Момчило Спремић
Београд

Црквене прилике у Зети у доба Никона Јерусалимца

САЖЕТАК: Црквене прилике у Зети биле су одвајкада специфичне, јер су, особито на обали, живели измешани православни и римокатолици. У таквој средини деловао је средином XV. века Никон Јерусалимац, монах-исихаст, добар познавалац библијских текстова, дубоко одан хришћанској вековној традицији, учени духовник, који је потврду својих мисли тражио у древности и ауторитету црквених отаца. Саставио је Шестодневник, који се чува у манастиру Савини, као и познати Горички зборник, из 1441/42. године, у коме се показао као добар зналац тананих теолошких проблема, посебно патристичког предања. Његова појава је сведочанство присуства византијског исихазма у Зети позног средњег века. Био је духовник Јелене Балшић, кћери кнеза Лазара, која је обновила цркву Светог Ђорђа на скадарском острву Горици (Брезовици или Бешки) и подигла нову цркву, посвећену Богородици. Претворила их је у православно духовно средиште, у коме су деловали духовници везани за Немањићку традицију и Српску цркву. Како по свему изгледа, Никон је узео велику схиму и истоветно је лице с Никандром Јерусалимцем који је 25. новембра 1442. саставио Јеленин тестамент.

Никон Јерусалимац живео је и радио у непосредном суседству Латина. Било је то време истовременог ширења римокатолицизма и млетачке власти. После поседања Котора и Улциња, Венеција је 1442. узела Будву и Дриваст, а 1443. Бар. Тако је стекла целу обалу од Котора до Бојане. Најзначајнији римокатолички прелат био је которски бискуп Млечанин Марин Контарини (1429-1453). Спорио се око јурисдикције над римокатоличким црквама у Србији с барским надбискупом, који се више држао српске стране и чак сарађивао с војводама деспота Ђурђа Бранковића. Као присталица папе Евгенија IV. (1431-1447.), Марин Контарини присуствовао је сабору у Фиренци 1439. године, после кога су се унијатски ветрови осетили и у Зети. Док су се православни Митрополити селили из места у место, у Пречисту Крајинску стизали су унијатски прелати грчког и арбанашког порекла. Највећи отпор ширењу римокатолицизма пружили су житељи Грбља и некадашњих поседа Метохије Светог Михаила на Превлаци. Њихове буне су у крви угушене, а Српска православна црква изгубила је део верника, али је, ипак, само делимично узмакла пред римокатолицизмом. Чак, случај Никона Јерусалимца показује да су два хришћанска погледа на свет, источни и западни, егзистирали у Зети један крај другог.

Током читавог средњег века црквене прилике у Зети биле су специфичне и различите од оних у осталим деловима српске државе. Посебност је била условљена чињеницом што су на обали живели измешани православни и римокатолици. Становници приморских градова, припадници западне цркве, до краја средњег века сматрали су се Романима. Словенско залеђе било је углавном православно, као и нека насеља на самој обали.

Црквене прилике одвајкада су зависиле од политичких. У Зети су се 1420. и 1421. одиграли догађаји који су одредили ток политичких и црквених збивања наредних деценија. После дужег одбијања, Венеција је 1420. примила под своју власт Котор, највећи и најзначајнији град на зетској обали. Следеће године посела је и Улцињ. С друге стране, Балша III, господар Зете, већ одавно болестан, умро је 28. априла 1421. године у Србији, код ујака деспота Стефана Лазаревића. На њега је пренео своја права, рачунајући да је једино он кадар да се носи с Млечанима, са којима се сам носио током целе своје владе. Држећи се поука своје мајке Јелене Лазаревић, кћери кнеза Лазара, Балша III. иступао је пред представницима Венеције као заштитник старих права Српске цркве. Даровао је неколико православних манастира и трудио се да се не окрњи надлежност православног митрополита Зете, кога је постављао пећки патријарх. Тако је, смрћу Балше III, његов рат с Млечанима наследио деспот Стефан Лазаревић. Водио га је, с повременим прекидима, и његов наследник деспот Ђурађ Бранковић, такорећи до краја живота.

Млетачко ширење у Зети имало је и своју верску страну. Примајући још 1396. под своју власт Скадар, Дриваст и Свети Срђ на Бојани, дужд и сенатори су истакли да их преузимају "ради очувања своје свете вере и спаса толиких хришћанских верника". Њихову власт брзо је осетио зетски митрополит, јер му је онемогућено да користи своје права у скадарском крају. То је изазвало отпор Јелене Балшић, која је била посебно непопустљива према Млечанима. Још пре избијања Првог скадарског рата (1405-1413.), била је с њима у спору око надлежности зетског митрополита над православним црквама уз Бојану и над црквом Светог Петра у Скадру. Када је избио рат, улцињски манастир Светог Михаила и скадарска црква Светог Петра, доспели су, одлуком папе, у руке римокатолика. После склапања мира, Млечани су пристајали да се православном живљу врате његове цркве, али на тражење Балше III. 1415. да се обнове повластице православних цркава у Скадарској области, одговорили су да не желе притисак на савест верника, јер је брига о црквама њихова приватна ствар.

Зетски митрополит је, још од времена Светог Саве, столовао у манастиру Светог Михаила на Превлаци.^[1] Свети Михаило је имао властелинство, у које су спадали: Богдашићи, на полуострву Врмцу, Луштица, на улазу у Боку Которску, Љешевићи, између Луштице и Траста, и део Грбаљског поља око Превлаке.^[2] Али, у зетским метежима друге половине XIV. века страдале су многе богомоље и почело је распадање великих црквених властелинстава, како православних тако и римокатоличких. Манастир Светог Михаила се једва одржавао, његово властелинство се распадало, а митрополит се, како по свему изгледа, крајем XIV. века повукао у Пречисту Крајинску, на Скадарском језеру. Али, и даље је убирао приходе с манастирских поседа, који се у которским службеним књигама називају "земље митрополитове". Решавао је са "збором" светомихољских села земљишне спорове и издавао повеље са својим печатом. Од 143 сона поља у Грбљу, 1423. године имао је 24. Житељи Светомихољске метохије били су, повремено, и касније поданици српског деспота, чије су војске увек радо дочекивали. Жестоко су се опирали Которанима, који су после 1420. године, фалсификованим повељама, убеђивали Млечане да цела територија метохије припада градском дистрикту.^[3]

С друге стране, у Зети и северној Албанији, на малом простору, било је више римокатоличких епископија, него у било којем другом балканском крају. Бискупска седишта били су Котор, Будва, Улцињ, Скадар, Дриваст, Дањ и Љеш, али и мала места: Балач, Свач, Сарда, Сапа, Шати. Бар је имао надбискупију од XV. века. Када су у XV. веку почела српско-млетачка разграничења, било је потребно одредити права и надлежности обе цркве. Већ 11. новембра 1426. "господин" Ђурађ Бранковић и Франћеско Квирин, млетачки кнез и капетан Скадра, саставили су у Дривасту Изјаве, у којима су предвидели да зетски митрополит задржи надлежност над свим српским црквама на Скадарском језеру, укључујући и оне на млетачком земљишту, какве је, уосталом, имао и у време Ђурађа II. Страцимировића и Балше III. Једино је за постављање игумана у цркви Светог Петра у Скадру и цркви Светог Михаила у Улцињу било потребно одобрење млетачког кнеза Скадра. Заузврат, барској надбискупији, осталим бискупијама, опатијама и црквама признато је уживање старих права на деспотовој територији.^[4]

