Културе млађег каменог доба на тлу Србије

Драгослав Срејовић

Извор: Историја српског народа I, Српска књижевна задруга, Београд, 1994.

Од средине шестог миленија пре нове ере, у целом средњем Подунављу ничу насеља првих земљорадника и сточара, односно успоставља се култура која се заснива на тековинама »неолитске револуције«, на произвођачкој економици.

Данас још није могуће тачно проценити колико ова култура дугује за свој настанак култури Лепенског Вира, а колико културним подстицајима са југа, из Егејске Македоније и Тесалије, где су нешто раније, можда под утицајем Анадолије, традиционалну ловачко-скупљачку економику заменили земљорадња и сточарство.^[1] Извесно је, међутим, да економско-културни преображај на централнобалканском подручју чије изазван приливом новог становништва јер је утврђено да су творци најстаријих облика неолитске културе на територији Србије непосредни потомци локалне популације средњег каменог доба.^[2] С друге стране, прва сеоска насеља у српском Подунављу развила су се у оном истом амбијенту, често и на истом месту, где су подизана насеља културе Лепенског Вира, а њихови житељи су, уз обраду земље и гајење стоке, неговали и традиционални начин привређивања – лов и риболов. Осим на популационом и економском плану, континуитет се огледа и у многим делатностима (начин градње станишта и обраде алатки од камена, кости и рожине), али се оштре разлике уочавају у друштвеним односима, уметности и религији. Прва сеоска насеља на територији Србије су једнообразна; ни у једном од њих нису посведочене специјализоване делатности нити су откривена светилишта и дела монументалне уметности. Стога се чини да прве земљорадничко-сточарске заједнице усвајају само »праксу« културе Лепенског Вира, а да у потпуности одбацују њену »идеологију« и традиционално друштвено уређење.

Општа промена климе и овог пута је снажно деловала на културни преображај. Оснивање најстаријих земљорадничко-сточарских насеља на територији Србије временски се подудара с климатским оптимумом, са успостављањем топле и влажне атлантске климе. У то време бујао је живот и у равничарским и у брдским пределима. Простране затравњене површине покрај великих река наликовале су на мирно море, а на заталасаним теренима и по вишим брдима смењивали су се осунчани пропланци са мешовитим, богатим шумама у којима је господарио храст. Питоми предели ослободили су људски дух грчевите везаности за малени комад земље, за заједницу и традицију, односно успоставили су однос пун поверења према природи, животу и будућности. Та вера у благонаклоност земље и безбедну сутрашњицу, а не миграције из Анадолије или са југа Балканског полуострва, подстакла је локалне ловачко-скупљачке заједнице да приступе новој, произвођачкој економици.

Култура земљорадника и сточара стабилизује се на територији Србије око 5300. године пре нове ере. Од тог времена па све до пред крај четвртог миленија, централнобалканско подручје с Банатом, Бачком и Сремом било је налик на велику кошницу у којој све ври од разноврсних активности и динамичних кретања. Током овог дугог раздобља, територија Србије се у неколико махова нашла у самој жижи историјских збивања: често је била матица која је насељавала суседне области, а још чешће је примала странце које су привлачила њена богатства.

Археолошки налази омогућују да се култура земљорадничко-сточарских заједница на територији Србије подели на четири развојне етапе, и то:

- старији неолит (култура Протостарчево, око 5300-4800. године пре н. е.),

- средњи неолит (култура Старчево, око 4800-4400. године пре н. е.),

- млађи неолит (култура Винча-Тордош, око 4440-3800. године пре н. е.),

- финални неолит (култура Винча-Плочник, око 3800-3200. године пре н. е.)^[3]

Током старијег неолита (култура Протостарчево), тле Србије није било густо насељено, али, због особеног начина обраде земље - мотична, екстензивна земљорадња – у том раздобљу су никла многа села, и то на пространој територији, од Ђердапа до Посавине и од северног Баната до Косова и Скопске котлине. Положај, величина и структура насеља, као и изглед станишта, зависе у потпуности од начина привређивања. Једино насеља подигнута поред Дунава или у подножју већих планина имају трајни карактер јер њихови житељи највећи део својих потреба још увек задовољавају риболовом и ловом. Најчешће се, међутим, насеља подижу на благим косама, покрај речица и извора. Ниски, водоплавни терени се избегавају, као и јака земљишта (црница). Насеља углавном леже на надморској висини између 150 и 350 m, а обрађују се искључиво смоница и гајњача. У насељима се борави краће време, док се култивацијом не испости околна земља. Пошто обрада сваког земљишта које је од насеља удаљено више од 3 km не доноси добити које одговарају уложеном труду, то је релативно брзо долазило до исцрпљивања зиратне земље, односно до сеоба. Нова насеља су најчешће удаљена од напуштених само 6 до 10 km; после извесног времена, заједница се селила даље или се враћала на место ранијег боравка, где се плодност земљишта у међувремену обновила. Тако су нека места у Шумадији и на Косову, на пример, подручја данашњих села Дивостина, Гривца и Грачанице, током старијег неолита насељавана у више махова.

Због честих сеоба, стаништима се није поклањала већа пажња. Колибе првих земљорадника и сточара неугледне су и трошне; оне су елипсоидне у основи и делом укопане у земљу, а покривене су шаторастим кровом од прућа и сламе. На основу величине простора који заузимају, може се закључити да је у свакој колиби живела по једна биолошка породица. Насеља су збијеног типа и захватају кружну или елипсоидну површину јер се станишта најчешће подижу концентрично, око једне веће колибе. Покојници се сахрањују у непосредној близини насеља, у дубље елипсоидне раке, и увек се полажу на леви или десни бок, повијених руку и ногу, у згрченом, ембрионалном положају. Начин сахрањивања покојника, као и целокупна култура првих земљорадника и сточара, показује да су заједнице које су у почетку неолита живеле на територији Србије успоставиле нов однос према животу и средини која их окружује. У овом раздобљу, земља постаје основна сировина, свеопшта хранитељица и велики, вишезначни симбол: у њу се баца семе да донесе плодове и сахрањују се покојници у ембрионалном положају у нади да ће се из њеног крила опет родити; њоме се облажу колибе и од ње се моделују најразноврснији предмети, а за њу су везане и испаше, дрво, камен и минерали – једном речи, све оно од чега зависи мукотрпни живот ратара.

