао око 1,3 милиона година и да је вођен у различитим климатским појасима и у разноликим природним амбијентима, и под ведрим небом и по пећинама. С обзиром на све те околности разумљиво је да тај дијалог није могао бити ни једнообразан ни монотон.
Камене рукотворине из горњих слојева лежишта II, као и из лежишта III и IV у Олдувајском кланцу добро илуструју однос H. erectus-a према камену током раздобља од пре око 1,500.000 до 700.000 година. Те рукотворине документују снажну везаност за традиционалну локалну културу Homo habilis-a, јер се и даљ масовно израђују цепачи и сфероиди. Као нове појаве уочавају се све изразитија тежња да се дође до што бољег камена за израду оруђа и остваре нови облици, на пример, оруђа из лежишта III израђена од стена које су од сталних пребивалишта удаљене десетак километара, а сировине за оруђа из лежишта IV – трахит, зелени фонолит и гнајс – донесена су са удаљености од преко 30 км. Сличне појаве су запажене и у осталим пребивалиштима H. erectus-a, односно свуда се припадници ове врсте људског рода сагледавају као радозналци који трагају за новим сировинама, што тврђим и компактнијим, на првом месту за кременом који се да најконтролисаније окресивати. Добављање сировине са знатне удаљености подразумева успостављање сталних комуникација између појединих људских група, неку врсту размене добара, а тиме и присвајање лежишта добре сировине и утврђивање њене вредности.
Традиционалном техником директног обостраног окресивања, примењеном доследније на бољу сировину, најчешће већа кремена језгра, Homo erectus је остварио ручни клин – нов тип универзалног оруђа зашиљеног врха, оштрих бочних страна и заобљене базе, које је вероватно служило за касапљење уловљене дивљачи, али и за копање корења, лукавица и ризома.
Ручни клин је најкарактеристичније, али не и једино оруђе H. erectus-a. У Африци, Европи, западној Азији и Индији су осим ручног клина израђивани различити стругачи од кремених одбитака, као и одбици чија се ивица накнадном обрадом прилагођавала одређеној функцији. У источној и југоисточној Азији ручни клин је, међутим, готово непознат, а уместо њега израђивана су различита оруђа од облутака са конвексним, конкавним или равним сечицама, често великих димензија, и то од силификованог туфа, кварца, рожнаца, окамењеног дрвета и кречњака, а сасвим изузетно и од кремена. Тако се на карти насељеног света од пре око 1,500.000 – 300.000 година јасно уочавају две велике техно-културне области: већа на западу, окарактерисана ручним клином, тзв. ашелском културом, и нешто мања на истоку где преовлађују оруђа од једнострано или обострано окресаних облутака.
Наведене разлике у избору сировина и изгледу оруђа доказују изузетну способност прилагођавања H. erectus-a локалним условима и његово свестрано експериментисање са различитим врстама камена. H. erectus је наслеђену технологију знатно усавршио што јасно показују ручни клинови. Сви старији примерци ручног клина грубо су обострано окресани тврдим каменим перкутером, услед чега имају неравне сечице. Каснији примерци, који се могу убројати у најлепша камена оруђа, обликована су помоћу две техничке иновације: припремањем равни удара под одређеним углом и коришћењем тзв. меког перкутера од кости или рога, који смањује јачину удара и омогућује да се тачка удара усмери ближе ивици језгра. Најчешће је језгро најпре окресивано тврдим перкутером да би се добила основна форма, а затим је меким перкутером коначно обликован ручни клин стањеног пресека и готово идеално равних ивица, бадемастог или срцоликог облика. и оруђа од одбитака указују на значајан технички напредак, јер се приликом њихове израде често примењује накнадна обрада, тзв. ретуш којим се основна форма и ивица прилагођавају одређеној функцији.
Назначени технолошки прогрес мотивисан је све интензивнијом везаношћу Homo erectus-a за камен, тј. даљом концептуализацијом и сакрализацијом основне сировине. Ручни клинови обликовани помоћу тврдог и меког ударача често имају несумњиво естетску вредност и могу се сматрати реализацијом првих јасних ликовних замисли раног човечанства. Уочено је да на најсавршеније обликованим и највећим ручним клиновима нема трагова употребе и да су такви примерци каткад стављани на одређена места. Те чињенице, као и податак да су поједини примерци неупотребљиви будући да су дуги преко четрдесетак сантиметра и тешки по неколико килограма, утврђују сакрални карактер ручног клина. Ти велики и изузетно вешто обликовани ручни клинови могли су бити ознака власти и ауторитета, камење муње које ствара огањ и светлост и повезује небо и земљу, моћни фетиш, култни инструмент, вотивни дар или, пак део ритуала иницијације којим онај који се посвећује своју зрелост доказује мајсторском обрадом ручног клина.