Односи између две хришћанске цркве у Зети били су, углавном, коректни. Заузет већим бригама у Србији, Ђурађ Бранковић је наложио 1428. светомихољским сељацима да прихвате власт млетачког кнеза у Котору.^[5] Иако су остали у саставу которског дистрикта, нису желели, како су изјављивали, "да напусте потчињеност величанственом господину Ђурђу Вуковићу". Иначе, дуго нема вести о калуђерима у Светом Михаилу. Тек 1431. помиње се монах Роман, чији је отац добио од митрополита у баштину један терен у метохији Светог Михаила.^[6] И на римокатоличкој страни било је разних проблема. Већ увелико су се спорили барски надбискуп и которски бискуп око надлежности над римокатоличким парохијама у Србији. Раније, под Немањићима, док је Котор био у саставу српске државе, которски бискуп имао је јурисдикцију над тим парохијама. Међутим, 1420. потпао је под власт Венеције и которски бискуп постао је њен експонент. Када су 1423. склопили мир српски деспот и Млетачка република, которска општина је затражила од власти у Венецији да посредују код деспота, како би которски бискуп остварио своја права у Србији. Млетачка влада је 4. маја 1424. обећала да ће то учинити, ако деспотов посланик дође у Венецију. Которани су много држали до својих молби, поготово што се у једном акту из 1426. помиње да новобрдске цркве Свете Марије и Светог Николе припадају Барској дијецези.^[7] Которском бискупијом је од 1429. до 1453. управљао Млечанин Марин Контарини, енергичан прелат, иза кога је стајала моћна Млетачка република. Већ 1431. пописао је црквена добра у Котору, уводећи ред у црквене финансије, чиме је учврстио материјални положај цркве, не презајући ни од сукоба с которском властелом. Градско законодавство потчинио је своме утицају, тако да је имао главну реч у граду, у коме су се кнежеви смењивали сваке године. Чак је једно време обављао дужност кнеза. Имао је лепе приходе из Грбља, у коме је поседовао знатне површине земље. Насупрот њему, иако вишег црквеног звања, барски надбискуп био је без већег утицаја. Биран из редова домаћих људи, са малим приходима, често је био заузет ситним градским сукобима. Али, држао се домаће традиције и сарадње с околним православним живљем. Уз то, и после 1420. био је поданик српског владара; зато је деспот могао бити њему више наклоњен.^[8]

Када су 1435. године у Смедереву решавана спорна питања у Зети између Ђурђа Бранковића и Млетачке републике, деспот је добио уверавања од млетачког преговарача Николе Мемо да је зетски митрополит стекао своје поседе и приходе на млетачкој територији. Иначе, Сенат у Венецији потврдио је тројицу својих православних поданика за прокураторе српских цркава на Скадарском језеру, али уз ограничење да не смеју предузимати ништа без сагласности млетачког кнеза у Скадру. Ђурађ је са своје стране обећао Мему да ће пружити помоћ которском бискупу да обнови права над римокатоличким црквама у Србији, али је оставио папи да реши да ли та права и приходи припадају которском бискупу или барском надбискупу. У уговор, склопљен 14. августа 1435. у Смедереву, ушло је и деспотово обећање да ће пружити подршку которском бискупу да му се исплате и ранији приходи, ако папа реши спор у његову корист. Није познат одговор римског папе Евгенија IV. (1431-1447.). Ако је решио тај спор, онда је то сигурно било у корист бискупа у Котору, како због историјских права которске дијецезе, тако и због Марина Контарини, свог оданог присталице.^[9]

Настојећи да римокатоличке цркве и њихове поседе у Србији веже за которску дијецезу, Марин Контарини је одређивао своје викаре у Деспотовини. Још 20. јуна 1435. одредио је за генералног викара у Србији јањевског свештеника Андрију Кечевића, али је он одбио дужност, наводећи да је заузет многим својим и пословима "господина деспота Рашке", за кога је, дакле, радио. Которски бискуп морао је брзо и упорно да ради, јер је у јесен 1435. један барски презвитер тражио од папе да му припадне приход "ректорија" од новобрдских цркава Светог Николе и Свете Марије.^[10] Онда је Контарини 26. новембра 1435. написао привилегију "презбитеру Танушу, становнику Новог Брда, которске дијецезе", одредивши га за свога викара "над свим црквама у крајевима Новог Брда и Србије". Дао му је права да управља црквама и клиром, да прима тужбе, ислеђује, доноси пресуде и да, повремено, замењује бискупа у визитацијама. За себе је резервисао право апелације и поделе црквених положаја и поседа. Истовремено, опозвао је све раније прокураторе, одредивши Тануша за свог генералног и специјалног прокуратора, с овлашћењем да убире од цркава и свештенства приходе који припадају бискупу. Гарантовао му је да ће признати све његове рачуне о прикупљеним приходима. Али, и с Танушом је ишло тешко. Једва је примио нову дужност, и на њој није ништа учинио. Очигледно, новобрдски свештеници нису радо прихватали дужност од бискупа из млетачког Котора. У Србији је било све мање Которана, а најбројнији становници у латинским колонијама били су Дубровчани, који нису били наклоњени ни Котору ни његовој господарици Венецији. Зато је Марин Контарини 24. маја 1436. одредио за свога прокуратора млетачког племића Антонија Мема, наложивши му да оде код деспота Ђурђа и испослује за которску бискупију права над римокатоличким црквама у Србији, међу којима је посебно навео новобрдске. Још му је наложио да убире одговарајуће дажбине, како за прошла тако и за садашња и будућа времена.^[11] Именујући млетачког племића за свога прокуратора, которски бискуп је настојао да потчини себи римокатоличке цркве у Србији уз помоћ млетачке власти.

За то време, увелико су текли преговори о унији између источне и западне цркве. Византијски цар Јован VIII. Палеолог (1425-1448.) решио је да прибегне последњем средству, да би добио толико обећавану западну помоћ. После "Великог раскола" (1378-1417.), римокатоличка црква је, избором папе Мартина V. 1417, била у јединству. Његов наследник Евгеније IV. био је у сукобу са Базелским сабором (1431-1447.), који је био посвећен реформи цркве. Базелски синодисти су истакли да је сабор изнад папе, а њихова екстремна струја је чак помињала цркву без папе.^[12] Како су и папа и базелски прелати желели обнову јединства хришћанске цркве, повели су преговоре о унији с Византинцима и другим источнохришћанским народима. Евгенију IV. унија је била потребна првенствено због сопственог престижа. По пореклу Млечанин и бивши папски легат на Леванту, добро је познавао источне, па и балканске прилике.^[13] Сазвао је сабор у Ферари, који је потом преместио у Фиренцу. После дугих и мучних расправа, Грци су пристали да се спорна питања реше у складу са схватањима римокатоличке цркве. Задржавајући свој црквени обред, признали су, неодређено формулисан, папски примат и унија је свечано објављена 6. јула 1439. године.

