|
|
 |
|
 |
Електронско издање
Заједнички подухват ТИА Јанус и Ars Libri
Ars libri и Кремен
Београд
2001
Библиотека Лавиринт
Књига 10
Веродостојан приказ религије и митова древне Европе, и то у речничкој форми, из више разлога је тежак и сложен задатак. Реконструкција религије и митологије само и једног народа или раздобља већ је својеврстан ризик јер су у питању феномени припадни целом човечанству, па је зато тешко разликовати који су елементи у њима безвремени, општељудски, а који географски, етнички и историјски условљени. Кад је, међутим, у питању увид у религијска схватања и митотворство једног целог континента и свих на њему насталих или досељених популација, тешкоће су огромне, каткад и несавладиве, било због недовољно поузданих вишесмислених или оскудних извора, било због проблема теоретско-методолошке природе. Неколико примера то речито показује.
Прва имена богова древне Европе исписана су линеарним писмом Б на глиненим таблицама откривеним на југу Грчке и на Криту у насељима микенске културе из XIV века пре нове ере. Најстарије митове древне Европе забележио је шест векова касније Хомер, и то на западној обали Мале Азије, у области коју су колонизовали Грци, тачније Јонци, потомци Ахајаца, носилаца микенске културе. Те чињенице које поуздано утврђују извори, и археолошки и литерарни, не одговарају, међутим, стварности. Јер, богови и митови поменути на глиненим таблицама и у Хомеровим еповима нити су најстарији богови митови древне Европе нити Ахајаца, односно Јонаца, већ су само цветови чије се клијање, ницање, раст и разлиставање одигравало у ранијим столећима, потпуно непрозирним за историју, а често и за археологију. Због тога су готово сва сазнања о европским религијама и митовима старијим од XIV века пре нове ере хипотетична, па зато и подложна сумњи, јер су заснована или на уопштеним, најчешће погрешним теоријским претпоставкама о раним ступњевима религијске свести, или на археолошким документима која су веома често недовољно речита или више смислена.
Подједнако је тешко, али из других разлога, веродостојно реконструисати и религије и митологије појединих европских народа који су све до XII, XIV или XVI века одолели христијанизацији, на пример Угро-Финаца или Балта. Тако су угро-финска божанства први пут поменута у скандинавским сагама из IX века, иако су она морала постојати још у време кад су се Угро-Финци, око 3000. године пре нове ере, издвојили из уралско-алтајске етничке заједнице. С друге стране, митови Финаца, Летонаца, Естонаца и Мађара, сачувани само у народном усменом предању и фолклорној грађи, забележени су тек током XIX века. Како је сваки од поменутих народа тада био потпуно христијанизован, а у далекој прошлости боравио на различитим територијама и ступао у додире са њима страним популацијама, то је и њихова религија и митологија велико клупко најразличитијих нити које се може донекле размрсити.
Ови примери показују да се при преузимању рада на Лексикону религија и митова древне Европе аутори имали на располагању веома богату али и веома хетерогену археолошку, историјску, литерарну и етнографску грађу, коју је ваљало најпре критички размотрити и међусобно усагласити, а затим приказати у складу са општим теоријским ставом о настанку, развоју и функцији религије и мита.
Основно теоријско полазиште аутора Лексикона јесте уверење да су религија и мит феномени иманентни људском бићу, те да зато и њихове елементарне форме треба тражити тамо где и зачетке људског рода. Антропологија и археологија данас су сагласне да очовековљавање није остварено на једној строго ограниченој територији нити у једном кратком раздобљу, већ на великим пространствима југоисточне Африке, јужне Европе и источне Азије, и то између 3.000.000 и 1.500.000 година пре наших дана. Ако се прихвати став да су религија и мит тамо где је и човек, онда се мора закључити да се на поменутим пространствима и у поменуто време настале елементарне форме религијског живота, на којима се темеље и религије и митологије древне Европе. С друге стране, како археолошки налази поуздано утврђују присуство човека у Европи на пре око 1.500.000 година, у то време означава и почетак историје европских религија и митологија. У тој дугој историји с методолошког становишта, могу се успоставити три поглавља, односно две цезуре: једна везана за прва прочитана историјска документа из XIV века пре нове ере и једна за глобално прихватање хришћанства. Садржај првог, џиновског поглавља те историје чине религије и митови безимених преисторијских популација, односно стотина култура које су у Европи настајале и нестајале у раздобљу између 1.500.000 година и XIV века пре нове ере. Друго, централно поглавље, припада традиционалним европским религијама и митовима, пре свега грчким и римским, као и религијама и митовима народа често по имену познатих, који су у раздобљу између XIV века пре нове ере и IV века нове ере живели у сенци историје, али који сами нису писали своју историју (нпр. Келти, Илири, Дачани) или чије писмо није дешифровано ( нпр. Етрурци). Последње, треће поглавље цело је у знаку хришћанства, уз које опстојавају религије и митови народа који су свој идентитет остварили тек у његовом крилу, у раздобљу које следи IV веку, као што је на пример случај с највећим бројем словенских, угро-финских и балтичких народа. Религије и митови из првог поглавља реконструисани су само на основу археолошких докумената, они из другог – уз помоћ и археолошких, и историјских и литерарних извора, а они из трећег – претежно посредством хришћанских извора, усменог предања и фолклорне грађе. Како су извори за религије из другог поглавља најразноврснији и најобимнији, то су и њихове реконструкције најцеловитије и најпоузданије.