Већ прве земљорадничко-сточарске заједнице на територији Србије биле су тесно повезане са заједницама Карпатског басена и јужнијих области Балканског полуострва. У почетку неолита, најгушће је било насељено Подунавље, односно југоисточни Банат и северна Шумадија. Произвођачка економика имала је за последицу брз прираштај становника, а екстензивна земљорадња - честе сеобе. Ови економски и демографски фактори проузроковали су етапна расељавања из матичног подручја, и то како у правцу севера – према Трансилванији, тако и према југу - ка Косову и Македонији. Најживља кретања запажају се поред Дунава, од ушћа Искера до ушћа Колубаре, и дуж комуникације која се од ушћа Саве у Дунав креће према горњој Гружи, а одатле спушта Ибарском долином, Ситницом и Неродимком до Скопске котлине. Од Трансилваније и Олтеније до Метохије и северне Македоније откривена су насеља из раздобља старијег неолита у којима су нађене једнообразна керамика (разноврсно посуђе од добро пречишћене земље, углачаних површина, печено у нијансама од светлоцрвене до мрке боје) и готово исте врсте оруђа и оружја (ваљкасте секире од углачаног камена, кремени ножићи и стругалице, коштана шила и спатуле), као и култних предмета (антропоморфне и зооморфне фигурине од печене земље). Стога се може претпоставити да је на целој територији већ почетком старијег неолита остварено не само културно већ и популационо јединство.^[4]

Упоредо с процесом стабилизације ове културне групе, у осталим областима Балканског полуострва образује се још неколико независних жаришта неолитске културе. Тако се у Маричкој долини и Тесалији, вероватно под малоазијским утицајем, кристалишу културе Караново I и Протосескло, а дуж јадранске обале култура типа Црвена стијена Ш-Смиљчић, која је тесно повезана са старијенеолитском културом Апенинског полуострва и западног Медитерана. У раној фази старијег неолита, ове културе су одвојене једна од друге широким појасом »ничије земље« и свака од њих се аутономно развија. Док су земљорадничко-сточарске заједнице у Маричкој долини, Македонији и Тесалији брзо развиле нов начин привређивања, који им је омогућио да генерацијама бораве на истим местима и подижу трајна насеља са солидно грађеним кућама, заједнице дуж јадранске обале и на острвима задовољавале су највећи део својих потреба још увек ловом и риболовом. Неуједначености у начину привређивања пресудно су утицале на даља историјска збивања.^[5]

Почетком млађе фазе старијег неолита (фаза Протостарчево II, око 5000. године пре н. е.), покретне земљорадничко-сточарске заједнице централнобалканског подручја пробијају се даље ка југу, све до Егејске Македоније и северне Тесалије, где изазивају краткотрајну кризу у локалној култури (култура Пресескло). Чини се да им је становништво ових области мирно препустило део својих територија и да су дошљаци неко време живели издвојено од староседелаца. На основу расположиве археолошке грађе може се закључити да је брзо успостављена стална веза између земље матице (централнобалканско подручје) и земље колонизације (Македонија, Тесалија). Колонисти су се у новој средини привикли да земљу ђубре и наводњавају, да уз крупну стоку одгајају и велика стада оваца, да живе у сталним насељима и да граде куће. Преузимање тих знања и навика довело је, с једне стране, до асимилације дошљака и староседелаца, а с друге, до инверсних сеоба, до повратка дела исељеника у земљу матицу. Под утицајем повратничких струјања, традиционална култура на територији Србије брзо се мења: земљорадничко-сточарске заједнице губе ранију покретљивост, остају генерацијама везане за исте њиве и пашњаке, подижу трајна насеља и, уместо колиба, почињу да граде куће. Овим културним преображајем обележен је почетак средњег неолита на територији Србије.

Средњи неолит је раздобље мира и добросуседских односа. Раније неуједначености у начину привређивања, које су проузроковале одбојност и непријатељства између појединих етно-културних група, више нису приметне. На почетку овог раздобља, на целом Балканском полуострву и у суседним областима стабилизује се култура земљорадника, који су трајно везани за своје поседе и који на њих усредсређују сву своју енергију. Интересовање за лов и риболов гаси се чак и у насељима која леже крај великих река или у близини шума пуних дивљачи. Сточарство се своди претежно на гајење оваца и коза, односно држи се само онолико стоке колико могу да их прехране испаше у непосредној околини насеља. Такав начин живота искључује већа миграциона кретања и сукобе, а омогућује широку размену добара.^[6]

Током средњег неолита (око 4800-4400. године пре н. е.), увећава се број насеља на територији Србије. На многим раније ненастањеним подручјима ничу прва села. Живот сад буја и у јужном Поморављу, око Тамиша и у доњем току Тисе. Сеоске заједнице увећавају обим и често се састоје од неколико стотина житеља. Како организовање заједница почива на принципима родовског уређења и на егзогамији, и како је земља која се економски користи трајно, недељиво власништво које наслеђују по очинској или материнској линији сви мушкарци, односно жене једног рода, то се прираштај у оквирима једног насеља регулише делимично женидбено-удадбеним везама, а делимице колонизовањем ненасељених подручја. Тако је током средњег неолита, у време највишег успона старчевачке културе, сва »ничија земља« колонизована: источни Срем, део Славоније, североисточна Босна и Тимочки басен. Територијалним ширењем припадници старчевачке етно-културне групе долазе у непосредан додир са осталим етно-културним групама Балканског полуострва и средње Европе. Археолошка грађа прикупљена на периферији распростирања старчевачке културе показује да ови додири нису довели до сукоба, већ до широке размене добара, па чак и до присних родбинских повезивања.^[7] Тако се старчевачка култура у северном Банату и Бачкој прожима с керешком културом, у Македонији – са Сескло културом, у Софијској котлини – са Караново I културом, а у долини Босне и Пиве – с приморском културом типа Црвена стијена Ш-Смиљчић. Разменом добара, све се ове културе богате, а посебно старчевачка, која, захваљујући свом географском положају, непосредно добија све оно што нуде околне етно-културне групе. Заједнице на територији Србије су и у овом раздобљу најприсније повезане са заједницама југоисточног дела Панонског басена, Олтеније и Македоније, вероватно стога што су раније, током старијег неолита, све ове територије биле етно-културно јединствене.

