|
|
 |
|
 |
Elektronsko izdanje
Zajednički poduhvat TIA Janus i Ars Libri
Ars libri i Kremen
Beograd
2001
Biblioteka Lavirint
Knjiga 10
Prošlost čovečanstva, koja objašnjava njegovu sadašnjost određuje njegovu budućnost, poznata je samo u fragmentima. Dve nauke koje posebno tragaju za tom izgubljenom prošlošću jesu istorija i arheologija. Istorija teži da razotkrije pomoću pisanih izvora, a arheologija – na osnovu ljudskih rukotvorina. I jedna i druga vrsta dokumenata, međutim samo su delići prošlosti, njeni manje ili više jasni tragovi, koje je veoma teško razumeti i objektivno protumačiti. Istorija i arheologija se međusobno dopunjuju, ali samo pri rekonstrukciji jednog veoma kratkog isečka prošlosti čovečanstva, dugog nepunih pet hiljada godina. Arheologija ostaje, pri tom, potpuno sama u traganju za ogromnim, a svakako i bitnim odsekom te prošlosti, čije se trajanje danas procenjuje na najmanje dva miliona godina. Koji su njeni stvarni uspesi pri ostvarenju ovog teškog, mukotrpnog i rizičnog zadatka?
Klasična definicija arheologije kao nauke o starinama ustupa danas mesto shvatanju da je to nauka o čoveku stvaraocu. Time se polje njenog istraživanja proširuje na aktivnosti ljudskih zajednica svih vremena i svih prostranstava, a njeni rezultati postaju značajni ne samo za istoriju u celini već i za sve ostale društvene nauke, posebno kad one imaju ambiciju da utvrde opšte istine o čoveku, njegovom delu i ponašanju.
Doskora je istorija bila učiteljica arheologiji. Kasno rođena kao posebna naučna disciplina, arheologija je nužno prihvatila već oformljeni klasični metod istorijskog ispitivanja, i stoga kao svoj glavni cilj postavila što precizniju sistematizaciju prikupljene građe, njeno hronološko određivanje i uklapanje u već date sheme "razvoja" ekonomike, društva, mentaliteta i kulture. Tako su istorija i ostale društvene nauke dobile od arheologije podatke za svoje "praistorije", i njenim rezultatima uglavnom potvrđivale već ranije konstruisane teze o prošlosti čovečanstva. Već početkom XX veka stvoren je jedan začaran krug, čije se delovanje i danas snažno oseća. Istoričar, antropolog, sociolog, psiholog, lingvista, etnolog, istoričar umetnosti i istoričar religije koristi kao činjenice mnoge rezultate arheologije koji su upravo postulisani od njih samih. To se jasno oseća u gotovo svim novijim pokušajima rekonstrukcije ljudskih ponašanja i delovanja u prošlosti, u poglavljima u kojima je reč o "nižim" i "višim" kulturama, o "prvobitnom" društvu i ekonomici, o "primitivnom" mentalitetu, o "razvojnim etapama" svesti, o "poreklu" umetnosti i religije, ukratko – svuda gde se govori o "procesima formiranja" istorijski poznatih ili današnjih ljudskih aktivnosti.
Upadljivo je da istorija, a s njom i ostale društvene nauke, prvenstveno očekuju da arheologija otkrije ono što je "prvo", "prvobitno", "najstarije", da praktično objasni rađanje nečeg iz ničeg, a da zatim odredi zakonitosti u rastenju i daljim sudbinama nastalih pojava. To su veliki zahtevi. Arheologija ih je u prvi mah prihvatila a da prethodno nije ispitala granične mogućnosti svojih metoda; sve donedavno ona je trošila svoje najbolje snage da pruži potvrdne odgovore na tu vrstu pitanja, na pitanja koja su toliko složena da se mogu porediti i sa onim najtežim koje nauka danas sebi postavlja.
Ako se ne žele nedovoljno zasnovane pretpostavke i pseudonaučna dokazivanja, onda su odgovori koje u vezi sa "poreklom" arheologija trenutno može dati istoriji i ostalim društvenim naukama izrazito negativni. Sa ovom istinom moraće se suočiti svako ozbiljnije razmatranje prošlosti čovečanstva. Priznavanje ove činjenice ne treba shvatiti kao poraz arheologije, već kao preduslov koji joj obezbeđuje verodostojno korišćenje njenih rezultata na svim planovima istorijskih istraživanja.