Србе су позвали на унијатски сабор и западњаци и Византинци. На путу за Цариград, код деспота Ђурђа боравили су 1433. представници Базелског сабора, а учени дубровачки доминиканац Јован Стојковић, професор париског теолошког факултета, настојао је да у Базел доведе представнике Србије и Босне. Цар Јован VIII. Палеолог је 1436, преко специјалног амбасадора, затражио је деспота Ђурђа да упути представнике на папин сабор. Деспот је, међутим, позив одбио.^[14]

На сабор у Фиренцу стигао је, међутим, которски бискуп Марин Контарини. Пре поласка, наименовао је Винцента Марију "Dabichiusa", за "спољнег" викара Србије, давши му већа овлашћења него обично. Истовремено је затражио да деспота Ђурђа да се римокатолицима врате цркве које су одузели Рашани, посебно захтевајући да викари слободно обављају дужност у Деспотовини.^[15] Иначе, на сабору у Фиренци истакао се као одлучан противник базелских синодиста, а велики присталица папе Евгенија IV. Уосталом, обојица су били Млечани. По повратку у Котор, сигурно се залагао за спровођење уније у живот. И она је у Зети дала неке резултате. У православни манастир Пречиста Крајинска, по налогу Рима, почели су да стижу унијатски прелати грчког и арбанашког порекла.^[16]

Било је то време првог турског освајања Деспотовине. Пошто Зета није била територијално везана за ратиште, деспот Ђурађ је допловио до ње, покушавајући да одатле организује борбу против Турака. Иако је провео на обали, око Будве и Бара, неколико месеци, од августа 1440. до априла 1441, није успео ништа да постигне. Пошто су Турци уценили његову главу, побегао је у Дубровник.^[17] Поред разних перипетија које су га снашле, сукобио се и са зетским митрополитом. Био је то Јефтимије, док се не може тачно утврдити ко је био његов претходник. Једино се зна да је до почетка XV. века на тој дужности био Арсеније, а после њега Давид. Зна се још да је епископ Будве крајем 1433. ишао деспоту.^[18] Био је то, без сумње, поменути Јефтимије, коме је Ђурађ поверио управу над Будвом, да би могао лакше да остварује своја права на грбљанским соланама и на поседима Светомихољске метохије. Пошто у манастиру Св. Михаила није више било монаха, службу у превлачким црквицама Св. Марије и Св. Николе обављао је свештеник Богиша Радаковић из Горњег Грбља. Митрополит му је давао средства за восак, уље и тамјан, а деспот му је, посебном повељом, уступио земљиште на коме су се налазиле те две цркве. Од тога земљишта, које се могло засејати са пет стара жита, Богиша се издржавао. Тако су функцију главне манастирске цркве преузела две превлачке црквице, а калуђере је заменио мирски свештеник.

Бежећи из Зете, деспот је заробио митрополита Јефтимија и повео га са собом у Дубровник. Држао га је у затвору, а када је јула 1441. напуштао град, митрополит је успео да са брода побегне. После неколико дана, добио је двомесечни азил у Дубровнику, а онда се вратио у Будву. У њој се већ октобра 1441. помињао као кастелан, који је, заједно са својим саветницима и најамницима, господарио градом.^[19] Има наговештаја да се понашао осионо. Баш у октобру у Дубровнику су поднели тужбу против њега један Италијан и један Корчуланин, изјавивши да им је у Будви одузео усољено месо и уље, проценивши их, са својим саветницима, по својој вољи.^[20] Он, међутим, није желео да Будву преда ни Стефану Вукчићу ни Венецији, иако му је она обећавала награду. Ипак, није дуго господарио градом. Предали су га Млечанима 1. августа 1442. сами градски представници. Митрополит се повукао у Пречисту Крајинску, где су најчешће боравили и његови претходници. Истовремено са предајом Будве, Которани су посели целу Светомихољску метохију.^[21]

У таквим црквеним приликама, у Зети је проводила последње дане Јелена, "госпођа Лена", кћи кнеза Лазара. У друштву духовника, учених монаха, за које су побожни људи вазда, а особито пред смрт, посебно везани. До тада је доста претурила преко главе. Већ је поменуто да се спорила с Млечанима, па и ратовала. Око 1385. удала се за Ђурђа II. Страцимировића, а већ 1389. дочекала је смрт оца, кнеза Лазара.^[22] Као млада жена, у четвртој деценији живота, 1403. сахранила је мужа, а само две године касније мајку Милицу, монахињу Јевгенију, а потом схимонахињу Јефросинију.^[23] Дубровчани су јој већ 1405. писали као "славној и велможној госпођи".^[24] По њиховим речима, била је "мудра и племенита жена", уствари жена јаке воље и велике упорности. Осим тога, била је изузетно обдарена, истанчаног укуса и добро познате чврстине, слична своме брату деспоту Стефану. Била јој је страна ситна политика свога мужа и његово споразумевање с Венецијом, јер није желела да живи као млетачки пензионер. Зато је дошла до пуног изражаја тек као удовица. Опирући се ширењу Венеције, заједно са сином, већ 1405. загазила је у рат. На његовом почетку, Млечани су уценили њену и главу Балше III. са 2000 дуката.^[25] У јеку сукоба, Балша III. се 1407. оженио Маром, кћерком арбанашког господара Никете Топије. Брзо је добио кћер, којој је, по мајци, дао име Јелена.

Исцрпљујући рат с Млечанима, натерао је Јелену да се приклони преговорима. Попут своје мајке, књегиње Милице, која је, у име сина, ишла султану, решила је да пође у Венецију. Кренула је у пролеће 1409, али се, због несигурног пута, задржала у Дубровнику око два месеца. У Млетке је стигла крајем јула и одмах су је примили највиши представници власти. Сенатори су утврдили да је "врло сиромашна", јер је, због дугог пута, све потрошила. Давали су јој, на име издржавања, по три дуката дневно, и у Венецији је остала пута три месеца. Крајем октобра склопила је мир и, заједно с млетачким представником, заклела се на јеванђељу да ће га поштовати. Затим се, преко Дубровника, у коме је добила богате поклоне у вредности од 100 дуката, крајем 1409. вратила у Зету.^[26] У њој, међутим, и даље није било мира.

Док је још трајао Први скадарски рат, Јелена се 1411. удала за босанског војводу Сандаља Хранића. Он је у децембру исте године напустио своју прву жену Катарину, синовицу Хрвоја Вукчића. Када је пошла новом мужу, Јелена је имала четрдесетак година. Није познато да ли се Сандаљ због ње раставио од прве жене. Али, чињеница је да се одмах по одласку Катарине оженио Јеленом. Има нешто недокучиво у односима војводе и Балшића удовице. По ступању у брак, остали су заједно скоро четврт века, све до Сандаљеве смрти. Удајом за најмоћнијег човека Босне, Јелена је поправила свој материјални положај. Њен нови брак био је, без сумње, и политички. До тада најопаснији противник Балше III, постао је његов очух и заштитник. Сандаљ је вазда био пажљив и дарежљив према Јелени. Остављајући у мају 1413. поклад у Дубровнику, предвидео је да га може подићи ако за њим остане "или син или девојка које би имао с реченом госпођом Јеленом", што показује да се није искључивала могућност да њих двоје имају деце.^[27] У сваком случају, Јелениним одласком у Босну, у Зети је остао да влада Балша III, и даље веран идејама своје мајке. А те идеје су биле да је Зета нераздвојни део некадашњег Српског царства, и да се мора, кад год је то могуће, наслањати на земљу српског деспота. Само две године по одласку мајке, Балша III. се оженио, по други пут, Бољом, кћерком арбанашког господара Које Закарије. Али, ускоро је дочекао велику несрећу: 1415. умро му је син јединац. Тако је Јелена сахранила унука, а династија Балшића остала је без мушког наследника. Та смрт је изменила историју Зете у наредним деценијама.