Археолошка грађа која је прикупљена истраживањем многобројних старчевачких насеља омогућује да се реконструише свакодневни живот у сеоским заједницама овог раздобља.^[8] О величини и структури насеља мало се зна; поуздано је установљено да су куће подизане једна покрај друге, на малом растојању, да су имале правоугаоне или трапезоидне основе и вертикалне зидове од плетери, облепљене блатом измешаним с плевом. Подови кућа били су од набијене земље, а двосливни кровови – од прућа и сламе. Поједине куће су кречене и украшаване једноставном рељефном декорацијом испод стрехе или изнад врата. Основни кућни инвентар састојао се од глиненог посуђа разноврсних облика и величине (лонци, зделе, пехари). Посуђе је често украшавано урезима, налепцима глине или сликаним мотивима, и то најпре праволинијским (шрафиране траке и троуглови), а касније и криволинијским (гирланде, спирале). Велика пажња поклањана је и изради алатки од углачаног камена (језичасте секире), кремена (дуги ножеви) и опсидијана (фина, мала сечива), који је добављан из горњег Потисја. За накит су коришћени ретки, из далеких крајева допремани материјали, као што су медитеранска шкољка спондилус, палигорскит, јаспис и опали. Предмети намењени култу и магијским обредима су малобројни; међу њима се истичу глинене антропоморфне фигурине стубастог облика, с детаљном представом људске главе, али без јасних ознака пола и делова тела. Како ове фигуре нису индивидуализоване или окарактерисане посебним атрибутима и како у насељима нису откривена светилишта, извесно је да се током средњег неолита нису развили ни особени мит нити сложенија религија. Вероватно се веровало да извесне силе природе у појединим важним ситуацијама (порођај, болест, смрт), при обављању одређених послова (сетва, жетва) или приликом елементарних појава (глад, суша), задобијају људски лик и да се баш тада на њих може деловати магијским поступцима. Пошто су антропоморфне фигурине из средњег неолита сасвим имперсоналне, оне су могле без сметњи бити употребљене у најразличитијим приликама, тј. њихов религијски смисао и функцију одређивала је тек конкретна пракса. Чињеница да су ове фигурине налажене заједно с предметима за свакодневну употребу, често поломљене и одбачене, јасно показује да су оне губиле вредност чим би ритуал био завршен, тј. кад је помоћу њих отклоњено неко зло или постигнут одређен циљ.

Број ситуација чије разрешење зависи од натприродних сила свакако је био велики у животу људи овог раздобља. Како је њихова пажња, међутим, била усредсређена на многобројне и разноврсне дневне послове на њивама, испашама и у насељу, то се за сваку од ових активности и за свако од ових места везивала одговарајућа натприродна сила, односно ритуал. Силе које владају засејаним њивама, које пуне житнице или увећавају стада бораве на сваком пољу, у сваком амбару и свакој стаји; оне су, у ствари, инкарнације сасвим одређених радњи, појава или места с којима се свакодневно суочавају земљорадник и сточар. Веровање у велики број натприродних сила не подразумева у овом случају и сложеније религијске представе, јер се оне сматрају равноправним и независним, тј. између њих се не претпоставља никаква митска веза нити се оне хијерархијски сврставају у одређене космогонске или теогонске системе. Потпуни недостатак светилишта у насељима старчевачке културе показује да су током средњег неолита натприродне силе поштоване на местима за која су непосредно везане, на њивама, ливадама, у шумама или покрај реке и извора. Однос између верника и ових сила био је стога сасвим непосредан и свако је у кући, стаји или на пољу обављао све оно што су за одређене прилике прописивали обичаји. Религија тог раздобља имала је у целини изразито магијски карактер; циљ ритуала био је да се натприродне силе принуде да људима услише жеље, а не да то учине по својој милости.^[9]

Иако без сложеније религије, великог мита и монументалне уметности, старчевачка култура, посматрана са свим својим одликама, пружа утисак да су њени творци .располагали свим добрима која су потребна за сређен, спокојан живот. Земљорадничко-сточарске заједнице на територији Србије мирно су убирале плодове свог труда све до средине петог миленија. Од 4500. године пре н. е. почињу, међутим, селидбене струје у Маричкој долини, Егејској Македонији и дуж Јадранског приморја које су угрозиле периферна подручја старчевачке културе, и које су, временом, и у њеном језгру изазвале немир и кризу. Сеобе су проузроковали етно-културни продори из северозападних и југозападних области Мале Азије, који су се кретали у два смера; сувоземним путевима – од југоисточне Тракије према Егејској Македонији и Подунављу, и маритимним комуникацијама - преко острва у Егејском мору и средње Грчке до обала Јонског и Јадранског мора. Чини се да су малоазијске придошлице колонизовале само нека од егејских острва, ограничене територије у Тракији и неколико места у средњој Грчкој и Тесалији. Њихов долазак на Балканско полуострво изазвао је, међутим, жива превирања у свим културама. У периоду између 4500. и 4400. године пре н. е., услед ланчаног померања становништва, многи елементи анадолске културе – на првом месту посуђе биконичних облика и црних, до високог сјаја углачаних површина преплављују све области до Панонске низије и северне обале Јадранског мора. Као последица живих етно-културних кретања, при којима се анадолске форме најпре непомирљиво сударају, а затим, у различитом степену, сажимају са облицима локалних култура, настају на целом Балканском полуострву културне групе млађег неолита. Једна од њих је и винчанска култура, која се зачела и достигла свој највиши успон на територији Србије.^[10]

Винчанска култура је легитимна наследница традиционалне, старчевачке културе. Настала је под неповољним околностима, као реакција на селидбена струјања изазвана анадолском колонизацијом југоисточних и југозападних области Балканског полуострва. Под притиском заједница приморског појаса које су уз долине река јадранског слива надирале према плоднијем земљишту у континенталном залеђу, старчевачко становништво се повукло ка североистоку и препустило овим туђинцима све своје територије западније од Белог Дрима, Лима и Дрине. Готово истовремено изгубљене су и области југоисточно од Шаре и Скопске Црне горе, које су населиле придошлице из Егејске Македоније. Тако се око 4400. године пре н. е. старчевачка етно-културна група, раније разједињена и расута на широком пространству, опет окупила у својој земљи-матици, на плодним пољима покрај Мораве, Дунава и Тисе, где је нашла довољно снаге да из основе преобрази своју традиционалну културу.^[11]