Са вештином обраде камена, особито кремена, помоћу тврдог и меког перкутера, повезана је вероватно и вештина овладавања ватром. Варнице које врцају приликом окресивања увериле су рано човечанство да магијске силе камена чврсто везују за себе и силе светлости и топлоте. Свакако окресивање ослобађа за тренутак те силе, али је тек Homo erectus у раздобљу од пре око 600.000 до 400.000 година открио начин да искру из камена трајно одржи, да је преобрази у стално горући плам, у ватру. Најстарија ватришта у Азији и Европи археолошки су документована нагорелим облуцима који се и у свим каснијим раздобљима праисторије појављују као најбољи чувари ватре и топлоте. Та ватра из кремених или кварцитних облутака преобразила је из основа живот раног човечанства: изменила је његову исхрану, умањила је страх од мрака, хладноће и звери, продужила је време индивидуалног делања и друштвеног окупљања, а тиме допринела и развоју вербалне комуникације и чувању традиција. Чим је ватра постала неопходност, неопходне су постале и конструкције које је штите: камена ограда, камена изолација од влаге, камени ветробрани и слично. Тако је заједно са ватром у свако станиште ступио и камен и тиме постао неопходност у сваком градитељском подухвату.
Homo erectus је током своје 1,300.000 године дуге историје успео да открије нове врсте стена и минерала, да искористи њихова својства било у практичне било симболичке сврхе и да из камена измами ватру која је многоструко обогатила његов интелектуални, емоционални и друштвени живот. Ватра окружена облуцима у средишту пребивалишта уједињавала је групу, продужавала је и оживљавала комуникацију, давала је полет машти и стварала атмосферу погодну за испредање легенди и митова. С друге стране, успешним прилагођавањем различитим природним окружењима Homo erectus је остварио и различите типове културе. Те све разнолике адаптације временом су га преобразиле у ново људско биће, у Homo sapiens-a чији су први представници документовани у геолошким слојевима од пре око 300.000 до 200.000 година.
Међу археолошким налазима из раздобља од пре око 300.000 до 120.000 година, уз ручне клинове срећу се камена оруђа произведена раније непознатим технолошким поступком, као и антрополошки остаци који омогућују да се наслути процес формирања једног особеног људског бића, више налик на савременог човека него на Homo erectus-а. Током целог тог раздобља традиција има превагу над иновацијама, а тек пре око 120.000 година јасно ће се кристалисати и нов антрополошки тип и нова култура.
Освит нове епохе обележен је увођењем сложене технологије израде каменог оруђа, тзв. левалоазијенске технике. Нов технички поступак заснива се на претходној припреми комада сировине за окресивање – каменог језгра, а с циљем да се добију одбици стандардне форме и величине, погодни за секундарну обраду. Најпре се од језгра периферно одбија већи број одбитака чије су фасете међусобно повезане, а затим се са ових фасета врши одбијање према средишту језгра док се фасетама не покрије цела његова површина. Тек са овако обрађеног језгра, налик корњачином оклопу, ударом са стране одваљује се одбитак који се затим обликује у жељено оруђе.
Још је неизвесно да ли је леволоазијенска техника проналазак последњих генерација Homo erectus-а или нове људске врсте. Најстарија артефаката израђена том техником пронађена су у слојевима датованим пре око 350.000 – 300.000 година. Нешто старији људски остаци, на пример они из Тотавела у јужној Француској, још имају изразите одлике Homo erectus-а, а нешто млађи, и то како они из Француске (Фонтешвад, Лазаре, Ла Шес) тако и из Немачке (Штанхајм), Енглеске (Свонскум), Грчке (Петралона), Замбије (Брокен Хил) и Кине (тзв. Дали калота), упркос изразитом полиморфизму, дефинишу нов антрополошки тип – архајског Homo sapiens-a. Пошто се та млађа група фосилних људи опредељује у раздобље од пре око 300.000 до 200.000 година, то је извесно да архајски Homo sapiens доследно користи левалоазијенску технологију и да тек он успева да искористи све њене предности. То јасно показују камене рукотворине из поменутог раздобља, које више нису универзална оруђа већ прве специјализоване алатке. Традиционални тежак и незграпно обликован ручни клин преображава се у листолике лаке шиљке, а новом левалоазијенском техником производе се мали ручни шиљци и разне врсте кратких стругача.