Најтежи дан у животу Јелене Балшић био је 28. април 1421. године, када јој је умро син јединац Балша III. Нема веће несреће него када родитељ дочека да сахрањује рођено дете. Управо то се догодило Јелени. Уз то, њен син је умро као млад човек, од око 35 година. Јелена се држала заштите моћног војводе и нежног мужа, који је преузео бригу о Балшиним кћерима. Најстарију унуку, која је, као што је поменуто, носила бабино име, Јелена и Сандаљ су 1424. удали за Сандаљевог синовца Стефана Вукчића, будућег војводу и херцега.

Дубровчани су, по посебном церемонијалу, приредили војводи Сандаљу и Јелени свечани дочек првих дана фебруара 1426. године. Том приликом, Јелена је присуствовала највећој свечаности у Дубровнику, прослави Светог Влаха.^[28] У званичној преписци, Дубровчани су истицали да је не само супруга "господина војводе Сандаља" већ и "кћи господина кнеза Лазара". Али, већ у јулу 1427. изненада је умро деспот Стефан, син кнеза Лазара и њен брат. Утеха јој је могла бити што је на српски престо дошао њен сестрић Ђурађ, који је увек био пажљив према њој. Нарочито када се нашла у невољи. А она је наступила већ 1435, када је умро војвода Сандаљ. Судбина јој је доделила да сахрани и другог мужа. Заморена животом, није наставила његову политичку борбу, већ је више мислила на неумитни крај. Оставила је Босну и већ 1435. спустила се на Приморје, вероватно у Нови.^[29] Као да је намеравала да последње дане проведе у Дубровнику и у њему подигне малу православну цркву, у којој ће бити њен гроб. Настојећи да добију Нови, Дубровчани су 1434. намеравали да заузврат понуде Сандаљу да у њиховом граду подигне православну цркву и дом за старе и немоћне. Војвода се носио том мишљу, али га је смрт претекла. Зато је госпођа Јелена у септембру 1435. замолила сестрића Ђурђа да се заложи код Дубровчана да јој дозволе да, ван градских зидина, подигне православну црквицу, у којој ће бити сахрањена. Ђурађ је подржао њену молбу, али су га Дубровчани одбили. Правдали су се да дозволу тобож не могу дати без папиног одобрења.^[30]

Боравећи на Приморју, Јелена је, преко Конавала и Цавтата, у новембру 1436. дошла у Дубровник да остави у депозит свој накит. Биле су то минђуше, једне с бисерима и рубинима, друге с рубинима и сафирима, као и украс за главу ("веначац"), с бисерима, рубинима и сафирима. Мада су Дубровчани изјављивали да може доћи да живи у њиховом граду, она се вратила у Нови.^[31] У Дубровнику је и касније залагала новац и скупоцено посуђе, али никада није дошла да у њему стално живи.^[32] У Босни је била везана са Сандаља. Како њега више није било, а са његовим синовцем Стефаном Вукчићем имала је разних неспоразума, настанила се у Зети, за коју је била везана током целог живота. Решила је да јој у Зети буде и гроб.

Јелену су у Зети везивале успомене из младости за српске цркве, већ прилично опустеле, на обалама и острвцима Скадарског језера. Обновила је запуштену цркву Светог Ђорђа на Скадарском острвцу Горици (Брезовици или Бешки) и подигла нову цркву, посвећену Богородици, у којој је желела да буде сахрањена.^[33] Због текућих послова, део новца из дубровачког поклада пренела је у Котор. Као противник Млечана, подржавала је војводу Стефана Вукчић, кога је називала "сином без греха", тј. посинком, при заузимању Зете. Није познато да ли је одржавала везе с деспотом Ђурађем, који је несигуран и беспомоћан, плутао на обали током 1440. и 1441. године. Он је, наивно и лаковерно, препустио крајем 1441. Млечанима своје преостале поседе у Зети. Јелена је била одлучнија и непопустљивија према њима.

Задужбина Јелене Балшић на Горици, посвећена Богородици, је мала једнобродна црква, са једном од најлепших фасада тога доба. Сва у племенитим размерама, с готичким осећајем односа између крова и тела храма, оставља утисак отмености. Западњачки градитељ је још увек користио романичке лукове, тако да је цело здање складно и господствено. Што се тиче храма Св. Ђорђа на Горици, претпоставља се да је био задужбина Ђурђа II. Страцимировића.^[34]

Жеља Јеленина је била да манастир Светог Ђорђа на Горици, уз њену нову Богородичину цркву, постане православно културно средиште. Окупљала је духовнике, чврсто везане за немањићку традицију и српску цркву. Пред крај живота, постала је стожер око кога се окупљао тај свет. Она сама, сва у мислима на духовне вредности, које "нису од овога света", посветила се исповедањима и разговорима с монасима. У тој средини најзначајнији је био Никон Јерусалимац, Јеленин духовник.

О Никону Јерусалимцу мало се зна, као и о сваком смерном подвижнику. Познаје се само понеко његово сачувано дело. У манастиру Савини чува се Шестодневник, који је 1439/40. преписао "смерни Никон Јерусалимац". У томе Зборнику, осим Шестодневника, налази се више византијских списа, углавном исихастичке садржине, у српском преводу, као и неки текстови на грчком језику.^[35] Још је значајнији Горички зборник који је Никон писао 1441/42. у Јелениној задужбини Свете Богородице на Горици. Најпре садржи преписку Јелене и Никона, у којој он излаже учење цркве о разним догматским и уопште теолошким питањима. При томе се показује као добар зналац библијских текстова и патристичког предања.^[36] Даље пише о Јелени и њеним прецима, као примеру светости, користећи грађу српских родослова и летописа, житије Светог Симеона од Стефана Првовенчаног и Житије Светог Саве од Теодосија. После тога долази устав за монахе, написан по налогу Јелене, за њену задужбину Свете Богородице Горичке, а онда Повест о јерусалимских црквама и местима у пустињи, намењен такође књегињи. Следи исповедање вере, молба за опроштај ако се при писању грешило и поздрав. Крај чини писмо "смерне Јелене", у коме потврђује да је примила дело свог духовника Никона, као "богонадахнути" дар, који прилаже "храму пресвете Владичици нашој Богородици" у Горици.

Никонови и Јеленини састави посвећени су теолошкој проблематици. Јелену је, на пример, занимало зашто се клањамо иконама и крсту, који су "дело руку људских", на што се надовезује Никонов догматски трактат о поштовању светих који су представљени на иконама. Правила "скитска" написана су у духу монашке исихастичке литературе, коју је Никон одлично познавао. Читав Зборник је посвећен спасу душе, кроз врлину и добра дела, која доводе до светости и обожења. Кроз теорију и праксу, изложена је византијска аскетска етика. Задивљује Јеленино велико теолошко знање. Она је дубоко преживљавала однос према религиозном идеалу живота, јавља се као мистик, заокупљена "светошћу чистог и нетелесног пребивања". Незадовољна овоземаљским животом, истиче да је он "жељења богатства и сујетна слава, а уједно и сласти", што онемогућава уздизање ка божанској светлости. Код ње се јавља један од основних проблема византијске аксиологије живљења.

