 |
"Много пута сам почињао да Вам пишем", каже генијални руски мислилац Павле Флоренски у свом писму једном од блиских пријатеља, "и исто толико пута престајао са писањем. Необично би ми се хтјело да будем у општењу са Вама, продужује он, али Вам не писах (чак и сад не пишем оно што бих хтјео), јер је мојим животом завладала нека неизрецивост, и то до те мјере да чак ни за самог себе не налазим ријечи, да у њих смјестим своје унутарње биће. Само ми је једно јасно: свуд некакви тамни зидови, удари ако хоћеш и главом о њих, и опет ни рупицу отворити нећеш.
Од науке и философије, и њима сличних ствари, већ одавно сам дигао руке, и престао да сматрам да су оне "све". Управо тада сам почео да назирем, да је смисао и циљ нашег подвига и труда - општење са личношћу: не у "дјелатној љубави" и не у "служењу ближњем" (ни на то нијесам гледао и не гледам као на "све"), него у додиру голе душе са голом душом. Ако постоји могућност да човјек постигне нешто позитивно, то се може десити само у таквом додиру и кроз такво сједињење, у коме би бар два човјека схватили један другога на свагда и до краја. Само у таквом додиру они се могу један другом открити као бескрајност. Увидио сам да је такво јединство - основа свега, и да је оно постулат цјелокупног живота. Но да ли је оно остварљиво? - То је за мене судбинско питање. И, премда у извјесним моментима оно (јединство) изгледа пуна стварност, у другим опет - оно ишчезава бесповратно, остављајући иза себе границе и провалије међу личностима. Тада изгледа, да сви напори да се оне премосте, остају тужна и бесмислена људска мука... Човјеку није потребан пријатељ, па ма он био геније, он се не нуждава у умним, префињеним и финим односима, њему је потребан једноставно Друг, и топли, цјелосно људски односи, такви односи, када дају себе, а не своје, и узимају мене, а не моје. Да ли је то могуће? Ако није, онда се сав живот обвија безизлазно мрачним покривалом, зато што без тога постаје немогуће и било какво стваралаштво и дјелатност. Јер "дјела" сама за себе, неосветљена личним односима, изгледају ми исувише непотребна. Сва "дјела" имају за мене само символичку вриједност, тј. уколико она изражавају и служе личном општењу, не унутрашњем савезу.
Може бити, с философске и књижевне тачке гледишта, ја овог момента говорим сувише наивно и површно. Али кад живот ишчезава, човјеку није до "дубина", и кад се не бави ничим од онога што је једино на потребу. Ја не желим "дубине", не треба ми књижевност, не требају ми "дјела" и стваралаштво, иако бих можда могао да дам нешто генијално. Апсолутна вриједност, познање Бога, не зависи од нас, оно се не среће "кроз огледало у загонетци" - у немирном коловрату символа поезије и философије; а нама требају не стидљиви осмјеси Мудрости, но - све или ништа! Додирнути Бога руком, ако је то могуће, - мислим да је могуће само кроз душу другога, Друга; и тиме све испунити сазнањем стабилности, ухватити се руком за "мишицу Силнога"... Остало ће све бити благословено, свето, добро, али не сада него тада..."
У овом изводу из недавно објављеног писма мученички ишчезлог о. Павла Флоренског, изражена је исконска људска жеђ за додиром Бога, што значи Истине бића, и сазнање да је личност и лични сусрет, додир, сједињење, једина непропадљива истина и вриједност живота. Када је писао ово писмо (1905. г.), Флоренски се већ био вратио са свог лутања по бесплодној пустињи - "Витлејемском аспекту живота", тј. Хришћанству. Зато је и прогледао за тајну Друга, тајну личног сусрета и додира као смисла свега постојећег. Јер, шта је сусрет Бога и човјека, малог бога, божића, - на дан Божића? - Ништа друго до остварење тога смисла и задовољење неутољиве људске жеђи за додиром Бога "кроз душу другога". На дан Божића, Бог не само што је допустио да га човјек "додирне" својом руком, него се сјединио са њим неразоривим јединством. Тај други пак кроз кога је дошло до тог сједињења, то је Исус, рођен од Дјеве Марије и Духа Светога. Од тога дана Бог се не додирује само кроз "огледало" вјечно немирне и променљиве природе, и кроз немоћну људску мисао: од тада он постаје најприсутнија реалност бића и човјека, рађа се у јаслима, повија се пеленама, постаје незаменљиви Друг анђела и људи и свега што постоји. Туга људска, и пре Христа и послије Њега, то је туга за човјеком који додирује Бога и за Богом који општи са човјеком, што значи туга за - Богочовјеком. На дан Божића та туга се претвара у радост анђела и људи, неба и земље... Од тога дана Мудрост се не осмјехује више човјеку стидљиво и преварно, него улази у матицу људског живота, да одатле умудрује, просветљује и освећује сваког човјека који долази у свијет. Јер по светоотачкој философији живота, Бог је на Божић постао човјек, да би човјек постао Бог.
Ако истјерамо из матице живота ту Мудрост Божију и Логоса Божијег, свако јединство ишчезава бесповратно или потања у бездан неразумља. Оно ишчезава и онда, и долази до непремостивих расјелина и провалија међу људима, када се они не сретају у Њему и када се њихова "дјела" и њихове "врлине" и њихово стварање не освећују и не очишћују Њим, и не пролазе кроз Њега. После Божића, основни закон живота је закон обогочовјечења свега, тј. вјечног личног сусретања и све дубљег сједињавања Бога и сваког појединог човјека, на христоподобни, божићни начин. Само ако човјек то хоће. У оваплоћеном Логосу, сва природа се открива као хаљина Његова, а свака тварца - свједок и израз личног додира и општења између Бога и човјека, човјека и човјека. Наш Бог, дакле, није "неко" и "нешто", неко апстрактно и далеко Биће философа, Он је наш Друг и наш најближи Ближњи, преко кога се сретамо један са другим, и предајем један другог и сав живот наш Њему - Богу своме. Отуда, све што не прође кроз Христа и не преобрази се Њим, тврди новојављени светитељ и друг Божији Нектарије Егински, па било да се ради о љубави нашој и умјетности и култури и сваком дјелу или врлини нашој - нечисто је, сакато је, заводи у безличну земљу Недођију.
На Божић је изречена, пред људима и пред анђелима и пред свим створовима, неизрецива Тајна. Божија бескрајност је постала благодатно људско својство; Божија бескрајност се открила као људска бескрајност, и загрлила се с њом. Човјек који је био и смртан за микрокосмос, мали свијет у великоме, постао је макрокосмос, велики свијет по достојанству у маломе. Бог је постао човјек, а човјек се проширио и продужио Богом - у бескрај...
Човек је биће призвано да буде носилац и сведок вечнога живота. То његово природно призвање постало је Христовим васкрсењем из мртвих најдубља стварност човека и света. Јер од тренутка Христовог васкрсења људска природа и људско биће у целини заквашени су једном за свагда квасцем вечног живота. И човеков ум обасјало је сазнање да му преостаје да бира између пролазности и вечности, између ишчезнућа и вечног живота. Од тада постаје јасно оно што је до тада било тамно у људској свести: да постоје две врсте живота. Да постоји стварност и могућност пролазног живота али исто тако да постоји и стварност и могућност вечног и непролазног живота.
Има доста међу људима оних, на нижем степену знања и просвећености, који прихватају пролазни живот као једину стварност. Мудровање таквих је телесно мудровање, подједнако својствено и многоученим и неуким. Свест таквих је нешто развијенија од животињске. То су они који телесно живе па онда и телесно мисле и осећају. Такви виде и препознају ствари и служе се њима, вештије или мање вешто, зависи од степена образованости и цивилизованости, али су далеко од поимања и схватања суштине и смисла ствари. Такви живе и раде али су далеко од познања смисла живота и дубљег значаја људског стваралачког чина. Поред свега гледања и знања такви остају духовни слепци, успавани сном смртнијем, непробуђена бића и окамењена срца и ума.
Такви - оно што виде и доживљавају, то у себи и носе и о томе једино сведоче. Они се диве пролазном животу и пролазним уживањима, задовољавају својим кратковидим истинама, теше и засићују својим паучини сличним умовањима и трулежним сазнањима, хране трулежним богатствима и трулежним, тренутним, радостима. Они тек кад се примакну свом последњем трену, који нико не може избећи, сусрећу се, ужаснути, са истином: да су им радости заиста биле трулежне и пролазне радости, богатство - трулежно богатство, знања трулежна знања, памет - трулежна памет, истина - трулежна истина, дела - плетење мреже паукове, живот - трулежни живот, подложан смрти и ништавилу, као последњој стварности.
Тај последњи трен, који се зове смрт, открива се тако и постаје основни и главни критериј и мерило свега онога што је човек био и радио и што јесте; свега што је мислио, чиме се задовољавао, чему се радовао у животу. А свака вредност, било да се ради о вредности живота, било да се ради о вредности истине, или о вредности људске историјске делатности у свим облицима: вредности љубави, правде, добра, страдања за другога, за општи смисао и праведност - све те и безбројне друге вредности бића и ствари, уколико нису у стању да победе смрт и пролазност, постају заједно са својим носиоцем - безвредни бесмисао. Истина се претвара и постаје истоветна са лажју, живот са смрћу, добро са злом, знање са незнањем, љубав са мржњом; васиона се претвара у привид и обману а човек у прах и пепео.
Они који се клањају пролазном животу и који све његове вредности своде на пролазне вредности, такви не могу избећи да буду названи и да постану поклоници смрти. Јер коначни збир њиховог знања и памети, њихових дела и вредности, једном речју - њиховог живота, јесте смрт и ишчезнуће и обоготворење тог ишчезнућа. Такви и кад се боре за људски живот, његове вредности и достојанство, већ унапред су се одрекли како смисла свог напора и борбе, тако и саме вредности живота и његовог истинског достојанства. Јер истински је достојно и вредно само оно што се причести и што може постати заједничар вечности и носилац бесмртности.
Велика је срећа за људе и свет што поклоници смрти и проповедници пролазности не изводе коначне закључке из свог смртољубља и што не живе у целости сагласно свом идолопоклоничком сујеверју и мртвоверју. Дубље им је срце од оплићалог и непробуђеног разума. То Бог, као код Јова, не допушта Сатани да им се дотакне "душе", тј. да им се освињи и сатанизује дубина бића, свести и савести. Отуда, често, и кад се боре за "бесмислени" смисао пролазног живота и његове вредности, у самој тој борби пројављују, свесно или несвесно, тугу и жеђ за његовим вечним смислом и значењем. Очевидно, шири је човек и дубљи од плитког поља своје свести и од логике тзв. здравог разума, и то не само шири и дубљи на вечном плану него и у оквирима свог историјског битовања и свакидашњег понашања. Само један мали део његовог свакидашњег понашања и разлога за то понашање допире до његове свести и постаје јој јасно и разговетно.
Клањати се пролазном животу значи клањати се и служити привиду и привид претварати у идол а човека у безумног идолопоклоника. Зато само онда када човек прогледа и кад му се отвори вид за тајну вечног и непролазног живота, запретаног и скривеног у пролазном, он постаје прави човек и његово поклоњење животу - поклоњење истинском, бесмртном животу. За откривање у себи и за додир са тим животом потребна је дубља и савршенија свест од телесног мудровања и трулежног умовања, неопходна је духовна мудрост и знање и просветљење. Поклоници Вечнога Живота су богопоклоници, то су они који се клањају Богу, кроз тајну бића, Духом и Истином. Откуда Вечни Живот у пролазној твари? Стварањем Божјим он јој је задат, а оваплоћењем и васкрсењем Христовим дат као квасац. Вечни Живот је засијао ускршње ноћи из Гроба Господњег. Њиме се Христов гроб претворио у живоносни Гроб, у извор живота вечног за сваку твар и свако биће, и сваки гроб који се са њим сједини и њега дотакне.
Њиме се земља од вечне гробнице бића и твари претвара у свету радионицу бесмртника и живота вечног. Први васкрсли из мртвих, Христос Господ, постаје Васкрситељ свих мртваца из свих гробова, првенац свих оних који ће у Њему и Њиме васкрснути у онај незалазни Дан, последњи, сабирник свих дана и свих времена, и свега што се у њима рађало и збивало.
Ето ради чега је у васкршњем поздраву: ХРИСТОС ВОСКРЕСЕ! и отпоздраву: ВАИСТИНУ ВОСКРЕСЕ! - садржана сва суштина наше вере и сва суштина нашег живота у времену и вечности. То је оно у шта ми хришћани верујемо, чему се надамо, што волимо и на чему утемељујемо свој живот. То је темељ и смисао нашег рођења, основа и нашег живљења. Из тог чудесног Догађаја исијава вечна и неугасива Светлост. Она прожима и обасјава наше рађање и живљење, наше умирање и наше вечно надање. Сигурна вера да је Христос васкрсао, и да је Он, као што је био Првина умрлих, постао и Првенац оних који су васкрсли и који ће васкрснути из мртвих, поставши тиме Зачетник Новог Човечанства, не више човечанства рађаног да умире и пропада, него рођеног да вечно живи; та и таква вера постаје оса око које се окреће наше биће и наш живот, као и биће света, у његовом прошлом, садашњем и будућем постојању.
Ми хришћани, по чему смо хришћани? По томе што верујемо у васкрслог Господа Христа, Сина Божијег Јединородног, од Дјеве рођеног, који је пострадао, погребен био и умро, али и силом Божанском васкрсао из мртвих у трећи дан. Верујући у Васкрслога ми верујемо и у свеопште васкрсење мртвих. Јер као што је Он васкрсао тако ће и сви људи васкрснути у последњи Дан; и биће ново небо и нова земља, и обновљена преображена људска бића.
Сведок присутности те силе васкрсења и могућности преображења људског тела и бића јесу и свете чудотворне МОШТИ. Много је моштију светих у Православној Цркви, код свих православних народа, које сведоче о сили Васкрслога Господа. Да поменемо само оне нама најближе: Св. Стефана Дечанског и Великомученика Косовског Лазара, Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског, Преподобног Петра Коришког и Рафаила Банатског Исцелитеља, и Преподобне Параскеве. Саме по себи све су то обичне људске кости, али кости којих се дотакла сила васкрслога Христа. Зато оне столећима чудотворе, телесне болеснике исцељују и душевне просвећују. Велико је то и дивно чудо: мртве кости постају моћније и чудотворније од живих бића, већи просветитељи и учитељи од живих мудраца. Хиљаде и хиљаде људи стичу се вековима око њих, задобијајући преко њих нови миомир живота, васкрсавајући мртве душе силом Божијом у тим костима запретаном. Оном истом силом којом је Господ васкрсао своје кости и своје тело после тродневног погребења. Тако се показује да су светитељи већ сада и овде оно нашта су призвани да буду сви људи у времену и вечности: Носиоци и сведоци Вечног Живота.
Своје излагање о покајању као путу и средству личног и свенародног препорода почећу, а то је и једини природни почетак, речима којим је сам Господ Христос започео откривање своје благе вести људима: "Покајте се јер се приближи Царство небеско" (Мат. 4, 17). Шта значи реч "покајте се" најбоље ће нам показати грчки изворник. У грчком оригиналу "покајање" се каже "μετάνοια" што дословно преведено значи -"преумљење", тј. промена ума. Отуда глагол μετανοει̃τε - покајте се, значи: преумите се, промените ум. На библијском пак новозаветном језику "ум" не означава само једно од својстава човекове душе. Он је овде схваћен као сабирно сочиво свих сила човековог бића, боље речено под њим се подразумева цео човек. Тако призив на покајање означава призив на промену целог човековог унутрашњег стања, промену целог његовог бића. Отуда призив на покајање јесте призив на потпуно нови начин живота, на ново и обновљено доживљавање себе и свега око себе, на промену и преображај човекове душе, срца, осећања, мисли и ума. Тај нови живот није нешто спољашње него дубока унутрашња стварност кроз коју се рађа нови човек. Покајањем човек доживљава свет онаквим каквим гаје Бог створио, види га онаквим каквим га види Бог.
Преподобни Јован Лествичник каже за покајање да је оно "завет с Богом за вођење новог живота".[1] Оно што даје меру том новом животу, кроз кога човек постаје - нови човек, није степен знања које човек постиже својом делатношћу, није ни усавршавање које човек постиже самоостварењем. Мера тог новог живота је безмерна и неизмерна јер је он усмерен на Царство небеско, које се "приближило". Што значи: његова мера је сам Христос као дародавац новог живота и новог вечног људског Лика, силом Духа Светога.