Развој архајског сапиенса одвијао се у два основна смера – у Азији према типу савременог човека – Homo sapiens sapiens-у, а у Европи према једној особеној људској врсти, према тзв. неандерталском човеку (Homo sapiens neandertalensis) који, иако остаје без непосредног потомства, води један од најплодоноснијих и за будућност најзначајнијих дијалога са каменом.
Неандерталац је прво људско биће која се с правом може назвати умни човек. Иако у изгледу чува неке црте својих претходника, на пример израженије надочне луке, издужену лобању, увучен обрадак и робусну грађу, по можданој запремини до око 1700 цм3 он досеже па чак и превазилази савременог човека. Неандерталац је знатно проширио екумену, јер се први трајно населио у областима хладне климе а битно је променио и културу, јер је први успоставио култ мртвих на чему се темељи целокупна религија.
Однос неандерталца према камену документован је великим бројем археолошких налаза из Европе, југозападне Азије и северне Африке. Ти налази, датовани у раздобље од пре око 120.000 до 35.000 година, махом потичу из пећина, јер су оне биле омиљено боравиште неандерталског човека. Трајним насељавањем пећина успостављен је присни однос са светом стена. Живот се највећим делом одвијао између камених зидова пећина и покрај стена на њиховом улазу, али има доказа да је неандерталац залазио и у мрачне пећинске ходнике, дуге и по стотинак метара. О његовој смелости и радозналости сведоче различити природни куриозитети – фосили крупних пужева, делови сталактита и сталагмита, кристали и разни обојени минерали – које је доносио са својих истраживачких подухвата. Карактеристична је и његова заинтересованост за меке стене, првенствено за оне упадљивих боја. Тако широко познавање сировина имало је за последицу све сложенији однос према камену, односно даље диференцирање камених рукотворина и њихову све већу специјализацију.
Диференцијација камених рукотворина вршила се у неколико смерова. Најпре се уочава да у обради камена долази до све изразитијег раздвајања техничке од симболичке мисли, а постепено и до осамостаљења ликовних замисли. С једне стране, развија се свест о често употребној вредности камена, а, с друге стране о његовој сакралности. Даље диференцирање се врши према функцији, јер се међу каменим рукотворинама препознају посебна оруђа за комадање улова, за драње крзна, за прераду коже или за обраду дрвета, рога и кости. На основу концентрације каменог оруђа одређеног типа у сталним пребивалиштима може се претпоставити и специјализација послова, као и зачеци занатства. Да би за специјализовано оруђе прибавио одговарајућу сировину, човек овог раздобља изнашао је једну врсту рударења о чему сведоче укопи откривени у Анголи.
Разгранавање делатности није изазвало само потребу за изналажењем одговарајућих сировина већ и за њиховом уштедом, као и за рационалисањем времена потребног да се оне обраде. Из тих разлога је неандерталац традиционалну левалоазијенску технику, која је умногоме значила и расипање времена и расипање сировине, постепено заменио тзв. мустеријенском технологијом. Док се левалоезијенском техником тежило да се добију што дужи облици, дотле се применом мустеријенске технологије настојало да се од једног језгра добије што већи број одбитака. То је постизано периферним одбијањем дискоидног каменог језгра према његовом средишту при чему се фасете користе као раван удара све док се могућност одбијања до краја не исцрпи. Накнадним ретуширањем тако добијених одбитака коначно су обликоване специјализоване алатке тзв. мустеријенске индустрије или мустеријенске културе, и то троугаони шиљци, пострушке, назупчана оруђа и перфоратори. Предности мустеријанске технологије су тако велике да је она прихваћена у свим областима Старог света.
У раздобљу од пре око 120.000 до 35.000 година нагло је нарасла симболично-сакрална вредност камена. Неке врсте меких стена, упадљиво колорисане, развиле су код архајског сапијенса и неандерталца раније непознат осећај за боје. На великом броју налазишта покрај оруђа произведених мустеријанском техником откривено је грумење минералних боја, најчешће оксид гвожђа (окер) и манганов оксид, а ређе калцинисани хематит, пирит и галенит. С друге стране, на неколико локалитета је примећено да су сва оруђа израђивана од камена исте боје. Претпоставља се да је бојом означавана припадност одређеној групи или да су њоме украшавани обнажени делови тела. Чињеница да су у неколико случајева покрај скелета неандерталца пронађени комади окера јасно доказује да се симболика боја утврђује већ у овом раном раздобљу културе историје сапијенса.