Никон је далеко ученији. Мистик-исихаст, он је одлично познавао патристику, исихастичку књижевност али и природне науке свога доба. Као и други византијски мислиоци, одан је хришћанској вековној традицији. Он тражи потврду својих мисли у ауторитету познатих светаца, црквених отаца. Вредност мисли је у древности, да се оне потврде у вековима. Његова одлика је у чувању континуитета духовне културе, која разбија оквир временског и просторног и осваја вечност. За разумевање његове Повести о јерусалимским црквама потребно је добро познавање библијске историје и географије. Његов текст је течан поетски састав, мисаона лирика, пун стилских фигура и реторских обрта.^[37]

Горички зборник је сведочанство присуства византијског исихазма у средњовековној Зети. У Србији кнеза Лазара и његових наследника исихазам је био опште признати идеал духовности.^[38] Никон Јерусалимац, старац и духовник Јеленине задужбине, није био ни први ни једини исихаст у Зети крајем средњег века. Али, био је један од најученијих. Духовно је обликовао књегињу Јелену, изузетно образовану особу. Као што су биле отмене њене ствари, хаљине од племените материје, драгоцености од злата, бисера и драгог камења, тако су била отмена и танана њена писма упућена духовнику Никону.

Никон Јерусалимац потписао се на Горичком зборнику једном грчки, и то тајнописом, а други пут српски. У његовој Повести о јерусалимским црквама има велики број грчких речи или грцизма, а упадљиви су елементи грчког писама у његовом ћириличком дуктусу. Осим тога, у целом Горичком зборнику има грчких палеографских, и то минускулних и курзивних елемената. Уосталом, у Шестодневнику из Савине има грчких текстова. Све то сведочи о грчком пореклу Никона Јерусалимца. Он је боравио у Јерусалиму, на Синају и у Египту, а могао би бити старац српског манастира Светих Арханђела у Јерусалиму. Није случајно дошао у Зету, јер је метох тога манастира био манастир Светог Николе на Врањини. Изгледа да је Никон узео строже монашке облике живота, јер је Јеленин тестамент, писан 25. новембра 1442. "руком духовњаго оца старца Никандра Јерусалимца". Проблем другог имена решава се претпоставком да је Никон у међувремену узео велику схиму, када калуђер поново мења име. Никон-Никандар јавља се 1454. у манастиру Светог Николе на Врањини, и последњи пут 23. новембра 1468. као проигуман тога манастира. Ако је у питању једна личност, Никон-Никандар доживео је дубоку старост. Био је један од многих Грка-монаха, избеглица, који је нашао уточиште у Србији. Баш у његово време било је образованих и учених грчких избеглица, који су постали српски писци.

Никон, монах-исихаста, нашао се у Зети у непосредном суседству Латина. Они су одбацивали целокупан исихазам, чак су га сматрали заблудом и лудошћу. За источнохришћански свет, притешњен између ислама и римокатолицизма, он је био питање духовног опстанка. Чињеница да је Јелена Балшић, крај самих Латина, створила средиште православне духовности ипак сведочи да су два хришћанска погледа на свет егзистирала један крај другог.

Било је то управо време када је Јелена Балшић бројала своје последње дане. По њеном диктату, као што је поменуто, написао је њен тестамент духовник Никандар у Горичанима, не много удаљеним од Скадарског језера. Оставила је војводи Стефану Вукчићу новац и вредне ствари, његовој жени, а својој унуци, Јелени, скупоцен накит, као и поклоне њиховој деци: синовима Владиславу и Влатку и кћерима Катарини и Теодори. Узгред буди речено, њена праунука Катарина, удајом за Стефана Томаша, постала је босанска краљица. Последње године живота провела је у Риму као ватрена католкиња, док су јој заробљена деца, син и кћер, преведени у ислам, заувек остали у Турској.^[39] Госпођа Јелена је оставила златну икону сестри Оливери, коју су звали Деспина, бившој харемској робињи султана Бајазита I. Посебну суму новца наменила је трошковима за покривање задужбине Свете Богородице, у којој је одредила да буде сахрањена. Хиљаду дуката наменила је да се подели "за моју душу", како је рекла, с тим што се ће 200 дуката, преко сестре Деспине, утрошити "да ми се поју летургије и да се раздели милостиња", а других 200 дуката наменила је цркви у којој ће бити њен гроб, такође за појање литургије и за милостињу. Цркви Светог Ђорђа у Горици оставила је 90 дуката: 60 за куповину олова да се покрије, а 30 дуката мајсторима. Своме духовнику, старцу Никандру оставила је 50 дуката, калуђеру Јовану 40, а попу Теодосију 20. Осим тога, даровала је више световних особа, као што је властелинка Ружа, очигледно своје дворане, посебно оне који се десе у време њене смрти. Девојкама, које буду на самртном часу, даће се мираз, колико буде могуће, а, према могућностима, и осталој чељади. Свој поклад од 600 дуката код Баранина Ловра Шиговића завештала је Богородичиној цркви на Горици, као и винограде, њиве и маслињаке у Бару и солане. Као ктиторе и старатеље те цркве одредила је унуку војвоткињу Јелену и њеног сина кнеза Владислава. Ако би се после њене смрти нашао какав сребрни суд, њих двоје су били дужни да приложе тој цркви, као и обема Горичким црквама да принесу књиге и друге ствари, које буду биле потребне. На крају, заклела је војводу Стефана и војвоткињу Јелену да изврше све што је тестаментом одредила.^[40]

Јелена Балшић је умрла почетком 1443. године, у дубокој старости, већ зашла у осму деценију живота. Првог мужа је надживела четрдесет година, а другог скоро деценију. Сахрањена у својој задужбини на Горици, отишла је у једном горком тренутку, када уопште није постојала српска држава. Отишла је, међутим, као што је и живела: богато и отмено. Њен тестамент сведочи о њеним отменим стварима, али и о господском односу према родбини и околини; он је права панорама властеоског живота и обичаја. Тадашње српско племство није било само богато и отмено већ и високо образовано, а Јелена је његов најбољи представник. Стекла је световно образовање на двору свога оца кнеза Лазара, проширила га у Зети и Босни, и уврстила се у врхове српског просвећеног друштва. Истовремено, била је дубоко побожна, стално окружена духовницима. С њима се дописивала, тражећи одговоре на питање како долази до спасења душе, кроз врлину, која доводи до светости. Припадала је тананом свету коме је било предодређено да нестане.

Док су књегињу Јелену мучили проблеми живота, груба стварност писала је неумитне странице историје. На Зетској обали Млечани су наставили своје ширење. Пошто им се 1. августа 1442. предала Будва, 5. августа предао се и Дриваст. Војвода Стефан Вукчић и Венеција отимали су се о Бар. Све моћнијим Млечанима пришао је и православни "поп Ђинак", који је стајао на челу једног дела ратничке дружине Мркојевића. Баш у току тих метежа, Јелена је заувек склопила очи, а 1. априла 1443. војвода Стефан Вукчић потврдио је да су његова жена Јелена и син Владислав примили из дубровачког поклада њене ствари и новац.^[41] Већ у јуну те године Млечани су заузели Бар, посевши тако цело Приморје од Котора до Бојане. Венеција, велика привредна сила, посебно снажан трговински центар, град од сто хиљада становника, који је, како се тада веровало, имао најсавршеније уређење и највећу флоту у Средоземљу, био је узор и снага под чију су власт многи желели да дођу. Па и градови на обали Зете, који су у XV. веку имали између 800 и 4000 становника. Наравно, млетачко освајање Зете одразило се и на црквене прилике.

