Milorad Panić-Surep Predgovor

Dar veći i skupoceniji od svakog zlata i srebra i kamenja dragog i bogatstva prolaznog

Iz knjige: "Ćirilo i Metodije - žitija, službe, kanoni, pohvale", Srpska književna zadruga, Beograd, 1964.

Veliki čin Slovenske pismenosti nije se začeo u nadahnuću ljudi podobnih anđelima, niti se odigrao voljom jednog dalekovidog čoveka. Ispod takvih i sličnih metafora, kojim obiluju divna srednje vekovna žitija i seriozna istoriografija zadnjih stotinak godina, valja nam tražiti onu krčevinu na kojoj se moralo dugo i mučno raditi da bi deci ratara dala hleba. Pribrani podaci o životu na Balkanu i Srednjoj Evropi IX i X veka mogu imati snagu zraka dovoljnog da nam osvetli put, ako ne i predele oko njega. Pođimo tim pravcem.

Vekovno kolebanje Velike seobe naroda u ovo vreme i na ovom tlu bilo se znatno utišalo. Na našem vidokrugu ni Huna, ni Gota, ni Avara; talasi istorije otplaknuli su ih dalje, ili potopili u nepovrat. Mnogoljudna i mnogoimena slovenska plemena prekrivaju prostore od Tatri do Peloponeza i od Jadranskog do Crnog Mora i Dona (da se zadržimo samo na tim koordinatama). Panonija i Podunavlje su njihovo središte. To je njihova zemlja, ali ne i država. Gospodarima se smatraju drugi: nemačko carstvo na severozapadu, vizantijsko na jugu. Razume se, i Sloveni imaju svoje vlasti manje ili više nezavisne, prema sticaju prilika i umešnosti vođa. Rastislav, Kocelj, Mutimir, Branimir - svi u vremenu našeg interesovanja, drugoj polovini IX veka. Postoji i jedna neobična slovenska zemlja s tatarsko-turanskim vladajućim slojem, Bugarska kneza Borisa i cara Simeona.

Vizantija i Franačka su jedine tadašnje velesile u Evropi i Sredozemlju sa snažnom vojskom, formiranom ideologijom i imperijalnom tradicijom. Ali i sa brojnim ekonomsko-društvenim, međusobnim i unutrašnjim, suprotnostima. Potčinjavanje slovenskih masa prikazivalo im se kao izlaz iz sopstvenih teškoća. Određenijeg utiska radi prisetimo se da je to vreme Vasilija I i Lava Mudrog u Vizantiji, a naslednika Karla Velikog u Franačkoj; doba patrijarha Fotija i pape Nikole I, potpaljivača najveće hrišćanske šizme.

Vizantija trpi grdne muke od Kijevske Rusije i bugarske kneževine. Ruski konjanici zabijaju svoja koplja u carigradske kapije, a bugarski han je veoma ćudljiv sused - svakog časa stupa u savezništvo s neprijateljima Vizantije u Africi, Maloj Aziji i Zapadnoj Evropi. No, i vladari tih "varvara" imaju svojih briga; plemenski kneževi i boljari kuju zavere i dižu bune kadgod im se ukaže prilika da promene porodicu na prestolu ili da suzbiju nastupajući feudalizam. Iz takvog vrenja javlja se polarizacija interesa. Jačanju centralne vlasti u ovim slovenskim zemljama odgovaraju feudalni odnosi vizantijskog tipa i etika hrišćanske crkve, naročito učenje o božijoj promisli u ličnosti zemaljskog gospodara. S druge pak strane, vasileus iz Konstantinova Grada živi u nadi da će preko jednog, za nj vezana vladara i mrežom grčkih episkopa moći učiniti ono u ovim prostranim predelima što nije mogao postići vekovnim ratovima. Misionar treba da zameni vojnika, a punu zapleta igru s mnogima - čvrsta povezanost s jednim. Pri tom, vizantijski dvor i carigradska patrijaršija i ne pomišljaju na prosvećivanje u pravcu buđenja stvaralačkih snaga samih tih naroda. Naprotiv, oni su sasvim načisto sa shvatanjem do čega bi jedan takav pravac doveo. Hrišćanstvo je, zato, za njih sredstvo kojim se vukovi pretvaraju u jaganjce, a ne stihija u plodonosnu energiju. Prvom pokrštenom ruskom knezu vizantijski car daje svoju sestru za ženu, a carigradski patrijarh grčkog sveštenika za kijevskog mitropolita. (Zanimljivo je napomenuti, da je ovo prvi slučaj udaje jedne princeze "rođene u purpuru" za jednog stranog vladara, i to dojučerašnjeg paganina!) Slično će se desiti i prilikom hrišćanizacije Bugarske. S grčkim princezama i vladikama na plemenske dvorove dolazio je i grčki ceremonijal, a zatim način života, vojne i ekonomske veze. Kolonijalizam.