Када о. Јустин Поповић назива покајање "свестраним земљотресом бића човековог" или "преображењем", тј. небеском, богочовечанском, очистилачком, преображајном силом и опроштењем грехова (ср. Лк. 24, 47), он тим речима само сажима вековно искуство Цркве Божије, безброј пута посведочено речима и делима пророка, апостола и светитеља.[2]
Призив на такво покајање није ништа друго до призив на Тајну крштења као Тајну погружења у нову богочовечанску стварност живота, кроз препород и очишћење душе и тела. То је уствари "свлачење" старог човека, који живи по похотама прелести и његово облачење у новог, обликованог по Лику Онога који је човека створио. Оно је призив на сараспињање са Христом и саваскрсавање са Њим. Као такво, покајање претходи Тајни крштења, предуслов је за њега, а истовремено се њиме потврђује и посведочује. Оно не само што претходи Тајни крштења него јој и следи. Зато се оно с правом назива и "обновом крштења".[3] Покајањем се чисти упрљана хаљина Тајне крштења и поново обнавља Крштењем задобијена благодат и чистота. Стога га преподобни Исак Сирјанин назива "благодаћу после благодати", тј. благодаћу која се даје људима после Крштења, као дар и могућност непрестаног обнављања и усавршавања ума и срца и целог човековог бића.[4] Уводећи, по Св. Симеону Новом Богослову, у почетак свих врлина - блажено смирење, оно покајним плачем, кротошћу, глађу и жеђу за правдом, милошћу и самилошћу, помаже души да пронађе "царску ризницу чистоте" и да у њој види Цара славе, сјединивши се са Њим на неизрецив начин.[5]
Покајање као дубинско преумљење, тј. промена ума, истоветно је са вером у Господа Христа и без ње је незамисливо (Дела Ап. 2, 2738; ср. Дела Ап. 3, 19). Вера претпоставља познање свога несавршенства и немоћи, она је излажење из самости и самозатворености и улажење у вечне просторе светог заједништва са Богом, ближњима и целокупном творевином Божијом. То познање свог несавршенства немогуће је без покајања. Њиме човек на најбољи могући начин познаје самог себе, задобија "срце скрушено и смирено", које Бог неће поништити (Пс. 50, 19). Истинске вере нема без покајања, али ни правог покајања без вере. Удружени заједно вера и покајање рађају истински здравоумног човека, обасјаног и просвећеног вечном божанском светлошћу.
Шта то има у покајању онаквом каквог га налазимо у Новом Завету и у исконском опиту Цркве, што га чини тако свемоћним и ефикасним и по чему се оно разликује од других путева спасења који су нуђени и који се нуде човеку? Покајање је туга али туга по Богу и као такво оно даје оно што старозаветни пророк назива "радост спасења" (Пс. 50, 14). Човек живи у зачараном кругу "неисцељене туге". Истина о тузи и патњи заиста је једна од основних "племенитих истина", како је назива Буда, сваког људског бића које постане свесно своје смртности и неминовности пролазности. "Рођење је патња, болест је патња, смрт је патња, и свака жеља која се не задовољи - патња је". Ова Будина тврдња није ли истоветна са Јововом јадиковком: "Прије јела мојега долази уздах мој и као вода разлива се у јаук мој"? И са потресним речима псалмопевца Давида: "Баш је ништа сваки човек жив"? (Јов 3, 24; Пс. 31, 5). Као и у хеленској философској и религиозној неисцељеној тузи тако се и овде ради о вечно истој људској тузи и страху, која се, ту је у праву савремена дубинска психологија, налази у сржи човековог историјског битовања. Покајање, као туга по Богу управо је лек од те и такве убиствене и неисцељене туге која умртвљује и убија човека. Док туга овога света доноси смрт, покајање као туга по Богу доноси спасење (2. Кор. 7, 10). Покајничко туговање за Богом туговање је не за неким далеким и недоступним Богом него за Богом који се приближио као Царство небеско, као "мир и радост у Духу Светом". Зато је оно с правом названо "кћер наде", "одрицање безнадежности", "очишћење савести.[6] Њиме васкрсава не само ум него цео човек: туга постаје радосна туга, патња и страдање и смрт, најбесмисленије стварности људског живота, добијају свој дубоки смисао и осмишљене преображавају се у полазишта и извор новог рођења и вечног живота. Покајање приближује Богу а Бог испуњује душу радошћу, миром и светлошћу. Осећајући близину Божију човек није више сам, нити је препуштен сам себи и својој изгубљености.
У светлости овог "покајања за спасење" (2. Кор. 7, 10) и "радости спасења", рођених из туге по Богу, страх и кривица, та два језива чудовишта са којима се сусреће модерни терапеут у човековој подсвести, нису ништа друго до пород човековог отуђења од топлих Очевих недара, тј. последица човековог пада, отпада и греха. То отуђење порађа и тугу која доноси смрт још пре физичке смрти. Видовитом покајнику Симеону Новом Богослову људи отуђени од Бога, поробљени стихијама овога света, везаних на ланцу незајажљивих жеља и туге за светом, личе на псе без господара који лутају по сокацима, глођући кости и пијући људску и животињску крв, бежећи од ланаца бола, глади и смрти у уживање и прождрљивост и при томе се све више предајући у наручје "свепрождрљиве смрти".[7]
Откуда страх у човеку? Од самоће: он је скривена свест о метафизичкој самоћи, знак осећања, свесног или несвесног, усамљености. Осећање пак кривице је несвесно, често болесно и унакажено осазнање греха и грешности пред Неким или нечим. И страх и кривица су знаци болести и то не само на психолошком, емотивном и неуротичном плану, него првенствено на дубљем духовном плану. Човек се отуђио од Духа Светог и тиме изгубио дах (дух) живота, поставши духовно поремећен и нестабилан на свим путевима свој им. Отуда, док су психијатрија и дубинска психологија у стању да својим средствима допру до психотичког и неуротичног слоја у човеку и да га, бар делимично и привремено залече, ипак оне поред свих својих достигнућа, нити су у стању нити ће, саме за себе, бити икада у стању, да даду човеку истинско духовно здравље и смисао, као ни радост спасења, која је својствена том здрављу. Оне само могу бити од помоћи на том путу човековог пуног оздрављења. Само изворно покајање као свестрани лични и слободни подвиг, заснован на унутрашњој вери и слободи, а не никако на механичким, спољашњим, принудним средствима, подвиг који захвата и обухвата сву душу, сву личност и, све области човековог живота - само је он у стању да управи душу на прави пут оздрављења и спасења. Само се њиме обнавља "Дух прави" у човеку и изграђује чисто срце, уз садејство Духа Светог животворног (ср. Пс. 50, 12). Само ако се са детињом простотом и вером бацимо покајнички у наручје Оцу, Он ће нам се приближити и дотаћи се наших срдаца својим пречистим прстом и запалити светиљке душа наших и више неће дозволити да се оне угасе до скончања века и вавек века.[8]
Богу ништа није милије од срца скрушеног и смиреног. Сам Он у њему обитава; пред таквим срцем свака ђаволска вештина постаје немоћна и све трулежне страсти греха потпуно ишчезавају. А кад оне ишчезну онда у њему расту и бујају плодови Духа Светога: љубав, радост, мир, доброта, благост, вера, смерност, смиреноумље и свеобухватно уздржање. Њима потом следи божанско знање, мудрост Логоса и бездан скривених мисли и тајни Христових.[9] По духоносцу Макарију Египатском ова промена хришћана не састоји се, као што многи мисле, у спољашњим формама и изгледу; није у томе разлика и другачијост хришћана од људи овог света.
Та разлика се састоји управо у тој обнови ума и спокојству помисли. Господња љубав и небеска чежња је оно по чему се разликује хришћанин од свих људи и чиме он постаје нова твар. Ради тога је и сам господ дошао у свет и постао човек.[10]
Зашто неки људи уживају у греху? По Св. Симеону Новом Богослову, као и по другим Светим оцима, благодатним терапеутима, људи уживају у греху зато што нису познали радост чистоте. Такви чак сматрају да је немогуће очистити човека потпуно од страсти и да он није у стању да у себе смести целосно Духа Светог. Онима, међутим, који са вером, у страху и трепету творе заповести Божије и који показују право покајање, благодат се јасно открива и они је виде, док невернима и онима који су поробљени страстима остаје неприступна и невидљива.[11]
Шта је још покајање? Оно је бунт против себе самога, против лажног себе и својих самообмана. Оно је, по Владици Николају, и стид човеков пред чистијим од себе. Као такво оно није довољно за спасење, али се без њега спасење не може започети. Прави смисао покајања открива и Св. Григорије Палама следећим речима: "Покајање значи мрзети грех и волети врлину, удаљити се од зла и творити добро".[12] Људски је пасти а сатанско у греху остати. Човек који се каје, ослобађа се сатанске упорности у греху и добрим расположењем душе и тим ослобођењем од греха, стиже до Бога.[13] Само онда када се човек приближи Богу и када благодат Божија обасја његово срце и душу, показујући се као Божији суд, човек је у стању да види себе самог и своја дела, било чулна било психичка, онаква каква јесу у стварности. И не само то. Даровани му огањ Божији чисти га и постаје суд за њега, тако да он, поливен водом покајничких суза, постаје целим бићем чист и окупан и крштава се лагано божанским огњем и Духом. На тај начин постаје сав чист, сав непорочан, син светлости и дана а не више син смртног човека![14]
Св. Симеон Нови Богослов каже о покајању, на основу сопственог искуства, још и ово: Човекољубиви Бог, желећи наше спасење, мудро постави између себе и нас исповест и покајање и даде свакоме ономе који жели власт да се поврати из пада, и њиме да задобије ранију присност и славу и смелост пред Богом, као и сва обећана добра, само ако покаже топло покајање. Аналогно покајању задобија сваки смелост према Богу и присност, и то јасно и познатљиво, као пријатељ према пријатељу, и разговара са њим лицем к лицу, гледајући га чисто очима ума свога.[15] Откуда то, пита исти свети боговидац, да неки немају после крштења пуно сазнање и осећање ове присности и смелости и заједништва са Богом и божанским добрима, и не осећају да су у Христа обучени, нити виде у светлости Духа -светлост Његовог божанства? Такви, одговара он, ако се удубе у своју савест, наћи ће да су погазили обећање крштења, било делимично било потпуно. Ако није у питању баш то, онда су закопали подарени им таланат освећења и усиновљења и нису га умножили.[16]
Из свега досад реченога очевидно је да је лични препород и истинско васпитање сваког појединца незамисливо без покајања. Нужно је, међутим, истаћи да покајање није само лични подвиг. Оно јесте призив на промену и преображај сваког појединца, али и истовремено и призив на промену и стално преображавање целокупног људског живота и људске заједнице уопште. Што значи: покајање је у исто време и саборни подвиг, тј. позив на промену "ума" и делања упућен свакој мањој или већој људској заједници. О томе као потреби сведочи како Стари и Нови Завет али и сво људско искуство. Појединац је органски везан за заједницу и заједница за сваку појединачну личност, како у злу тако и у добру, у назадовању и у напредовању. Као што се огреховљеност преноси са отаца на синове, то исто бива и са врлином: врлински примери отаца надахњују синове, врлина и покајање појединаца делују благотворно на цео народ и обратно, свенародно покајање на појединце. Тако је, на пример, Бог помиловао Соломона због Давидовог покајања, а појава пророка Јоне била повод свенародног покајања Нинивљана. Пророци позивају на покајање цео изабрани народ, не само појединце, и својим светим и огњеним примером буде га из духовне учмалости, подстичући га на ревност и повратак Богу и његовом закону.
Карактеристично је да сам Господ Христос, утемељујући своје Еванђеље на покајању, не каже: Покај се! него: "Покајте се"!, у множини, призивајући цео народ и све народе земаљске на "преумљење" и нови живот, као припрему за сусрет са долазећим Царством небеским. Таква је била и проповед Апостола, таква и целокупна историјска пракса и проповед Цркве. Црква, њена проповед и њен живот, њено богослужење, сви истински носиоци њеног духа кроз векове, све је то био само продужетак тог Христовог призива - "покајте се"! упућеног свима и свакоме. Покајање као саборни и свеопшти пут спасења и призив на спасење, независно од свих историјских промена, остао је непроменљив и незаменљив. Зато ако је Црква била и остала радионица спасења, она је то зато што је -заједница покајања. Јер покајање у Цркви и кад је лично, има увек еклисиални карактер, Њиме се не стиче нека "своја" индивидуална правда и оправдање, већ се преко њега сваки покајник, као што се каже у молитви Исповести "примирује и присаједињује светој Божијој Цркви, у Христу Исусу Господу нашем". Грех умртвљује и отуђује од Бога и заједнице Божије; покајање као очишћење од греха и духовни препород значи повратак у свету Божију заједницу, Цркву, као саборни богочовечански организам и живо Тело Христа Богочовека.
Православна Црква је одувек мерила не само појединце него и целе народе мером њиховог покајничког духа, како личног тако и саборног. Времена која су бивала без покајника и без покајничког духа, била су времена духовне окамењености и мртвила, времена великих немира и ерупција отровне мржње. Времена без покајника и покајничког духа су времена без светитеља и светости. То су била времена која нису рађала нити су могла рађати - плодове достојне покајања: зреле и свете људе и свете заједнице људи. Присаједињујући себи као светом Народу Божијем поједине народе земаљске Црква се првенствено трудила да пробуди у њима свест о греху, личном и колективном, и да их васпитава у духу покајања.
Као и други православни народи, тако је и наш Српски народ, од времена када је засађен "као дрво маслиново у духовни рај" Саборне Цркве Божије, стекао и поседовао тај свети дар покајања. То се најбоље може видети код твораца Српске нације и њеног историјског бића: Преподобног Симеона Мироточивог и Светог Саве, Великомученика Косовског Лазара и Св. деспота Стефана Високог. Сви су они својим примером показивали и учили да је за њих пут спасења био пут покајања. Тај њихов дух је прелазио на народ и из њега се у њему рађала свест да велика страдања, лична и народна, долазе због великих сагрешења. То самосазнање и колективна покајничка свест историјски је јасно посведочено у народу после смрти цара Душана. Погибију на Марици (1371) и друга страдања Српског народа тога времена, народ је објашњавао самовољом цара Душана у односу на мајку Цркву Цариградску и његове неправедне претензије над другим народима. Зато је са великим олакшањем дочекао скидање анатеме са њега и Душановог гроба. Та свест о Божијој казни због греха царева и народних дошла је до израза на најбољи могући начин, прво у народним песмама а потом и код Његоша у његовим речима:
"Бог се драги на Србе разљути
За њихова смртна сагрешења..."
Да је тај новозаветни покајнички дух био присутан у нашем народу и у новије време сведочи јединствена у свету црква "Покајница" подигнута у срцу Србије на месту убиства вожда Карађорђа. Но с друге стране, то исто Карађорђево убиство руком брата и кума, кобни је знак наше новије историје. На самом њеном почетку кум убија кума, брат брата! Као да је од тада неки нови дух почео дa се усељује у душу Српског надода! Тај нови дух је органски везан са чињеницом да на том почетку наше новије историје и културе стоји тзв. "здрави" непогрешиви разум Доситеја Обрадовића и ово страшно братоубиство извршено над Карађорђем. "Здрави разум" европске просвећености прихваћен Доситејем као начело, и на њему заснована наша новија просвета и култура, има за основно својство одрицање "преумљења" односно покајања, као гносеолошког и етичког начела. Човек се сматра довољан сам себи и способан по природи да управља својом судбином. Његов разум постаје мерило свега. Обоготворење човека као појединца и његовог "здравог разума" води постепеном обоготворењу његовог биолошко-историјског колектива, тј. обоготворењу нације и њених интереса. Човек надменог "здравог" разума и својом крвљу и језиком самодовољни народ, немају разлога за покајање. Зашто се онда чудити што су у нашој новијој историји покајање и исповест почели да ишчезавају, прво међу "здравомислећим" образованим људима па онда под њиховим утицајем и у ширим слојевима друштва! У очима многих, на таквим начелима васпитаних Срба, покајање и исповест су постепено постајали малтене нешто понижавајуће и нездраво. Кад би се појављивала и будила жеђ за личним и свенародним покајањем, то се догађало првенствено у простом народу, још увек неотуђеног од свог историјског предања и од духа Цркве. Један од таквих покајничких покрета у нашем народу, који се појавио крајем прошлог и у првој половини овог века, био је тзв. Богомољачки покрет. Овај покрет, иако у извесном застоју, и данас доноси и рађа духовним плодовима.
Занимљиво је да су се према Богомољачком покрету и њему сличним спонтаним покретима новијег времена односили са ниподаштавањем не само посветовњачени и плитком европско-доситејевском просвећеношћу затровани слојеви нашег друштва, него повремено и један део нашег свештенства. Дух самодовољности и површног рационалистичко-религиозног морализма, успео је временом да ухвати дубоког корена па и тамо где би се то најмање очекивало: у црквеним круговима. Партије и партијски дух прошлог и овог века, религиозно-националистички романтизам, разарали су полако али сигурна нека дубља духовна ткања изаткивана вековима у народној души као и његово еклисиално јединство. Партијска свест и њен дух увлачила се, нарочито од времена Обреновићке Србије, и у људе Цркве, дајући њиховој црквеној свести и самосвести нови садржај, боље речено - лишавајући је саборног јединства и богочовечанске дубине. Браћа, припадници истог народа и исте Цркве, као да су почели да заборављају да су браћа и једно живо и свесвето саборно тело у Христу Исусу, које, по самој природи, и у својој помесности никад не губи васељенски карактер и призвање.
Какве последице је имао тај заборав и губљење саборног памћења? Народ се почео делити на партије и удруживати (у томе није заостајало ни његово свештенство) у удружења за "одбрану" свој их саможивих интереса и за задобијање "сталешких" права. Својим световним култом и усмереношћу, партија и њој сличне заједнице, потискују богослужење и на њему засновану живу литургијску заједницу. Богослужење које је кроз векове било срж духовног живота народа почело је да замире а парохија да се претвара у "сервис" за задовољење религиозних потреба. Литургија са својим покајним и васкрсним духом, која је одувек била центар парохије као богочовечанске заједнице, истискује се и затамњује требама, славама и водицама. Зато није никакво чудо што смо дошли у ситуацију да данас постоје бројни парохијски храмови у Српској Цркви у којима се и не служи недељама и што је у многим случајевима знак припадности Цркви примање свештеника у кућу и свећење водице а не учествовање у Св. Евхаристији и Исповести, као дубоко преображајној сили свакидашњег живота појединца и заједнице.