O sličnostima i razlikama između izvora koje koriste arheologija i istorija nije potrebno opširno govoriti. Dovoljno je nametnuti da su prednosti istorije (proučavanje relativno bliske prošlosti pomoću pisanih dokumenata) propraćene i momentima koji otežavaju objektivno istraživanje (subjektivizam ne samo izvora nego i istraživača). Arheologija, s druge strane, najčešće ispituju materijale koji proističu iz kolektivne delatnosti i psihologije, dovoljno vremenski udaljene da se mogu posmatrati van naših današnjih moralnih kategorija, ali je lišena iskaza pojedinaca, tačnih datuma i detaljnih opisa događaja. Mnogo je značajnije pitanje razgraničenja istraživačkog polja istorije i arheologije u hronološkom smislu. Gornja konvencionalna granica arheologije za područje Evrope dopire do vremena stabilizacije srednjovekovnih feudalnih država, a donja granica istorije spuštena je , posle dešifrovanja linearnog B pisma, do sredine XIV veka pre nove ere. Pošto današnja istraživanja u obema naukama daleko prelaze naznačene konvencionalne okvire, to je upravo važno ispitati njihove međusobne odnose pri rekonstrukciji onih epoha u kojima se arheologija i istorija neposredno ukrštaju. Stoga će na ovom mestu prvenstveno biti govora o onim rezultatima do kojih je arheologija došla nezavisno od istorije, a koji su bitni za razumevanje određenih pojava u prošlosti, savremenom svetu u budućnosti.
Velike sinteze iz oblasti arheologije izuzetno su retke, a opširnijih dela s teorijskim razmatranjima gotovo da i nema. U XIX veku proučavanja se mahom ograničavaju na prikupljanje i sistematizaciju arheološkog materijala (izdavanje korpusa, monografija o pojedinim lokalitetima i slično), a tokovi života u praistoriji rekonstruišu se po shemi koju su preložili etnolozi-evolucionisti, a koji su arheologiju, i dobrim delom i sve ostale društvene nauke, trajno opteretili pojmovima o "stupnjevima razvitka", "jedinstvenom istorijskom procesu" i "prvobitnom društvu", kao i idejama da se život u prošlosti može objasniti posmatranjem još živih primitivnih naroda. Samo izuzetno mogu se naći teorijska razmatranja oslobođena konstrukcija etnološke nauke.
Tokom prvih decenija XX uočavaju se pozitivna kretanja u arheološkoj nauci. Istraživanja se usmeravaju na isticanje osobenosti kultura pojedinih područja, ali već u periodu između dva svetska rata ovaj se materijal koristi za "svetske" praistorije, za sinteze kojima u osnovi gospodare ideje difuzionista i uverenja Morganove i Bahofenove škole o primarnom matrijarhatu i kontinuiranom razvoju religiozne misli. Koristeći solidne osnove postavljene u XIX veku, klasična i orijentalna arheologija dolaze do zavidnih rezultata, ali ostaju verne istoriji, odnosno njenim klasičnim metodama. Samo u delima G. Čajlda nalaze se teorijske postavke zasnovane na naprednijim shvatanjima funkcionalizma, marksizma, psihoanalize i novijih socioloških istraživanja. U periodu posle Drugog svetskog rata, u arheologiji se jasno zapažaju dve struje: tradicionalna, još uvek snažno povezana sa idejama evolucionista i difuzionista, i druga, koja se usmerava ka ekonomskim i prirodnim naukama, pre svega ka biologiji. Ta nova orijentacija, s jedne strane, obezbeđuje savremenoj arheologiji određenu egzaktnost, a, s druge strane, prouzrokuje zapostavljanje svih onih određenja kulture koja nemaju neposrednu vezu s tehničkim dostignućima i biološkim činiocima. Mada je arheologija tek danas pokazala stvarno interesovanje za ekonomiku, a delom i za sociologiju, još uvek postoji izuzetno mali broj dela u kojima se arheološkom građom proveravaju postavke ove dve nauke. Zbog širokog polja istraživanja, arheologija još nije stigla da asimilira sve pozitivne rezultate moderne biologije, geografije, psihologije, socijalne antropologije, lingvistike i istorije. Pa ipak, i u ovom trenutku, ona raspolaže rezultatima koji su važni za moderna istraživanja u istoriji i svim srodnim naučnim disciplinama, odnosno nekim opštim iskustvima ranog čovečanstva koje se mogu smatrati za njegovu budućnost.