Тај преображај – формирање винчанске културе – подстакнут је низом повољних и неповољних фактора. За разлику од осталих етно-културних група на Балканском полуострву, старчевачка група није се истрошила и проредила у исцрпљујућим сеобама. С друге стране, иако је изгубила део својих територија на југоистоку (северна Македонија) и на западу (Босна, део Метохије), она није остала изолована од Олтеније, Трансилваније и горњег Потисја, од области с којима је била одвајкада етно-културно и привредно повезана. Осим ових повољних околности, на препород традиционалне културе деловао је и један неповољан фактор. Општа ситуација на Балканском полуострву у другој половини 5. миленија пре нове ере – успостављање строгих граница између појединих етно-културних група – потпуно је онемогућавала даља територијална ширења, односно регулисање прираштаја становништва мирном колонизацијом. Та околност посебно је тешко погодила земљорадничке заједнице на тлу Србије, које не само што су изгубиле део старих територија већ су истовремено морале да прихвате велик број избеглица из оних својих подручја која су запосели или угрозили туђинци. Због овог популационог згушњавања, домородачке заједнице у Србији морале су брзо да измене традиционалне друштвено-привредне односе, тј. да успоставе културу новог типа.

Примарна жаришта нове, винчанске културе формирана су на простору од ушћа Саве у Дунав до Вршачких брда и од састава Јужне и Западне Мораве до средњег тока Мориша, тј. на територији најудаљенијој од подручја захваћених сеобама. Пошто су најстарији облици ове културе најпре откривени у селу Винчи, код Београда, и у Тордошу, у горњем току Мориша, то је и култура млађег неолита на територији Србије названа култура Винча-Тордош.

Утемељење, развој и највиши успон винчанске културе могу се детаљно пратити на основу богате археолошке грађе из великих насеља, чији су остаци откривени у околини Београда (Винча, Бањица, Жарково), Вршца (Потпорањ, Месића канал), покрај Тамиша (Баранда), Тисе (Арадац), Велике Мораве (Медведњак) и Груже (Гривац).^[13] Сва ова насеља, од којих су нека методом мерења изотопа радиоактивног угљеника С-14 датована између 4400. и 3800. године пре н. е., имају изглед збијених, ушорених села. Куће су у њима надземне, с двосливним кровом, и увек су оријентисане у истом смеру, најчешће североисток-југозапад, а раздвојене су пролазима ширине 1,5 до 2,5 т. Дрво и глина, измешана с плевом, и даље се користе као основни материјал за изградњу кућа, али је грађевински поступак обогаћен низом нових детаља (нивелисање терена, изолација од влаге, дрвене потпатоснице, бојење зидова, украшавање фасада). Основе кућа су, као и у претходном раздобљу, углавном правоугаоне, али се сад уз једноћелијске, подижу и зграде са више одаја. Структура ових насеља указује на збијање родовских заједница, а разлике које се уочавају у изгледу и величини појединих станишта - на већу самосталност домаћинстава.

Поступно напуштање традиције примећује се и у области привређивања. Све заједнице су и даље усредсређене на земљорадњу и сточарство, али се њихов однос према земљи осетно мења. Како су сва насеља млађег неолита на територији Србије збијеног типа и како се у њима трајно живи, то је јасно да свака родовска заједница остаје генерацијама везана за исто тле. Због збијености заједница и ограничености територија које су у њиховом економском захвату, све снаге се улажу у изналажење и брижљиву припрему земљишта погодног за гајење одређених врста житарица или махунастих биљака, у ђубрење и наводњавање, регулисање величине стада и броја крупне стоке, као и строго разграничење њива од испаша.^[14] Током млађег неолита настају стога, осетне промене и у производним снагама и у односу према земљи: друштвене производне снаге (колективан рад, људске вештине) потпуно замењују природне (снага људског тела, земљиште неприпремљено за обраду, слободне испаше), а већим улагањем рада, земља постаје драгоценост коју заједница осећа као своје неотуђиво власништво. На тај начин село и земљиште које му припада постају једна велика друштвено-привредна ћелија. У фази формирања винчанске културе, те ћелије су, вероватно, биле и аутархичне, али археолошка грађа из нешто каснијих насеља већ указује на локалне особености у начину привређивања и ширу размену добара. Тако се у неким насељима поклања већа пажња земљорадњи, а у некима сточарству, док се у онима која у својој околини имају ретке сировине, зачињу рударство и занати. Прилагођавање заједница локалним условима, односно разграњавање привредних делатности, ствара погодну климу за развој људских способности, живљу размену добара и ширење комуникација, а тиме и за брз успон културе на појединим подручјима. Тако се на територији једне јединствене етно-културне групе супротстављају напредније и заосталије области, жаришта нове културе (у ужем појасу Подунавља) и периферије (Косово, јужно Поморавље), где се традиционални друштвено-привредни односи још упорно одржавају. Разлике у напону културе проузроковале су преливање становништва и добара како из »метропола« у »провинције« тако и у обратном смеру. Жива струјања омогућила су да релативно брзо, већ у последњим столећима 5. миленија пре нове ере, све заједнице на територији Србије учествују у културном препороду, да постану носиоци винчанске културе, најпрогресивније и најдинамичније млађенеолитске културе југоисточне Европе.

