Vladika Atanasije Jeftić

Vapaj Srba Kosova i Metohije

Gračanica, 1999.

Stefan Metohijac, Hariton Kosovac

Napomena "Projekta Rastko"

Oca Haritona Lukića oteli su naoružani pripadnici "OVK" (UCK) 15. juna 1999. na prizrenskoj ulici. Od tad se ništa ne zna o njemu.

Oca Stefana Purića su kidnapovali pripadnici "OVK" (UCK) u julu 1999. u blizini manastira Budisavci, pored Kline. Prema nezvaničnim informacijama mučen je i ubijen zajedno sa grupom srpskih civila u Istoku. Pretpostavlja se da mu je telo bačeno u jednu jamu.

Izvor: Raspeto Kosovo - Uništene i oskrnavljene srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, jun-oktobar 1999, II izdanje, Gračanica-Beograd, novembar 1999, izdavač "Glas Kosova i Metohije" (medijsko -izdavački centar Eperhije Raško-prizrenske)

Vladika Atanasije Jeftić

VAPAJ SRBA KOSOVA I METOHIJE

Blagosloven si, Gospode, Bože Otaca naših, i pravedna su sva dela Tvoja, i istinit si u svemu što činiš, i pravi su putevi Tvoji, i sudovi Tvoji istiniti i spasonosni.

Sudbe istinske i pravedne, i karanje spasonosno, učinio si nad nama u svemu što si nam učinio, i što si naveo na nas, i na narod naš i zemlju našu, zbog grehova naših. U istini i pravdi Tvojoj predao si nas u ruke neprijatelja bezakonih, mrskih odstupnika i bezbožnika domaćih, i porobio nas tuđinskim gospodarima nepravednim, i tirjaninu svetskom zlobnijem od svih na zemlji.

Ti se razgnjevi i mi sagrešismo, rekao je neko od slugu Tvojih u starini. a nama je priličnije da kažemo: Mi sagrešismo, i Ti se zato razgnjevi. I zaista sagrešismo, i bezakonovasmo, i odstupismo od Tebe i od zaveta Tvoga; pregrešismo u svemu, zapovesti Tvoje spasonosne ne poslušasmo, niti održasmo, niti satvorismo, kao što si nam zapovedio, da nam dobro bude.

I sada, Gospode, ne možemo otvoriti usta svoja; posramljenje i poruga postasmo svima ljudima, i svemu rodu ljudskom na zemlji. Jer, Vladiko Gospode, umanjismo se većma od svih naroda u svetu, i poniženi smo po svoj zemlji našoj, i posvuda od zapada do istoka, zbog zala i nevaljastava vođa naših, i tirjanstva oholih moćnika zemaljskih, zbog mnogih posrtanja i grehova naših.

Kao Patrijarh otac naš, i mi danas po Kosovu i Metohiji govorimo: "Dan i noć bežeći sa svojim osirotelim narodom, od mesta do mesta, kao laća na pučini velikoga okeana brzamo, čekajući kada će sunce zaći i prekloniti se dan, i proći tamna noć, i ova zimska beda što nas snađe. Jer nema onoga ko nas štiti, ni od tuge što nas oslobađa. Muka naša utrostruči se, i rekosmo sa suzama: Dokle ćeš nas, Gospode, zaboravljati do kraja, dokle ćeš se naoružavati na nasleđe Tvoje? Ustani, Gospode, zašto spavaš, zašto lice Tvoje, Bože naš, okrećeš od nas? I opet: Ustani, Gospode, pomozi nam Imena Tvoga radi. Tako svagda ridanje ridanju pridodajemo, i niotkud pomoći ne možemo dobiti".

Jer, Gospode Višnji i Svevideći, nema u vremenu ovom među nama kneza, ni vođe, nema čoveka Srbina nepatvorena; nema žrtve čiste i neuprljane, niti prinosa od srca prava i neokorela. Svi zađosmo sa puta Tvoga, zbog našeg udaljenja od Tebe, zbog našeg ostavljanja Tebe, Izvora Života, i obraćanja ka novoiskopanim bunarima, u kojima je voda zakužena pre no što je i sasvim presahla, pa nas poje mutnim vodama i brlogom, truju nas otrovom svojih akrepa i svetskih zmija. Zato si pravedno dopustio na nas ovu bogoostavljenost, zasluženo a nebivalo otuđenje od Tebe i od Naroda Tvoga, i od sebe samih, u svojoj zemlji i svojoj koži.