Неандерталац је прво људско биће које је своје мртве с пијететом сахрањивало и том приликом из повезивало са каменом. На неколико места у Француској (Регурду), Италији (Монте Чичео) и Ирану (Шанидар) покојник је заштићен ломљеним каменом, облуцима или каменим плочама. У Регурдуу покојник је положен на велику гомилу камена покрај које је саграђена камена конструкција за скелет медведа, покривена плочом тешком 850 kg. Та и нешто једноставнија конструкција у пећинама Монте Чирчео и Шанидар антиципирају целокупну каснију фунералну архитектуру у којој камен задобија особито симболичну вредност, јер ту означава, штити и учвршћује оно што заслужује највећи пијетет и што се сматра највећом светињом.
Неандерталац је творац и најстаријих сакралних камених конструкција. Неке пећине или поједине одаје у њима он је преобразио у светилишта на тај начин што је у њима формирао гомиле од сфероидних кречњачких облутака (на пример у Хијениној пећини код Арси сир Кира у Француској), или што је људску лобању полагао у венац од камена (на пример у пећини на Монте Чирчеу у Италији). На локалитету Ел Гветар у Тунису откривена је у близини извора чудесна конструкција у виду правилног конуса, формирана од кречњачких сфероидних облутака донетих са знатне удаљености. На врх те камене гомиле положена су велика кремена језгра, а између облутака – намерно поломљене животињске кости и на стотине кремених алатки. У Намибији, покрај једног топлог извора, пронађена је слична гомила камених сфероида. У сакрални карактер тих конструкција не може се сумњати. Остаје једино неизвесно да ли су то жртвеници, заветни дарови или, пак, обележја места епифаније натприродних сила и утврђивања трајног савеза са њима. Аналогије у каснијим традиционалним културама су многобројне; поменимо само најочигледније: камене гомиле у грчком свету посвећене Хермесу и оне из Старог завета које су знак божанске присутности (1. Мој. 28, 18-22), засведочење уговора (1. Мој. 31, 45-52) или обележје магијских места. Поменуте конструкције неандерталаца показују да је у раздобљу од пре око 120.000 до 35.000 година камен, а особито облутак, повезан са оним што је и у свим каснијим раздобљима сматрано светињама: са гробом и прецима, са светим местима и са боравиштима натприродних бића. Та повезаност антиципира камену гробницу, камени жртвеник, камени омфалос, камени идол и камени храм. Савремени човек – Homo sapiens sapiens – само је јасно и у потпуности обликовао садржаје које је у камен положио архајски сапијенс, односно неандерталац.
Археолошки и антрополошки налази из слојева датованих између 35.000 и 30.000 година пре нове ере документују драматична збивања која наликују на велики геноцид: многе иновације ниште традицију, а нов антрополошки тип – човек у савременом смислу речи (Homo sapiens sapiens) – потискује неандерталца који у културно маргиналним подручјима губи идентитет и лагано изумире.
Данас се само слути порекло савременог човека. Неколико антрополошких налаза из јужне Африке и Азије указују да тамо већ пре око 100.000 – 50.000 година живи Homo sapiens sapiens који пре око 35.000 година насељава целу Европу, а нешто касније и Нови свет, Северну Америку и Аустралију. Његова предност над архајским сапијенсом и неандерталцем не заснива се на већој можданој запремини већ једино на развијенијој технологији и психичкој супериорности, манифестованим првенствено на каменим рукотворинама.
У дијалогу који Homo sapiens sapiens успоставља са каменом, а који још траје, уочавају се четири сегмента, хронолошки везана за крај старијег доба или млађи палеолит (од око 35.000 до 10.000 година пре нове ере), за средње камено доба или мезолит (од око 10.000 до 6500 година пре нове ере), за млађе камено доба или неолит (од пре око 6500 до 3000 година пре нове ере) и раздобље историјских цивилизација (од 3000. године пре нове ере до данас). Три прва сегмента су још истраживачка јер разоткривају до краја употребне и симболичке вредности камена, док четврти сегмент те вредности самосвесно разматра и сваку појединачно дефинише, често и до савршенства.