Брз привредно-друштвени успон условио је нагло богаћење старих религијских концепција и даље разграњавање традиционалне магијско-религијске праксе. То показују квантитативан пораст антропоморфних и зооморфних фигурина (у неким насељима нађено их је на стотине и хиљаде), њихова тематска разноликост (наге или обучене фигуре жена и мушкараца у стојећем и седећем ставу, фигуре с маскама на лицу, хермафродитске фигуре), и особени стил (наглашени реализам), као и појава разноврсних култних предмета (ритони у виду птица или фантастичних бића, троножни и четвороножни жртвеници, просопоморфни поклопци). Богатство и разноликост предмета намењених култу сигурни су докази да се од ранијих магловитих општих појмова, везаних углавном за магију (старчевачке стубасте фигурине без полних ознака и атрибута), временом дошло до јаснијих религијских представа (реалистички обликоване фигурине;, тј. да је током млађег неолита традиционална религија допуњена новим садржајима, а пракса - новим ритуалима.^[15]

Због новог начина привређивања - прилагођавања економике локалним еколошким условима, као и деловања спољних периферних фактора - односа према суседним, али несродним заједницама, у оквирима винчанске културе временом су се издвојиле три регионалне варијанте: подунавска, јужноморавска и косовска.^[16] Одлике које ове варијанте повезују у једну целину знатно претежу над онима које их раздвајају, што значи да је током целог млађег неолита на територији Србије сачувано популационо јединство. На свим подручјима винчанске културе граде се иста станишта, израђује се једнака врста предмета од камена и кости (калупасте и језичасте секире, длета, тучкови, шила, игле), производи се једнообразно посуђе (биконичне зделе украшене канелурама, пехари на коничној нози, амфоре декорисане урезаним угластим тракама) и свуда се од глине моделују антропоморфне и зооморфне фигурине. Разлике у култури појединих подручја изражене су првенствено на плану привређивања, у размени добара и неким особеностима у начину украшавања керамичких производа.

Заједнице у Шумадији, Банату, Бачкој и источном Срему (подунавска варијанта винчанске културе), брижљивом обрадом земље и негом крупне стоке, убрзо су створиле стабилне вишкове производа, који су им омогућавали да од суседних етно-културних групација добијају сировине којих нису имали на својој територији, на првом месту, ердељски опсидијан, драгоцену сировину за израду српова и прецизних алатки (оштра сечива, сврдла). С друге стране, стабилност привреде омогућила је винчанским заједницама у Подунављу да већи број својих чланова ослободе непосредне производње, односно да их усмере на специјализоване делатности, изналажење локалних сировина или њихову прераду. Тако је заједница која је насељавала Винчу дошла до цинобарита, који је вађен у Шупљој стени, испод Авале, као и до неких других ретких стена и минерала (алабастер, мермер, нефрит). Прибављање и обрада ових сировина сигуран су доказ да су у оквирима подунавских винчанских заједница постојале групе које су већ овладале рударским знањима и занатским вештинама. Ове групе су најпре биле интегрисане у своје заједнице, али су се временом осамосталиле и одвојиле од својих саплеменика. У источној Србији, код Рудне главе, у близини Мајданпека, једна таква група отворила је дубока окна да би дошла до бакарне руде.^[17] Прибављање и прерада ове нове сировине остали су, међутим, за све време трајања винчанске културе изолована знања, без икаквог утицаја на производњу. Групације које су бакар откриле, користиле су га искључиво за израду украсних предмета. Како њихово откриће није увећало ефикасност оружја и оруђа, то се ни друштвено-привредно устројство винчанских заједница није изменило. Иако нова сировина није имала употребну вредност, она је, због своје реткости, брзо постала прометна драгоценост која је знатно унапредила размену и омогућила неким заједницама да се осамостале.

Култура винчанских заједница у долини Јужне Мораве и на Косову знатно је архаичнија. Насеља на овим подручјима мања су од подунавских, а у некима, на пример, на локалитету Предионица код Приштине, дуго се живело у примитивним, полуукопаним колибама. У млађем неолиту, ове области нису биле густо настањене, тако да су локалне родовске заједнице располагале релативно великим површинама земље. Та околност је омогућила јужноморавским и косовским заједницама да задуго задрже традиционалне друштвено-привредне односе, због чега и њихова култура носи обележје изразитог конзервативизма. Заједнице на Косову показале су, међутим, изузетну надареност за маштовито декорисање посуђа и реалистичко обликовање људских и животињских фигура. Вазе и антропоморфне фигурине које су откривене на периферији Приштине (локалитет Предионица), Косовске Митровице (локалитет Фафос) и недалеко од Звечана (локалитет Житковац) карактерише особен стил, непознат у осталим областима распрострањења винчанске културе. Овај стил је настао под утицајем етно-културних струјања из приморских области, из оквира такозване данилске културе. Заједнице са Јадрана продрле су долинама Дрима и Лима до средишта Метохије и изворишта Ибра, где су се сусреле с винчанским становништвом. Археолошки налази из Рештана (недалеко од Суве Реке) и са Беран крша (периферија Иванграда) показују да је тај сусрет био мирољубив, односно да се у Метохији и средњем Полимљу образовала једна посебна култура у којој су подједнако биле заступљене и приморске (данилске) и континенталне (винчанске) форме. Због непосредног и сталног додира са овом етно-културном групацијом, винчанске заједнице на Косову временом су изгубиле од своје чистоте и отпорности. Сличну судбину су делиле и винчанске заједнице у долини Јужне Мораве; најпре тесно повезане с матичним областима у Подунављу, оне су се већ после 4000. године пре н. е. нашле под снажним утицајем млађенеолитске културе Маричке долине и Повардарја. Утицаји са стране обогатили су културу јужноморавских заједница, али су је истовремено све више одвајали од културе матичне области и тиме смањивали њене виталне снаге.

Даљу судбину винчанске етно-културне групе одредили су догађаји који су се у међувремену одиграли у њеном суседству. Током млађег неолита, упоредо с развојем винчанске културе, у континенталном делу Балканског полуострва стабилизовале су се још две велике етно-културне групе: култура Данило-Бутмир на западу и култура Веселиново-Марица на истоку. Због разлика у традицијама, друштвено-привредним односима и религијским схватањима, између ових великих етно-културних група брзо су успостављене јасне границе. Тако се винчанска етно-културна група нашла географски уклињена између културе Данило-Бутмир и културе Веселиново-Марица. Упркос неповољном положају, њене границе су током млађег неолита остале мирне јер је пре својих суседа унапредила традиционални начин привређивања и тиме обезбедила водећу улогу у неолитском свету овог дела Европе. Таква ситуација трајала је све до око 3800. године пре н. е., све док се на источним границама винчанске етно-културне групе, дуж Карпатско-балканског планинског лука, нису појавиле заједнице које су развиле нове привредно-друштвене односе, засноване на сточарењу или прибављању бакра и злата.