Већ 1443. историјски извори изричито сведоче да је метохија манастира Светог Михаила на Превлаци била растурена. Наведено је да су њени поседи некада били метохија.^[42] Сада су припадали млетачком Котору. Поп Богиша Радаковић из Горњег Грбља служио је и даље у црквицама Светог Николе и Свете Марије на Превлаци, али је био у оскудици. Уз помоћ Црнојевића, 1443. добио је право на шест млетачких стара пшенице годишње. Баш 1443. Будвани су тражили подручје метохије, с образложењем да су у томе крају солане, а со се продаје у Будви. Млечани су их одбили, загарантовавши Которанима да ће та места остати у саставу њиховог дистрикта.^[43]

Пошто је 1444. обновио државу, деспот Ђурађ Бранковић затражио је од Млечана да му врате зетска места, која им је уступио у привремену заштиту. Како су га одбили, увидео је да је насео на њихова слаткоречива обећања. У међувремену, почетком 1444, Млечанима је пришао и Стефаница Црнојевић. Прилике по православну цркву нису биле нимало лаке, али и даље није било јединства ни на римокатоличкој страни. Настављен је сукоб између которског бискупа и барског надбискупа. У томе спору, Марин Контарини није успео ништа да постигне до Флорентинског сабора. Ако не пре, а оно сигурно по обнови српске државе, барски надбискуп везао се за српску страну. Ђорђе Пелиновић, опат Свете Марије Ратачке код Бара, који је иначе потицао из римокатоличке породице Новог Брда и био одани поданик српског деспота, али је у међувремену пришао Венецији, писао је марта 1445. Сенату у Венецији да је "Архиепископ Бара, екскомунициран од Римске курије", протеклих месеци ишао у Горњу Зету и "три дана провео с деспотовим војводом, како се верује, да би нешто извели против ваше државе".^[44] Очигледно, Марин Контарини је, током боравка на сабору у Италији, постигао да Курија екскомуницира барског надбискупа. Иначе, за тај положај борио се и амбициозни опат Ђорђе Пелиновић, молећи млетачки Сенат да га протежира у Риму.^[45] Али, ни тамо није ишло лако, јер је, две године касније, умро папа Евгеније IV. За новог поглавара Римске цркве изабран је Никола V. (1447-1455), познати хуманист Томазо Парентуцели (Tommaso Parentucelli), човек широких видика, коме је била страна свака искључивост.

Ипак, у Зети су настављена трвења. Као што је поменуто, после млетачког преузимања Будве православни митрополит повукао се у Пречисту Крајинску, изгубивши приходе са Светомихољске метохије, које је убирао млетачки кнез у Котору. Митрополит је покушавао да накнади приходе на другој страни. Петар Калуђеровић, римокатолички парох Свете Марије на Горици, у дијецези Свача, жалио се 1446. Млечанима да је "крајински митрополит, српски архиепископ, насилно заузео неке поседе те цркве.^[46] Изгледа да је наследник митрополита Јефтимија био Теодосије, који се помиње пре 1446. године. Иначе, српски патријарх, који је постављао зетског митрополита, био је после 15. јуна 1445. Никодим, верни сарадник деспота Ђурђа.^[47] Деспотов латински канцелар Никола де Архилупис, мада је живео у Смедереву, тих дана се сећао которских римокатоличких цркава и давао им прилоге.^[48] Сами Которани тражили су 1446. дозволу од Млечана да православне свештенике, који, наводно, само убиру приходе с црквених имања а не старају се о душама, замене римокатоличким. Млетачке власти нису се томе супротстављале, само су саветовале да све чине "мало по мало и на вешт начин", да се не изроди нека незгода "због мноштва тих шизматика". Тактични и опрезни, сенатори нису дозволили да управљање имовином православних цркава преузму двојица которских римокатоличких свештеника. Наложили су которском кнезу да испуњава обавезе према православном свештенику Богиши Радаковићу, коме су потврдили повељу деспота Ђурђа.^[49] Дакле, власти у Венецији, вичне тананој дипломатији, заустављале су пренагљене потезе Которана.

Верске прилике у Зети нашле су се на посебном искушењу 1448, када је стигла војска деспота Ђурђа Бранковића, који је желео да поврати своја места. Пришли су му сељаци из Грбља и са територије некадашње Светомихољске метохије. Которани су привремено изгубили контролу над тим крајевима и заустављен је њихов рад на смени православних с римокатоличким свештеницима. Деспоту је пришао и Стефаница Црнојевић, па се крио после разбијања српске војске под Баром. Храну му је дотурао неки калуђер Исаија, коме су Млечани, због тога, одузели виноград.

У тим временима у Зети су деловали и попови глагољаши. Одани Римској курији, били су вешти поборници ширења римокатолицизма, јер су нудили народну службу и проповед на народном језику.^[50] Глагољаше је доводио и бискуп Марин Контарини, рачунајући да ће употребном народног језика у цркви приближити становништву которске околине латинске обреде и неосетно их везати за римокатолицизам. Већ тридесетих година XV. века у Котору је деловао Матеј Ћурилица, тј. глагољаш, доведен из Сења. У току 1444. један Италијан, которски канцелар, тестаментом је одредио да се једна трећина добити од имовине, која се распрода после његове смрти, употреби за издржавање једног свештеника који ће служити у цркви "in slavonica lingua secundumritum Latinorum". Такав је свештеник касније служио и у селу Богдашићима, који су пружали јак отпор преверавању.^[51]

За разлику од осталих делова Српске деспотовине, у Зети су се и даље осећали и унијатски ветрови. Познати српски канцелар у Котору Стефан Калуђеровић подигао је 1451. цркву у Столиву, посвећену Богородици. Њен живопис на коме су представљени Свети Фрања Асишки и Свети Трипун, показује да је била намењена унијатском обреду.^[52] Пред ширењем римокатолицизма, православни јерарси нису се могли одржати ни у Пречистој Крајинској. У њој вероватно није боравио митрополит "кир Јосиф", забележен уз 1453. годину у Копоринском летопису.^[53] У томе манастиру већ су резидирали унијатски прелати: од 1452. Сава, Грк по пореклу, ранији епископ Термопила. Држећи се источног обреда, припремао је паству за прихватање римокатолицизма.

Главни, међутим, проблем у Зети тога времена био је угушење Грбаљске буне. Становници Грбља и сељаци са некадашње Светомихољске метохије држали су чак Котор под опсадом. Њихови противници су увидјели да се побуна може скршити једино ако се Стефаница Црнојевић одвоји од деспота и веже за Млечане. На тај посао бацио се которски бискуп Марин Контарини. У јулу 1451, са два представника которске општине, излагао је у Венецији, на седници Колеђа, услове под којима би Стефаница признао млетачку власт. Сенатори су прихватили његове услове, међу којима су најважнији били да га признају за "врховног војводу Зете" и да добија годишњу плату од 600 дуката на которској благајни. Заузврат, његова прва обавеза је била да покори Грбаљ.