У једној таквој духовно осиромашеној и разбијеној парохији, која престаје да буде жива литургијска саборна заједница, тешко се даде разбудити дух покајања, личног и саборног, а без покајања не може бити ни истинског препорода. Таква парохија се претвара у неку врсту посветовњачене заједнице, без духовне дубине и саборне Нарави. Као таква она не може бити оно нашта је призвана да буде: квасац и светлост света. Она може постојати као месна организација религиозног типа, као прибежиште за психолошко задовољење религиозног инстинкта, или место за обављање религиозних обичаја, понекад и на магијски начин, али да при том престане да буде оно што треба да буде: покајна школа саможртвене Љубави у којој се људи и људске интересне и егоистичке заједнице претварају у Цркву, живи саборни организам живога Бога, купина неопалима из које свету погруженом у таму сија светлост богопознања, Гора Тавор на којој се људи преображавају и просветљују нествореном божанском светлошћу, постајући једно срце и једна душа, сабрани једним Духом Божјим у једно Тело Богочовека Христа.
Можда још нисмо довољно ни свесни тога каква је дубока духовна криза и псеудоморфоза захватила последњих 150 година не само нашу новију културу него и нашу црквену самосвест. Преиспитати себе пред Богом и свакодневно преиспитивати, али и преиспитивати стално све оно што се збивало и збива са сопственим народом, и то у светлости еванђелске Истине и исконског предања Цркве, - то је основни императив и динамичка суштина Христовог призива на покајање. Само тако се може допрети до онога што је вечно и богочовечно у нама самима и у историји народа коме припадамо; само тако је могуће ослобађати се од псеудоморфозе сваке врсте и обнављати се у сваком времену животворним дахом Светога Духа, и као личност и као заједница.
Посматран у светлости тог и таквог покајничког самопознања атеизам наших дана, толико раширен око нас, није ли се зачео у нама самима. Не треба никад заборавити да је још од Христових времена најотровнији атеизам зачињао и зачиње у олтару и око олтара у окамењеним срцима вечитих књижевника и фарисеја, из њихове лажне праксе и лажног служења, тј. из њиховог практичног безбожништва. Није само Јуда продао Христа за сребренике и нису само свештеници његовог времена били верни слову које убија, разапињући Њега и Његов Дух који оживотворава и продајући своје првенаштво за чинију сочива. Увек ме мучило питање: Зашто су баш око манастира људи тако отврдли за веру, зашто из уско црквених и свештеничких кругова, ничу носиоци милитантног безбожништва и мржње према Цркви? Наша новија историја и стварност даје бројне примере за то. И нешто што је још чудније: Понекад се тај атеизам показује као бекство од лажних појмова о богу и лажних средстава о Њему и о животу по Њему, и као дубока чежња за правим Богом и његовом састрадалном љубављу и добротом; као неисказано уздисање за Њим и Духом Његовим понижених и увређених, жедних и гладних правде Божије и правих богоносаца. А лажне представе о Богу и лажно живљење појављује се само онде где вера престаје да твори дела, тј. где се реч не претвара у дело и где дело губи своје значење, престајући да буде словесно ( Св. Григорије Палама) и једно и друго се догађа управо тамо где нема истинског и дубинског покајања.
У једном скорашњем разговору о овом другом европском и светском поклању и о нашем братоубилачком рату, задивио ме својом једноставношћу али и истинитошћу став по том питању једног песника. На питање: откуд толико мржње и крвожедности у нашем народу која је дошла до израза у овом последњем рату, неочекивано за све присутне овај песник је одговорио: "Наш народ је престао да се исповеда и да тражи опроштај"! И заиста, опростити, значи понашати се као Бог, затражити опроштај, то је најсигурнији пут којим човек долази до Бога и до брата, својим светим смирењем рушећи преграде и бедеме отуђености и мржње. Никада човек није тако, леп и узвишен него кад тражи опроштај од Бога и ближњег обливен сузама покајања, Не треба изгубити из вида да је од свих живих бића покајање својствено само човеку! Оно је њему, као зеници васионе, свети дар Неба, прстен на руци блудног сина који се враћа из земље недођије своме небеском оцу, враћајући му у наручје и сву отуђену творевину.
Као такво, покајање није нешто што је човеку наметнуто или што му се намеће споља. То је унутарњи мелем за његову душу, нешто чиме она прогледава и чиме задобија своје право радовање. Без њега нема уму здравоумља ни срцу мира и спокојства. Зато је у праву Др Владета Јеротић кад каже да је потреба за исповешћу најдубља и најскривенија потреба сваког људског бића. Као таква она је неопходна и једном народу као целини. Јер, по речима А. Солжењицина, великог проповедника свенародног покајања нашег времена, величина једне личности и једног народа зависи од висине његовог унутрашњег моралног и духовног развоја и напретка. А тај духовни и морални развој и напредак су незамисливи и неоствариви без духа покајања и самоограничења.[17]
Све ово сведочи да питање покајања и исповести није питање неке формалне окамењене црквене дисциплине, него питање човековог и свељудског бити или небити и као такво - незаобилазна тема сваког времена па према томе и овог нашег.
У древном Старечнику, збирци изрека Египатских пустињака, налази се и један чудан разговор између Св. Макарија Великог и лобање многобожачког жреца. Ево њега: "Причао је старац Макарије: кад сам ходио једном по пустињи, нађох бачену мртвачку лобању. Кад је гурнух маслиновим штапом, лобања проговори. Упитах је: ко си ти? Она ми одговори: ја сам био идолски жрец за многобошце који су живјели у овом мјесту. А ти си Макарије духоносни. Кад се разгори у теби састрадална љубав према онима који су у паклу, и кад се помолиш за њих, тада добију мало утјехе. Старац ће на то: о каквој се утјеси ради и о каквим мукама? Одговори му лобања: колико је далеко небо од земље, толико је дубок огањ под нама, погруженим у њега од ногу до главе. И што је горе од свега, нико не може видјети никога лицем к лицу: него су свачија леђа прилијепљена за леђа другога. Кад се пак ти помолиш за нас, онда дјелимично видимо лице један другом. Ето то је та утјеха. Старац се заплака и рече: проклет дан у који се родио човјек..."
Пустиња и кад би хтјела, није у стању ништа да сакрије: својом голотињом она је свједок голе реалности. Отуда је и мудрост рођена из живљења у њој производ додира са прасуштином живота. Нигдје није толико јасна граница између бића и свега онога што је небиће и лжбиће колико у пустињи. Никакво онда чудо да овај на први поглед апсурдни разговор међу пустињаком и лобањом, открива главни извор трагике људског живота, кроз откривање његове оностране трагике. Шта је пакао? - Немогућност општења са лицем другога. И стварно, лице другога је једина истинска утјеха човјекова у сивој пустињи живота, овостраној и оностраној. Без те утјехе, човјек се претвара у очајнички лелек, а његов дан у проклети дан. Лице је откривење личности, њен свјетлосни знак, израз и одраз. Све енергије, зле и добре, човјековог бића сабирају се у људском оку и осмјеху, и у људској сузи. Свједок тога је не само лице живог човјека, него и мртваца. Разна мртвачка лица уносе са собом у оностраност трагове разноврсних свјетова које је човјек, још за живота, уселио у себе. Зато и пјевамо на погребу: "видим како у гробу лежи по лику Божијем саздана наша љепота..."
Ако је лице чудесни одсјај Божијег лика, јасно је онда да је општење његова природа, а недостатак општења, или немогућност, - разарање његове праисконске љепоте. По лобањином признању, безлично присуство другог, тј. близост без могућности гледања лица, и општења са њим, претвара другога у ад а заједнички живот у паклени живот. Угашено лице другога је неупоредиво горе од угашене свјетиљке у мрклој ноћи. Предмети су присутни у тами, али је због недостатка свјетлости њихова присутност стравична опасност која пријети и вреба: прогутани тамом, они постају присутно ништа или "нешто" од кога се леде кости. У то се може претворити и ствар, и звјер, и свијет и човјек: мрак гута лик и замјењује радост његовог гледања, - присутношћу безличног чудовишта. "Прилијепљеност" леђима о којој прича лобања старцу пустињаку, управо то и значи.
Необично је и чудно да се ово свједочанство лобањино о оностраној пакленој реалности потпуно поклапа са мишљењем Ж. П. Сартра о присуству другога у историјској реалности. "Други је пакао", тврди овај челник материјалистичког егзистенцијализма. То се по њему односи првјенствено на Бога као другога. Ако постоји Бог онда нема мене, моје слободе. Зато је нужно да њега нема. Али овај "човјекољубиви" богоубица, убивши Бога, не зна како да дође у општење са човјеком: и његово присуство постаје мучење или неприступни и непробојни зид. А излаз из њега? - Прометејски безизлаз историјског битисања.
И у једном и у другом случају, и у виђењу лобање и у схватању још живе сартровске, скрива се, чудно је то рећи али је тако: љубав к другоме. Код лобање је јасно да се ради о дубинском крику за ликом брата човјека. Код Сартра се та љубав пројављује као немоћ и подсвјесна мржња. Мржња је патолошко стање љубави: љубав која разара и уништава. Патолошка немоћ општења са другим, да би оправдала себе, проглашује другог за кривца, па било да је тај други Бог или човјек. Но тамо гдје ишчезне лик другога, неминован је сусрет са ништавилом: херојско историјско остваривање себе, у ствари је бјекство од своје болесне немоћи и тог и таквог ништавила и то по правилу бјекство нечему другом као спасењу. Бунтовно самољубље, глад за предметима, опсесија робом, новцем и похотом, - све то што је толико присутно у животу савременог човјека, у суштини није ништа друго до унакажени одсјај искања другог, жеђи за њим.
И заиста, из тог вапаја за лицем другог, рођена је и изаткана сва савремена цивилизација. Може бити да ниједна друга епоха није тако изразито засвједочила ту дубинску глад за општењем као што то чини наша епоха. Она најбоље долази до изражаја кроз савремену технику, кроз устројство савременог града и уопште друштва. Колоније хипика, совјетски колхози и израелски кибуци, ницање свуда по свијету религиозних група, тзв. "подруштвљавање" предмета производње, револуционарно уништавање милиона јединки ради заједничког добра, искање хљеба за све, и похоте као хљеба пуноће и ситости, - све је то лице и наличје трагичног немира, чији ковитлац је ухватио обескоријењеног човјека нашег доба.
Свједок тога је номадски туризам наших дана. Чак и научно освајање нових простора у космосу и у језгру атома, шта је друго него искање сусрета са тајном природе, и кроз њу сусрета са оним што нијесам ја, шти је нешто друго, но друго без кога сам ја незамислив? Јер такво је устројство живота: нико није тако безнадежно поробљен неким другим или нечим другим као онај који погрешно вјерује да може бити слободан од њега. Уистину је други и друго наша радост или наше проклетство... Наш једини избор: наш рај или наш пакао.
Какву везу би могла да има православна Литургија са тим немирним искањем нашег доба, кроз кога се откривају основни закони бића, и његова овострана и онострана трагика? -Треба одмах признати да Литургија, онаква каква се данас показује, личи савременом човјеку на некакав окамењени остатак прошлости, може бити егзотичан својом архаичношћу, али туђ његовом ритму живота. Тим пре што динамизам савременог живота изгледа да по својој природи одриче сталност и веома спору измјенљивост религиозног култа који се у Литургији управо врхуни.
И стварно, ако је Литургија само религиозни ритуал и култ, онда је савршено беспредметно бавити се њоме у контексту са најбитнијим питањима људског живота. Међутим, она није то што би некоме на први поглед могла да изгледа да јесте она је нешто много дубље: у њој је скривена сва тајна Цркве, и откривена пуноћа хришћанског поимања живота.
Хришћанство је имало и има само један одговор на сваки битијни и егзистенцијални вапај људски, особито кад се ради о тражењу лица другога и општења са њим: Литургију са Евхаристијом као њеним срцем и садржајем. Литургија је историјско откривање тајне живота као тајне општења и радосног гледања лицем к лицу, у коме су истоци хармоније бића и његовог све јединства. Подвижништво је пут осаборњења себе и постизања те хармоније и заједничарења.
Да би схватили тај хришћански одговор на тај суштински људски немир, треба најпре разјаснити шта значи у ствари општење, тражење лица другога, у коме се човјек нуждава. Најпростији одговор би био да се ту ради о заједничком живљењу два или више лица и о потреби за њим. Но да би то заједничко живљење задовољило човјека, недовољно је да оно буде привремени сусрет, или општење које проистиче из сродства, заједничких интереса или случајних околности живота. Човјеку је потребно вјечно а не пролазно присуство другог. Да би то присуство било истинско и стварно, оно мора бити нешто друго од случајног присуства спољашњег објекта, који задовољава човјекову пролазну потребу, или постаје извор његовог страдања и мучења. Човјек тражи присуство другог као унутрашњу пуноћу себе самог. Индивидуа сама за себе није пуни човјек, она има потребу да то буде, да постане личност. Будући пак да је глад човјекова за присуством другог вјечна и незаситива, то и само присуство треба да буде вјечно. Свако ишчезавање другог или немогућност општења са њим, рађа у првом смрт или мучење.
Која је прва реалност с којом човјек долази у додир, с момената свог рођења? - То је природа и лице матере, тј. лице другог човјека. Сасвим је природно што он, од самог почетка, почиње да тражи потврду себе самог и своју пуноћу, истину о себи, у оном са чим се сусреће, из чега се рађа и са чим општи. Али долази моменат, прије или послије, његовог сазнања о непостојаности природе и њеном сиромаштву с једне стране, и о ишчезнућу матере, брата, вољеног људског лица (ако не и његовом претварању у ад још за живота) с друге стране. И једино што му још преостаје, то је радосно или мучно сјећање, памјат, на изгубљено лице; сјећање које и само има смрт за крај и слијепу природу за гробницу.
Шта то значи? - Значи да је тражење пуноће бића и вјечности општења само у пролазној твари и у људској плоти, - посао безумника и најстрашнија демонска обмана. Јер глад за вјечним гледањем лица другога, глад је за вјечним животом и трајањем, за хљебом живота. Отуда све оно што у себи носи клицу смрти, не може бити то.
Са тог разлога је Христос и одбацио прву понуду Сатане у пустињи - да претвори камење у хљебове, ради хране себи, и ради сабирања људског рода око себе преко таквог тварног, што значи смртног, хљеба. А то искушење, није само Христово искушење. Оно се, у виду похоте плоти, похоте очију и гордости живота (1. Јн. 2, 16), појављује с истом силином и снагом и стоји пред сваким човјеком без изузетка, и пред сваком епохом.
Похота плоти значи тражење хљеба живота тамо гдје се скрива смрт, јер "и свијет пролази и његова похот" (1. Јн. 2, 17). Похот очију значи: бити прогутан љепотом тварног бића, прогутати мамац смрти кроз поистовјећивање Љепоте са обманљивом красотом себе самога, и красотом природе око себе. Тиме икона, лик, а човјек је то, и свака тварца је то, постаје идол, који не узводи никоме и ничему. Човјек се потапа у обманљиву игру сјенки, раствара лице природе у себи, и своје у њој. Тако оно што би требало да буде пут и излаз и узлаз, постаје зид и извор свеопштег обезличења: свак сваког, и све што постоји, узајамно се гута, примамљено љепотом другога. Првобитни човјеков гријех, а кроз њега и гријех уопште, није ништа друго до похота прилијепљеност и погруженост у љепоту тварног бића, прихваћену и сматрану као самобитну и једину постојећу љепоту и стварност.
Та и таква самозатвореност и заљубљеност у обезличену љепоту твари, рађају сљепило, које је опет родитељ гордости живота: вјере у своју снагу и моћ. Прогутан собом и тварима око себе и поробљен, човјек се отуђује од себе и губи моћ разликовања: остаје му скривено да је љепота којом се храни најобичнији мамац смрти. Но кад му се то сазнање бар на моменат поврати, онда свјесно или несвјесно осјећање коначног претварања и свијета и себе самог и своје похоте у одсуство и небиће, порађа или очај, или немоћни бунт, или опет безумно "carpe diem". Други постаје непријатељ и извор несреће, ако не тренутни сабрат у жалосном и стравичном карневалу земаљског битисања. Инстинктивни страх од смрти, претвара људско братство у егоистичко гложење, а људску дубинску глад за трајањем и живљењем - у борбу за посједовањем предмета и људи.
Али, и сувише је свијет сићушан а људска похота равна трену, да би могла да зајази и испуни собом бездан људске глади за вјечношћу. Јер како је могуће дијелити са другим оно што не задовољава ни моје сопствене потребе?! - Тако се опет други, и својим одсуством и својим присуством, - претвара у пакао. Јер, његово присуство ме поткрада и одузима ми животни простор, а његово одсуство постаје - извор моје метафизичке самости, страдања и ишчезавања. Та стравична противурјечност и сукоб, и њихов коријен, тако јасно су објашњени ријечима Св. Апостола Јакова: "Откуда ратови и распре међу вама? Не отуда ли, од сласти вашијех, које се боре у вашијем удима? Желите и немате; убијате и завидите а не можете да добијете; борите се и војујете, и немате, јер не иштете. Иштете и не примате, јер зло иштете, да у сластима својијем трошите." (Јак. 1, 13).