За ове, претежно номадске заједнице, које су се најпре оформиле на простору од Олтеније до Софијског поља (култура Салкуца-Криводол), највећа добра нису била дом, окућница и предачка земља, већ предмети од метала, велика стада и слободне испаше. Истицањем тих вредности у први план, изграђени су привредно-друштвени односи и менталитет који су се непомирљиво супротстављали тежњама и циљевима винчанских земљорадничких заједница. Појавом номадских заједница на источним границама винчанске етно-културне групе завршава се млађи неолит на територији Србије, односно почиње раздобље финалног неолита, током којег винчанска култура доживљава најпре краткотрајан полет, затим дубоку кризу и, најзад, потпуну дезинтеграцију.^[18]

Винчанске заједнице остале су неко време по страни од догађаја који су се збивали у њиховом суседству. Насеље у Винчи и даље је у успону, али, како се тежиште културног развоја ипак помера према југу, то је култура финалног неолита на територији Србије, према великом налазишту у селу Плочнику, код Прокупља, названа култура Винча-Плочник.^[19] И у осталим винчанским насељима живот се неометано наставља, на неким подручјима подижу се и нова села, али се свуда појављују предмети прибављени од суседних етно-културних група и све чешће се подражавају туђински узори. Очигледно је да винчанска култура губи виталност и да се с напором прилагођава процесима који се збивају у њеној ближој и даљој околини. У првом тренутку, подстицаји са стране повољно су деловали на винчанске заједнице, тако да њихова култура почетком финалног неолита доживљава краткотрајну ренесансу, окарактерисану новим врстама алатки (камене секире са отвором за држаље, коштани пројектили, бакарне секире, длета и игле), оригиналним формама антропоморфних статуета (људске фигуре приказане с детаљима ношње и накита) и раније непознатим орнаменталним техникама (жигосање, инкрустација). У насељима подунавске варијанте винчанске културе (Бањица, Винча, Дивостин) подижу се куће великих димензија, са основама од сто и више квадратних метара, редовно с већим бројем одаја, које су снабдевене уграђеним пећима, огњиштима и долапима.^[20] У појединим просторијама предвиђена су места за смештај жита, постављање разбоја или за обављање култа. Ове простране куће показују да су током финалног неолита у оквирима винчанских родовских заједница поникле велике породице, које су по структури вероватно биле сличне сеоским задругама. Земља је и даље остала неотуђива својина заједнице, али је, можда, већ дељена међу великим домаћинствима, свакако на ограничено време, до нове прерасподеле, коју је изискивало увећавање или смањивање броја чланова здружених породица. Мада је на овај начин и даље одржавана једнакост међу члановима заједнице, појавом великих породица поткопано је традиционално родовско уређење и припремљен терен за укидање принципа заједничке својине. На све веће осамостаљење ових нових ћелија друштва указују и култна места која су откривена у кућама неких винчанских насеља (Дивостин, Јаково).^[21] Док су у раздобљу млађег неолита магијско-религијски обреди обављани под ведрим небом, од тренутка формирања великих породица, које су сачињавали крвно везани сродници са стварним или митским заједничким претком, јавља се потреба да се овај родоначалник посебно поштује, и то покрај кућног огњишта, на месту где се окупљају само његови непосредни потомци. Померање култних места са заједничких њива и испаша у оквире кућа сигуран је знак извесног отуђења од родовске земље и заједнице, односно осамостаљења мањих сродничких група.

Насеља финалног неолита у долини Јужне Мораве и на Косову показују другачију слику привредно-друштвених односа. И овде се неко време наставља живот у старијим насељима (Градац, Плочник, Предионица, Фафос), али се она просторно знатно смањују. Истовремено се подижу нова насеља, каткад на тешко приступачним узвишењима (Валачки крш, код Звечана), с кућама које су димензиониране према потребама једне породице. Очигледно је да се јужноморавске и косовске заједнице током финалног неолита цепају, да само један њихов, и то мањи део остаје на старим местима боравка, док се други део повлачи у заклоњене брдске пределе. Проређене и у покрету, ове заједнице су морале да мењају старе животне навике; сточарење је потисло земљорадњу у други план, а лов, који је у раздобљу млађег неолита био потпуно занемарен, заузео је значајно место у привређивању.

Кризу винчанске културе у долини Јужне Мораве и на Косову проузроковале су сеобе у луку Трансилвански Алпи-Дели Јован-Стара планина. Два готово истовремена удара – један из правца Олтеније, други из Софијског поља – озбиљно су угрозила све јужноморавске заједнице. Туђинци, носиоци такозване Салкуца-Криводол културе, утврдили су се на два истакнута пункта у близини Ниша, на високој тераси Бубањ и стеновитом ћувику Велике хумске чуке. Нешто касније, они су запосели и винчанско насеље на узвишици Градац, код Злокућана, тако да се цела долина Јужне Мораве нашла под њиховом непосредном контролом. Домородачке, винчанске заједнице повукле су се највећим делом уз долину Топлице и низ Велику Мораву, а оне које су остале на предачкој земљи брзо су асимиловали дошљаци. Тако је у јужноморавској области готово преко ноћи формирана култура Бубањ -Хум, у ствари, огранак Салкуца-Криводол културе. Носиоци ове културе, претежно номади, подигли су насеља дуж важних комуникација, на местима погодним за одбрану, а каткад су живели и по пећинама (Злотска пећина). Њихове куће од плетери и блата, правоугаоних основа, биле су малих димензија (4 x 5 т). Производили су посуђе разноликих облика (зделе са увученим ободом или високим, цилиндричним вратом, тањире задебљалог обода, двоухе лончиће и пехаре), које су украшавали рељефним тракама, канелурама, жигосањем и позлатом или сложеним мотивима, сликаним графитом и пастозном црвеном, жутом и белом бојом. Ове заједнице не показују никакво интересовање за фигуралне представе, што је знак да је њихова религија била заснована на идејама и ритуалима потпуно опречним религији винчанских заједница.^[22]