Почетком 1452. Стефаница Црнојевић је у крви угушио Грбаљску буну. Одмазда је била страшна. У Котору је обешено тридесет Грбљана, а преко две стотине осуђено је на трајно прогонство из Грбља и са которске територије.^[54] Мада су се устаници дигли да би, пре свега, остварили своје привредне и друштвене захтеве, тј. да живе од рада својих руку и да буду слободни људи, у њиховој побуни било је и верских разлога. Пада у очи да је међу протеранима било неколико "попова", што показује да су играли неку улогу у побуни. Према предању, које је сачувао Стефан Митров Љубиша у приповеци Проклети кам, после угушења Грбаљске буне, Которанин Друшко убацио је отров у храну која је изнета на сто православним калуђерима у манастиру Светог Михаила на Превлаци. Док су они били за столом, топ с млетачког брода порушио је манастир. Под рушевинама, у животу су остала само два калуђера, а било их је седамдесет. Историјски извори не потврђују ово предање, поготово не млетачко бомбардовање. Као што је поменуто, манастир Светог Михаила био је од раније у рушевинама.^[55]

После угушења Грбаљске буне појачана је римокатоличка офанзива. Међу протераним становницима Горњег Грбља били су и Брајко и Братота, браћа већ помињаног попа Богише Радаковића, који је служио у превлачким црквицама Свете Марије и Светог Николе. То, међутим, више није могао да чини. Папа је поверио те црквице которском свештенику Антону Друшку, за чије је презиме народна традиција везала рушење манастира Светог Михаила на Превлаци.^[56] Већ 1453. у Љешевићима, некадашњем поседу Светог Михаила, служио је римокатолички свештеник Иван Болица из Котора. Исте године отишао је, међутим, бискуп Марин Контарини, без сумње најзначајнији римокатолички прелат у Зети XV. века. Имовински је ојачао своју бискупију, а у Котору је завео узорну верску дисциплину. Био је наручилац раскошних златарских предмета за сакралну употребу; иза њега је остао тзв. "Крст Марина Контарини", који на готичким завршецима има попрсне рељефе светитеља, док је Христово тело у пуној пластици.^[57]

На которској бискупској столици Марина Контарини наследио је 1453. Бернард, из млетачког градића Пјеве ди Сако. Како изричито сведоче извори, он је превео у римокатолицизам "многе стотине", нарочито у селу Богдашићима, где је поставио свештеника, под чију су верску јурисдикцију потпадали сељаци из Богдашића и Кавча. Међутим, ту је живео један "шизматички калуђер" који је настојао да врати у православље оне који су већ примили римокатолицизам. Жесток у борби, напао је не само римокатоличког свештеника већ и бискупа Бернарда, када је, осмог дана по Васкрсу, кренуо у визитацију и поделу кризме новим верницима. После тога, дужд је 1455. наредио да се калуђер протера с которске територије, а да "шизматици" напусте поседе који су припадали цркви. Црква Светог Петра у Богдашићима, и остале православне цркве, морале су се предати бискупу у Котору. Мада је бискуп Бернард, после поменутог инцидента, заувек напустио Котор и вратио се у своје родно место у Италију, одредбе о одузимању земље "шизматицима" принудиле су становнике Богдашића да се приклоне римокатолицизму.^[58]

Опирање православног живља римокатоличкој офанзиви није било карактеристично само за Доњу Зету. У уговору, закљученим 6. септембра 1455. на Врањини којим су катуни Горње Зете прихватили млетачку власт, предвиђено је да ниједан латински "свештеник или епископ или архиепископ" не може имати надлежност над православним црквама, укључујући и "латинског архиепископа у Крајини". Ту надлежност може имати само митрополит српске вере, "јер се митрополит Крајине назива митрополит Зете". "Без тога не можемо бити" завршили су представници Горње Зете.^[59] Али, одредбе о цркви из Врањинског уговора остале су мртво слово на хартији. Унијатски прелати столовали су и даље у Пречистој Крајинској. Од 1454. на тој столици био је Арбанас Павле Душман, ранији парох у Тревизу и епископ у Свачу и Дривасту. Био је не само крајински надбискуп већ и папски нунције у Србији и Албанији, с правом проповедања крсташког рата против Турака. Вешто је лавирао у православној средини, што је представљено папи као издаја римокатоличке вере. Према оптужбама, наводно је тврдио да је грчка црква права и да је треба више ценити од римске. Забрањивао је да се против његових поступака подносе апелације у Риму, а сам се понашао као папа. Оптужбе против њега подносио је барски надбискуп, испод чије јурисдикције је Рим 1456. изузео бискупа у Дривасту и самог крајинског надбискупа. Истрага против Павла започела је 1457, и није довршена, јер је он исте године умро. Следеће године за крајинског надбискупа доведен је Јован са Крита, грчки унијат, који је отворено иступао као римокатолички прелат и поборник млетачке политике.^[60]

У таквим црквеним и политичким приликама православни митрополити морали су се повлачити. Кроз цео XV. век су се селили. И то према брдима: најпре у манастир Светог Николе на Врањини, затим у Ком, па у Обод и, на крају, на Цетиње, где је Иван Црнојевић 1485. завршио цркву посвећену Рођењу Богородице.^[61] У међувремену, опустела је Богородица Горичка, задужбина Јелене Балшић. Њу је Иван, заједно са поседима и приходима, приложио својој задужбини на Цетињу. Тако је кроз XV. век српска православна црква у Зети изгубила део верника, али је, ипак, само делимично узмакла пред римокатолицима.

У таквим црквеним приликама деловао је у Зету умни подвижник, мистик и исихаста "Никон Јерусалимац".

Напомене

¹ И. Божић, Село Богдашићи у средњем веку, Немирно поморје XV века, Београд 1979, 80

² И. Божић, О пропасти манастира Св. Михаила на Превлаци, Немирно поморје XV века, Београд 1979, 83-84

³ J. Valentini, Acta Albaniae Veneta saeculorum XIV et XV (даље: Acta Albaniae Veneta) Pars II, Tomus XII, Palermo-Napoli-Roma-Venezia-Mьnchen 1971, 230-241 /N^о 3037/, 265-266 /N^о 3061/; S. Ljubić, Listine o odnošajih između Južnoga Slavenstva i Mletačke republike (даље: Listine), IX, Загреб, 1890, 7-14

⁴ Acta Albaniae Veneta, Pars II, Tomus XII, 286-291 (N^о-3075); Listine, IX, 14-17.

⁵ J. Stjepčević, Kotor i Grbalj, Split 1941, 114-115

⁶ И. Божић, Село Богдашићи, 42

⁷ N. Jorga, Notes et extraits pour servir a l'histoire des Croisades au XV siecle, II, Paris 1899, 25 нап. бр. 2

⁸ A. Dabinović, Kotor pod Mletačkom Republikom, Zagreb 1934, 134; М. Спремић, Односи између православних и римокатолика у Српској деспотовини, Црква Светог Луке кроз вјекове, Котор 1997, 240-241, 247

⁹ Текст Смедеревског уговора: Acta Albaniae Veneta, Pars II, Tomus XV, 147-158 (N^o 3681); Listine, IX, 80-85. Уп. М. Спремић, Српско-млетачко разграничење у Зети 1435. године, Средњовјековна историја Црне Горе као поље истраживања, Подгорица 1999, 375

¹⁰ P. Lukcsics, Diplomata pontificusm seac. XV, II, Budapestini 1938, 134 (N^o 390)

¹¹ И. Божић, О јурисдикцији которске дијецезе у средњовјековној Србији, Немирно поморје XV века, Београд 1979, 23-25

¹² О Базелском сабору: J. Haller, Consilium Basiliense. Studien und Dokumente, I – VIII, Basel 1896-1936; Monumenta Conciliorum generalium saeculi decimi quinti. Concilium Basiliense, Scriptorum, t. I, Vindobonae 1857

¹³ О понтификату Евгенија IV: L. v. Pastor, Geschichte der Pдpste im Zeitalter der Renessance, I, Freiburg im Breisgau 1926, 295-368

¹⁴ М. Спремић, Срби и флорентинска унија цркава 1439. године, Зборник радова Византолошког института, 24-25 (1986) 413-421

¹⁵ D. Farlati, Illyricum sacrum, VI, Venetis 1800, 463

¹⁶ И. Божић, Албанија и Арбанаи у XIII, XIV и XV веку, Глас Српске академије наука и уметности, CCCXXVIII, Одељење историјских наука, књ. 3, Београд 1983, 88.