Назначене разлике у хронологији и степену познавања религија и митова древне Европе не подразумевају и суштинске разлике међу њима. Свака од њих, и оне најстарије, имају своју преисторију и своју историју, односно, као што је већ истакнуто, свој безвременски свој географски и етничко-историјски условљен део. Првобитна религија и митологија представљају потпуну апстракцију која постоји једино у антрополошким теоријама и историјама религије, али не и у животу, у стварној историји људског рода. Прве религијске идеје и емоције нису опредмећене, односно оне сигурно претходе најстаријим очуваним отисцима људског духа – каменом оруђу из раздобља пре око 2.000.000 година. Творац тог оруђа, Homo habilis, морао је имати претке или претходнике који су знатно раније будним осматрањем свог околиша уочили битне појаве у њему и за њих везали своје мисаоне и емоционалне импулсе. Тим трансфером, том концептуализацијом оживљени су поједини делови природе и преображени у самосталну делотворну силу и човековог саговорника. То се све морало догодити у раздобљу од пре око 4.000.000 до 2.000.000 година у свести неких аустралопитекуса можда аустралопитекуса африкануса или аустралопитекуса афарензиса, за које се претпоставља да су генетски везани за најстаријег представника људског рода, за Homo habilisa. Камене рукотворине овог бића, као и његовог наследника Homo erectusa, иако документују само један сегмент њихове духовности, јасно указују да је преобликовање камена било својеврсни одређени чин и да је сваки технолошки прогрес у најстаријим културама каменог доба, пре свега доместификација ватре, мотивисан првенствено даљом концептуализацијом и сакрализацијом основних сировина и целе природне средине. Важно је, међутим, истаћи да ни најстарије рукотворине нису у свим деловима екумене једнообразне, као и да те разлике временом постају све изразитије, тј. да се увећава број локалних "техно-комплекса", "индустрија" и "култура", с тим што су неке од њих дуготрајне а неке краткотрајне, неке архаичне, а неке динамичне, поједине сасвим локалне, а поједине широко распрострањене и за будући развој значајне. Та ситуација, верификована археолошким документима, вероватно верно одсликава збивања на релацијама човек – околиш, тачније човек – оживљени, сакрализовани свет. Она јасно утврђује неколико веродостојних података, свакако важних за разумевање религија и митова, и то:
- ни у једном тренутку историје људског рода не постоји јединствена технологија, односно култура, а самим тим ни једнообразна економика, само један начин људског удруживања, нити само једна форма религијског мишљења и понашања;
- већ на самом почетку историје човечанства јасно се издвајају три основна типа културе: водеће, пратеће и статичне, с тим што ни између култура истог типа не постоји једнообразност;
- водеће културе не обезбеђују, како би се очекивало, културна кретања у будућности: оне су по правилу краткотрајније од култура остала два типа, брже се троше и после слома не остављају стваралачко потомство;
- између основних типова култура, као и између култура истог типа, комуницирања су формалне а не суштинске природе; свако битније културно прожимање доводи, пре или после, до фаталних последица.