Придошлице су се неко време задовољавале територијама које су освојили у долини Тимока, Нишаве и Јужне Мораве. Винчанске заједнице у њиховом непосредном суседству, на Косову и око доњег тока Западне Мораве, искористиле су ово затишје да се среде и ојачају. На овим подручјима насеља се утврђују палисадама или сухозидом, сточни фондови се увећавају, стварају се залихе хране и прибављају оруђа и оружје од бакра. С друге стране, да би сачувале етно-културни интегритет, угрожене винчанске заједнице уздижу старе, предачке култове. У косовским насељима овог раздобља нађено је на стотине антропоморфних и зооморфних фигурина које показују изузетну маштовитост како у обликовању тако и у тематици (животињске фигуре с људском главом, фигуре бременитих жена и дојиља, итифаличне фигуре). Стил ових фигурина, статичан и у основи орнаментално-апстрактан, веран је, међутим, одраз психологије једне уплашене генерације која није спремна да призна и прихвати било коју новину у привредно-друштвеним односима нити религијске концепције својих агресивних источних суседа. У новонасталој ситуацији било је потребно традиционалне култове и религијске представе што више уздићи и супротставити их страначким. Фигурине које приказују жену с дететом у наручју или људску фигуру која у мајестетичној пози седи на престолу персонификују оно што је винчанским заједницама у тим временима било највише потребно: обнову живота и трајно поседовање предачке земље. Уколико су винчанске заједнице на Косову више губиле веру у сопствене снаге, утолико су више расле димензије њихових идола, односно нада у помоћ виших сила. Свака помоћ је, међутим, изостала. Само неколико генерација живело је у миру, а онда су се заједнице бубањско-хумске културне групе опет покренуле, запоселе области у доњем току Западне Мораве и свом силином сручиле на Косово.

Тим догађајем започиње распадање винчанске културе, коначна дезинтеграција земљорадничких заједница на тлу Србије. Сва винчанска насеља у Топлици и на Косову планула су у пожару, а они који су се спасли огња кренули су низ Велику Мораву или су се Ибарском клисуром пробили до горњег тока Западне Мораве и Груже. Избеглице су делом прихватиле тамошње винчанске заједнице, а делом су наставиле кретање и подигле, нова насеља у северној Шумадији (Јабланица, Мали Друм, Поповићи) и у западној Србији (Пљосна Стијена, Градина у Стапарима, Кека код Свилеуве).^[23] Да би ситуација била још тежа, и на северним границама винчанске етно-културне групе – у Банату, Бачкој и Срему – почели су немири. Заједнице горњег Потисја, носиоци такозване Тисаполгар културе, искористиле су слабост својих јужних суседа, спустиле су се низ Тису и запоселе све винчанске територије у Бачкој и Банату.^[24] Ни у Срему се није могло дуго опстати, јер су његове западне делове већ одраније чврсто држале у рукама веома отпорне заједнице такозване сопотско-ленђелске културе. Охрабрене невољама које су задесиле винчанску етно-културну групу, ове заједнице су покушале да запоседну цео Срем. Њихова намера није се остварила, али им је, ипак, пошло за руком да винчанске заједнице потисну са Фрушке горе.^[25] Уски појас на левој обали Саве, од Обрежа до Земуна, постао је једини бастион винчанске културе северније од линије Сава-Дунав.

У таквим околностима, окружена са свих страна непријатељским групацијама и збијена на подручју Шумадије и делу територије западне Србије, винчанска култура лагано замире. На основу археолошке грађе, откривене у насељима у којима су живеле последње генерације винчанске етно-културне групе, може се закључити да је у то време традиционална производња свих врста предмета од камена у наглом опадању, да се губи инвенција у обликовању посуђа, да се занемарују предачки ритуали, а да се за све новине у култури (бакрени предмети, бојење посуђа пастозном бојом) дугује странцима. Примећује се и напор да се привређивање допуни риболовом и ловом на јелене и дивље свиње, а да се оскудица у металним предметима надокнади новим врстама алатки од кости и јеленског рога. Повољних услова за радикалније промене друштвено-привредног устројства није било. Згуснута на релативно малој територији, одсечена од металуршких центара, који су се у то време формирали у Карпатима, и стално узнемиравана на северним границама новим продорима из Олтеније (култура Салкуца IV) и Панонске низије (култура Бодрогкерестур), винчанско етно-културна група није могла у свом крилу да развије ни оне друштвено-привредне односе који су већ раније достигнути у њеном непосредном суседству, а још мање да изнађе нека нова решења за превазилажење унутрашње и спољашње кризе.^[26] У сложеним збивањима, која су у последња два столећа 4. миленија пре нове ере потпуно изменила етно-културне односе у целој средњој и југоисточној Европи, губе се и последњи трагови винчанских заједница, а њихове територије преплављују странци. Тим догађајем почиње на тлу Србије раздобље употребе метала - бакарно, бронзано и гвоздено доба.

Напомене:

¹ У археолошкој науци најзаступљенија је теза о миграционом пореклу неолитских култура Балканског полуострва: G. Childe, Man Makes Himself, London 1936; V. Milojčic, Chronologie der jüngeren Steinzeit Mittel- und Südosteuropas, Berlin 1949; F. Schachermeyr, Die ältesten Kulturen Griechenlands, Stuttgart 1955; M. Garašanin, Neolithikum in Serbien und Makedonien, 42. Bericht der römisch-germanischen Kommission 1958. Тек у последње време претпоставља се процес акултурације или аутохтони развој (вид. реферате А. Бенца, Д. Срејовића и Ш. Батовића на симпозију Proces neolitizacije u pojedinim oblastima Evrope, који су објављени у Godiљnjaku Centra za balkanoloљka ispitivanja 16 (1978).

² Вид. J. Nemeskeri, нав. дело; D. Srejović, Die Anfänge des Neolithikums irn Bereich des Mittleren Donauraumes, Actes du VIII^e Congrès international des sciences préhistoriljues et protohistoriljues II, Beograd 1973, 261 1973, 261 и даље.

³ О периодизацији неолитских култура на територији Србије мишљења нису усаглашена. Тако, на пример, у периодизацији М. Гарашанина средњи неолит није издвојен као посебно раздобље (вид. Праисторија I, 17 и даље), док многи аутори (Б. Брукнер, Б. Јовановић, Н. Тасић и др.) финални неолит укључују у енеолит, односно рану фазу бакарног доба (вид. Б. Брукнер, у Praistorija Vojvodine, 113 и даље).