¹⁷ М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, Београд 1994, 241-251

¹⁸ Хисторијски архив у Дубровнику (даље: HAD), Acta Minoris Consilii, VI, 92

¹⁹ И. Божић, О пропасти манастира Св. Михаила 88-90; J. Stjepčević, Kotor i Grbalj 56, 110; С. Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Београд 1964, 51; J. Tadić, Promet putnika u starom Dubovniku, Dubrovnik 1939, 82-83; М. Јанковић, Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку, Београд 1985, 138; Иста, Поседи и привилегије Српске цркве у Будви, Историјски часопис, 35 (1988) 31-38

²⁰ HAD, Lamenta de foris, XV, 36

²¹ И. Божић, О пропасти манастира Св. Михаила, 89

²² Њен син Балша III. имао је 1403, када му је умро отац, 17 година, што показује да је највероватније рођен 1386. Историја Црне Горе (даље: Ист. Ц. Г.), II/2, Титоград 1970, 86 (И. Божић).

²³ М. Пурковић, Када се покалуђерила књегиња Милица? Јужни преглед 13 (1939) 332-336

²⁴ Љ. Стојановић, Старе српске повеље и писма (даље: Повеље и писма) I, Београд-Сремски Карловци 1929, 385-386

²⁵ Listine, V, 60, 67-69

²⁶ М. Пурковић, Кћери кнеза Лазара, Мелбурн 1957, 82-83

²⁷ Повеље и писма I, 359

²⁸ Владимир Ћоровић, Сандаљ Хранић у Дубровнику 1426, Братство, 17 (1923) 102-107; J. Tadić, Promet putnika u starom Dubovniku, 114-117

²⁹ Сима Ћирковић, Херцег, 17-19

³⁰ М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, 189

³¹ Повеље и писма,I, 391-392

³² Исто, I. 393-394

³³ Љ. Стојановић, Стари српски записи и натписи, I, Београд-Сремски Карловци 1902, 88

³⁴ Ист. Ц. Г, II/2, 483-486 (В. Ђурић)

³⁵ Ђ. Радојичић, Извештај о раду на проучавању старих српских рукописних и штампаних књига, као и других старина, Историјски часопис, 2 (1949-1950), Београд 1951, 332-333

³⁶ Đ. Radojičić, O smernoj Jeleni i njenom otpisaniju bogoljubnom, Дело 5 (1958) 594

³⁷ Đ. Sp. Radojičić, Antologija stare srpske književnosti XI-XVIII veka, Београд 1960, 184-187, 341-343; исти, Творци и дела старе српске књижевности, Титоград 1963, 248-250; М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд 1975, 438-443; Ист. Ц. Г. II/2 18-190 (И. Божић); Исто 372-380 (Д. Богдановић); Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 222-224; Ђ. Трифуновић, Две посланице Јелене Балшић и Никонова «Повест о јерусалимским црквама и пустињским местима», Књижевна историја, V/18 (1972) 289-327

³⁸ Јеромонах Амфилохије, Синаити и њихов значај у XIV и XV веку, Манастир Раваница, 1381-1981, Споменица о шестој стогодишњици, Београд 1981, 101-134

³⁹ Ђ. Тошић, Босанска краљица Катарина (1425-1478), Зборник за историју Босне и Херцеговине, 2, Београд 1997, 73-111, где је наведена и остала литература.

⁴⁰ Повеље и писма, I, 394-397

⁴¹ Исто, II, 57-58

⁴² "Lustiza cum territoriis suis, videlicet Passiglava, Bogdasichi, Lescevichi, Tombe cum territoriis, que fuerunt de Metochia" G. Čremošnik, Kotorski dukali i druge listine, Glasnik zemaljskog muzeja, 33-34 (1922) 153

⁴³ Listine, IX,177; G. Čremošnik, í. д. 152-155

⁴⁴ М. Спремић, Деспот Ђурађ Бранковић и његово доба, 744

⁴⁵ О Ђорђу Пелиновићу: М. Динић, За историју рударства у средњовековној Србији и Босни, II, Београд 1962, 81-82; М. Спремић, Ратачка опатија код Бара, Зборник Филозофског факултета, VIII/1, Београд 1964, 210-213

⁴⁶ И. Божић, О пропасти манастира Св. Михаила, 89

⁴⁷ М. Пурковић, Српски патријарси средњега века, Диселдорф 1976, 150-152

⁴⁸ О Николи Архилупусу: Д. Ковачевић-Којић, О библиотеци Николе из Котора, канцелара на двору српских деспота, Zbornik radova Filozofskog fakulteta u Sarajevu (Spomenica Salka Nazečića), Sarajevo, 1972, 415-419

⁴⁹ D. Farlati, Illuricum sacrum, VI, 465. Уп. И. Божић, Село Богдашићи у средњем веку, 81; Исти, О пропасти манастира Св. Михаила на Превлаци, 90; М. Спремић, Односи између православних и римокатолика, 249

⁵⁰ М. Динић, Chiuriliza словенских попова дубровачке грађе, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. XXVI, св. 3-4 (1960) 274-279; Исти, Словенска служба на територији Дубровачке републике у средњем веку, Исто, књ. XIV, в. 1-2 (1934) 63-65

⁵¹ И. Божић, Село Богдашићи у средњем веку, 81

⁵² В. Ђурић, Готичко сликарство у Византији и код Срба уочи турских освајања, Зограф, 18 (1987) 52

⁵³ М. Пурковић, Српски епископи и митрополити средњега века, Хришћанско дело III/4-6, Скопље 1937, 42; M. Šufflay, Srbi i Arbanasi, Београд 1925, 99-100; И. Јастребов, Јепископија зетска, Гласник српског ученог друштва, 48 (1880) 402-403

⁵⁴ М. Динић, Један прилог за историју Грбља, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, књ. XII, св. 1 (1937) 107-112

⁵⁵ И. Божић, О пропасти манастира Св. Михаила 83-91

⁵⁶ I. Stjepčević, Prevlaka, Zagreb 1930, 39-40

⁵⁷ C. Fisković, Dubrovački zlatari od 13 do 17 stoljeća, Starohrvatska prosvjeta, III/1 (1949) 145-147; B. Radojković, Remek dela kotorskog zlatarstva u katedrali svetoga Tripuna, Kotor 1966, 81-90.

⁵⁸ D. Fariati, Illyricum sacrum, VI, 466-467

⁵⁹ Listine, X, 67-68

⁶⁰ D. Farlati, Illyricum sacrum, VII, 242, 277; M. Šufflay, Srbi i Arbanasi, 99-101; Историја српског народа, II Београд 1982, 286 (И. Божић)

⁶¹ М. Јанковић, Епископије и митрополије, 133-139; Р. Ковијанић, О зетском митрополиту у Пречистој Крајинској, Гласник Цетињских музеја, 1 (1968) 89-93

// Пројекат Растко / Богословље //
[ Промена писма | Претраживање | Мапа Пројекта | Контакт | Помоћ ]