Ako se pođe od najuprošćenije definicije da su čovek i kultura, odnosno pojedinac i društvo, glavni predmet proučavanja svih društvenih nauka, onda se najpre postavlja pitanje kojim momentom započinje istraživanje, koje vreme treba da obuhvati prvo poglavlje istorije, sociologije, ekonomike ili psihologije. Biologija i antropologija danas ističu da je istorija čoveka duga oko dva miliona godina. Da li, međutim, s obzirom na postojeće metode ispitivanja, sa ovim razdobljem mogu realno da računaju i sve društvene nauke? Odgovor arheologije je odrečan. Predmet ispitivanja realno može biti samo Homo sapiens sapiens , ljudska vrsta čija pojava pada u vreme oko 35.000 godina pre nove ere o koja ostaje biološki neizmenjena do danas. To prvo određenje objašnjava istorijske "univerzalije". Sve što su ostvarili australopitekusi, atlantropi i paleoantropi može se samo uveliko povezivati s delom Homo sapiens sapiens-a, ali zato gotovo da nema nijedne bitne manifestacije kulture i društva kojoj se ne bi mogla naći paralela u vremenu za koje se vezuje njegova pojava. Biološka neizmenjenost sapijensa za 35.000 godina njegovog postojanja označava konstantu koja se mora imati na umu pri svakom istorijskom istraživanju. Činjenica da se, uprkos toj konstanti, ekonomika, društvo i kultura u celini stalno menjaju u vremenu i prostoru zahteva da se otkriju uzroci ovih kretanja i njihov cilj. U ovom trenutku arheologija ne raspolaže materijalima na osnovu kojih bi se odredile opšte zakonitosti u rađanju i rastu kultura, ali može da upozori sve društvene nauke na nekoliko verodostojnih podataka, i to:
- ni u jednom trenutku istorije sapijensa ne egzistira jedinstvena kultura, jednoobrazna ekonomika, određeni način ljudskog udruživanja, jedinstven umetnički stil niti samo jedna forma religioznog mišljenja;
- već na samom početku istorije čovečanstva jasno se mogu izdvojiti tri tipa kulture – vodeći, prateći i statični – s tim što ni između kultura istog tipa ne postoji jednoobraznost;
- vodeće kulture ne obezbeđuju, kako bi se očekivalo, kulturno kretanje u budućnosti; one su redovno kratkotrajnije od kultura ostala dva tipa, brže se troše i posle sloma na svojim teritorijama ne ostavljaju stvaralačko potomstvo;
- između osnovnih kultura, kao i između kultura istog tipa, komuniciranja su krajnje ograničena; svako suštinsko prodiranje jedne kulture u drugu kulturu dovodi, pre ili posle, do fatalnih posledica po obe strane;
- sve pojave i sva zbivanja unutar kultura uvek se za njih pokazuju i kao najcelishodnije; regresivna kretanja imaju istu vrednost kao i progresivna, jer su uvek određena sumom svih pojedinačnih potencijala društva, odnosno kulture.
Ove postavke nisu bez značaja za istraživanja u gotovo svim oblastima društvenih nauka. Na prvom mestu, one pokazuju da su pojmovi konstruisani sa "pra" (prakultura, prareligija, prajezik) ili "prvobitno" (prvobitni mentalitet, prvobitno društvo, prvobitna ekonomika) potpune apstrakcije, a umesto jednoobraznog i jednostavnog ističu složenost i raznovrsnost već na samom početku istorije čovečanstva. Hronološkim faktorom nije praktično određena nijedna pojava. za konstituisanje monogamne porodice nije nužan preduslov postojanje "prethodnih stupnjeva" ljudskog udruživanja. Porodica se može pojaviti i na početku i na kraju određene epohe, kao što može iza nje slediti ili uz nju istovremeno egzistirati i bilo koja druga forma udruživanja. To isto se odnosi i na gotovo sve "razvojne stupnjeve" ekonomike, mentaliteta ili religije. Posmatrani prostorno, po horizontali, i vremenski, po vertikali, totemizam, egzogamija ili matrijarhat mogu paralelno postojati, odnosno smenjivati se sa animizmom, endogamijom i patrijarhatom. Uz to, nijedan od pojmova ove vrste ne odražava realne situacije. Tako, na primer, postojanje matrijarhata u praistoriji nije dokazano nijednim uverljivim podatkom. Monoteizam je slojevit isto koliko i animizam, odnosno svaki "stupanj" religiozne svesti sadrži i sve ostale "stupnjeve", a, samim tim, poseduje i najrazličitije mogućnosti transformacije. Ovim se praktično, u mnogo sličnih slučajeva, ukidaju dileme šta je starije a šta mlađe.