⁴ О култури Прото-Старчева вид. опширније: D. Srejović, Die Lepenski Vir - Kultur und der Beginn der Jungsteinzeit an der mittleren Donau, Fundamenta Band 3/11, Köln 1971, 1-19; S.Dimitrijević, Probiem stupnjevanja starčevačke kulture s posebnim osvrtom na doprinos južnopanonskih nalazišta rešavanju ovih problema, Simpozijum praistorijske sekcije SADJ, Materijali 10 (1972) 59 и даље.

⁵ Опширније о културама старијег неолита у континенталним подручјима Балканског полуострва R. Tringham,, нав. дело 68 и даље.

⁶ О житарицама и домаћим животињама које су гајене у оквирима старчевачке културе вид. опширније: Ј. Глишић, Економика и социјално-економски односи у неолиту подунавско-помoравског басена, у зборнику Неолит централног Балкана, Београд 1968, 21 и даље; A. Mcpheron D.Srejović, Early Farming Cultures in Central Serbia, Kragujevac 1971, и даље; М. Гарашанин, Праисторија I, 42-43.

⁷ Антрополошке анализе скелета који су нађени у гробовима старчевачке културе показују да су се њени носиоци мешали са суседним популацијама ((I. Schnjidetzky, Menschliche Skeletreste von Vinča, Glasnik Antropološkog društva Jugoslavije 8-9 (1971-72) 101-112).

⁸ О разноврсним остварењима старчевачке културе опширније: D.Aranđelović-Garašanin, Starčevačka kultura, Ljubljana 1954; М. Гарашанин, Праисторија I, 17-64 (са целокупном старијом литературом).

⁹ О религији земљорадничко-сточарских заједница млађег каменог доба вид. опширније: Д. Гарашанин, Религија и култ у зборнику Неолит централног Балкана, Београд 1968, 241-263; Д. Срејовић, Неолитска пластика централнобалканског подручја, у зборнику Неолит централног Балкана, 177-232.

¹⁰ О анадолској миграцији средином 5. миленија пре нове ере и настанку култура млађег неолита на Балканском полуострву вид. опширније: D. Srejović, Versuch einer geschichtlicher Wertung der Vinča-Gruppe, Archaeologia Iugoslavica 4 (1963) 4-17; исти, Данило – Бутмир Ленђел, Старинар 18 (1968) 1-9; Б. Јовановић, Постанак керамичких типова балканско-подунавског неолита и енеолита, Старинар 13-14 (1962-63) 9-25.

¹¹ Већина стручњака заступа тезу о миграционом, анадолском пореклу винчанске културе; уп. М. Гарашанин, Праисторија I, 123 и даље; Б. Брукнер у Praistorija Vojvodine 7O и даље. Недавно је В. Милојчић (Germania 55 (1977) 205) указао на низ елемената који показују да се винчанска култура развија непосредно из старчевачке културе.

¹² О периодизацији винчанске културе вид. опширније: M.Garaљanin, Hronologija vinčanske grupe, Ljubljana 1951.

¹³ Богату археолошку грађу са ових насеља објавили су: М. Васић, Праисторијска Винча I-IV, Београд 1931-1936; Ј. Тодоровић – А. Цермановић, Бањица – насеље винчанске културе, Београд 1961; М. Гарашанин – Д. Гарашанин, Неолитско насеље у Жаркову, Старинар 3-ђ (1952-53) 107-126; B.Milleker, Vorgeschichte des Banats. Neolithikum, Старинар 13 (1938) 102-166; Д. Карапанџић, Арадац, Старинар 3 (1922) 151-174; Б. Гавела, Енеолитска насеља у Гривцу, Старинар 7-8 (1956-57) 237-268.

¹⁴ Вид. напомену 16.

¹⁵ Вид. напомену 19. Za celovitiju rekonstrukciju religije винчанске културе nedostaju iscrpniji podaci o na~inu sahrawivawa i pogrebnim ritualima.Do sad je otkrivena samo jedna nekropola vin~anske kulture, i to u Boto{u; vid. M. Grbi}, Neolitsko groblje u Boto{u kod Velikog Be~kereka, Starinar 8 - 9 (1933 - 34) 40 - 58.

¹⁶ O regionalnim varijantama винчанске културе вид. опширније: J. Gli{i}, Neke specifi~nosti u kulturi винчанске grupe na Kosovu i ju`no Pomoravlju, Glasnik Muzeja Kosova i Metohije 4 - 5 (1959) 60, 245 i dalje; M. Gara{anin, Praistorija I, 97 i dalje.

¹⁷ O kori{}enju bakra u okvirima винчанске културе i rudarskoj delatnosti vid. B. Jovanovi},Tehnologija rudarstva u ranom eneolitu Centralnog Balkana, Старинар 23 (1974)

1 - 11.

¹⁸ Општи преглед културно-историјских збивања у југоисточној Европи током 4. миленија пре нове ере даје R. Tringham, нав. дело 146 и даље.

¹⁹ О археолошкој грађи из Плочника вид. M. Grbić, PIočnik, Äneolithische Ansiedlung, Beograd 1929. О одликама винчанске културе овог раздобља вид. М. Гарашанин, Праисторија I, 9O и даље, са целокупном литературом.

²⁰ Вид. Ј. Тодоровић – А. Цермановић, нав. дело 9 и даље: A.Mcpheron – D.Srejović, нав. дело 4 и даље.

²¹ Ј. Глишић – Б. Јовановић, Енеолитско насеље у Кормадину код Јакова, Старинар 11 (196O.) 113-142.

²² Опширније о култури Бубањ-Хум: М. Гарашанин, Праисторија I, 164 и даље, са целокупном старијом литературом.

²³ За археолошку грађу из насеља овог раздобља вид. M. Vasić, Die neolithiscfie Station Jablanica bei Međuluzje in Serbien, Braunschnjeig 19O2; исти, Прилози ка решавању трoјанских проблема, Глас 7O (19O6) 89 и даље; А. Јуришић, Велика градина у Стапарима, Старинар 9-10 (1958-59) 367 и даље.

²⁴ О Тиса Полгар култури вид. опширније: Б. Брукнер у Praistorija Vojvodine 118 и даље, са целокупном литературом.

²⁵ О сопотско-ленђелској култури вид. опширније: Sopotsko-lenđelska kultura, Zagreb 1968.

²⁶ О продорима Бодрогкерестур и Салкуца културе вид. опширније: Б. Брукнер, у Praistorija Vojvodine 129 и даље.

// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]