Чим побјеђује Христос то стално присутно ђаволско искушење и како одбија понуду Сатане? -"Писано је", одговара Он, "не живи човјек о самом хљебу, но о свакој ријечи која излази из уста Божијих" (Мат. 4, 4). Та ријеч, то слово, и оно је хљеб, али "хљеб Божији онај који силази с неба и даје живот свијету" (Јн. 6, 33). И на крају открива Спас суштину тих својих ријечи и смисао цјелокупног Еванђеља: "Ја сам хљеб живота... Ја сам хљеб живи који сиђе с неба; који једе од овога хљеба живљеће вавијек" (Јн. 6, 48. 51). Поистовјећујући ту ријеч са хљебом живота и хљеб живота са Собом, говори даље даје тај хљеб тијело Његово, које ће Он дати "за живот свијета" (Јн. 6, 51). И додаје: "Који једе моје тијело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему" (Јн. 6, 56).
Тајна, дакле, тога хљеба живота - тајна је Христа и његовог вјечног присуства и нашег крвног општења са Њим. Ово пак општење остварује се управо на Литургији. Литургија је изображење цјелокупног Христовог домостроја спасења и у исто вријеме - знак његовог вјечног присуства у нама и међу нама. Тако нам се преко ње даје и открива Бог Логос као вјечно присутни други. Сва Литургија, и све што се на њој и у њој збива - свједок је тога.
Чим и како она то свједочи? - Првјенствено тим што се врши "у спомен Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа". Свако слово, свака молитва, сваки покрет и дејство свештеника и народа, и дар кога они приносе, и начин на који га они приносе - све то напомиње и подсјећа на Христа и на Његово присуство. То "воспоминаније", тај спомен (анамнеза), не значи просто психолошко памћење нечега прошлога и сјећање на њега; то није ни симболичка представа нечега што се у прошлости догодило, па се сад позоришном игром обнавља успомена на њега. Овдје се ради о сусрету и реалном општењу са вјечно Присутним; и у Њему сусрету и заједничарењу са Богом, братом и природом. На Литургији Бог се открива и даје човјеку, и човјек предаје Богу; принесени дарови (и кроз њих евхаристијско приношење свега створенога), израз су и одраз тог узајамног даривања, што значи нелажни свједок њихове љубави. Природа је дар Бога човјеку, и човјеково уздарје Богу.
Тако нам Литургија открива собом - троједну тајну живота: тајну Бога, тајну човјека и тајну природе; и њихове истинске и здраве односе. Уосталом, у томе је смисао и снага не само св. Литургије, него и цјелокупног православног богослужења. Богослужје је људски одзив на Божији призив. Његова суштина, која се открива кроз то призивање и одзивање као узајамно даривање, - управо је то дубоко осјећање реалног присуства Бога у човјеку и човјека у Богу. Оно је живо памћење Цркве, памћење у коме је домострој Божији, вјечним силама Духа Светога, вјечно присутна реалност, најдубље остваривана и јављана, кроз св. Причешће.
Тај и такав богочовјечански реализам, даје и Светом Писму његов прави смисао: оно је Слово живота које открива у Цркви вјечно присутног Логоса Божијег, оно је Његова сила и Његов знак. Зато је и пјевање црквених пјесама и читање Светог Писма, Ријечи Божије, на богослужењу, особито за вријеме Литургије, већ нека врста сладосног општења с нетварним силама вјечно присутног Логоса Божјег, који се врхуни у Причешћу св. Тијела и Крви тога истога Логоса. Ако је све створено прожето Његовим логосним силама, и ако је све икона Његовог тајанственог присуства, која узводи своме Прволику, тим прије је то - Ријеч Његова света која открива Његов чудесни Лик, оваплоћена Духом Светим у нама. И заиста, сва природа и сва бића у њој, писано Слово Божије и сваки људски лик, све су то тварне иконе нетварног Прволика, знаци и свједоци Његовог присуства.
Сваки пут кад се тварно биће сазнаје и осјећа као икона Некога и као прича о Некоме, оно кроз то осјећање и сазнање ослобађа своју најинтимнију тајну, открива свој лик, свој смисао; престаје бити затворено у себе и собом поробљено, проналазећи тиме и задобијајући своју слободу. Прволик, чијим се ликом тварно биће осазнаје, није поробљивач и уништитељ те слободе: он је по природи својој - призив из неизрецивих дубина свога савршенства, на максимално остварење њене пуноће, на пољу безграничја људског сусрета. Оног пак момента у који се било које тварно биће затвори у себе, и сведе на себе, - оно постаје свој сопствени роб, заборавља своју тајну и свој смисао, губећи из вида свој Првосмисао.
Кажемо да је прагријех Адамов и Евин био гажење заповјести и воље Божије. То није митски символ којим човјек покушава да објасни своју историјску несрећу: то је присутност више него реална у бићу сваког човјека и уопште у људској свакидашњици. Кроз похотну самозаљубљеност и искање среће само у себи и у сладости предмета око себе, сваки човјек, као Адам у рају, изгони из себе и из твари љепоту Прволика, заборавља на њено присуство и скрива се од ње. У сјају те љепоте он сазнаје ко је он, разазнаје свој прави лик, и познаје шта је природа. Отуда је отуђење од те љепоте отуђење и од себе самог: човјек газећи заповјест Божију, гази по светињи свога бића. Кроз демонско дејство страсти, а страсти су погрешна употреба и однос према себи и тварима око себе, долази и до отуђења од Прволика а кроз то до помрачења лика. Кад до тога дође, тада свијет и човјек престају да буду икона, постају идол, тамни кинески зид између Бога и човјека, човјека и човјека. И у идолу, као у икони, присутна је сва постојећа реалност, али као мучење и нешто безлико, зато што је кроз отуђење и заборав, разорен првобитни лични однос бића и твари, и изгубљено живо памћење (= гледање) лика Божијег, лица људског и лица природе. Ту све потања у мрачну утробу заборава, све са свим ратује, да би све на крају ишчезло у некаквом безликом и безличном јединству и узајамној "прилијепљености". Шта је друго паклена немоћ општења са другим, о којој философствује још жива лобања Сартрова, и она мртва идолског жреца?
Ми пјевамо непрестано: "у свјетлости Твојој видјећемо свјетлост". То значи: у Духу Твом Светом и силом Његовом, видјећемо свој Прволик, Логоса Твог, и радовати се у Њему вјечном радошћу - Теби и себи и свему око себе. У томе и јесте смисао "хљеба живота", Христа Господа, који кроз оваплоћење, усељава се у дубине људског бића и бића свијета, и осветљује све силом свога Васкрсења; и све сједињује у једно Тијело, кроз Причешће Његовим св. Даровима, и кроз Његово вјечно присуство у свему што постоји и прима Га.
Хљеб је извор живота а живот гаранција вјечног радовања лику другога, и свјетлост која обасјава и открива свачије лице. Зато и говори за Христа Његов љубљени ученик: "У Њему бјеше живот, и живот бјеше видјело људима" (Јн. 1, 4). Они који примају то истинито Видјело, постају Црква, тј. призвани и сабрани на радосни и вјечни Сабор гледања "лицем к лицу" (уп. 1. Кор. 13, 12). То Видјело све сабира уједно неразориво јединство и све повраћа и чува од заборава. Отуда је и памјат Цркве - жива памјат, и њено Предање - предавање Живота. Литургија је земаљски залог и почетак "као кроз огледало у загонетки" (1. Кор. 13, 12), тог вјечног узајамног гледања и у гледању радовања.
Тај светотајински реализам и живо памћење Цркве, које осјећа "хљеб живота" као тајну Цркве, свете Тајне Цркве као "срце" и "коријен" њених удова, Цркву као Христа и Христа, као вјечно давано јело и пиће онима који га примају, - мудри Никола Кавасила изражава на слиједећи начин: "Црква се означава и открива у тајнама, не као у символима, већ као удови у срцу, и као гране у коријену и, по ријечи Господњој, као лозе у чокоту. Јер међу њима не постоји просто заједница имена или аналогија по сличности, овдје се ради о истовјетности самог предмета. Тајне су крв и тијело Христово, а за Цркву Христову оне су истинито јело и пиће. Причешћујући се њима, Црква их не претвара у људско тијело, као неку другу храну, него се она у њих претвара, пошто побјеђује оно што је боље... Тако, кад би неко могао да види Цркву Христову, у мјери до које је она сједињена с Њим и до које се причешћује Његовим Тијелом, - не би имао ништа друго да види изузев Тијела Господњег".[18] Живо евхаристијско памћење Цркве значи сједињење и заједничарење Божанског Лика са човјечанским и преображење свега што је човјечанско - кроз гледање и општење са божанским Прволиком. На Литургији се открива и даје Бог човјеку, и предаје човјек Богу.
Какав је тај лик, тај Прволик Божији, који се даје човјеку и кога чува то живо евхаристијско памћење Цркве? - Лице Божје које се у Христу открива, сија бескрајним човјекољубљем. То човјекољубље прима на себе цијелог човјека и тиме осветљава и просветљава сво његово биће.
У Христу, међутим, не открива се само Бог него и лик истинитог човјека. Какав он изгледа? - То је човјек који прима и открива се Богу свим својим бићем, и приноси Му на благодарност свега себе и све дарове своје. Његово лице сија бескрајним богољубљем. То је човјек који се литургијско евхаристијски приноси на жртву Богу, заједно са свим што има и што јесте. Зато се и говори на Литургији и чује непрестани призив: "Сами себе и један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо". У том сталном предавању и давању управо се и састоји тајна хришћанског подвига. И као што је наше биће и наш лик - икона Прволика, тако и наш подвиг, начин нашег живота, треба да буде икона бого човјечанског Христовог подвига.
Литургијска мистагогија, свето тајинско увођење и урастање у истински Живот, не само што је свједок Христовог присуства, силом Духа Светога, кроз призив Духа и благовољење Бога Оца, - него је она и изображење Његовог начина живота, Његовог етоса. Њом се, дакле, даје Живот и открива начин задобијања тога Живота. Да би задобили тај Живот, потребно једа живимо пред Њим вјечно присутним, на начин на који је Он живио и живи међу нама. То значи да наш етос, наша нарав, наш начин живота треба да буде реално христоподобан. Бог даје себе самог и цео свијет - на дар човјеку. Човјек приноси себе и примљене дарове као молитву и благодарност Богу. Бог не само што прима човјека и његов дар него га и освећује, обогаћује, Духом својим Светим, претварајући дарове у Тијело своје, и све сабирајући у јединство живота, светости, љубави, заједничарења и вјечне радости и мира.
У том и таквом "задобијању и стицању Христонарави" (св. Игњатије Богоносац), налази се смисао цјелокупног човјековог труда и подвига, тј. смисао његове етике и морала.
Подвижништво, хришћанска етика и наравственост, састоји се у нашем живљењу у Христу, на начин на који је Христос живео у нама и међу нама. Литургија пак је живи свједок и једног и другог. "Угледајте се дакле на Бога", потврђује горе речено св. Апостол, "као вољена дјеца, и живите у љубави као што је и Христос љубио нас, и предао себе за нас принос и жртву Богу на слатки миомир" (Еф. 5, 12).
Ако је тајна божанског двига према човјеку - тајна откривања и давања људима Бога и бескрајног Божјег човјекољубља, то је и духовни двиг и подвиг човјеков, тј. његова аскеза и морал, израз његовог богољубља и човјекољубља; и његовог предавања себе Богу, ради задобијања тог божанског човјекољубља. Суштина Божјег човјекољубља је крст и смрт, ради нас и ради нашег спасења; отуда и срце истинског богоподобног богољубља, такође крст, сараспињање са Христом, подвижничко свлачење са себе "старог човјека", да би се тиме "уништило тијело греховно" (Рим. 6, 6).
За неупућене и отуђене од дубљег себе самог, све ово што говоримо може да изгледа апстрактно и од свакидашње стварности удаљено богословствовање и размишљање. За оне, међутим, који су се хватали у коштац са собом и на опиту доживљавали све димензије свога бића, разапетог између зла и божанске доброте, та борба у човјеку између "тијела греховног" и здраве људске природе, неизбјежни је пратилац свега што се збива у њему, око њега и са њим. Стварно, у човјеку постоји једна стално присутна раздвојеност, неки чудни дуализам његовог бића. Но по православном схватању, ту се не ради о дуализму, прихваћеном по погрешним тумачењима неких философских и религиозних система, између духа и материје, душе и тијела, духовног и материјалног, вјековни библијско отачки опит свједочи да се ту ради о дуализму који постоји управо између тог "тијела греховног" и здраве Богом дароване људске психофизичке природе. "Тијело греховно" је последица обољелости и помрачености здравог "тијела" тварног бића. Као што се на здравом ткиву човјековог организма, кад оболи, развијају патолошке израслине које разарају сам организам, то исто бива и на духовно унутрашњем плану: на срцу које оболи гријехом, израста рак рана и рак ткиво које уништава здравље душе и истискује из ње благодатну свјетлост у којој се види вјечно присутно лице Божије и љубави општи са лицем брата. Без те свјетлости срце и душа огрубе, отврдну и окамене се, и све у њима потања у мрак, добија неприродан изглед.
Јасно је да се хришћанска аскеза, хришћанско схватање људског историјског подвига, не заснива на порицању овостраности и презиру тијела и материје. Метаисторијско есхатон, оностраност, последња стварност, није одрицање историјске овостраности него њена најдубља афирмација и потврда. Последња стварност, есхатон, кроз Христово присуство постаје срце овостраности, њена пунина божанско стваралачко прихватање свијета и литургијска потврда хришћанске укоријењености у свијету, само на једно не пристају: на свијет као гријех, зло, похоту и страст, тј. на болесно стање свијета и бића у њему, на злоупотребу богодароване љепоте тварног бића и његових богодарованих сила. Сав смисао Христовог крста и смрти, И нашег умирања са Христом и сараспињање са Њим, састоји се управо у том радикалном одрицању овог и оваквог "тијела греховног", изатканог изопачењем природног ткива богостворене твари.
Завршни литургијски призив вјернима: "Светиње светима", претпоставља и призива управо на то радикално одрицање и ослобађање од свега несветог и нечистог, кроз труд и подвиг и очишћење. Као такав он се не односи само на Литургију: кроз њу он постаје норма цјелокупног живота. Уништење гријеха, у коме "лежи свијет", и који, рођен од похоте, рађа смрт (уп. Јак. 1, 15), не може доћи механичким путем и у једном моменту: оно захтијева животни подвиг и борбу човјека.
Да Светиња претпоставља подвижничко освећивање оних који је примају, то потврђује и дубока унутрашња узајамност и природна сличност Божјег и људског подвига у Цркви. Јер као што литургијски спомен означава потпуно реално присуство Христа и Његовог из љубави разапетог Тијела, реално присуство Његовог богочовјечанског подвига, то и двиг људске слободе, испољаван кроз покајање, подвиг и сараспињање Христу, треба да буде "распети ерос" (св. Игњатије Богоносац), сараспета љубав. Премудри Апостол то изражава на слиједећи начин: "Oни који су Христови, распеше тијело са страстима и похотама" (Гал 5, 24), или још: "Аја Боже сачувај да се чим другијем хвалим осим крстом Господа нашега Исуса Христа, којијем разапе се мени свијет, и ја свијету" (Гал 6, 14). - Жртвена и састрадална љубав је кроз Христа постала срце свијета и човјека, управо са разлога што је она срце Њега као Бога. Кроз њу и само у њој, остварује се вјечно грљење и заједничарење Бога и Његових створења; само у њој и њоме - присуство Божје значи слободу и пуноћу човјека а не насиље над њим и његово ропство, присуство пак ближњега - постаје извором вјечне радости. У свјетлости ове и овакве жртвене љубави Божје и сопственог жртвоприношења од стране човјека, човјек је у стању да види и да се храни сладошћу лица брата својега; и да схвати једном за свагда, да заиста цео свијет не вреди колико вреди једна душа.
Те и такве љубави ми се причешћујемо на св. Литургији, и учимо се да сав наш живот претварамо и прожимамо таквом љубављу, на исти такав литургијски, што значи -христоподобни начин. Уосталом, смисао свега богослужења и цјелокупног нашег живота, састоји се управо у том саможртвеном приношењу себе и свијета Богу, ради задобијања Христа и Његовог Светог Духа као Хљеба Живота. Литургијско богослужење изгони из човјека и његовог ума и срца, свако празно слово овога свијета, и усељава у њега слово Божије, оваплоћеног Логоса, под видом Његовог еванђелског слова и силе тог слова, Његове врлине, и на крају Њега Самог. На богослужењу престаје да се чује наше нечисто и празно слово: чује се само ријеч Божија и ријеч светитеља Божијих из Божијег слова порођена, и види само Божија врлина и врлина боголиких пријатеља Његових.
Уз то и литургијски пост, који игра тако велику улогу у православној философији живота и у еванђелској антропологији, има за циљ да се и људског тијела дотакне, кроз његово смирење, уздржање и распињање, - иста та жртвена љубав, која изображава жртвено заклање Христове плоти, за живот и спасење свијета. Ако људско тијело жели да се причести и преобрази нетварним божанским силама, нествореном славом и силом Христа васкрслог и да Га види, неопходно је да буде претходно, заједно са душом, и заједничар Христових страдања, кроз уподобљење Његовом смирењу и распећу. Без тог цјелосног уподобљења, наше "воспоминаније", на Литургији и у животу, Христове смрти и Личности, постаје за нас - безживотни обред, а наше причешће св. Тијелом и Крвљу Његовом, бива нам на суд и осуду (1. Кор. 11, 29). Јер "који недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, крив је тијелу и крви Господњој" (1. Кор. 11, 27).
