|
|
 |
|
 |
Elektronsko izdanje
Zajednički poduhvat TIA Janus i Ars Libri
Ars libri i Kremen
Beograd
2001
Biblioteka Lavirint
Knjiga 10
Veselin Čajkanović je bio duboko religiozan čovek, hrišćanin i pravoslavac, i čovek koji je neizmerno voleo svoj narod.
Ovo se mora imati na umu ako neko želi da razume njegovu ličnost i pet knjiga njegovih sabranih dela koje su upravo spomenici te njegove vere i ljubavi. Gotovo na početku svoje karijere, 1912. godine, Čajkanović je održao predavanje "O čitanju Biblije" i tom prilikom izgovorio nekoliko rečenica koje su aktuelne i danas.
A evo šta je on tada rekao: "Naš narod ima čudnu religiju. Inteligencija je, uglavnom, ili potpuno apatična ili skroz i religiozna narodna masa je, isto tako, ili apatična ili fetiš. Naši pogrebni i svadbeni običaji preneseni su još iz bronzanog doba." A zatim sledi jedno čudno pitanje koje ostavlja bez odgovora: "Da li je ovaj nedostatak prave religije imao kao posledicu izvesnu moralnu neosetljivost i nezrelost?" Nadam se da su vam bliska ova Čajkanovićeva razmišljanja i da ćete razumeti kako se on kao čovek koji je verovao u visoke moralne vrednosti hrišćanske religije osećao pred činjenicom da se njegov narod, i inteligencija i puk, ponaša onako kako je on video da se ponaša, a tako se taj narod ponaša, dozvolite mi da to dodam, i ove, 1995. godine.
Šta je on mogao da učini da bi došao do odgovora na ovo pitanje i to, u situaciji u kojoj su se nalazile Srbija i srpska nauka te daleke 1912. godine? Jer, nekako upravo te iste godine, ili koju godinu kasnije, Čajkanović piše svoje prve radove koji se odnose na staru srpsku religiju. Verovatno je hteo da naučnom metodom ispita šta je kod našeg naroda prouzrokovalo takav otpor prema hrišćanstvu i pravoslavlju. I on od tog vremena kreće u jednu veliku avanturu, u avanturu koja je u odnosu na okolnosti pod kojima je radio bila ravna hodu po mukama. Šta je otežavalo taj njegov poduhvat? Srbi sa još nekoliko malih naroda Evrope dele ovu žalosnu sudbinu da se o njihovoj prehrišćanskoj religioznosti nije ništa znalo i da su prvi podaci o njoj zabeleženi tek u XIX veku. Ako su Srbi imali svoju osobenu religiju i mitologiju, svoje rituale i kultove, a o njima treba da se sudi u XX veku, posle deset vekova od prihvatanja nove vere, tj. hrišćanstva, kako onda uopšte doći do rekonstrukcije te njihove prvobitne religije i mitologije? Bilo je i drugih naroda drevne Evrope, kao što su Kelti ili Germani koji, takođe, nisu ostavili pisana dokumenta o svojoj istoriji i religiji, ali su zato grčki i rimski pisci zabeležili po koji podatak o njihovim bogovima i običajima. Ti isti narodi imali su sreću da posle prihvatanja hrišćanstva među njima budu teolozi i drugi učeni ljudi koji su, iako i sami hrišćani, ipak smatrali da treba zabeležiti koje je bogove, demone i junake njihov narod imao pre nego što je prihvatio novu veru. Tako su podaci o staroj keltskoj religiji zabeleženi već u XI, XII, XIII i XIV veku. Germanska religija i mitologija sačuvane su delom u poeziji nastaloj tokom VIII-IX veka, a posebno u Proznoj Edi iz 1200. godine, tako da vreme između hristijanizacije Germana i zabeleški o njihovim prehrišćanskim verovanjima nije bilo tako dugo. Samo su Estonci, Litvanci, Finci, Mađari i pojedini slovenski narodi imali zajedno sa Srbima tu hudu sudbinu da prvi podaci o njihovoj prehrišćanskoj religiji budu zabeleženi tek krajem XVIII i početkom XIX veka. Kalevala, kao glavni izvor za finsku pagansku religiju zabeležena je negde oko 1835. godine, dok je mađarska mitologija rekonstruisana 1854. godine. Zahvaljujući Vuku Karadžiću i njegovom radu na sakupljanju narodnog predanja, i Srbi su takođe u to vreme dobili prvu pouzdanu građu za rekonstrukciju svoje prehrišćanske religije i mitologije.
Sve do pred kraj XIX veka nikome, međutim, nije palo na pamet da tu dragocenu građu sistematizuje i naučno obradi. Čajkanović ima tu veliku zaslugu što je početkom XX veka prvi prionuo da pomno proučava celokupnu našu folklornu građu kako bi otkrio šta je njegov narod verovao pre nego što je primio veliku Hristovu reč. Jer, srpski srednji vek koji je u mnogo čemu imao visoke civilizacijske domete, nije ostavio nijednu pisanu reč koja bi se odnosila na staru veru srpskog naroda.
Za pomenuti posao Čajkanović je raspolagao odličnom školom i ogromnim znanjem. Po svom obrazovanju pripadao je tzv. istorijsko-filološkoj školi, a delimično, i etnološko-antropološkoj školi na čijem se čelu nalazio Frejzer. On je i u svom kasnijem radu odoleo iskušenjima koja su nudile nove metodologije u istraživanju religije, na primer filozofsko-psihološka ili sociološka škola. Čajkanović, u stvari, nije robovao nijednoj metodologiji jer je brzo shvatio da se srpska religija ne može proučavati na isti način kao grčka ili rimska religija. On je morao sam da iznađe načine kako će razotkriti strukturu srpske prehrišćanske religije i mitologije, pa je počeo da se bavi jednom vrstom arheologije, postupnim skidanjem sloja po sloj svega onoga što su u sačuvanim narodnim predanjima i folklornoj građi nataložili vekovi. Jer, srpska religioznost nije jednostavna već predstavlja ogromno klupko od bezbrojnih niti koje jedan naučnik može samo delimično i sa najvećom mukom da razmrsi. U tom klupku Čajkanović je našao jednu nit koja pripada svim evropskim narodima, nit prastaru, praiskonsku, koja je nastala pre nego što su se Sloveni izdvojili iz velike porodice indoevropskih naroda. Zatim, tu su upletene niti koje pripadaju svim slovenskim narodima, pa ona nit koja je samo srpska, ali koja se na Balkanskom poluostrvu preplela sa nitima koje su isprele domorodačke populacije i, najzad, niti grčke i rimske civilizacije. Znači, Čajkanović je morao da na početku XX veka raspreda to klupko stvarano milenijumima i vekovima i da otkriva šta je u njemu tuđinsko a šta srpsko. Tog preteškog zadatka se latio Veselin Čajkanović i on je na njemu celog svog života predano radio. Darivao nam je svoje veliko delo koje obavezuje i koje treba dograditi.
// Projekat Rastko /
Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