Први сегмент дијалога H. sapiens sapiens – камен, који је документован разноврсним каменим рукотворина из раздобља млађег палеолита, показује да је најкасније око 30.000 година пре нове ере применом нове технологије удесетостручена ефикасност каменог оруђа и да су истовремено ликовним обликовањем камена и стена јасно дефинисана његова симболичка значења и појачана његова сакралност.
Систематско трагање за лежиштима квалитетних минералних сировина, које је започео већ архајски сапијенс, задобило је током млађег палеолита вид правог рударења. Кремен је често добављан из примарних лежишта, а не из секундарних, тј. до његових језгара долазило се копањем дубоких окана. Покрај тих првих рудника контролисан је квалитет добијене сировине, а затим је она цепана у комаде погодне за преношење до станишта. Размена цењених врста камена била је веома жива; нису били ретки случајеви преношења сировина на раздаљине и од 400 до 500 км.
Квалитетна сировина омогућила је да се развије и брзо одомаћи нова технологија израде камених оруђа. Већ почетком млађег палеолита отпочиње окресивање дугих сечивастих одбитака, и то посредством рога, кости или дрвета. Да би се добио одбитак у виду дугог и танког сечива, од језгра је најпре тврдим ударачем одстрањен одбитак попречно усмерен према уздужној оси језгра, а затим је коришћењем посредника (рог, кост, дрво) одбијана серија сечивастих одбитака око целог језгра. Увођењем те нове технологије штеди се сировина и увећава ефикасност од ње произведених алатки. Док се ранијом мустеријенском технологијом од једног килограма сировине производило оруђе са радном сечицом од укупно два метра дотле је применом нове технике од исте количине сировине добијано оруђе са радном сечицом од укупно двадесетак метара. Од сечивастих одбитака ретуширањем се производио велики број алатки специјализоване намене: Стругачи, длета, отупљена сечива, сврдла, као и шиљци за пројектиле. На основу начина израде тог каменог оруђа и оружја дефинисано је неколико водећих култура: орињачка (око 30.000-25.000 година пре нове ере), граветијенска (око 25.000-18.000 година пре нове ере), солитрејска (око 18.000-15.000 година пре нове ере) и магдаленијенска (око 15.000-10.000 година пре нове ере). Најлепша и најсавршенија кремена оруђа, шиљци у облику врбиног и ловоровог листа, везују се за солитрејску културу са центрима у јужној Француској. У наредној магдаленијенској култури повећава се број специјализованих алатки, али се њихове димензије постепено смањују, а обрада постаје немарна, вероватно услед све ширег коришћења нових сировина за израду оруђа – кости и рожине.
Пре око 30.000 година из стена и камења рађају се бића која је у њима вероватно знатно раније замислио архајски сапијенс или неандерталац. Творац орињачке културе, тзв. кромањонски човек, није, међутим, своје ликовне и религијске замисли само преносио на стену или камен већ је умео и да их визуелно опредмети: на стенама је линијама и бојама створио бића која су заокупљала његову машту, најчешће бремените животиње, а камен је преобликовао у скулптуре, најчешће у женску фигуру са наглашеним одликама материнства. Право значење тих разноврсних и често веома вишесмислених представа једва да се и може наслутити. Суштина митског концепта, који је овде очигледан и који је вероватно егзистирао и пре но што је ликовно приказан, састојала се, извесно, у повезивању човека и свих живих бића са каменом, можда и у рађању људи и животиња из камена. На многим местима у Француској и Италији ликови животиња буквално као да сами настају из пукотина и неравнина каменитих пећинских зидова и сводова, које сугеришу њихове главе или делове тела. Пошто се у тим случајевима додатним линијама и бојама, најчешће црвеним окером, остварује целовит приказ одређене животиње, на пример бизона или коња, чини се да се ликовном представом из стене измамљује само оно што она од раније у себи носи и крије. На пећинским зидовима су често покрај животиња приказане људске шаке или су приметни плићи и дубљи зарези и трагови ударања каменом. За то је редовно коришћен окер, односно црвена боја која симболише крв, есенцијалну супстанцу живота. Све то указује то да је човек млађег палеолита сликањем, гравирањем и вајањем обављао одређен ритуал, да је осликавањем пећинских зидова и моделовањем рељефа и фигурина подстицао рађање живота из стене и камена. Није искључиво да је већ у том сегменту дијалога H. sapiens sapiens-а са каменом искристалисана идеја о могућности обнављања живота из камена, садржана иначе у многим каснијим митовима од којих је најпознатији мит о Деукалиону и Пири.