На крају, треба подвући и следећи несумњиви историјски факт: сваки пут када је слабила код људи вјера у реално присуство Христа у Евхаристији, слабио је и умањивао се људски стид пред њим и пред другим људима, слабила је и ишчезавала ревност људи за врлинским животом, нестајао дух покајања и жртвене љубави, тј. дух подвижништва и аскезе. Недостатак вјере у реално присуство Христово и Његовог богочовјечанског подвига и нарави, неминовно повлачи за собом слабљење моралне одговорности код људи, са разлога изгубљеног критерија људских поступака и људског понашања. Од прволика, од узора моралног живљења, од његове узвишености или нискости, зависи и узвишеност или нискост самог тог живљења; разводњеност критеријума моралности, наравствености и подвига, разводњава и уништава и саму наравственост. Губљење критеријума или његово сакаћење, води губљењу осјећања и разликовања моралног и аморалног, добра и зла, врлине и гријеха.
Није дакле случајност да епископ даје новорукоположеном свештенику Тијело Христово као "Залог живота", опомињући га страшним ријечима да ће Бог тај "Залог" тражити од њега на страшном Суду. То је потпуно разумљиво будући да му он преко тог "Залога" предаје сву Цркву. Јер гдје њега нема - ту Цркве нема. Без тога Залога Црква се претвара постепено у свијет; црквени град губи свој центар и постаје световни град, богочовјечанска пуноћа жртвене љубави, губи своју дубину и надомјешћује се тзв. "социјалним" хришћанством. Љубав и врлина таквог хришћанства у суштини се уопште не разликују од ван хришћанске љубави, поникле на било каквом темељу. Она као таква може до извјесног степена да задовољи неке од човјекових потреба, међутим немоћна је да исцијели трагизам људске историјске егзистенције, и даје осмисли.
Радосни сусрет за вјечност између Бога и човјека, човјека и човјека, одиграва се не на таквој површини већ у дубинама освијетљеног и преображеног и од сваког демонског мрака и површности ослобођеног бића. Он је неостварив без еванђелско литургијског личног покајања, преображења и борбе са страстима.
Тај подвиг и духовна борба, да би била истинска, мора бити и лична и саборна, мора да обухвати сво дрво бића од коријена његовог до круне. Људско друштво, није апстрактни појам: оно је збир и сабор реалних личности. Зато је и одговорност према њему и у њему, првјенствено лична одговорност, одговорност свих за све. Ма колико човјек очовјечио своје друштвене структуре, оне никад не могу надомјестити лични подвиг као њихову основну компоненту и животну силу. Јер битијни вапај људског срца није вапај за очовјеченим структурама које му обезбјеђују удобност свакодневног привременог живљења, или задовољење тјелесне глади и потреба: човјек, као што рекосмо, - у свему и иза свега иште и тражи сладост лица другога и вјечну утјеху од његовог гледања и општења са њим. Када безлична "социјална" одговорност замијени лично покајање и постојану борбу против отуђивања себе од себе правог и од других, порађаног из демонско егоистичке самости, тада је врло лако да потребе човјекове постану важније од човјека и да се изгуби осјећање вредновања људи и ствари. То бива онда када човјек изгуби осјећање даје његова коначна и истинска пуноћа лице другога, и осјећање његове незамјенљивости. Поробљен предметима и глађу за њима, човјек замјењује лични сусрет - безличним општењем преко предмета и ствари. И заборављајући да човјек не живи само о хљебу, - купује му или продаје личност и душу за хљеб. Од тог и таквог замјењивања човјека његовим потребама и "хљебом", до револуционарног уништавања милиона људи у име задовољења човјекових потреба - остаје само један корак. Пастернак је добро осјетио ту тајну идолослужења: идол остаје идол, без обзира да ли се ради о крволочном богу Молоху који се нуждава у људској крви, или о још крволочнијој богињи "будућој срећи човјечанства", за коју се жртвују милиони конкретних људских личности, у име апстрактног "срећног човјека" будућности, или осакаћеног и до ужаса суженог човјека садашњости.
Литургија, што значи Црква, што значи Бог и човјек, Богочовјек, тка из саможртвене љубави Христа Бога и христоподобног човјека, вјечну заједницу узајамног радовања и гледања лицем к лицу; последња тајна тог вјечног сабора на Горама радости, није ништа друго до пуноћа историјски и реално доживљене људске свакидашњице, пуноћа у којој ни једна људска суза не може бити изгубљена или заборављена. Она није ништа друго до испуњење свега пуноћом вјечно присутног Христа Господа. Бог и човјек, вријеме и вјечност, твар и звјер, суза дјетиња и људске кости и страдања, све се то још овдје на земљи, литургијски, почиње да сабира у једно и спасава од заборава и уништења, и да постаје Христов миомир. И да пјева у времену литургијску пјесму вјечности и утјехе: "Видјесмо свјетлост истиниту, примисмо Духа небеснога..."
Једном ријечју, човјеку остаје да бира: између саможртвене христоподобне љубави, којој се дарује и открива лице другога као вјечна радост и утјеха, и између жртвовања себе и другога похоти и стварима, што значи - идолима, кроз кога други постаје извор мучења и пакленог време вјечног кошмара. Што значи: човјеку остаје да богослужи или да идолослужи...
Пре него што пређемо на саму тему, треба укратко објаснити шта значи реч катихеза, и шта се под њом подразумевало у древна времена. Реч κατηχήσις (= оглашење, огласити) првобитно је имала смисао било каквог поучавања или саопштавања неке вести живом речју. На основу неких новозаветних места има се утисак да се цео старозаветни закон у то време поимао као поука, катихеза (ср. Рим. 2, 18). Исто тако имамо сведочанства у Новом Завету да се под поуком хришћанима у то време подразумевало не просто поучавање у појединим истинама, него поучавање "путу Господњем" (ср. Д. Ап. 18, 25; Гал. 6, 6) - κατηχουμένος τήν ̉οδόν Κυρίον или целокупном животу Христовом (ср. Лк. 1, 4). То значи да је цео садржај Новог Завета схватан као поука, катихеза. Из таквог схватања развиле су се у првим вековима историје Цркве две врсте катихезе: поука за оглашене, или поука оних који се припремају за просвећење (крштење) и мистагошка катихеза, или поука просвећенима (крштенима) која има за циљ да новопросвећене уведе у дубље тајне вере Христове и савршеније степене живота у Христу. Циљ и једне и друге катихезе је био постепено увођење у догмате вере и просвећивање Речју Божјом, кроз ослобађање верних од лажних учења и лажног живљења, или, по речима св. Климента Александријског, циљ поуке је био: верне "нахранити у Христу духовном храном".
Основно својство катихезе древне Цркве јесте њена органска повезаност са њеним светотајинским и богослужбеним животом. Као што је беседа, као посебни вид поуке, од самог почетка била саставни део Литургије, тако и катихеза уопште: она извире из Светих тајни, особито тајне Просвећења и тајне Евхаристије, и увире у њих. Најбоље сведочанство за то јесу катихезе св. Кирила Јерусалимског, које уствари представљају објашњење тајне Крштења, Миропомазања, и тајне Евхаристије, као и тумачење Символа вере у том истом светотајинском контексту. Свети Амвросије Медиолански у својим Катихезама (дело "О тајнама" и "О сакраментима у VI књига") тумачи исте те тајне и Молитву Господњу. Та органска повезаност древне катихезе са светотајинским и молитвеним Предањем Цркве није случајност: то је просто продужетак апостолског става према поуци и начину поучавања. Данас је утврђено да су многи одељци из апостолских посланица, особито посланица Апостола Павла, били првобитно богослужбене химне, прерасле потом у апостолску поуку. То израстање поуке из "закона вере", и кроз веру и молитвено искуство испробаних Дарова Божијих, претвара је у радосно сведочанство о Истини, виђеној и доживљеној. Отуда њена снага и њена убедљивост.
То што важи за древну катихезу, важи и за црквену поуку кроз векове. О тој њеној вези са богослужењем, тим јединим истинским центром живота заједнице верних, сведоче не само древне катихезе, него и целокупна светоотачка богословска мисао. То између осталог потврђује и црквени типик, који предвиђа поуку одржавану у току богослужења, особито у великопосном периоду.
Ипак, не треба изгубити из вида да је црквена катихеза, као и живот Цркве уопште, пролазила у току времена кроз разна искушења. Основно искушење је била и остала опасност отуђења од њеног целовитог садржаја и укорењености у саборни живот Цркве, укорењености са каквом се сусрећемо у ово апостолско доба, али и касније, код Светих Отаца Цркве. Једно је очевидно из историјског искуства: Правилни или једнострани приступ катихези, увек је зависио од правилног или неправилног става и приступа самој тајни Цркве, и тајни њеног послања у свету. То важи не само за катихезу него и за све остале области црквеног живота. Тако, на пример, кад год се богословска мисао отуђивала од живог и животворног Предања Цркве, постајала је, а кроз њу и катихеза која у многоме од ње зависи, једнострана и рационалистичка (то особито важи за Запад од времена схоластике, али не само за Запад). Некада је опет жеђ за небом и небеским одводила духове у разоваплоћену духовност, тј. у заборав на живот у времену и телу, у неодговорни престанак "искупљивања времена", што се такође одражавало негативно и на катихезу. Кад се дешавало да се послање Цркве ограничи само на земаљско, на решавање тзв. "социјалних проблема" (тенденција веома присутна у новије време), тада је и катихеза, као и целокупна делатност Цркве, губила свој прави садржај, методе и богочовечанску дубину. Догађало се, а и данас се догађа, да дође у душама појединаца, па и читавих поколења, до замрачења и губљења осећања за еванђелско призивање на покајање, спасење и обожење, као Јединог истинског циља хришћанског живота; кроз то је долазило до губљења здравог осећања за истинску меру и критериј врлине и људског подвига уопште. У таквим случајевима се и катихеза враћала површним моралистичким схватањима натуралистичких религија и идеологија, њиховим методима и циљевима.
Временом је дошло и још до једне промене у катихетској настави, која је вероватно један од важних фактора кризе онога што данас називамо веронауком. Ради се наиме о ишчезавању поуке за оглашене, тј. за оне који се припремају за Просвећење (крштење). Главни разлог за то ишчезавање је преовлађивање крштења мале деце и масовна покрштавања у појединим периодима историје Цркве (прво је било за време Константина Великог). Поука додуше није исчезла, пренета је на хришћанску породицу и кума (код крштавања мале деце); у случају масовног покрштавања, Црква се уздала у своје доцније благотворно и преображајно дејство на новокрштене, уз сарадњу са христијанизованим друштвом и државом. Међутим, радикална секуларизација хришћанских држава до које је дошло у новија времена, а кроз то и секуларизација породице и осталих друштвених структура и установа, међу којима и школе, довела је такву црквену катихезу у веома озбиљну кризу. У државама у којима је то било могуће, и док је то било могуће, покушало се да се та криза преброди школском веронауком. Тај тип школске веронауке примљен је у православним земљама са Запада, где се он углавном и оформио, заједно са примањем западног типа модерног школства. Али опште је историјско осећање и сазнање, скоро у свим православним земљама, да тај тип веронауке, катихезе, није донео очекиване резултате. Многи су, можда и несвесно, осећали и осећају да разлог тог неуспеха школске веронауке, веома често чак и њеног негативног дејства, треба тражити у несродности тог типа поуке са самим бићем и духом Православне Цркве.
Ово је послужило као повод да се, скоро у свим помесним Православним Црквама, негде драговољно и плански, а негде спонтано и под притиском околности, као код нас, почне мислити о стварању катихетске наставе при парохијским храмовима. Међутим, као по правилу, то извођење верске поуке по парохијама, вршено је и врши се по узору на школску веронауку. Не улазећи за моменат у разлоге зашто је то тако, једно је чињеница: Тај тип катихезе, или се одвија паралелно са литургијским животом Цркве, понекад и на његову штету, особито кад се веронаука одржава у току литургије, или се осећа као неко туђе "тело" у оквирима парохијске заједнице и њеног "нормалног" ритма, за које веома мало интересовања постоји, како код свештеника тако и код одраслих верника, односно родитеља (тако је барем код нас). Обично се та незаинтересованост објашњава неодговорношћу и немарношћу клира и верника, или, код нас, неким нејасним страхом и застрашеношћу и једних и других. Не искључујући бар делимичну истинитост оба ова објашњења, постављамо питање: Није ли разлог за то ипак дубљи и сложенији? - Није ли тај и такав тип школске катихезе заиста нешто туђе, за исконско самознање и сабрано осећање црквене Пуноће, па отуда и тај неуспех да се он "прикалеми" нормалном ритму парохијског живота, вековима обликованом и коначно, бар у суштинском, уобличеном? То питање се намеће само по себи, поготово данас, када је целокупно школство и васпитање европског типа стављено под знак питања и радикалног преиспитивања (Пример: књига Ивана Илича, Доле школе! и код нас преведена, као и модерни покрети омладине на Западу).
После свих тих промена у црквеној катихези, ми се данас налазимо отприлике пред оваквим стањем: Под притиском демонских сила овога света Црква се све више враћа у положај какав је имала у прва три века, тј. постаје - гоњена Црква, што значи усмерена у правцу оног што је заиста вечно и богочовечно у њој и у чему је њена непобедива снага. Међутим, тај повратак није ни мало лак, чак је и болан, на моменте и трагично крстоносан. На свом историјском путу Црква се облачила у разноврсна руха и користила многоврсним подупирачима ради оваплоћења себе саме у сваку историјску епоху. Ми се налазимо на почетку краја једне од таквих епоха, која се назива обично "константиновском". Без тих историјских руха Црква не може, али увек дође време кад јој она постану сметња, поготово када нису "скројена" према њеном унутарњем расту и димензијама, - препрека за пуно осазнање и сведочење њене саборне Истине.
Шта то значи, примењено конкретно на катихезу? - Навикли вековима да се у васпитању ослањамо на хришћанску породицу, крштеног кума, христијанизовано друштво и државу, као да још нисмо постали довољно свесни да је све мање хришћанских породица, да су све ређи крштени кумови, а друштво, на овај или онај начин, све антицрквеније. То је трагика и породице и кумства и друштва, али истовремено и трагични крст катихезе, која се ослања на подупорње, који су на путу да престану да буду њени, ако већ то нису и престали да буду! То њено ослањање на другог, извор је њене садашње трагичне пасивности и коначно, немоћи. Пример: обраћамо се родитељима да шаљу децу на веронауку. Резултат је: више обећања него деце. Правдају се са заузетошћу деце; ми и они правдамо се страхом од сила овога света, можда и несвесни да је управо то једно од најстрашнијих сведочанстава пораза и удаљења од Онога који победи свет! Дакле, немамо децу, јер немамо породицу или смо на путу да је изгубимо; немамо породицу јер немамо парохију, као живу и животворну заједницу, литургијску и молитвену; немамо опет парохију јер је наша катихеза изгубила свој исконски и свеобухватни динамизам.
А зашто га је изгубила? - Зато што је престала да се огледа и да органски израста из једине непроменљиве и вечне стварности у вечнопроменљивом свету и историји: из Божанствене Литургије. Другим речима, парохија је престала да буде у пракси, или је на многим местима у опасности да престане, оно што је у бити; њена конкретна историјска реалност и делатност као да престаје да буде пројекција и оваплоћење у сваки историјски трен и сваку душу, онога што је она по својој природи и призвању: Тело и Крв Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. Тога једног Тела Господњег и Духа Светог животворног, гладан је човек сваког времена, па и овог нашег, гладан и као појединац и као заједница. Модерни човек и те како осећа да се иза сваке његове глади крије глад за оним што Црква носи у својој Литургији. То Све свето Тело Христа Богочовека, даровано за живот света (Молитва Узношења) и да сви буду једно, као што си ти, Оче у мени и ја у теби (Јн. 17, 21), и Његова Пречасна Крв изливена у жилу куцавицу света, као дар новог живота, дају се у Литургији Цркве, свима гладнима и жеднима.
Ако је то тако, онда шта нам преостаје да радимо? - Шта друго него да се пронађемо у Литургији Цркве, у којој је Црква, кроз све мене и промене, остала оно што је била, и у којој увек изнова постаје оно што треба да буде. Отуда је она и њен саборни етос била и остала мерило целокупног историјског живота и деловања Цркве, а према томе и мерило црквене катихезе. И не само што је Литургија мерило катихезе: она је сама најсавршенија катихеза, која не само што васпитава и просветљује него и пита, храни Хлебом живота. Ето, зашто свака права катихеза мора и треба да буде литургијска катихеза и свако право образовање и васпитање - литургијско васпитање. Само онда када се целокупни светотајински живот и делање Цркве у свету врати Литургији и прожме Литургијом, кад постане Литургија, и по мери тог повратка њој и прожимања њоме, само тада парохија постаје жива молитвена и литургијска заједница, тј. светлост свету и вечни квасац у променљивим историјским структурама живота.
