|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Подразумева религијска схватања, култове и ритуале неговане током раног холоцена (око 8300-5500 године пре н. е.), у оквирима риболовачких и ловачко-сакупљачких заједница. Климатске осцилације опште климе, које су уследиле по завршетку леденог доба, проузроковале су распад традиционалне културе старијег каменог доба и њеног сакралног света, јер је у новим животним условима, знатно повољнијим од претходих, европска популација отпочела да изналази нове начине удруживања, становања и привређивања. Културу, а и религију овог раздобља, карактерише, с једне стране, чврста везаност за традицију у којој је камен основна сировина и предмет обожавања (в. Палеолитска религија), а, с друге стране, низ иновација – на првом месту седелачки начин живота и усредсређивање на плодове земље, мора, река и језера. Та нова опредељења доводе до успостављања култа домаћег огњишта, везивања покојника за насеља и сакрализације земље и воде. Типичне мезолитске културе формирају се у областима чије се становништво трајно везује за обале Средоземног, Северног и Црног мора и Атлантског океана или за велике реке, као што су Дунав, Дњепар и Рајна. Упркос значајним разликама у материјалној култури, на свим овим територијама уочава се везивање мртвих за станишта и насеља, брижљива изградња огњишта и гравирање или бојење предмета од камена, кости и рога. Обреди сахрањивања су разноврсни и сложени. Дуж обале Атлантика, у Португалији (Муге) и Бретањи (Тевијек, Хедик), услед интензивног коришћења шкољки насеља имају изглед шкољкастих гомила, а на њиховим периферијама или у непосредној близини откривене су мање некрополе које се састоје од појединачних или колективних гробова у којима су покојници сахрањивани на различите начине (опружени, на боку, у ставу спавача), каткад у посебним каменим конструкцијама или заштићени јеленским роговима. На појединим гробовима саграђена су камена огњишта, вероватно поводом даћа. У Украјини, у долини Дњепра и Дњестра откривене су такође некрополе са већим бројем сахрана, а у Баварској, у пећини Офнет, нађене су две јаме у којима су сахрањене одсечене људске главе са богатим накитом.
Током мезолита коначно се ликовно дефинишу сви садржаји које је рано човечанство полагало у облутак и истовремено му се даје централно место у религији и култу. На широком пространствима, од Пиринејског полуострва преко Апенинског и Балканског полуострва па до Леванта, археолошки је документовано својеврсно обожавање облутака манифестовано у разним културама на различите начине: угравираним или црвеном бојом исликаним знацима на облуцима (нпр. у азилијенској култури у области источних Пиринеја), постављањем облутака покрај огњишта или у средиште сакралног простора и њиховим преобликовањем у апстрактне или фигуралне скулптуре (нпр. у култури Лепенског Вира). За сваку од тих појава постоје бројне аналогије у традиционалним културама, културама заосталих заједница, савременом фолклору или народним обичајима, па су и облуци из споменутих мезолитских култура на основу тога тумачени као боравишта душа предака, као креативни ембрион универзума, као примордијално јаје из којег се рађају сва бића, као камен који је везан за свет мртвих или као камен кише.
Осим облутака, у неким културама северне Европе, Апенинског полуострва и средњег Подунавља украшавани су и предмети од кости и рога, и то најчешће угравираним или пунктираним загонетним знацима и геометријским мотивима, а изузетно стилизованим људским или зооморфним фигурама. Неки од тих предмета објашњени су као култни инструменти, а представе на њима најчешће се доводе у везу са неком врстом календара везаним за сезонске сеобе риба, месечеве мене, воду и свет који у њој живи. Сви наведени елементи мезолитске религије обједињени су у култури Лепенског Вира, посебно у светилиштима која су откривена у средишту Ђердапа, на самом Лепенском Виру, Прва стална насеља у Ђердапу подижу се почетком VIII миленијума пре н. е., и то покрај великих вирова који су обезбеђивали велики улов рибе. Локална традиционална култура овог подручја од тада се брзо мења и крајем истога миленијума преображава се у културу Лепенског Вира за чија су светилишта везане не само прве монументалне скулптуре Европе већ и први успеси на плану култивације биљака и припитомљавању животиња.
Најстарија насеља културе Лепенског Вира су мала, а у њима нису нађена култна места већ једино облуци обојени окером и ритуални инструменти. Каснија насеља, подигнута почетком VII миленијума пре н. е., немају исте садржаје: док је у једним откривен велики број специјализованих алатки и маса кости дивљачи и риба, у другима, нпр. у Лепенском Виру или Хајдучкој Воденици, нађена су светилишта, скулптуре од џиновских облутака и гробови који документују сложене погребне ритуале. Овим усмеравањем људских способности ка различитим циљевима омогућени су, с једне стране, настанак прве монументалне скулптуре и за њих везаних култова и митова, а, с друге стране, прелазак са скупљачке на произвођачку економику.
У Лепенском Виру, који је између 7000 и 6500. године пре н. е. био сакрални центар целог средњег Подунавља, откривено је 147 станишта; у педесетак од њих налазила су се мала светилишта која су се састојала од правоугаоних огњишта око којих су у Подунављу од кречњачког малтера углављене велике камене плоче, жртвеник са кружним или елипсоидним реципиентом и једна до пет скулптура од великих облутака. Непосредно уз камену ограду огњишта пробијени су у поду троугаони отвори (1 до 15), који су ограђени црвеним каменим плочицама, а, каткад, и доњим људским вилицама. Сва станишта са светилиштима имају једнообразне основе у виду зарубљеног кружног исечка под углом око 60о. Испод подова нађени су скелети одојчади (1-5), а у оквирима светилишта вршено је секундарно и парцијално сахрањивање, најчешће лобања. У сваком светилишту огњишна-конструкција и жртвеник леже у оси правца исток – запад, док се покојници и скулптуре распоређују у правцу север – југ. Ова устаљена оријентација подразумева јасну поделу света; светилишта вероватно одражавају структуру тог света, док скулптуре апстрактне и фигуралне, илуструју мит о његовом наставку.
Апстрактне скулптуре су бројније, а преплитање заобљених, "женских", и отворених, "мушких", знакова на њиховим површинама сугерише идеју о сталном оплођавању. Фигуралне скулптуре приказују вероватно само оно што се из тог преплитања рађа: хибридна риболика бића, водене духове, господара велике реке или прародитеље људи и свега постојећег. Без обзира да ли ти камени ликови приказују претке, вилењаке или "богове без тела", њихова најприснија повезаност са огњиштем на коме се готови храна за живе и где се жртвује мртвима показује да суштину религије културе Лепенског Вира чини култ домаћег огњишта. То огњиште означава центар сакралног и световног простора, око њега се окупљају и живи и мртви, ту се отвара пут у подземље, а преко пламена и дима успоставља веза са Сунцем и небом.
У раздобљу кад религија и уметност достижу највиши успон на плану привређивања постигнута су два подвига: култивисане су неке врсте житарица и припитомљене су или селекционисане одређене врсте животиња (пас, свиња, јелен) тако да култура Лепенског Вира задобија одлике прекерамичког неолита. То подвизи нису остварени случајно већ су резултат брижног одабирања и упорног неговања појединих биљака и животиња. Једнообразност која одликује сва светилишта и скулптуре показује да су сва предачка знања обједињена у целовит систем и укључена у култ, мит и ритуале. Зато су светилишта Лепенског Вира и нека врста научних лабораторија у којима су остварене или антиципиране главне тековине "неолитске револуције", па и религија тог раздобља (в. Неолитска религија).
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