У другом сегменту истог дијалога везаном за средње камено доба (мезолит), за раздобље између 10.000 и 6.500 година пре нове ере, долази до раскола на релацији човек – камен: један део човечанства остаје одан камену и истиче облутак као велики симбол свог постојања, док се остали опредељује за друге сировине, на првом месту земљу, и у њих инвестира и рад и мисао. Камен је, међутим, и у том раздобљу основна сировина. Постепено смањивање величине каменог оруђа, тзв. процес микролитизације, који је иначе започет у млађем палеолиту, долази сад до пуног изражаја. Правилна сечива, често мања од 2 цм, производе се применом технике притиска на мала кремена језгра, а користи се и техника преламања дугих сечивастих одбитака на сегменте, којом се обликују малене алатке правилних геометријских облика у виду трапеза, ромбоида, правоугаоника или кружних сегмената. Та ситна камена оруђа, тзв. микролити, најчешће нису коришћена појединачно и самостално, већ су усађивањем у кост, рожину или дрво од њих стварани нови типови оруђа и оружја: харпуни, дуги ножеви, пројектили и српови. Новина је и већа учесталост рукотворина од вулканских и седиментних стена – великих авана и тучкова, обликованих најчешће техником искуцавања или уз помоћ абразивних материјала. Широко се користи камени накит – привесци, амулети, огрлице, гривне и прстење – обликован од нефрита, стеатита, карнеола или базалта.
Током мезолита коначно се ликовно дефинишу сви садржаји које је рано човечанство положило у облутак и истовремено му се даје централно место у религији и култу. На широком пространствима од Пиринејског полуострва до Леванта, археолошки је документовано својеврсно обожавање облутака, манифестовано у разним културама на различите начине: загонетни угравирани или црвеном бојом исликани знаци на облуцима, постављањем облутака покрај огњишта или у средиште сакралног простора или њиховим преобликовањем у апстрактну или фигуралну скулптуру. За сваку од тих појава постоје бројне аналогије у традиционалним културама, културама заосталих заједница, савременом фолклору или народним предањима и обичајима, па су и поменути мезолитски облуци на основу тога тумачени као боравишта душа предака, као креативни ембрион универзума, као примордијално јаје из којег се рађају сва невидљива и видљива бића, као камен који је везан за свет мртвих или као камен кише. У појединим мезолитским културама, на пример у култури Лепенског Вира ђердапског подручја, облутак је свети камен и предмет култа преко којег се излаже својеврстан мит о настанку света, док је у неким истовременим културама облутак само фетиш или магијски камен. Тако су у мезолиту из два милиона година највеће присности човека и облутка рођене емоције, идеје и слике које господаре људским духом до наших дана, које се лако откривају како у ликовној уметности од Лепенског Вира до Барбаре Хепворт и Бранкушија тако и у савременој књижевности, на пример у Бајци Добрице Ћосића:
"Питам се, видим: белуци се рву, прескачу, туку, свађају, љубе, а вода их мири и подстрекава, проучава и преваспитава, мења; чини их облим, глатким, чистим. Требали да верујем да је ово тренутак стварања света: све је стихијно, спонтано, случајно, а исход је неминован и вечан; кретање ствара облике, у облицима се потврђује постојање. Сагињем се и узимам белутак углачан, обао: пун је тајних и безбројних облика; шта је тачније од тог плода времена, воде и нечег. Требало је одавно да схватим да су белуци плодови времена, воће реке; предлози за најтрајније постојање; земљина крвна зрнца ..."
Трећи сегмент дијалога човека са каменом, који је документован каменим рукотворинама из млађег каменог доба (неолита), између 6.500. и 3.000. године пре нове ере, веома је значајан зато што се у њему решавају сви технички проблеми везани за прибављање, транспорт и обраду камена и тиме омогућује да се у будућности у камену овековече све велике замисли људског духа.
Последње велико техничко откриће у обради камена – његово глачање и брушење помоћу кварцног песка и воде везано је за неолит. У том раздобљу техником глачања нису обликоване само најсавршеније рукотворине од ретких врста стена и минерала, на првом месту од жада, већ су израђивана и оруђа, која у поређењу са онима од окресаног камена имају знатно дужи век употребе јер се могу преправљати и оштрити. Нова технологија глачања обједињује све раније технологије: најпре се сировина окресује, затим ретушира и искуцава, а тек онда се помоћу кварцног песка и воде бруси или глача од високог сјаја.