Da li je potrebno šta reći o preobražaju hrišćanskog učenja u tom periodu? Mase ideja koje su pokolenja ljudska rađala u ljutoj borbi za svoj napredak, najzad su se formirale u sređen pogled na svet i taj sistem vezao za ime Isusa iz Nazareta. To je ustvari bilo prvo klasno versko učenje u okviru naše civilizacije, za razliku od prethodne mu teogonije Olimpa, ili još starije Velike Majke. Obećavalo je da bude vera potlačenih. A postalo je oruđe vladajućih, i to veoma moćno. Ovo nije mesto gde tu činjenicu treba razlagati; zadovoljimo se da je samo konstatujemo. Tokom vremena, a naročito ovog kojim se mi bavimo, cela organizacija hrišćanske crkve stajala je uz hijerarhiju vlasti. Sukobi između svetovnih i verskih poglavara, kojih je bilo i na Istoku i na Zapadu, nisu udarali na suštinu društvenih odnosa, već su se uglavnom ticali pojedinačnog prestiža i pozicija u istim okvirima. U IX veku oni su bili doveli do stanja: da je carigradski patrijarh zavisio od vizantijskog vasileusa, a zapadni vladari u mnogome poslušni rimskom papi. Takav odnos snaga imao je ogromnog uticaja na hrišćaniziranje i dalji razvoj Slovena. I na naše, južnoslovensko prosvećivanje, na rad Solunske Braće i njihovih učenika, slovensko pismo i književnost, i sve što će iz te delatnosti proisteći.

Moravski knez Rastislav, čiji je narod primio hrišćanstvo od germanskih misionara na latinskom jeziku, upirao je sve snage da odoli pritisku krupnih nemačkih feudalaca. Crkva kakvu je imao, ne da mu nije u tome pomagala, već ga je i neposredno potčinjavala. Emancipaciju od zavisnosti Nemcima video je u osloncu na daleku i zbog toga za nj bezopasnu Vizantiju. Javno obrazloženje takve politike bilo je etičko. Ni on ni njegov hristoljubivi narod, govorio je, ne mogu da shvate pravu jevanđelsku istinu, jer im se predaje na nerazumljivim jezicima, nemačkom i latinskom. Zna da vasileus ima učenih ljudi koji govore slovenski, pa neka mu ih pošalje - Boga radi.

Vasileusa i patrijarha taj slovenski narod mnogo ne interesuje, daleko je od njihova domašaja. Ali ih se i te kako tiču rimska crkva i nemačko carstvo s kojima su u sukobu po mnogim linijama. Molbu moravskog kneza zbog toga oberučke prihvataju i hitaju da je ispune. Odvajaju jednog od najboljih živih filosofa i darovita filologa koji zna nekoliko jezika, a među njima i slovenski. Uz to je i učenik patrijarha Fotija. No, iako je Konstantin Solunjanin veliki poznavalac svih onovremenih nauka, uza nj treba da pođe i neko izrazito svešteno lice. Njegov brat Metodije je kaluđer. Pre nego što se zamonašio bio je upravnik jedne pokrajine sa slovenskim življem. Dakle, veoma učen filosof i iskusan kaluđer-administrator*, obojica znalci slovenskog jezika, zaista su misija kakva se mogla samo poželeti.