Које су, укратко, главне особине литургијске катихезе? -
1. Литургијска катихеза је црквено-саборна. Кад кажемо: црквено-саборна, исто је као кад би рекли: христолошки усмерена и утемељена катихеза. Зашто? Зато што је Богочовек Христос управо та саборна тајна Цркве. И као што се Литургија врши "у спомен Господа и Спаса нашега Исуса Христа" и објављује Његову смрт и васкрсење "док не дође (1. Кор. 11, 26), постајући тако самим својим чином - најсавршенија катихеза, тако и литургијски утемељена и прожета катихеза - Њега објављује и Њега посведочује, и кроз Њега Свету Тројицу. То је катихеза са распећа и саваскрсења Христу. То сараспињање се односи првенствено на онога који је врши (свештеника), па тек онда онога који слуша и који је прима, саслужујући. У томе се управо и састоји њена саборност; тиме она постаје саборни чин и акт кроз кога долази до саборног сретања и вечног сједињавања и просвећења душа. Само онај који истински прима Његов, Христов, начин живота за свој, попут пророка, апостола и мученика, само тај може задобити Његов ум и миомир и бити Његов истинити сведок. Само такав може из себе изнедрити и изрећи умом Христовим испуњену и преображену и благодаћу Духа Светог посољену реч.
Катихеза је црквено-саборна јер извире из вековног саборног Предања, тј. Предања које носи у себи искуство не једног или два поколења, него свих поколења Цркве. Саборна је и зато што се обраћа, као и Литургија, свима узрастима од детета до старца, и то поштујући достојанство свакога од њих појединачно. За њу је већ мало дете, ако је крштено, пуноправни члан Цркве; од самог момента крштења оно стиче "право гласа" и сва права. На тај начин Црква даје човеку од самог рођења такво достојанство, какво нико други није у стању да му даде. Ње као такве, основни је захтев и позив: "Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо". Као таква литургијска катихеза не "доцира", не уздиже киригму, проповед, изнад и изван вечног оваплоћеног Логоса Божјег, тј. изнад и изван Литургије, односно Цркве, као богочовечанског Тела Христовог. Она само позива, као Апостол: "Дођи и види". Колико се бескрајно поштовања скрива у таквом поштовању слободе свакога, у таквом ненаметљивом литургијском позиву и ставу, поштовања према свима и свакоме! Она није прича, апстрактна реч људска о животу, ма како генијална била, него је призив на заједничко учествовање у Животу, на причешћивање вечним Животом и просвећивање вечном Истином. Као таква она не врши насиље, нити на чулима нити на осећањима, ни над умом ни над вољом. То важи за све што из Литургије израста; важи, на пример, и за музику, која је један од путева и начина литургијског катихизирања. Права литургијска музика не сме никада да загосподари св. Престолом, не сме да потисне, замени или загуши реч или да тиранише слушаоце. Чим се у такву претвори, она постаје антилитургијска. Као таква, додуше, она може да задовољи емоције, али оно што је главно у души, ум, остаје непреображен и непросвећен, при чему и само осећање остаје слепо, а о целовитом васпитном дејству на човекову личност не може бити ни говора. Све што је литургијско само "куца" на врата свих човекових чула и призива их на слободни раст и узраст "у меру раста висине Христове". У контексту са реченим намеће нам се питање: није ли управо у томе разлог што православна свест и подсвест, вековима васпитавана и васпитана таквим етосом литургијске поуке, тако тешко прихвата школску веронауку, пониклу из једног сасвим другачијег етоса? Не треба изгубити из вида чињеницу да је модерна европско америчка школа, као и њој својствена школска веронаука, да су се развиле и настале из онога што би могли назвати не евхаристијским и не литургијским римско-папским учитељством, прераслим од времена ренесансе и реформације у протестантско "доцирање" и обожавање људске речи о Богу, из кога се на крају развило обожавање људске памети уопште, као апсолутног ауторитета. Римско апсолутистичко "учитељство", коме је приписан непогрешиви ауторитет и протестантски субјективизам, са папирнатим "телом" Светог Писма као коначним критеријумом свега, и са својом киригмом о њему, замрачили су собом и потиснули саборно и животворно Тело Богочовека Христа и препречиле путеве слободног урастања у њега и општења и заједништва са Њим. Коначни резултат поуке на таквим начелима утемељене, не може више бити саборно учествовање у Истини и стварно преображавање и просвећивање вечном нествореном Светлошћу. У најбољем случају она као таква може дати спољашње знање о Истини и рационално назирање Светлости. Такве врсте ауторитети на место Истине, подмећу своје идоле и помућене слике Истине, исфабриковане маштовито у тамном вилајету човекове подсвести, али спојене са неугасивом и неуништивом жеђу за Истином. Нелитургичност је основни недостатак катихезе настале на таквим начелима; главно својство ње као такве јесте њена наметљивост и једностраност. Она као по правилу превиђа да је човек целовито биће и да је као такво по природи упућено на целовито васпитање и просвећење, тј. да се он нуждава не само у стицању знања о Истини преко једне или друге врсте посредника, него да му је неопходно непосредно саборно општење са Истином и целовито прожимање њоме, вавек. Модерно ренесансно и постренесансно школство и поучавање је у том погледу учинило корак даље и постало још једностраније. Засновано на људском разуму и чулном искуству, оно се својим вештачким структурама, натуралистичко једностраном усмереношћу и неадекватношћу целосној Истини и целовитости људске природе, претворило у неку врсту полу лажне или лажне "литургије", која се такође "приноси" и даје за "живот света" и за човеково просвећење, при том сакатећи сам тај живот и изгонећи из њега вечног Логоса Божјег, као једини "пут, истину и живот". Једнострано, оно даје знање о природи и њеним законима и донекле помаже човеку да привремено устроји свој живот на земљи и да усклади своје односе са другим људима, али је неспособно да открије словесност (логосност) свега постојећег и да човеку дарује вечно просвећење. Оно приказује животом света оно што у ствари носи у својим недрима, само за себе, и доноси собом самим смрт оно је нешто што храни смртном речју и смртним знањем и што просветљује смртном светлошћу. Што значи: нешто што свему одузима онај смисао који му открива и даје Литургија - евхаристијски смисао и богочовечну (словесну) Пуноћу.
Зато, оно што данас забрињава сваку пробуђену савест православну, није толико недостатак веронауке код нас, у уобичајеном смислу речи. Вековима је нисмо имали, али смо имали народ дубоко прожет Литургијом и њоме просветљен. Оно што данас забрињава то је све мањи број живих литургијских заједница, унутар градских и месних световних заједница, које носе свој тегобни крст и клецају под њим, постајући све мање евхаристијске, и кроз то све немоћније да нам дају и дарују, не само Бога, него кроз то ни другог човека, као вечног брата и сабрата. Засноване само на интересу и потрошњи робе, није случајно што се те заједнице и званично почињу називати "самоуправне интересне заједнице, тј. заједнице засноване у дубини на вучјем самољубљу; света Љубав која "не тражи своје" и која је срце литургијске заједнице, из њих се прогони, понекад и са демонском мржњом, и полако гасне, а са њом и у човеку брат и вечни сабрат. Резултат свега тога? - Тријумф трулежне плоти, као весник демонског узајамног прождирања и самоуништења. Сав трагизам таквих заједница, и разлоге тог трагизма, још давно је видовито описао Апостол Јаков: "Откуда ратови и борбе међу вама? Не долазе ли од ваших похота које, ратују у вашим удима? Жудите - и немате, убијате и завидите - и не можете да постигнете, борите се и војујете, и немате, зато што не иштете; иштете и не добијате, зато што на зао начин иштете, да у својим сластима потрошите" (Јак. 4, 14). У томе и јесте трагизам целокупне европско-америчке модерне цивилизације: у свесној и несвесној тенденцији да причешће Телом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, дарованих "за живот света", замени "причешћивањем" ("где је благо ваше тамо је и срце ваше") мртвим стварима и њиховом похотљивом потрошњом. Управо зато и забрињава ишчезавање живих литургијских заједница из једног света препуног развезаних еолских ветрова. И то болно забрињава, али не "ради нас", јер то "ради нас", које се чује понекад, значи претварање и саме Цркве у демонизовану "интересну заједницу"; забрињава ради судбине самог света, који се у својој помахниталости одриче Живота, присутног у њему кроз Цркву.
2. Литургијска катихеза је молитвено-покајна. Нема праве и здраве речи о Богу, још мање истинског знања о њему, без - покајања. Отуда је свака реч Цркве, особито свака њена литургијско богослужбена реч, натопљена од самог почетка, сузом покајања и прожета покајним духом и молитвом. Ако такав дух не поседује у себи и катихеза, она престаје да буде реч која рађа и препорађа и која истински просвећује и васпитава. Само су велики покајници, тј. људи који су покајањем "купили", како каже преподобни Јован Лествичник, "смирење" и њиме "очистили савест и свест"[19], сазнали праву цену и силу речи, али и њену разорну моћ, као и праву цену ћутања. Стојећи са свештеним трепетом пред светињом речи, никада толико не обесвећеном као у наше време, преподобни Лествичник чак сматра да ономе "који плаче (покајнику) не приличи богословље". Јер како, каже он позивајући се на пророка Давида, "како да запевам песму Господњу у земљи туђој" (Пс. 136, 4), тј. како да радосно сведочим и говорим о Богу, обузет страшћу?[20] Зато, све древне катихезе почињу са покајањем.
3. Литургијска катихеза је библијска. Богослужење, а посебно света Литургија, није ништа друго него Библија препевана у молитву. За Литургију је Библија - њена Књига, тј. књига Цркве. Она је сама по себи њено живо и делотворно тумачење, надахнуто истим Духом као и она. Кроз Литургију Библија престаје да буде неки окамењени символ прошлости преко кога се Бог открио својим изабраницима једном за свагда у нека прадавна времена: она на њој постаје жива и доживљена стварност, која сваки пут изнова, кроз улазак Еванђеља на Входу и његово тумачење открива и радосно сведочи, вечно присутног Христа, силом Духа Светога, и наше заједничарење с Њим и причешће Њиме. Само таквом стварношћу прожета катихеза, постаје - истинска катихеза, тј. чудотворна реч која преображава и препорађа, а не само даје празно знање. Знати Свето Писмо на литургијски начин, значи истински га познавати, и кроз то на прави начин га тумачити.
4. Литургијска катихеза је светоотачко-богословска. Светоотачко богословље је дошло до свог врхунца у богослужбеном и литургијском богомислију. Оно је најздравији плод душе боговидаца; најлепшу реч која се зачела и родила у њима из сусрета са Богом они су претворили у молитву. Православно богословље (истине вере, догматика) и православна нарав (етос, етика) и налазе се унутар богослужења у свом органском контексту: откривају се ту као свете тајне и свете врлине живота, а не као апстрактни беживотни објективизовани мисаоно-етички системи. У таквом и само у таквом контексту и права катихеза открива истине вере и живота. Открива их и саопштава, не на апстрактни рационалистички начин, него увек на светоотачки начин: у органској повезаности са самим животом Цркве и са потребама света сваке поједине епохе и кроз општење са самим Извором сваке свете истине и сваке свете врлине и тајне.
5. Литургијска катихеза је динамично-активна. Литургија и богослужење уопште не знају за пасивне посматраче. Литургија је дело Божје, али истовремено и дело свих сабраних у литургијску заједницу, тј. дело народа Божјег, не појединца, ма ко он био. Она се не "посматра", у њој се учествује свим бићем. То што важи за Литургију важи и за целокупни живот Цркве и деловање. Да би дошло до обнове тог активног учешћа свих чланова у животу литургијске заједнице, неопходно је вратити лаицима, народу Божјем, оно што му по природи ствари припада: заједничко одговарање, певање, читање, народни језик. А да би до тога могло доћи треба првенствено обновити динамичну и свеобухватну катихезу првих векова. Црква је просветљивала и васпитавала сваким својим делом и светотајинским чином и свим оним што му је претходило и следило. Зато је онај који се удостојавао њене литургијске заједнице био живо чедо Божје а не пасивно мртворођенче прибројано црквеној заједници на неки магијски начин. Довољно је прочитати само катихезе св. Кирила Јерусалимског па да се схвати са каквим страхом и трепетом је Црква приступала свакој оглашеној души и колико бриге је водила о томе да не "баца Светиње псима". Света тајна нити је "обичај" нити магијски чин. Она тражи апсолутно слободне људе, који са пуном одговорношћу и сазнањем пристају на радикално преумљење и промену начина живота као и на свецелосно предавање Христу Богу. Богу не требају мртваци, Он оставља мртвима да сахрањују мртве (ср. Мт. 8, 22) боравећи у друштву "малог стада" живих, тј. оних који прихватају Његов живот за свој живот.
Да ли ми, савремени свештенослужитељи рађамо такву децу преко светих тајни и целокупног чина Цркве, ми који смо савремени "икономи", домостројитељи тајни Божјих? (ср. 1 Петр. 4, 10). Ако рађамо, зашто су нам онда цркве празне? Да не важи ту онда она тужна реч светог Владике Николаја: "празне душе па празне и цркве"?! - Зар са нама и у нама није исти онај Бог који је био са нашим Оцима, и Његова непобедива сила, и зар овај свет није исти онај свет који "у злу лежи" и тада и сада? - Без сумње, што се тога тиче, све је исто. Није само исто - снага наше вере и духовног труда и горења. Ако би наша савремена катихеза могла символички да се изобрази онда нема бољег символа за њу од начина на који крштавамо, не само децу него и одрасле: са мало воде обавимо чин, често пута ни одело им не свлачећи. То је мање више сав труд који уложимо да би једна душа била рођена "водом и Духом", труд који није у стању да опере ни прљавштину тела, а камо ли душе. Не чудимо се онда што нас има тако много недокрштених и мртворођених.
6. Литургијска катихеза је иконична. Богослужење и као реч, и као икона, и као храм, и као покрет богослужитеља, и као сећање на целокупни домострој спасења, и као Божији Дарови - "Предобрасци" будућих добара - све је сликовито, иконично, васпитава сва чула, и преко икона узводи душу, икону Божју - Првообразу, чинећи је христоподобном и христоносном. Употреба слике у катихези има очевидно онтолошки и догматски основ. Само, не било какве слике: само она слика, икона која одражава у себи, колико је то могуће, богочовечанску тајну Литургије, тј. тајну оваплоћеног Логоса Божјег, може бити употребљена за наставу и насликана у храму у коме се сабира литургијска заједница верних. Ренесансна религиозна уметност сакати ту тајну, зато не може бити употребљена у катихези - због сакаћења душе и умова. Значи, дакле, даје метод очигледне наставе једно од основних својстава литургијске катихезе; у томе лежи њена вечна савременост.
7. Литургијска катихеза је практично теоријска. Литургија је дела Божје али и дело народа, она је пракса али и богоопштење и боговиђење, созерцање Божје тајне ("видесмо светлост истиниту, примисмо Духа небеснога"). Јединство тако схваћене праксе и теорије (созерцање тајне), основније предуслов успеха катихезе и васпитања уопште. Ми често пута заборављамо кад устајемо против "теорије", борећи се за "праксу", да је правилно схваћена теорија уствари боговиђење, без кога је пракса слепа и осуђена да заувек остане слепа. Теорија, богосозерцање је врхунски домет човековог усавршавања и богоопштења, дарован човеку. Ако је та реч временом ван Цркве изгубила своје првобитно и изворно значење, ми у Цркви, не смемо допустити раздвајање онога што је по својој природи једносуштно, тј. не смемо одвајати праксу, која је узвођење теорији, боговиђењу, од теорије, којом се пракса проверава и која је њена вечита сигурност и осмишљеност.
Литургијска катихеза, поука, је практична, зато што Литургија чије је она својство и свеобухватно зрачење, практично ангажује собом и својим духом целог човека. Она је сама по себи пракса, дело и као таква подстиче и покреће на дело и на непрестану динамичност човека у свим околностима живота, у сваком времену и на сваком месту. Повезан са теоријом тај динамизам се усмерава и осмишљује, а сама теорија се оваплоћује у конкретни историјски живот она се посведочује као Истина и открива као путоказ и коначни циљ живота. Литургија је сва заснована на богоопштењу и сва усмерена на још присније причешћивање Христом у невечерњем Царству Његовом. Управо том својом усмереношћу она прожима динамизам праксе, просвећује га и открива му његову логосност и словесност. А то значи: живот у времену и простору она осветљује и испуњује вечном Пуноћом. Та обједињеност праксе и теорије у Литургији и литургијској катихези показује да литургијско образовање ангажује собом целог човека, све његове психофизичке моћи и да никад не препушта човека, ни у времену ни у вечности, ономе што би могли назвати - слепом праксом и јаловом теоријом, или још боље: демонском динамизму и активизму и лажној истини.
8. И на крају да подвучемо да је литургијска катихеза сталнообразујућа. А то значи: она се тиче свих узраста и примењује на све моменте човековог живота. Литургијско сећање на "Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа" и кроз њега Његово оприсутнивање све присније и дубље у нама, врши се непрестано, не може имати краја ни завршетка. Јер што нам је он ближи, то је и потреба за Њим већа а Његова тајна све неисцрпнија и милија. Он је неисцрпан, Његова тајна бездана, а човекове моћи за усавршавање безграничне, Њиме и Његовим даром.