Hramovi Tvoji u zemlji našoj oskrnavljeni su i spaljeni, svete obitelji monaške poprane su i razorene. Časni krstovi i ikone svetih Tvojih Ugodnika i Mučenika polupane su i pogažene najpre nogama domaćih bezbožnika, i zatim i stranih inovernika i inoplemenih okupatora. I danas, kao u tursko doba, u ovoj Svetoj Zemlji starodrevnih zadužbina Otaca naših "Sam u crkvi Hristos ruke Svoje širi, čekajući pastvu koje više nema". A nema je, jer je stado Tvoje izdano i prodano, prepušteno vukovima, predano u ruke neljudima, uljezima i osvajačima, rasprodato nizašto kao roblje sklavinsko, ostavljeno na milost i nemilost okorelih tuđinaca i zločinačkih arnautskih ugnjetača.

Od Pećske crkve, Doma Spasova, koji opsedaju janičari da ga još jednom zapale i opljačkaju, i od čitave na obe strane Drima prostrte Metohije, sada sasvim prognane i popaljene, pa preko spaljenog i razorenog Nerodimlja do spaljenog Manastira Biniča u Pomoravlju, i do iz dana u dan sve više napadanog drevnosrpskog Izmornika i Novog Brda; i opet od Žar planine i spaljenih Manastira Svete Trojice u Mušutištu i Svetog Marka u Koriši, do srpskih zgarišta u Podkaljaji u Prizrenu, i dalje preko sravnjenog do temelja Manastira Zočišta kraj nemanjića Hoče i novog konclogora za Srbe u Orahovcu, pa do NATO-bombama razorenog Goleša i ognjem i mačem raseljene Milutinove Prištine i Lazareve Samodreže, i Polablja i Bajgore, pruža se naše novo Kosovsko Raspeće, kao što pre šest vekova beše rasprostrt veliki Krst nad istim Kosovskim Razbojištem. No tada, Oci naši, i u telesnom porazu duhovno neporaženi, napisaše na Krsnom stubu Kosovskom ove reči spomena žive vere i čojstva i junaštva:

"Čoveče, ti koji Srpskim zemljama hodiš, ma ko da si, ma šta da si, stranac ili ovdašnji, kad dođeš na polje ovo, koje se Kosovo zove, po njemu celom ugledaćeš puno kostiju mrtvih, a među njima videćeš tada kameno biće, mene Krstoznačnog i osvećenog kako nasred polja uspravno stojim….

Ovde je nekada bio veliki samodržac, čudo zemaljsko i vladar srpski, po imenu Lazar, veliki knez, pobožnosti nepokolebljivi stub, beskraj bogopoznanja i mudrosti dubina, ognjeni um, zaštitnik stranaca, sirotinji pomoć, gladnima hranitelj, tužnima milost i utešitelj, onaj koji sve voli što Hristos hoće…"

A evo, Gospode Samilosni, posle šest stoleća, zavlada ovde nad nama lažni car i lažni prorok sa Gazimestana, pre poturica negoli Srbin, koji nam govoraše da neće biti izdaje, nama koji znamo da je izdaja već bila, a sada se samo obelodanila. Sa takvim bezbožnim vođom i nesrbinom, ostasmo sada "kod Zemlje bez zemlje, kod Kosova bez Kosova, kod Miloša bez Miloša, kod sebe bez sebe", kod obraza i poštenja bez obraza i poštenja, jer nam ga taj bezbožni komunista, nečovek i rasrbin, oduze i uprlja. Zato takav, po reči srpskog pesnika, nije ni mogao niti može da brani i odbrani Kosovo, jer "Ne može Agaren i odstupnik da brani tvoj rod, niti palikuća od požara da spasava, iz ropstva misirskog neće te izvesti ruka Faraona, lažni izbavitelj prečicom vodi do novog ropstva i Vavilona". I ovaj palikuća svoje i tuđih kuća, varalica i izdajnik, prečicom nas je doveo do ovoga pakla i bezizlaza, u kojem su nevine žrtve nepokopane, deca poklana neoplakana, svetinje spaljene i oskrnavljene, ceo narod porugan, pogažen i ponižen.

Njegovo desetogodišnje bezumlje i nečoveštvo pripisano je narodu mome, koji narod jeste grešan, ali je ipak Narod Božiji, jer je narod savesti i pokajanja. A slični ovome tirjaninu tuđinci tirjani i licemeri, nalickani a okoreli neljudi psevdohrišćanskog Zapada, no od njega vispreniji u lukavstvu, prepredeniji u dvoličenju, ovoga otstupnika od Boga i naroda hoće takvim kakav je, da bi mogli i nama raditi ono što njihovo nečoveštvo radi malim ljudima i narodima po vaseljeni. Oni po sebi o njemu misle, da je i naš narod takav isti, i sprdaju nam se i oni i njihove domaće ulizice, idolopoklonici Esperije, Nove Demonije, što mi još verujemo da smo narod Božji jer verujemo u Pravdu i Istinu Božiju, i što se još uvek držimo Nebeskog zaveta Otaca naših, Kosovskog opredeljenja Mučenika i Novomučenika naših.