Postojanje posebnih tipova kultura u prošlosti jasno pokazuje da je svako razdoblje imalo svoje "primitivne narode". To znači da današnji "primitivci" nisu nikakvi relikti praistorije i da se njihovim posmatranjem ne može otkriti ništa što bi se odnosilo na prošlost čovečanstva. Svi zaključci arheologije i ostalih zajednica moraju se primiti s krajnjom rezervom. Najslabija mesta u delima Frejzera, Levi-Brila, Frojda. Junga, Špenglera, Tojnbija i mnogih savremenih ekonomista i socijalnih antropologa najčešće su ona gde se vrši rekonstrukcija "detinjstva" čovečanstva na osnovu podataka dobijenih posmatranjem današnjih "primitivaca".
Arheologija je, podržavajući istoriju, donedavno punu pažnju posvećivala samo vodećim kulturama. Danas, kad njena interesovanja zaokupljaju i statične kulture, odnosi između sva tri tipa kultura i pojmovi kao što su "kulturni razvoj" i "kulturni kontinuitet" počeli su da dobijaju novi smisao. Pod razvojem se sada uglavnom podrazumeva samo rastanje svega onoga što jedna kultura od početka sadrži, s tim što taj proces ne može trajati in aeternam. Kulturni kontinuitet se najčešće svodi na preuzimanje određenih tehničkih dostignuća prošlosti, ali se, i pri ovom "prenošenju" meša funkcija starih instrumenata, to jest oni se najčešće koriste samo kao elementi u novokonstruisanim strukturama. Ako se posmatra prostorni i vremenski presek bilo kojeg velikog razdoblja iz prošlosti čovečanstva (npr. kameno doba), objektivno se otkriva samo gusto bujanje života, niz pojedinačnih razvoja i složenih progresivnih, odnosno regresivnih kretanja. Stoga, ako bi se ukinula sugestivna shema svetske istorije, život svake epohe ličio bi na pulsiranje jednog džinovskog srca. Arheologija još nije u mogućnosti da utvrdi zakonitosti tog pulsiranja, ali raspolaže rezultatima koji mogu poslužiti za ocenu kakav će ritam tog pulsiranja biti u budućnosti.
Nema nikakvog razloga za očekivanje da će on taj ritam suštinski u bilo čemu izmeniti sve do trenutka dok se bitno ne izmeni ljudska vrsta kojoj pripadamo – Homo sapiens sapiens. S obzirom na činjenicu da je istorija svih prethodnih vrsta ljudskog roda Homo trajala stotinama hiljada godina, četrdesethiljadugodišnja istorija Homo sapiens sapiens-a jedva da je i otpočela. Sve dok se ona ne okonča, čovek će ostati onakav kakav je danas, a kakav je bio i u prošlosti: biće nagona i instinkta, u većoj ili manjoj meri divlje, spremno na sve kad je u pitanju njegova egzistencija . Nikada se neće ostvariti njegovi snovi o slobodi, pravdi i jednakosti, nikada neće postojati jedan stil života, jedan način mišljenja i ponašanja, vere ili ideologija podjednako dobrih za sve pojedince, zajednice, narode i čovečanstvo u celini.
Ove poruke se mogu činiti neugodnim i mračnim. Budućnost bi, međutim, izgledala mnogo, mnogo mračnija i beznadežnija ako bi nestalo raznovrsnosti ljudskih ponašanja i mišljenja, ako bi se prepustilo bilo kojem sistemu, čak i onom iz snova, da samo on funkcioniše. U tom slučaju bi se sva šarolikost ovog sveta preobrazila u nepodnošljivu jednolikost, nestalo bi i velikih radosti i velikih bolova, sve bi se zaustavilo i zavladalo bi sveopšte mrtvilo. Na sreću, ljudi će, kao i do sada, voleti i mrzeti, rađati se i umirati, ratovati i miriti se. Pokazaće se, kao što je prošlost mnogo puta potvrdila, da se svaki usrećitelj ljudi pre ili posle preobražava u njihovog najvećeg unesrećitelja, da su sve ideologije više porušile nego što su izgradile, da moramo nazadovati da bismo napredovali i razarati da bismo gradili. To su poruke prošlosti za našu sutrašnjicu, a i za našu dalju budućnost.
// Projekat Rastko /
Arheologija //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