Ове поставке показују да сви појмови конструисани са "пра" (пракултура, прарелигија, прајезик) или "првобитно" (нпр. првобитни менталитет, првобитна религија) не одражавају ситуације постојеће у стварности, а уместо једнообразног и једноставног истичу разноврсност и сложеност већ на самом почетку историје човечанства. ниједна манифестација културе најчешће није условљена хронолошким фактором. Посматрано просторно, по хоризонтали, временски, по вертикали, тотемизам, егзогамија или матријархат могу упоредо опстајати, односно смењивати се са анимизмом, ендогамијом и патријархатом. Уз то, ниједан појам те врсте не одражава реалну ситуацију. Тако, на пример, ни постојање матријархата нити било који "развојни ступањ" религијске свети нису доказани ниједним уверљивим податком. Монотеизам је слојевит колико и анимизам, магија прожима религију колико и религија магију, односно сваки "ступањ" религијског живота садржи у одређеној мери и све остале "ступњеве", а самим тим поседује и најразличитије могућности трансформације. Тиме се, практично, у низу сличних случајева, укида недоумица шта је старије, а шта млађе-
Појава посебних типова култура у најдубљој прошлости јасно показује да свако раздобље има своје "примитивне", "заостале" или "маргиналне" заједнице. То значи да дојучерашњи "примитивни" народи, који су главни предмет антрополошких и етнографских истраживања, нису никакви реликти преисторије и да се њиховим посматрањем не може открити ништа што би се суштински односило на детињство човечанства, односно на реконструкцију елементарних облика религијског живота. Чињенице, међутим, да водеће културе после слома не остављају на својим територијама стваралачко потомство и да су комуникације између култура махом формалне природе, разбијају теорије о "прожецима", "утицајима", "културном континуитету" или "ступњевитом развоју културе". Пажљива анализа и археолошких, и историјских и етнографских извора показује, бар кад су у питању религија и мит, да поменуте појмове треба превредновати и дати им нови смисао. "Прежици" никако нису мртва сећања, реликти прошлости, већ производи актуелне животне ситуације, а "утицаји" се најчешће своде на неспоразуме, на супституције, слободна преиначења, а не на стварна преузимања туђинских ритуала, богова или хероја. С друге стране, "развој" треба схватити углавном као растење и разгранавање свега онога што једна култура од самог почетка носи у себи, с тим што тај процес има свој неопходни крај. "Континуитет" у култури, међутим, своди се најчешће на преузимање одређених технолошких достигнућа прошлости, али се и при том "преузимању" функција старих елемената мења, тј. они се најчешће користе само као елементи у новоконструисаним структурама. Ако се посматра просторни и временски пресек било ког раздобља из прошлости човечанства (камено доба, бронзано доба, антика), објективно се открива само густо бујање живота, низ појединачних развоја и сложених прогресивних, односно регресивних кретања. Стога, ако би се укинула класична сугестивна слика светске историје, живот сваке епохе наликовао би пулсирању једног истог џиновског срца коме религија и мит уливају снагу и дају разлоге за даље откуцаје. Религија се у свим временима може најједноставније дефинисати као поимање оних животних истина које остају ван домашаја рационалне свести, а митотворство – као сневање будног човечанства. Та поимања и ти снови могу бити мање или више целовити и јасни, али су одвајкада имали исту грађу и структуру. Домети и лепота појединих религија и митова само су ствар наших субјективних процена.
Полазећи од назначених теоријских поставки, аутори Лексикона трудили су се да све религије и митове древне Европе вреднују на исти начин, односно да при реконструкцији сакралног света појединих раздобља или народа избегну, колико год је то било могућно, све замке које крије упрошћено схваћени историцизам, његова фразеологија о "првобитном", "ступњевитом развоју религиозне свести" и "прежицима" или, пак, неке актуелне теорије у којима је историја укинута или етничка и географска компонента пренаглашена. Лексикон садржи две врсте одредница: синтетичке – о религијама и митовима појединих преисторијских раздобља, култура или народа, и аналитичке – о боговима, светилиштима, празницима, култним предметима, као и митолошким личностима. У одредницама синтетичког карактера увек су назначене врсте и вредности коришћених извора, као и основна научна литература. Аналитичке одреднице лишене су литературе, јер се претпоставља да ће је заинтересовани читалац наћи у одговарајућим одредницама синтетичког карактера. Лексикон не садржи одреднице везане за поједине појмове из теорија о религији и миту (нпр. анимизам, тотемизам, хомеопатска магија и сл.) нити оне које би произилазиле из средњовековне литературе (нпр. из легенди о краљу Артуру или Нибелунзима). Прве су изостављене јер по дубоком уверењу аутора не одговарају религиозности било ког раздобља или било које популације, а друге – због немогућности да се разлучи шта је у поменутим легендама прехришћанско а шта хришћанско, шта аутентично и стварно архајско, а шта литерарна конструкција и субјективни песнички израз.
Аутори Лексикона схватили су религије и митове древне Европе као непрекинуто вишегласно појање које открива највеће вредности живота и утврђује њего прави смисао. Осећање постојања оностраног и божанског је све присутно и једно, али је изражавање тог осећања у времену и простору манифестовано неједнаком снагом и на различите начине. Хришћанство савремене Европе само је још један величанствен и снажан глас поменутог појања. Лексикон је посвећен гласовима прехришћанске Европе који не заслужују да буду пригушени, јер и њих треба добро познавати и с подједнаком пажњом ослушкивати како би се правилно схватиле живе религије савременог света.
// Пројекат Растко / Археологија //
[ Промена писма | Претрага | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]
