Kliment Ohridski

Pohvala Ćirilu

(napisano pre 916. g.)

Iz knjige: "Ćirilo i Metodije - žitija, službe, kanoni, pohvale", Srpska književna zadruga, Beograd, 1964.
Prevela Irena Grickat
Slovenski izvor: P. A. Lavrov, Material po istorii vozniknovenija drevnejšij slavjanskoj pismennosti, Leningrad, AN SSSR, 1930, , str. 95-99.

Meseca toga četrnaestog dana^[1] pohvala blaženomu ocu našemu i učitelju slovenskome Ćirilu Filosofu, napisana rukom Klimenta, pape rimskoga^[2]

Evo, zasija nam, hristoljupci, svetlozarna uspomena preblaženoga oca našega Kirila, novog apostola i učitelja svih krajeva, koji blagovernošću i lepotom sinu na zemlji, kao sunce lukavstvo besovo izgoneći i paganski mrak osvetljavajući božanstvenim zrakama. Premudrost Božija sazda u srcu njegovome hram svoj, i na jeziku njegovome, kao na heruvimu, počivaše vazdan Duh sveti, deleći darove svakome prema jačini vere njegove. Kao što reče Pavle apostol: Svakome od nas daće se blagodet po meri davanja Hristova. Jer ko mene voli - reče Gospod - i ja ću njega zavoleti, i javiću mu se sam i obitavalište ću u njemu sagraditi, te će mi biti kao sin i ja ću mu biti kao otac.

I tako, tražeći očinstvo ovo, preblaženi otac taj i učitelj naš ostavi žića ovoga svu lepotu i slazu i bogatstvo, oca i mater, braću i sestre. Izmlada bejaše čist kao anđeo, uklanjajući se i bežeći od životnih slasti i prebivajući vazdan u psalmima i pojanju i u poslušanju duhovnome, jedinstveni put sledeći, kojim se na nebo uzlazi. I tako se izli blagodet Božija u usta njegova, kao što je u premudrosti rekao Solomon: U usne premudrome ulazi nadahnuće, zakon i milost nosi na jeziku, i time zanavek pečati zlohulna usta jeretička.

Pošto je ponikla jeres u dane Teofila cara, mnoga leta svetinja ikona gonjena bejaše i rušena. U dane pak blagovernog cara Mihaila sazvan bi pravoverni sabor, te ga usmeriše protiv jeretika i popaljena bejaše duhovnom silom sva zloba njihova. A glavom jeresi ove bio je Anije patrijarh; i pošto su ga izobličili, proteraše ga sa prestola.^[3] Takav je bio učitelj ovaj:

gde god je osećao kakvu hulu na božanski obraz, on je kao okriljen leteo na sve strane, jasnim pričama sve sablazni razgoneći, pravoj veri učeći, Pavlov zavet izvršujući; preletao je kao orao sve krajeve od istoka do zapada, od severa do juga. Kod Kozara i kod Saracena radi svete vere u zborištima njihovim obrete se, kao sunce u trosvetlim zorama sijajući i sve ludosti njihove razgoneći. U narodu filskom bezbožnu laž razbi; on, blaženi, iskoreni drvo kojem su se ovi klanjali, ukazujući mu štovanje i nazivajući ga Aleksandar. U svetlu večnome blešteći, on ih prosveti i nauči istinskoj veri.^[4]

A pošto je slovenski rod neznabožački u nerazumlju i mraku bitisao, on mu, milošću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, postavljen bi za pastira i učitelja. I začepi usta trojezičnicima - jereticima, kao lavovima, koji su, pomračeni zavišću, govorili da je nedostojno da drugi narodi Boga proslavljaju, do Židovi i Rimljani i Jelini, te su se po zlobi sa Pilatom izravnali.^[5] Njihove laži razori jasnim pričama, plamteći silom Svetoga duha.

I pošto je preveo crkveni ustav sa grčkoga na slovenski jezik, otide u Rim, vodeći na izvršenje dela svoje izabranu pastvu, i radosno završi put svoj, pošto je Gospod Bog izvoleo da tu počine prečasno telo njegovo.

I kada se sagledaju njegovi podvizi i pregalaštva i seljenja, nema toga ko bi mu pohvalu sačinio. Ako je i kasnije zasijao, on je sve prevazišao. Kao Danica, koja poslednja uzlazeći svetlošću svojom sav zvezdani zbor ozaruje, najavljujući svetlost sunčanim zracima, tako i ovaj preblaženi otac i učitelj jezika našega, jače od sunca u trojnim zorama blistajući, prosveti širom nebrojeni narod što leža u tami neznanja.

Ima li koje mesto da se skrilo, a da ga on ne posveti stopama svojim?

Koje li se iskustvo sakrilo od blažene duše njegove?

Svim narodima, propovedajući svoje tajne u ukrašenim rečima, on je govorio; i to ovome u pismu, ovome u poukama, jer se izlila blagodet u usta njegova božanstvena, i zbog toga neka je blagosloven Bog u veke.

I stoga - koja će to usta izreći sladost učenja njegova?