Производња углачаних камених алатки мотивисана је новим активностима везаним за земљорадњу, крчење шума и обраду дрвета. Као сировина најчешће се користе тврде стене и минерали – диорит, нефрит, јадеит – које захтевају мукотрпну, дуготрајну обраду. Из тих су разлога углачане секире, тесле, длета или чекићи биле драгоценост брижно чувана и преправљања до крајњих граница употребљивости. Развој земљорадње мотивисао је и производњу жрвњева, точкова и авана, као и потребу за каменим посудама које су израђиване најпре од кречњака, а касније и од алабастера, мермера, малахита и других вулканских и седиментних стена. Производња окресаних оруђа је у опадању. Изузев финих сечива од опсидијана, вулканског стакла, које је маритивним и копненим путевима добављано са Липара и Мелоса, из лежишта на планини Бик у Мађарској или око језера Ван у Анадолији.
Почетком неолита човек отпочиње и да преобликује стене и камен дробљењем, притиском, испирањем или загревањем. Већ током VII миленијума пре нове ере, вероватно после бројних експеримената који су морали наликовати на алхемичарске опите, од различитих врста глина створен је ћерпич и произведена прва керамика. Тек крајем неолита, међутим, догађа се једна од најузбудљивијих авантура људског духа: подизање џиновских камених блокова ка небу и њихово слагање у затворене и отворене архитектонске конструкције намењене прецима, херојима и боговима.
У V миленијуму пре нове ере на Пиринејском полуострву отпочињу процеси из којих се током IV и III миленијума у целој западној и северозападној Европи кристалишу локалне културе окарактерисане монументалним каменим конструкцијама, тзв. мегалитима, и то гробницама од огромних камених блокова (тзв. долмени, гробнице са прилазним ходником, гробнице у виду галерије) или сакралним споменицима од монолита постављених вертикално било појединачно (тзв. менхири) било у паралелне редове (тзв. алињемони) било у круг (тзв. комлеси). Уз те основне форме мегалитске архитектуре у појединим областима се граде и другачије сакралне камене конструкције, на пример светилишта потковичасте основе у Данској или храмови са централним двориштем и нишама на Малти. Поједини су менхири, као на пример онај из Локмаријакера у Француској, били огромни, високи и преко 20 м, те је њихово усправљање представљало прави технички подвиг.
Мегалитска светилишта, окружена гробовима, свакако су била места ходочашћа околних земљорадничких заједница. Џиновски кромлех у Стоунхенџу у јужној Енглеској или Алињемон у Карњаку у Бретањи окупљали су свакако хиљаде верника који су ту посредством камена остварили контакте са прецима и натприродним силама. Малта са својим многобројним храмовима вероватно је била свето острво на које су са свих страна пристизали верници да би били посвећени у тајне Велике Богиње чија је фрагментована колосална камена статуа откривена испред улаза у један храм. Малтешки храмови имају основе у виду материце или силуете тела Велике Богиње. Фигурине са деформацијама на телу и фигурине у лежећем ставу које су налажене по тим храмовима јесу доказ да су то била и својеврсна лечилишта и пророчишта где су верници пребивањем и ноћењем у храму, тзв. инкубацијом, задобијали спасоносни лек за тело и душу. Сам пролаз кроз те камене храмове у виду материнског тела или алеје алињемона и кругове кромлеха имао је смисао својеврсних иницијација. Без обзира на формалне разлике на поменутим споменицима, у мегалитској архитектури посматраној у целини изражено је вредновање каменог блока и као јединог средства која обезбеђује бесмртност, комуникацију са прецима и боговима, са небом и подземљем и као неисцрпног извора снаге, свеопштег лека и основног оријентира.
Последњи, четврти сегмент дијалога Homo sapiens sapiens-а са каменом добро је познат јер припада историји. Све што се за њега везује, чак и најчудесније камене рукотворине и најинвентивније камене конструкције – заупокојна одећа од жада принца Лију Шенга, астечка маска од тиркиза и лигнита, џиновске олмечке главе од базалта, пирамиде код Газе, Партенон, Макчу Пикчу или катедрала у Шартру – све је то већ антиципирано у дијалогу који је водио са каменом човек каменог доба.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