Основни захтев литургијског вечно понављаног чина јесте: "Опет и опет Господу се помолимо", опет и опет: "ниспошљи Духа Светога на нас и на ове Свете Дарове". Што значи:
Божјем даривању нема краја, а човеку у усавршавању и образовању нема починка. Он је по природи биће које стално призива Пуноћу, тј. епиклетичко биће; стално призива и чезне за Пуноћом и савршенством јер је биће пријемчиво за Пуноћу и божанско савршенство. Та епиклетичност се утемељује, с једне стране, на човековом несавршенству и захтеву његовог бића за савршенством, а с друге стране, на неисцрпности тајне Божије и Божијег просвећења, о коме Литургија учи и у које се труди да уведе човека.
У Цркви су сви учесници и то до краја живота. Управо је Литургија и њен дух оно што нам најбоље показује и доказује да заиста у Цркви постоји само један Учитељ: Господ Христос. Сви остали, било да се уче или уче друге, у ствари су само ученици, и то кроз цео живот, до последњег даха живота. И опет да се вратимо на оно о чему смо говорили кад је било речи о црквено саборном карактеру литургијске катихезе: то учење није доцирање нити апсолутистичко манипулисање са човековом личношћу, кроз коришћење његове несавршености и подређености другима, односно упућености на друге, у разним фазама његовог живота и узраста. То је заједничко и слободно урастање у Тајну, стално саборно узрастање и просвећивање. Онај који учи друге, има само улогу мистагога, тј. уводитеља у тајну, у коју уводи по мери своје уведености у њу: да би могао друге уводити, он непрестано уводи самог себе. Никад није довољно "учен" да би могао бити само учитељ. Успех његовог учитељства зависи првенствено од развијености код њега духа и жара учеништва. Зато није нимало случајност што се Литургија назива "мистагогија", тј. увођење у тајну, и што је најсавршенији вид катихезе - мистагошка катихеза, тј. поука која открива, објашњава и тумачи неизрециву Тајну, тиме што саборно и непрестано образује њоме и уводи у њу, дарујући је, али не просто као рационално знање, него као све присније и целовитије општење са Пуноћом живота, Оцем Сином и Духом Светим, Тројицом једносушном и животворном.
Живот Цркве, а она је - Богочовек Христос продужен, силом присуства Духа Светог, кроз векове, почива на једној непроменљивој истини. Та истина гласи: Добро које се не учини на добар начин, није добро (Св. Симеон Нови Богослов). То основно начело црквеног живота, начело је и неизменљиви став и њене историјске мисије у свету. С једне стране, сваком разумном бићу јасно је и очевидно: Без познања Истине и Добра, човек не може бити ни постати прави човек. Но, с друге стране, није довољно просто познање Истине и Добра. Истина и Добро треба да буду преточени у човеков свакидашњи живот, лични и друштвени, и за то је неопходно пронаћи прави метод, који ће увести у преобликовање живота, кроз оваплоћење у њега свега онога што је добро и истинито. Само кроз правилан приступ и однос према Истини, Истина ослобађа; само оно Добро које се твори на добар начин - остаје Добро и постаје истинска преображајна сила човеково гледања и живљења, оплођујући га и испуњавајући вечним и неодузимљивим садржајима и вредностима.
Ово је био и остао главни разлог што је за Цркву и њено вековно искуство питање метода, тј. питање начина преношења на друге тајни вере и живота по Христу (и кроз то остваривања њеног историјског призвања и мисије), било не просто техничко или знанствено питање и проблем. Питање метода је за њу било и остало неодвојиво од саме Истине. Метод и из њега развијена методика, условљен је самом Истином, она га уствари и обликује како својим садржајем тако и својим дејством. Слободно можемо рећи: метод је својство Истине. Сама реч "методос" (Μέθοδος) по свом етимолошком значењу указује на метод као на "сапутника", односно - као на пут који води Истини (μετά +`οδός). Истини се не може стићи било каквим путем: њој се допире и до ње се може доћи само оним путем који је њој сагласан, који је њоме обасјан и осветљен и испуњен. Кад би Истина била ствар или апстрактна идеја, онда би пут њој зависио од човека као субјекта и његове вештине да јој се приближи; она би пасивно чекала да он дође до ње, остајући неделатна и неделотворна. Тајни вере, међутим, и дубљем искуству и благодатном прозрењу, Истина се открива као жива и живоносно лична стварност, као свепрожимајућа Личност. Као таква она се открива или скрива, слободно се дарује као сила, мудрост и светлост или постаје недоступна и недодирљива. Дарујући се и откривајући се она оним чиме се подарила и открила узводи себи и приводи себи обога чиме се подарила и открила и оно чему се подарила и открила. На тај начин постаје "сапутник" на путу њој, боље речено - постаје сам пут и путоказ. У њеној светлости се откривају прави путеви њој - недоступној; она као Светлост постаје непогрешиви пут за ноге истиноискатеља и богоискатеља. Отуда, сви путеви који њој воде и узводе, њој се прилагођавају и њоме осветљавају, никако обратно. Зато ни метод не сме ни у ком случају бити схваћен као аутономни човеков покушај и његов субјективни двиг до Истине: Истини се прилази уз њену помоћ, у заједници са њом, кроз непосредно општење са њом. Само она Истина која се слободно даје, ослобађа; само онај пут који поштује слободу Истине - води и узводи њеној неисцрпној Тајни. Само она Истина која је безгранична, ослобађа од граница и дарује истинску слободу ограниченом човеку и свету. Истину подредити својој "аутономији" и својим људским световним методама значи протерати је из себе и извршити насиље над њом, остати без ње и осудити себе на вечно робовање својој ограничености и неминовностима тварног света око себе и његовим стихијама.
Са овог разлога неприхватљиво је схватање, западног (мање више римокатоличког) порекла, по коме је могуће пуно или делимично прилагођавање садржаја откривене Истине, било каквим (новим) световним методама. То схватање једноставног преношења световних метода у црквену методику и прилагођавање садржаја Откривења тако примљеном методу, води у суштини безбожном обезчовечујућем начелу које гласи: Циљ оправдава средство. Исто тако неприхватљиво је и схватање (својствено протестантизму) засновано на учењу о предестинацији и из њега насталом антрополошком песимизму, по коме је човек немоћан да било шта учини својим напором и методама у досезању до Истине и задобијању спасења. По таквом схватању Истина се не постиже кроз сарадњу Бога и човека, она се намеће и пасивно прима. Метод је аутономни људски труд и покушај независан од саме Истине, зато и променљив и релативан. Као што овом супротно схватање пасивизира Истину, гледајући на њу као на пасивни објект и приписујући човеку као субјекту сав динамизам, ово схватање пасивизира човека, лишавајући га и поричући његов богодани динамизам и дар радосне сарадње са Истином. И једно пак и друго схватање почивају у дубинама на изгубљеном или недовољно стеченом осећању могућности и опитне стварности присног односа и општења између Бога и човека, човека и Истине.
За изворно еванђелско схватање, опитно потврђено и проверено вековним искуством Цркве, питање метода и црквене методике, као и питање односа између Истине и начина којим се она прима и предаје, решено је једном за свагда речима самог Господа Христа које гласе: "Ја сам пут, истина и живот" (Јн. 14, 6). Њима Христос посведочује себе не само као Истину и Живот него и као једини истински Пут којим се долази до Истине и задобија пуноћа Живота. Пут, истина и живот су у њему једна и једносушна стварност, троједна нераздељива тајна. Шта се подразумева под Христом као "путем"? Он као "пут" означава и представља начин Његовог живљења међу нама и за нас, Његово богочовечанско дело, Његову богочовечанску праксу и начин на који је она остварена, и остваривши се - остала за свагда присутна у нама и међу нама, као наша мера, пут и путоказ. Усвајајући тај његов начин живљења ми проналазимо Пут којим, и једино њиме, можемо доћи Оцу (ср. Јн. 14, 6). И као што је Он, као Истина, провера сваке истине, исто тако је исти Он, као Пут, односно као начин живота и метод, унутарња мера и провера целокупног људског понашања, живљења и делања, као и саме методике тога делања. Истина која је у њему откривена и њиме постала видљива и опипљива, по својој природи је богочовечанска Истина: Истина о правом Богу и правом човеку, тј. о Богочовеку. То значи опет да се у њему не открива само тајна скривеног Бога него и тајна света и његовог смисла у времену и у вечности. Тако су те две тајне у њему једном за свагда сједињене у двоједну нераздељиву тајну, богочовечанску тајну. У њему се открива де само начин на који Бог постаје човек и улази у свет, него и начин на који човек постаје прави човек, тј. Бог по благодати. Тако, као што је Истина у њему откривена, богочовечанска Истина, исто тако су и пут и методика пута који њој води -богочовечански. Начин на који се Он прославио славом коју је имао у Оцу од искони, постао је од времена његовог оваплоћена начин нашег прослављања у Богу.
Из овога постаје очевидно да све оно што није христолико и христоносно, све оно што је одвојено или што се одвојило од Христа, што би желело да буде или је постало "аутономно", све што није њиме испуњено и што не стреми њему, престаје да буде право и истинско и као такво - немоћно је да обликује прави људски лик и да постане темељ и путоказ истинском животу. Све је позвано да се охристови и ухристови, да се обогочовечи и убогочовечи, и тек онда кад постане такво, налази свој пут и постаје пут и правило живота.
На који начин се Христос прославио и на који начин живи Он као Богочовек међу нама? Начин његовог живота међу нама и откривења његове славе посведочује нам Јованово Еванђеље: "Логос постаде тело и настани се у нама, и видесмо славу његову, славу као Јединородног од Оца, пун благодати и истине" (Јн. 1, 14). Из овог сведочења се види да се Бог не открива као неки апстрактни пут и начин живота, него као у нама присутна и делатна богочовечанска стварност, као пуноћа благодати и истине, као видљиви и опипљиви пут. Он као "Пут" је пут "правде и мира" (Мт. 21, 32) (Лк. 1, 79), "уски пут" (Мт. 3, 14); његови путеви, којима треба ићи, јесу "путеви живота" (Јн. 14, 4), његов пут "прави пут" (2 Петр. 2, 15), "пут истине" (2 Петр. 2, 2). Њега је Бог Отац "прославио и опет ће га прославити" (Јн. 12, 28). Он се открива и дарује као живот и тај живот постаје светлост људима, "и светлост светли у тами и тама је не обузе" (Јн. 1, 5). Њему дарована заповест за нас и њиме нама подарена "заповест је живота вечнога" (Јн. 12, 49). Све док Он живи међу нама и у нама, и ми ћемо живети (ср. Јн. 14, 19), а он међу нама и са нама живи - вечно.
Он живи међу нама и у нама, и видљив је за нас, као Црква. И као што је Он "Пут", тако се већ у Делима Апостолским и Црква његова и његово учење такође називају "путем". То је "пут" коме се припада (Д. ап. 19, 5) и који је као и Он прогоњен (Д. ап. 22, 4 ), који се упознаје "тачније" и којим се ходи (14, 6; 9, 22), који ће бити клеветан (2 Пет. 2, 2), који се припрема (Лк. 1, 76; Мт. 11, 10), "пут светих" (Јевр. 9, 8). Истоветан са њим вечно присутним То је блиски живи пут", који нам је Он подарио и отворио "завесом" тј. телом својим -Црквом (Јевр. 10, 20). Дакле, као што је Он Пут, тако је и Црква његова, као његово богочовечанско Тело - исти тај Пут, јер у суштини она је истоветна са њим, као што је истоветан и његов начин живљења и богочовечанског делања - са њеним начином живљења и делања."
Црква као богочовечанска Заједница и као Пут, живи и блиски, јесте "пут светих", који се тек онда открио у потпуности када се открио и јавио Дух Свети (Јевр. 9, 8). Дух Свети је онај "који уводи у сваку истину", тј. који открива тајну правог Пута који води и у води у живот вечни. Овај значај Духа Светог и његовог "увођења у сваку истину" друга је изузетно важна компонента за схватање и проналажење истинског метода и развијање праве методике Цркве ради што успешнијег остварења њене мисије у свету. Само човек озарен Духом светим у стању је не само да пронађе истину него и да открије прави начин и пут којим се долази до Истине. Човек је призван да буде радосни сарадник Духа Светог и његов прималаc, он не измишља методе, оне се дају и откривају његовој динамичкој слободи у Христу Исусу, дејством Духа Светог. Управо на тој тајанственој сарадњи људске слободе и благодатног дејства Духа Светог развијала се кроз векове црквена методика и остваривала мисија Цркве у свету, у историјском времену и простору. Синергизам људске слободе и Духа Светог вековно је начело црквеног живљења и историјског деловања.
Из реченог следи закључак да од саме Истине и од степена колико је она постала део нас самих зависи и метод начин на који ћемо предати другоме Истину и открити му путеве савршеном животу. Само онај који доживи Христа као "блиски и живи пут" и који се испуни силом Духа Светог у стању је да води друге путевима правде Божје и спасења.
Ко је у историји најнепосредније доживео Христа као "блиски и живи пут"? То су првенствено и изнад свега били свети људи Божји. Зато се Пут који је Христос, и његово Тело - Црква, с правом назива - "пут светих". Они су најбољи и једини истински "наставници и учитељи пута који води у живот" (како се пева у тропару једног од њих - Светог Саве Српског) управо стога што је тај Пут постао једном за свагда унутарња покретачка сила њиховог бића и личности, светлост ума и срца њиховог и путоказ стопама њиховим. Тако се богочовечански и духоносни метод и методика Цркве откривају и показују и као светитељски метод и методика. Значи: методика Цркве је методика Светих, а метод Светих је метод угледања на Христа и на његове Апостоле ("угледајте се на мене као ја на Христа" - позива Апостол Павле). То је метод безрезервног идења за Христом и хођења његовим светим путем ("ко ходи за мном неће ходити по тами, него ће имати светлост живота", Јн. 8, 12), "заједно са свима светима". То идење за њим је уствари живљење у Христу и сагласно Христу.
Идење за Христом "заједно са свима светима" указује на то да је метод Цркве по својој природи - саборни метод, а њена методика - саборна методика. То значи: метод Цркве није резултат индивидуалног домишљања појединаца него саборног доживљавања једне и исте свеобухватне и неисцрпне Истине. Црква учи и васпитава не само речју и проповеђу својих проповедника. Она учи и васпитава свим својим богочовечанским бићем и целим богатством свог саборног Предања и историјског светитељско исповедничког опита и доживљаја Христа. Многовековно искуство светих Божјих људи, његово целосно усвајање и коришћење, најбоља је гаранција исправности метода на том искуству заснованог и пута Црквом проповеданог и посведочаваног. Тај метод може пронаћи само онај који живи, мисли, дише саборним Предањем и животом Цркве. Онај пак који постигне такав степен духовног савршенства да мисли, живи и дише саборним светитељским Предањем и животом Цркве, и сам постаје "правило вере" и сигурни учитељ пута који води у живот вечни. Такви су били и остали свети Божји људи преко којих се на најбољи могући начин остваривала и остварује мисија Цркве, како за време њиховог живота тако и после њихове смрти. Обликовани и озарени Истином за живота они зраче њоме и привлаче и у животу и у смрти: светим примером, врлинама, делима и светим моштима. Отуда су Житија светих била и остала неисцрпна ризница у којој се могу наћи не само животописи њихових светих надахњујућих ликова него и безбројни примери начина њиховог поступања и понашања у најразличитијим условима и околностима и временским периодима као и благодатни методи њиховог сопственог духовног узрастања и руковођења других путевима спасења. И као што су Житија светих органски продужетак Дела апостолских и осталих старозаветних и новозаветних свештених списа (о. Јустин Поповић) тако је и светитељска саборна методика органски продужетак методике Пророка и Апостола.
Црква је по својој природи непрекинути и непрекидни раст истог живота и исте вере; зато је у њој све саборно, зато се у њој сви уче непрестано и сви сарађују на спасењу и преображењу свих. Ово непрестано учење у Цркви и усавршавање заједницом и у заједници са свима светима, од искони поживевшим до данашњег дана, основно је правило и програм живота Цркве и њене мисије. Оно је и јединствени пут задобијања пуноће Истине и Живота, откривеним и подареним у Христу Исусу. Саборни карактер те црквене методике између осталог огледа се и у томе што се она не ограничава само на један период живота или на поучавање само једног узраста (на пример, деце). Она собом обухвата начине поучавања сваког верника од рођења до његове смрти. Човек је биолошки посматрано дете само у једном узрасту, духовно пак гледано он је "дете Божје" у свим својим узрастима и као такав призван је на непрестани раст у безграничну меру "раста висине Христове". Отуда се мисија Цркве састоји управо у томе да отвори човека за те и такве његове вечне хоризонте, на начелима саборног узрастања у Христу.
На ту потребу непрекидног образовања и узрастања у вери, врлинама, и христоликом животу, као и на саборни карактер тог узрастања, указује на најочевиднији начин годишњи круг црквеног богослужења. Годишњи богослужбени круг је призив на стално и поновно ("опет и опет") доживљавање истина вере и урастање, и то све дубље, у једну и исту али и неисцрпну тајну Христа Богочовека и живљења по Христу. Богослужење је дисање Цркве, њено саборно и сабирно неуништиво памћење. Са тајном Евхаристије у свом средишту, оно је оприсутњење живог Христа у животу човека и света и тиме стварно освећивање и преображавање творевине и времена. Као такво оно се показује као "блиски и живи пут" Истини, као начин и средство непосредног и присног општења са њом.