I koji će to jezik uspeti da izreče podvige i pregnuća i dobrotu življenja njegova?

Ta usta, od svetlosti svetlija, sazda Gospod da omračene grehovnom lažju prosvećuju.

Njegov je jezik sladostan i reč mu je istinita; te prečiste usne procvetaše u premudrosti kao cvet, njegovi prečisti prsti duhovne orgulje podigoše i zlatozarnim pismenima ukrasiše.

Tim bogoglasnim ustima napojiše se svi žedni božijega razuma, njima se nasladiše mnogi koji su život primali.

Pomoću njih obogati Bog mnoge narode bogorazumljem, ukrašavajući kao bogotkanim vencem mnogoplodni jezik slovenski: toga radi taj novi apostol i bi poslan.

Iz tih usana isteče životni studenac, presuhu suhost našu napajajući; one sputaše mnogohulni jezik jeretički.

Ta časna usta javiše se kao jedan od serafima - Božijih slavitelja - i kroz njih poznasmo trosvetlo božanstvo, koje se jednim suštastvom održava a po svojstvima i imenima razlučuje i u ravnoj meri proslavlja, jer su vazda sapostojeći otac i sin i Sveti duh.

Zato blagosiljam tvoje usne,
o preblaženi oče Kirile,
jer kroz njih slast duhovna ističe na sve strane.
Blagosiljam mnogoglasni jezik tvoj,
kojim zagrme ti kao Bog,
blešteći zorom prevečnoga božanstva
i mrak grehovni progoneći.
Blagosiljam i mnogopresvetlo lice tvoje,
ozareno Duhom svetim,
koje učini da velerazumna svetlost sine
i mnogobožačka laž se razbije.
Blagosiljam zlatoobrazne tvoje oči,
koje rastrgoše naše nerazumno slepilo,
te bogoumno svetlo osvanu.
Blagosiljam anđelolike tvoje zenice,
obasjane božanskom slavom,
kojima si prozreo, na pedeset dana pred prečasno svoje prestavljenje,
dan pokoja svojega.
Blagosiljam prečasne ti ruke,
koje spustiše na moj jezik bogorazumni oblak,
da napoji bogotočivom rosom srca naša,
izgorela u grešnoj suši.
Blagosiljam bogokretne tvoje prste,
kojima napisana bi tajnovita za mnoge Božija premudrost,
što bogorozumne tajne otkriva.
Blagosiljam svetlozarnu tvoju nutrinu,
iz koje se za sve zemlje istoči voda životna,
silazeći s visina putem tvojih molitava.
Blagosiljam svetlozarne tvoje noge,
kojima si obišao kao sunce oko celoga sveta,
prosvećujući bogonadahnutim učenjem.
Blagosiljam prečasnu crkvu tvoju,
u kojoj leže mnogoumne i bogoglagoljive orgulje.

Blagosloven ovaj grad koji je primio trećeg tvoritelja mira i Božijega proviđenja, jer je ispunio zavet dvaju najviših svetlila^[6] i time blažen postao. S njima zajedno naredi mu Gospod Bog prečasni pokoj da primi. I počinu s mirom u Gospodu leta 6377. od stvaranja svega sveta, meseca februara četrnaestog dana, i življenjem i verom pridruži se svim ocima, pošto je sve njihove činove i napore savršio.^[7] I bi s anđelima anđeo, s apostolima apostol, s prorocima prorok, sa svima svetima učesnik slave Božije, i s njima zajedno pomoli se, prepodobni učitelju, za nas koji poštujemo presvetlo tvoje uspenje u slavu svete Trojice - oca i sina i Svetoga duha, kome pripada svaka slava i čast i poklonjenje ocu i sinu i Svetome duhu, sada i uvek i u veke vekova.

NEPOZNATI PISAC

Pohvala Ćirilu - Napomene

1. 14. februara 869. u Rimu umro je Ćirilo.

2. Kliment (umro 916), učenik Metodijev, nije bio rimski papa, već episkop u Ohridu. Kliment Ohridski je, prema ispitivanjima, zaista napisao Pohvalu Ćirilu (P. J. Šafarik, V. Jagić, V. Undoljski, V. Vondrak, P. Lavrov).

3. Borba protiv ikona u Vizantiji počela je čitav vek pre cara Teofila (829-842) i Jovana (Anija) Gramatičara, carigradskog patrijarha (837-843). Mihailo III (842-867), carev sin i Konstantinov školski drug, smirio je ikonoborački pokret.

4. O Konstantinovom bavljenju među Saracenima, Hazarima (Kozarima) i fulskim narodima videti Žitije Ćirilovo, glava VI, VIII, XII.

5. Na tri kraka Hristova krsta nalazio se natpis na hebrejskom, latinskom i grčkom, te su i trijezičnici, protivnici slovenskog književnog jezika, priznavali samo ova tri jezika.

6. Dva svetlila - apostoli Petar i Pavle.

7. Ćirilo je umro u Rimu 6377. od stvorenja sveta ili 869. od Hristovog rođenja.

// Projekat Rastko / Bogoslovlje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]