[* Najstariji slovenski zakonski spomenik, Zakon sudni ljudem, koji se zove i Metodijeva knjiga, pripisuje se ne bez razloga baš ovom Solunjaninu.]

Posle pripreme od godinu i nešto dana Solunska Braća dođoše u Moravsku 863. g. U međuvremenu je filolog sastavio azbuku za Slovene, glagoljicu, koja skoro da ne liči na grčko pismo, pretpostavljamo - iz razloga oportuniteta, da bi oduzeo mogućnost zlonamernog tumačenja njihove misije. Preveli su i nekoliko najneophodnijih knjiga. Verovatno je da su poveli i neke od svojih učenika. Rad na slovenskoj pismenosti u Moravskoj započeli su odmah, i na širokoj osnovi; strasno i predano. Ali je s druge strane i borba protivu njih buknula s ne manjim žarom. Nemački sveštenici, podržavani nemačkim kneževima, optužili su ih Rimu za jeres i izopačavanje svetih tekstova. Kako je ova teritorija bila pod jurisdikcijom papinom, valjalo im je ići k njemu na pravdanje (867. g.). Papa Hadrijan II nije bio pod uticajem, a još manje u zavisnosti od nemačkog cara i njegove vlastele. Papi je bilo više stalo do napretka eparhije nego do nekorisne simpatije nemačkih biskupa i grofova (oni mu se nisu mogli otrgnuti iz vlasti). A bilo je i drugih razloga da blagonaklono primi slovenske misionare. Ta zar oni, ljudi carigradskog patrijarha, ne dolaze u Rim za imprimatur i blagoslov? Kakva bi politička greška bila odgurnuti ih od stolice sv. Petra! I papski blagoslov je dat na svu radnju Solunske Braće i njihovih učenika. I to u dva maha.

No, i pored suprotnog očekivanja, nemački svetovni i crkveni feudalci ne priznaše papinu odluku. Pređoše na najgrublja sredstva. Pomoću izdajnika Svetopolka zarobili su i oslepili kneza Rastislava (kome zaista nije mogao pomoći daleki vasileus), a kneževinu Moravsku pregaziše. Bavarski episkopi dograbili su Metodija i bacili ga u tamnicu, u kojoj je ostao oko dve i po godine (do septembra 873). Konstantina već nije bilo u životu; umro je u Rimu 869. kao monah Ćirilo.

Pošto je valjano seme bilo palo na plodnu ugaru, rod se nije dao uništiti grubom silom i umorstvima. Narod Moravske proterao je nemačke sveštenike, a od pape zatražio svoje, s Metodijem kao arhiepiskopom. Novi papa, Jovan VIII, koji je Metodija i oslobodio tamnice, ponovo je potvrdio valjanost slovenskog bogosluženja, nastojavajući istovremeno na sređivanju prilika u Moravskoj i Panoniji. Ali kada je i Metodije umro, aprila 885. g., nemačka stranka je vojnom silom proterala zatočnike slovenske pismenosti iz severnih slovenskih zemalja. Ćirilovim i Metodijevim učenicima bio je ostao još jug, krajevi ispod Save i Dunava, Balkan.

Koga imamo tamo?

Ogromnu Bugarsku kneza Borisa, nejaku Rašku kneza Mutimira, uzmućenu Hrvatsku kneza Branimira i slovenske zemlje pod neposrednom vlašću vizantijskog cara, Episkopije u okviru Vizantije nisu dolazile u obzir, to su slovenski prosvetitelji dobro znali. Raška i Hrvatska mogle su doći tek u drugi plan. Za zavet kojem su se posvetili najprivlačnija je bila ona najprostranija zemlja, Bugarska. Ali, to je i najčudnija državna tvorevina na Balkanu toga doba. Osnovali su je stepski jahači jedne tatarsko-turanske horde na taj način što su se savladanim slovenskim plemenima nametnuli za stalne gospodare, zasnivajući pri tom izvesnu zajednicu interesa sa zatečenim plemenskim poglavarima od Carigrada do Tise i od albanskih gora do Crnog Mora. No, iako je ovaj proces saživljavanja trajao skoro dva veka, vladajući sloj su i dalje sačinjavali pretežno neslovenski boljari. Imena najmoćnijih koja nalazimo u izvorima toga vremena rečito potvrđuju takav zaključak (Bataj, Sursuvul, Umar, Voritakan, Alogobotur, Ičboklija, Kurt, Ehač i dr.). U prilog mu idu i običaji, i odevanje o kojem se tu i tamo govori. Uostalom, dejstvovanje ta dva elementa, slovenskog i turanskog, da se pratiti i dalje, do u duboki srednji vek.