"Богослужење као дисање Цркве и као њено саборно памћење било је одувек од изузетног значаја за остваривање црквене мисије у свету. То показује да је православна методика имала одувек литургијски карактер. Оно је било и остало незаменљива, у животу Цркве непрекидно присутна благодатна школа и то вечно нова школа. У њој се не васпитава само човеков ум, стицањем знања, као што је то био и углавном остао случај европске школе, у њеним разним издањима. Оно образује целог човека, било као појединца било као заједницу. Зато није чудо што је у току целе историје, на почетку и на крају сваке црквене мисије (било у односу на оне који су унутар ње, било у односу на оне који су тек призвани да уђу у њено спасоносно заједништво) стајало богослужбено, евхаристијско сабрање. Богослужење по самој својој природи поседује у себи вечно обнављајућу силу, садржећи у себи незастариве методе човековог преображаја. Његова суштина је молитва, а за молитву је с правом речено даје она, нарочито кад је литургијска, најделикатнији васпитач ума, срца и целе личности као и "једини метод суштаственог себепознања" (о. Јустин Поповић).
Ако је молитва садржај и стални пратилац црквеног живота у свим његовим појавама, а црквена методика кроз то - молитвена методика, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија. Молитвеност као унутарње својство је управо оно по чему се црквена методика разликује од сваке друге методике и по чему се црквена мисија у свету разликује од сваке друге мисије и начина обављања те мисије. Молитвеношћу Црква не само што обликује и препорађа и просвећује вечном светлошћу људе и заједнице него ствара и нову молитвену културу. И сама реч "култура" посведочује њену органску везаност за "култус", тј. за богослужење и молитву. Зато није чудо да је све што је велико и истински вредно у свим областима људске културе везано за култ и утемељено на молитви. Историја нам јасно и очевидно сведочи: не молитвена култура се увек, пре или касније, показивала културом без даха и духа, без истинске дубине, површна, једнострана и као таква - лажна. То што важи за културу уопште важи такође и за немолитвену просвету, немолитвену етику, једном речју, за сваки људски труд и дело без изузетка. Зашто је то тако? Зато што једино молитвени подвиг у стању је да открије најскривеније дубине људског бића и да сабере све људске моћи у један јединствени двиг према Вечноме, откривајући тако и неизрециве дубине Вечног и омогућујући Вечном, отвореношћу човека и отварањем, да га оно собом оплоди, пробуди, уздигне и преобрази, преображавајући, кроз њега и у њему, и овековечујући - време, твар и његова дела.
Молитва је призив (ὲπίκλησς) Духу Светом животворном да дође и да се усели у нас, да собом освети и просвети нас и наша дела и наше дарове, наше заједничко време и заједничку вечност. То пак значи да се црквена методика и мисија Цркве заснивају и остварују своје циљеве епиклетичко благодатним методом. Тај метод нити је само божански нити само човечји, него је, како по својој најдубљој природи, битијно, тако и по својој конкретној примени на људску и космичку свакидашњицу, практично, то јест у примењивању на стварност - богочовечански метод. На том и таквом епиклетичко благодатном методу почива не само историјска мисија Цркве, него и сама Црква, као свеобухватни богочовечански организам. Уколико је више био присутан тај метод у животу Цркве и њених посленика, утолико је и њена историјска мисија бивала ефикаснија, односно - утолико је Црква била присутнија и делотворнија у животу човека и света. И обратно: уколико мање је тај метод примењиван утолико је црквена мисија била неефикаснија и њено присуство нераспознатљивије и неделотворније на живот човека и света. Епиклетичко благодатни метод је знак распознавања црквене методике и њеног стварног присуства. Његовим слабљењем јача у Цркви примена метода овога света, метода створених од човека и по човеку, а то неминовно води и одводи њеном постепеном али сигурном посветовњачењу и претварању у једну од многобројних идеолошко друштвених организација овога света, затворених за вечну Истину и њен неуништиви и чудесни сјај. Применом, међутим, таквих метода Црква неће бити у стању да оствари своју мисију у свету: истинско спасење и преображење човека и целе творевине.
Литургијско молитвеној методици Цркве својствен је, поред епиклетичког и мистагошки метод. Мистагошки метод има свој библијски корен. Бог постепено открива своју вечну тајну и уводи у њу. Он се открива, сагласно човековим моћима и пријемчивости, све јаснијим и све дубљим богојављењима, почевши са Законом и Пророцима па продуживши преко јављања и оваплоћења Јединородног Сина и слања Духа Светога, који уводи у сваку истину, откривајући је на још дубљи и савршенији начин и припремајући човека на гледање Бога "лицем к лицу" у вечности и за још присније општење са Христом "у невечерњем Царству његовом".
Овај мистагошки метод је веома много примењиван у првим рано хришћанским вековима мисије Цркве. Нарочито је дошао до израза у установи катихумената и тзв. "тајне дисциплине": катихуменат је служио као припрема за постепено увођење просвећених, односно крштених, у дубље тајне вере и то не само преко мистагошких катихеза него преко целокупног црквеног стила и начина живота, мишљења и понашања. Само устројство Литургије и до данас је живи сведок тог неизбрисивог мистагошког карактера црквене методике. Устројство Литургије изражава собом унутарње устројство саме Цркве и њеног духа. Литургија оприсутњује на мистагошки начин, у сваком новом временском трену, сав Божији Домострој спасења, почињући са старозаветним пред указањима и "сенком", дајући стварност Тела и Крви Христове, али и откривајући заједништво и једног и другог као предукус будућих вечних добара.
Сви опитни носиоци црквеног духа кроз векове примењивали су овај литургијски у тајну уводећи метод на свакидашњи живот, то јест на проповедање Еванђеља и на његово оваплоћивање у живот појединаца, почињући са "млечном" и постепено идући ка "тврдој" храни. Тако је овај у тајну уводећи (мистагошки) метод органски повезан са практичном страном човековог живота. Основно начело те практичне стране, која никад није само сврха, гласи: "Праксом се узлази до боговиђења, созерцања боготајне". Ово начело је незаменљиви метод, предуслов и пут истинског узрастања, сазревања и просвећења. Праксом Истина постаје потка свакидашњег живота и његова провера, откривајући се истовремено у самом свом оприсутњењу као нешто надумно и недостижно и неизрециво. Као таквом, мистагошком методу је својствена очевидност и опипљивост али се истовремено њиме развија све више и више живо и опитно сазнање о недоступности и неизрецивости тајне. Управо је то и најбољи начин остваривања црквене мисије у свету: преко опипљивог, реалног живота и стварности, преко конкретне праксе и у самој пракси, налазити дубљу реалност и узлазити њој, као неким степеницама; преко видљивог и у видљивом, преко његовог истинског доживљаја и преко откривања његовог смисла - откривати невидљиво, у његовим дубинама скривено и запретано, и с оне стране његових дубина...
У вези са тим треба истаћи и још једно својство литургијске методике које је такође веома важно за остваривање мисије Цркве, за њено допирање до човековог ума и срца, за човеков истински преображај и узрастање. Литургијски живот се служи наиме иконичним методом, који може бити назван и символичко-типолошки. Богослужење никад не даје, као уосталом ни Библија, рационално дефинисане и формулисане истине. Језик Откривења и Литургије, а отуда и језик Цркве - језик је икона, символа, образа, слика. Он је свестан тога да собом изражава - неизразиво, да је ризница Несместивог. Зато, избегавајући да разумски обухвати и дефинише оно што је по самој природи необухвативо, труди се истовремено да преко трезвоумних символа, образа и слика, учини доступним доживљају и видљивом сабирном и саборном оку срца - чудо невиђено Божје тајне. Стога није чудо што тај језик увек има у себи нечега свештенога и сликовитога, боље рећи крилатога. Но, и поред све своје раскошности и надахнутости, он никада није језик романтичне маштовитости нити небулозне замршености. У њему је све јасно и просто, непосредно и трезвоумно, али истовремено узвишено. У њемује спојена детиња простота са неисцрпном мудрошћу; он наместо да затвара, све више собом отвара хоризонте и видике човековом уму, срцу и бићу. Он ненаметљиво води од сенки - сликама (иконама), од слика - стварности, и кроз сусрет са њом - све дубљој стварности. И то стварности која је ту међу нама и у нама, као Еманиул, што значи као - с нама Бог, тј. као живи и чудесни Христов лик, који је и подарио човеку и његовом језику, да у себи смести Несместивог, да собом опише Неописивог, Лик у коме се огледа и којим се открива сва пуноћа Божје тајне, остајући истовремено скривена у својим апофатичким, заумним дубинама.
Символичко типолошки метод, служећи се тим и таквим језиком, не заснива се на празној алегорији: литургијски символ собом исповеда и сведочи присуство тајне, открива њену стварну силу и моћ, уводећи опитно у њено необухватно безграничје и недоступност. За разлику од тог и таквог језика Цркве којим се она служи употребљавајући иконични метод језик нововековне европске културе или је језик рационалистичког плиткоумља и на површна чула ограниченог гледања, или опет ирационалне небулозности и апстрактне магловитости, чија је једина позитивна страна - у њој прикривена жеђ за оностраним. Но та жеђ, наместо правим вредностима, често се утољује и трује леденим мраковима магијских мистицизама, који уместо светлости и просветљењу воде и уводе у безизлазну таму.
Рекли смо да црквена методика, а кроз то и остварење мисије Цркве, зависи од саме Истине која ослобађа, као њено својство, али исто тако и од саборног доживљаја те Истине. Овоме треба додати и чињеницу да је она зависила и кроз векове изграђивана и сагласно могућностима и пријемчивости оних којима се Истина саопштава, као и условима под којима они живе. Прави метод мора увек да има у виду и да се заснива на том живом сусрету између Истине, преносиоца Истине и њеног примаоца, као и да узима у обзир време и простор у којима се одиграва тај свети сусрет (епоха, култура, образовање, узраст, наслеђе итд.). При том увек остаје на снази једно свето и незаменљиво правило: Све оно што човеку замрачује вечне хоризонте, што га чини пленом смрти и пропадања, што му затвара пут ка остварењу његовог вечног назначења; једном речју - све оно што га ограничава и сакати, то никако не може бити прихваћено као метод Цркве, нити може бити узето за средство остварења њене мисије у свету. Овде остаје за свагда на снази начело Апостола Павла: "Не прилагођујте се веку овоме" (Рим. 12, 2). Прилагођавање времену и духу времена, ономе што Апостол назива "овим веком", затвара видике према вечности. Човек је по призвању вечно и боговечно биће и као такав мора да се понаша у свим околностима које му време и живот намећу. Време јесте човекова колевка али није и његова вечна отаџбина: Време и живот у времену осветљују се и добијају свој смисао светлошћу вечности, никад обратно. Зато је човек призван да се "преображава обнављањем ума" (Рим. 12, 2) и да испуњује ("искупљује") време - вечношћу (ср. Еф. 4, 16).
Црква зна да заиста "свако време има своје бреме" па се стога, остварујући своју мисију, труди да то бреме сваког времена и сваке епохе претвори у своје, у благи јарам Христов, преображавањем и унутарњим осмишљавањем времена и њихових бремена. Као што је Христос примио на себе људско тело, па чак и грехе света, тако је и Црква по својој христоликој природи и мисији призвана да се оваплоћује у свако време и да понесе на себе грехе и ране света, превијајући их и исцељујући их. Јер само саоваплоћена и "рањена" може исцељивати и претварати се у мелем света (не каже ли се за Христа, који је њена Глава: "ми се раном његовом исцелисмо?"). То пак значи да је њен метод (као и њена мисија која се њиме остварује) - сотиријски, тј. спасоносни метод. Као Господ Христос, тако ни она не суди, јер није у свету да суди, него да се свет њоме спасава, тј. да задобија њоме своје изгубљено здравље и своју жељену пуноћу и савршенство.
Испуњена васкрсне и васкрсавајуће силе Христове, она се радује са радоснима и тугује са тужнима, служећи се методиком крста и методом састрадалне саможртвене љубави. Крстоносном љубављу и методиком крста она приступа свему: бићима и духовима, времену и идејама. У ту црквену методику крста спада такође пост душе и тела и уздржање. С правом је речено да пост, наравно кад је обостран и прави, мења код човека философију живота (о. Милутин Ранисављевић), чистећи човека од сваке прљавштине душевне и телесне и припремајући га да истински постане храм Духа Светога. Пост и уздржање не спадају у дисциплину законског типа, како их је схватао Стари Завет али и западна позно хришћанска духовност. Пост и уздржање су унутарња препородилачка сила и моћно средство којим се васпитава човекова воља, ум и осећање, као и тело; њима се чак утврђује у непоколебљивој верности Богу, припремајући се и постајући његов сведок, животом, речју и крвљу. Постом и уздржањем човек постаје прозиран за тајну и радосни проповедник и сведок васкрслог Господа. Из овога је јасно да црквена мисија не може бити остварена на прави начин нити уродити правим плодовима без поста и уздржања, као моћног и ефикасног средства за преображај и препород човека и његовог свакидашњег, како личног тако и друштвеног живота.
Када је реч о мисији Цркве и њеној методици треба истаћи још једно њено начело без којега је та мисија неостварива и незамислива. То начело у суштини обједињује у себи све методе Цркве и прожима сву њену методику. Оно гласи: праксом се узлази теорији (= богопознању, боговиђењу). Свети Григорије Палама открива још једну веома битну димензију овог начела, нарочито што се тиче оног његовог првог дела и његовог критерија. Ми проповедамо, каже Светитељ, реч - праксом, делом потврђену и праксу, дело -словесно, тј. истином проверено и осмишљено. Полазећи од тога начела истински носиоци црквеног духа и црквене мисије кроз векове, имали су једно изузетно важно и ефикасно методско правило: никада нису саветовали другима оно што сами нису претходно испунили. Песник то правило овако сажима: "Добар пастир јер што каже ином, и сам својим потврђује чином" (Иван Мажуранић, Смрт Смаилаге Ченгића). Ово начело, безброј пута проверено и посведочено животима Светих, потврђује да се мисија Цркве остваривала кроз векове а и данас остварује не причањем о Истини, него пре свега и изнад свега - живљењем у Христу као вечној Истини. Уколико више Христос Богочовек постаје живот нашег живота, личног и заједничког, утолико ми, као појединци и као заједница њиме и око њега сабрани, постајемо вернији и снажнији сведоци и проповедници његовог светог Имена. Истина доживљена и у живот оваплоћена сама собом зрачи и сведочи, просвећује и обасјава, њена светлост незадрживо светли у тами и разгони таму, обасјавајући сваког човека који чезне за њом, и који долази на свет (ср. Јн. 1, 5).
Изграђујући свој метод и разрађујући своју методику ради остварења своје богочовечанске мисије у свету, Црква је увек полазила и полази од чињенице самосвојности и разноликости сваког појединца и сваког појединог народа. Сваки човек је непоновљиво биће. Треба му приступати "на голубијим ногама" (о. Јустин Поповић). Исто тако и сваки народ има своја својства и своје особито призвање, историјско и есхатолошко. Црква поштује та његова својства и обликује његово призвање. Поштујући језик и обичаје сваког појединог народа не униформише их, већ напаја и обједињује све људе и све народе јединством вере и Духа, преображавајући све у један једини свети народ Божји.
Држећи се ових и њима сличних метода Црква је успешно остваривала своју историјску мисију у свету. Ти методи су и дан данас ефикасни, али и до краја света и века незастариви, управо стога што су по својој природи вечни и боговечни. Сви пак они, толико неопходни Цркви за остварење њене мисије, могли би бити сажети и откривени у једном једином али свеобухватном начелу: Живети и мислити у Христу Исусу Господу нашем. У томе је методика Цркве, у томе и њена незастарива мисија и призвање.
Напомене
1 Преп. Јован Лествичник, Лествица, Слово 5, прев. Д. Богдановића, стр. 58.
2 Архим. Јустин Поповић, На богочовечанском путу, Београд 1980, стр. 160.
3 Преп. Јован Лествичник, Лествица, Слово 5, стр. 58.
4 Преп. Исак Сирјанин, Аскетски списи, грчко издање, стр. 281-282.
5 Св. Симеон Нови Богослов, Traitйs Theologiques et Éthiques II, изд. S. Chrйtiennes, No 129, 11, str. 334-336. Ср. Архим. Јустин Поповић, На богочовечанском путу, стр. 160.
6 Лествица, Слово 5, стр. 58.
- 7 Св. Симеон Нови Богослов, наведено дело, II, 30, стр. 312.
8 Св. Симеон Нови Богослов, Етичка слова II, 7, нав. издање, стр. 605-610.
9 Исто, стр. 216, 195-220
10 Макарије Египатски, Пневматике омилије, 5, 5, изд. Dorries Klostermann Kroeger, стр. 49-50.
11 Св. Симеон Нови Богослов, наведено дело, II, 9, 244, 345-355; 10, 266, 105.
12 Св. Григорије Палама, Омилие, 59, изд. Иконому, стр. 241.
13 Св. Симеон Нови Богослов, наведено дело, II, 10, 266, 105-115.
14 Исто, 13, 416-418, 235-250.
15 Исто, 13, 416, 235.
16 Исто, 13, 416-418, 235-250.
17 Ср. А. Солжењицин, Испод глиб, Париз, 1974, стр. 128-129.
- 18 Н. Кавасила, Lit. Exp. 38, PG. 150, c. 452 CD-453 A.
19 Лествица, Слово 5, о Покајању.
20 Лествица, Слово 7, о плачу који доноси радост.
>>
// Пројекат
Растко / Богословље //
[ | Претрага | Мапа пројекта | Контакт | Помоћ ]
|