Zaista je pravedno i istinito što narod naš Kosovski danas zna i oseća da "Bog se dragi na Srbe razljuti, za njihova mnoga sagrešenja; naši vođi zakon pogaziše, za pravilo ludost izabraše. Velikaši proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo; velikaši grdne kukavice, postadoše roda izdajice".

Pet vekova stradasmo od tuđinaca, nikad potpuno oslobođeni, ali i nikad do kraja porobljeni, niti otuđeni od Boga i sebe samih. Stradasmo od najezde svakoga zla sa Istoka i sa Zapada, ali najviše postradasmo za ove poslednje pedesetogodišnje okupacije od otuđenih od Boga i naroda bezbožnih i nečovečnih komunista i neokomunista, koji ovde i dođoše i zavladaše nama pomoću zapadnih bezbožnika i antihrista, od kojih nam, i opet preko njih, dođe i ovo današnje najgore i potonje zlo. Od tih neljudi tmurno svetlećeg i ujedno mračećeg Zapada nikada nam i ne dođe sloboda i čovečnost, nego samo takozvani "novi svetski poretci", nova porobljenja koja smenjuju ona prethodna, poput ovog sadašnjeg tirjanstva i bombardovanja, od Uskrsa do Uskrsa i od Velikog Petka do Velikog Petka. Poslednje njihovo tromesečno NATO-bombardovanje naroda nedužnog i porobljenog, ovaj domaći tirjanin i oni tirjani velerečivo proglašuju, svaki za sebe, za svoju pobede, a ko je onda poražen, Gospode, Sudijo Pravedni? - Poraženi smo mi, narod nedužni, sužnji porobljeni, Gospode nad Vojskama Nebeskim i Sudijo nad tirjanima zemaljskim.

Sedimo, Gospode, na rekama kosovskim i metohijskim, na Labu i Sitnici, Drimu i Bistrici, i plačemo kao nekada narod Tvoj Izrailj u Vavilonu. Ne daju nam ni vode čiste piti, ni žito naše zrelo požnjeti, ni ubijene naše sahraniti, ni pesme kosovske zavetne pevati. Sa suzama hleb svoj suhi jedemo, a govore nam o izobilnoj humanitarnoj pomoći, koju nema ko od koga čista srca da primi, jer nam sa nuđenom pomoći dolaze razne ucene i prodaje vere za večeru; u mnogim mestima nema kome ni da se razda, osim poneki starac i starica, izbačeni iz svojih kuća i stanova, zlostavljani ranama i modricama po telu i duši, ako su još uopšte i preživeli, kao što je u Podujevu i Prištini, Štimlju i Prizrenu. "Tri starice drže Krst na Kosovu, kod trista hiljada Srba što beše ovde , plač je jedne poluslepe starice, koju tenkovima čuva svetska NATO-sila! Dve trećine Srba iz "etnički očišćene" Metohije i iz većine gradova i naselja Kosova, "od Čečana, pobro, do Zvečana", izgnani su i proterani, desetkovani kao sirotinja raja u tursko i "vlasi" u ustaško vreme, pa nas još više brojem smanjuju i umanjuju, i sve pitaju humani posetioci sa Zapada i njihovi dvooki a slepi kod očiju diplomati: "Koliko vas je još ostalo?" Mučeni Vladika Kosovsko-Metohijski, sirak tužni bez igde ikoga, odgovara im gorko i sa suzama: "Malobrojni smo, ali smo neizbrojni".

Došla je na Kosovo velika i prebrojna svetska sila, kažu: da zaustavi nasilje, da prestane prethodno progonjenje, a pod tom svetskom silom samo su uvišestručena zverska zla i nasilja nad nama, ubistva i zatiranja kakva svet još video nije. Svojim bombama i raketama pre toga su zatrli naše pšenice i vinograde, nema žita ni za prosforu, nema vina ni za Leturđiju. Sva su polja Kosova i Metohije izrovana bombama, bašte i vrtovi zatrovani, duše naše nečoveštvom zagorčane i poništene. I sada, pod novim "mirotvorcima", zlo i nasilje nad čitavim jednim narodom uvećano je do nepregleđa i nepredviđa, jer se kraj ovom stradaniju ne vidi, jer sila njihova neće da stane na kraj zločinstvu arnautskom. A i kako bi kada su im vođe tih zlodjeja saveznici i saradnici u njihovom novokolonijalizmu, u njihovoj vladavini svetom kroz drogu, oružje i novac, i kroz ostala razbojništva, nazvana tamonjihovom "demo(no)kratijom".