Poznata istorijska nužnost naterala je i Bugarsku na uvođenje feudalnog društvenog uređenja i prijem hrišćanstva, uza sve zaplete koji takve promene prate. Knez Boris je prvo nastojao da Hristov nauk uveze iz Franačke, zatim neposredno iz Rima, ali je najzad bio prinuđen da krst, pa i svoje lično ime (Mihail) primi iz ruku vizantijskog cara, koji mu je bio i kum na krštenju (864. g.). Ovaj čin je uskoro morao biti propraćen pogubljenjem 52 boljara, protivnika hrišćanizacije i saradnje s Carigradom.

Bugarski dvor, iako je znao za rad Ćirila i Metodija, nije imao nikakve želje za božijom službom na slovenskom. On se dvoumio jedino između grčkog i latinskog, te 866. g. - mada slovenski apostoli već tri godine propovedaju u Moravskoj - šalje čitavo poslanstvo u Rim sa spiskom od sto pitanja, od kojih je prvo: može li Bugarska imati patrijarha! O slovenskoj službi ni reči; ni tad, ni kasnije. Godine 870. Boris-Mihailo dobio je deset episkopa, ali iz Carigrada. I s njima, razume se, grčko bogosluženje.

Kroz takvo praskozorje spuštaju se iz Panonije u Bugarsku Kliment, Naum i Anđelar, prognani i pretučeni učenici Ćirilovi i Metodijevi, s glagoljicom u glavi i nešto spasenih slovenskih knjiga u rukama. U Beogradu ih prima bugarski načelnik Boritakan i šalje ih Borisu u Preslav.

Na kakav su prijem ovi nosioci slovenske pismenosti mogli naići na bugarskom dvoru? Srednjevekovne legende kažu - lep. Tu tvrdnju je nastojala da podrži i kasnija istoriografija. Ima i izuzetaka, međ kojima je i St. Novaković. Noviji slavisti sve su uzdržljiviji (vidi knjigu o Makedoniji u izdanju SKZ). Legenda se da i drukčije razumeti: poznijim sastavljačima žitija nije se svađalo s dvorom, a odnose su mogli ceniti i po sebi, iz svoje perspektive. Pogotovo je na njihovo mišljenje uticala potreba odbrane slovenskog jezika i pisma, za koje se i dalje valjalo boriti. Bilo kako da je, jedna jaka činjenica suprotstavlja se legendi. Bugarski dvor nije zadržao kraj sebe slovenske prosvetitelje, čak ni u istočnom, tada najrazvijenijem delu zemlje. Poslao ih je u sasvim suprotan kraj, u predele skoro osvojene oko Ohridskog i Prespanskog Jezera do Berata. Nekim se proučavaocima ovakav akt čini pre progonstvom nego priznanjem i nagradom. Objašnjenja ima više. Istočna Bugarska imala je svoju inteligenciju, uglavnom grčku; a ni glagoljaško pismo nije se mnogo sviđalo Preslavu, jer su već bila u upotrebi grčka slova za prepisku na slovenskom. Glagoljica je morala naići na žestok otpor višeg klera i vaspitanika grčke kulture.

Naslednicima slovenskih apostola nije ostalo druge do strpljiva podvižničkog rada u surovoj prirodi i zahvalnoj ljudskoj sredini. Na prvom mestu valjalo im je obnoviti sve ono što je propalo u Moravskoj i Panoniji. Okupljaju oko sebe množinu, a legenda kaže tri i po hiljade, učenika. Predaju im veštinu pisanja i upućuju u tajne zamršenih bogoslovskih tekstova. Rad je danonoćan, razdeljen na ljudske grupe i vremenske jedinice. Jedno dugo nadahnuće dovedeno do belog usijanja i predanost poslovima do poslednje čestice ljudske moći daju one rezultate koji će vekove ispred sebe prožimati. Tu, oko Ohrida i Prespe, slovenska reč je dobila krila koja će je odneti do Dalmacije i Raške, do Trnova i preko Dunava, do Dona, i dalje. Slovenski jezik više se nije dao ničim ugroziti.