Gde god su dosad došli ti neljudi sa Zapada, svugde su donosili samo rat i nesreću. Kažu da dolaze da donesu mir i prava svima, a sobom donose veću nesreću i nepravdu, zla ne razrešavaju, nego još većma umnožavaju i produžavaju. Nalaskani su a grubi, fini su a brutalni, kao oruđa i oružja njihova, nečovečni kao bezboštvo antihristijanstva njihova. Govore da su oni merilo sveta i svega na svetu, a meru Pravde i Istine niti imaju niti hoće da znaju. Velerečivi su na ustima o "novom poretku" stvari u svetu, a stari su i izanđali kao gresi i nečoveštva njihova. Ovetšaše u srcima svojim, razjeda ih crv sumnje njihove da se ne bi kako pokazali neuspešni i time izgubili poverenje (oni kažu "kredibilitet" NATO-a) da su vođi i usrećitelji svega čovečanstva. Njihov je "novi poredak" samo starmlado porobljenje prastarim strastima i pohlepama njihovih interesa, luciferskog im vlastoljublja, kojim smeraju da svet pokore sebi i po sebi ga prekroje. A ko to neće, njega proglašuju za najgoreg, za netrpeljivog, za "nekooperativnog" u samo njihovim planovima, i zato za takvoga nema prava ni da postoji ni da živi. Puna su im usta reči o slobodi, a sami su robovi najnižih strasti i neskrivenog idolopoklonstva lažnim bogovima. Kud god dođu i prođu "tragovi im smrde nečovještvom". Stalno viču: Mir, mir! - a mira nemaju u srcima svojim i savestima svojim. Zato gde dođu donose nemir, sa jednim jedinim argumentom mira: bombama, tenkovima, okupacijom, NATO-paktom. U duši im je rat, zato gde god se pojave seju ratove, ili bez objave rata vode "vazdušnu kampanju", kako eufemično zovu zatiranje zemlje i naroda otrovnim bombama i paklenim raketama. I sve to zovu Evropom i Zapadnom civilizacijom, a mi to zovemo natoizacijom i poslednjih ostataka od Evrope; sumrakom jedne, nekad hrišćanske civilizacije. Jer je poslednja reč te civilizacije - mamon, oružje, batina samo s jednim krajem. Zaista su postali "malj Zemlje", kao što je bio Egipat i Vavilon, Rim i Stambol, a u naše vreme Berlin i Brisel, Njujork i Vašington. Nema ni stvarne ljudske civilizacije ni ljudske kulture kod njih, nego je licemerna politura, crvotočina ispod glatke kore, gnoj ispod ulepšane kože. Kažu da oni neće komunizam, a vladanje im je kao i komunističko: tirjansko porobljenje ljudi i naroda, gaženje po srcima i savestima Ljudi i naroda, velerečiva hipokrizija o "ljudskim pravima, slobodama i jednakostima" - liberte, fraternite. egalite, ou la mort -, a stvarnost im se svodi na jednačinu smrti, valjak poništenja svega što nije kao oni, jer pretenduju da svi budu po njihovoj slici i prilici, po liku i podobiju Zveri apokaliptičke, ne Hrista nego Antihrista, ne Boga i Bogočoveka, nego čoveko-boga i psevdo-boga.

Vekovima nam ne daju da se oslobodimo, niti svoju kuću da uredimo; stalno nam nameću svoje diktate i unapred oktroisana rešenja, koja ne mogu ni da se ostvare, a kamoli da se održe, jer su proizvod nasilja i nepravde, delo ne ljudske vrline nego đavolje veštine, plod podmuklosti bezboštva i nečoveštva. No oni i dalje to čine uporno i nasilno, da bi opet mogli da se mešaju u našu kuću, da manipulišu tuđom mukom i patnjom. A nama će večito govoriti, bez trunke ljudskog stida i kajanja:

da smo nesposobni da svoju kuću uredimo, red u svojoj avliji zavedemo. Kao da smo zaboravili šta su nam sve radili u ratovima i okupacijama koje su nad nama sprovodili, i kako su nas "oslobađali" da bi nas činili robovima dvaput gorima no što smo bili. Tako da ne budemo ono što smo bili, i što možemo biti. nego ono kako nas oni hoće, po liku i podobiju svoga samoidolopoklonstva, kako odavno rekoše Proroci Gospodnji.