Ostalo je još pitanje pisma.

Na presto u Preslavu dolazi daroviti i siloviti Simeon. Bugarski knez postaće car. On toliko jača, da mesto diplomatske igre nameće diktat Carigradu. S ambicijom da postane i savladar vizantijskog vasileusa, računa i na grčke elemente u svojoj državi, i na čvršće povezivanje s jednom ogromnom kulturnom baštinom. Takav njegov stav našao je punog izraza na narodnom saboru 893. godine. Tu je proglašena i naređena: zamena grčkih knjiga slavenskim, zamena glagoljice ćirilicom!

Literatura o postanku ćirilice je velika, s brojnim i raznovrsnim mišljenjima. Ono što se može izvesti kao pouzdano, jest: da su grčka slova silom života odavno bila u upotrebi u Bugarskoj, naročito u njenom istočnom delu i Preslavu; u privatnoj prepisci, trgovini, administraciji na narodnom jeziku. Ljudi su se njima služili jer su im bila dostupna, a za druga nisu znali. Oskudni arheološki podaci svedoče da je takve prakse bilo i na drugim stranama, u Rusiji, na obalama Crnog Mora. Sličnih primera, uostalom, može se dosta naći sve do naših dana (na pr. upotreba grčkih slova za makedonski jezik u XIX veku, upotreba ćirilskih za vlaški i šiptarski). Pogotovo su ih morali upotrebljavati grčki sveštenici kada je trebalo nešto zabeležiti na bugarskom i Bugari školovani u Grčkoj. A takvog školovanja je bilo. Sam Simeon je učio u Carigradu, u najvišim institucijama. Grupa grčkih slova nije mogla u svemu zadovoljiti osobenosti slovenskog govora; nedostajali su znaci za više glasova. Svako se snalazio kako je mogao, ali se jedna pismenost takvim pismenima širila. U vreme dolaska Ćirilovih učenika u Bugarsku, ona je već imala svog korena. Glagoljaška i grčka ustavna slova sama sobom su govorila o opredeljenosti onih što su se njima služili. Za Simeona i ljude njegova kulturno-političkog shvatanja rešenje se pokazalo u jasnoj svetlosti. Pre navedenog istorijskog sabora neko je morao, skup ili učeni pojedinac, dopuniti grupu grčkih ustavnih slova znacima za dotad neobeležene slovenske glasove. Materijal za sklop jedne takve, potpune, azbuke dala je Ćirilova glagoljica; to je izvesno. I proces je time bio završen: Potpuna pobeda jezika, delimična pisma. Naglasimo da je do ćirilice kao jedinstvenog azbučnog sistema moglo doći samo zato što je dobijena odlučujuća bitka u pitanju jezika.

Nastavljači radnje Solunske Braće nisu se složili s oktroisanim pismom. Ostali su verni delu svojih učitelja i kao svešteni zavet prenosili su ga na svoje učenike. Po makedonskim planinama i dalmatinskim seminarijama još dugo će se pisati glagoljicom, ali je istorijski razvitak išao suprotnim pravcem. I danas bismo s mirnoćom objektivna posmatrača mogli reći, da je pobedilo prikladnije i prirodnije u svemu, u jeziku kao i u pismu.

Delo prvih slovenskih prosvetitelja, Solunske Braće i njihovih učenika, od fundamentalnog je istorijskog značaja. Zahvaljujući njihovom geniju mi čujemo rodnu reč kako nam odzvanja iz dubine od deset vekova, a u riznicama svoje kulture Južni i Istočni Sloveni nalaze vrednosti na nivou najvišeg stvaralaštva. Prema slovu staroga žitija ti ljudi su nam zaista bili

// Projekat Rastko / Bogoslovlje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]