Ustani, Gospode Bože moj, sudi ljudima i narodima po večnoj Pravdi i Istini Tvojoj. Neka se uzdigne ruka Tvoja, ne zaboravi uboge Tvoje do konca. Postavi, Gospode, zakonodavca nad njima i nama, neka poznaju svi ljudi i narodi da su samo ljudi. Jer oni koji nas napadoše sada nas opkoliše i pokoriše, oči svoje ustremiše da nas istrebe, u zemlju da nas satru i tragove naše zatru, Svetinje Tvoje da unište jer im smetaju što nisu kao njihove. Kivni su na nas što znamo i pamtimo da "mučenoj zemlji, Mučenika treba".

Bože Spasitelju naš, Nado svih krajeva zemaljskih i onih najmanjih i najudaljenijih, znamo iz gorkog iskustva življenja našeg, iz istorijskog puta i ustrajavanja Otaca naših, da: što je dublja propast, to je i nada spasenja veća. Jer to je tajna Krsta Hrista Tvoga, i tajna raspeća naših na putu kroz ovu Dolinu plača što se Zemlja zove.

Zato, Gospode, Milostivi Čovekoljupče i Dušespasče, telom satrvenim i dušom sakrušenom, duhom smirenim i jezikom mucavim, molimo Te i preklinjemo: da primljeni opet budemo. Neka žrtva poništenja našeg bude blagoprijatna pred Tobom, i neka se i danas vrši nad nama sveta Volja Tvoja. Jer nema postiđenja onima koji se uzdaju u Tebe. I sada, sledujemo Ti svim srcem, i bojimo Te se, i tražimo Lice Tvoje; nemoj nas postideti u ovaj strašni dan i čas iskušenja našeg. Ne predaj nas do kraja, Imena Tvoga radi; ne raskini zaveta Tvoga, i ne udalji sasvim milosti Tvoje od nas, radi Otaca naših Tebi ugodivših, radi Save Svetitelja i Lazara Mučenika, radi dečice nevino progonjene i siročadi ucveljene. Uzbuni se duša naša u nama, i smuti se srce naše u utrobi našoj, kosti se naše potrše u nama, od mnoštva sagrešenja naših, i od pravednog gnjeva Tvoga. Umesto Nemanjića i Lazarevića, postasmo brankovići i nemiloševići, od Orlovića vrapčevići, od Tankosića tankodušići. Izdiru nam temelje hramova Tvojih, i korene bića i bitovanja našeg. Hoće da nam sruše Visoke Dečane i prelepu Gračanicu, da nam raskrste Patrijaršiju i pomunare Ljevišku. "Očni živac su nam rasturili, sada bi da nam i beli štap iz ruku otmu. Zemlju koju smo od Neba dobili, neko im je obećao, i prodao, i izdao".

Ali nas Ti, Gospode Jedini, nemoj izdati. Ti nas, Bože Jedini, nećaš ostaviti do kraja ljutim neprijateljima i krvnicima našim, nego ćeš nas prizvati i opet oživeti. Ako se i koža moja raspadne, i kosti moje satrunu, opet ću ustati i stati preda Te, i slaviti Te, i ispovedati se Imenu Tvome Svetome. Jer smo bili Narod stada Tvoga, a oni nas učiniše ovcama za klanje, lov zverovima i hranu crvima.

Gospode Blagi i Svemoćni, pogledaj na ubožjake Tvoje, vekovima tlačene i gažene od svakoga ko je ovuda nailazio. Opomeni se da smo prah zemaljski, sa dušom u nosu i utrobom u rukama našim. Pa ipak, Ti si i nad prahom u početku stao, i iz nebića u biće nas prizvao, i iz smrti u život nas preveo i vaskrsao. Jer si Ti Vaskrsenje i Život, i milosti su Tvoje bezdna mnoga, pred kojima su svi gresi moji kao prah i pepeo, koji lahor Duha Tvoga razveje i Krst Sina Tvoga očisti i opere, te opet postajemo belji od snega i svetliji od sunca.

U svemu ovome, Gospode, mi Tebe ne zaboravismo, zato i Ti nećeš zaboraviti zgaženo lozje Vinograda Tvoga. Ako li zaboravismo Ime Boga našeg, ako li pružismo ruke bogu tuđemu i lažnomu, povrati nas i obrati nas; obasjaj nas svetlošću Lica Tvoga; očisti nas od javnih i tajnih grehova i pregrešenja naših, vaskrsni nas iz svih grobova naših. Jer Ti si Bog Koji je sišao u ad, i raskinuo okove sužanja, i rod Adamov vaskrsao, i Carstvo nam Nebesko zaveštao.

// Projekat Rastko / Bogoslovlje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]