Episkop raško-prizrenski dr Artemije

Učenje o metempsihozi i reinkarnaciji sa hrišćanskog gledišta

SADRŽAJ

Uvod

Pojam metempsihoze i reinkarnacije

Istorijski pregled razvoja učenja o reinkarnaciji

a) U bramanizmu

b) U Upanišadama

v) U budizmu

g) Kod grčkih filosofa

d) U okultizmu, teosofiji i antroposofiji

Reinkarnacija i opšte vaskrsenje

Napomene

Po štampanom izdanju:
Misionarski i duhovni centar manastira Hilandara "Trojeručica"
Nušićeva 5, Beograd, tel. 011/32-24-234
Glavni urednik Jovan Srbulj
Urednik Dušan Vasiljević
Tehnički urednik Mladen Stanković
Lektura i korektura Violeta Jelačić
Beograd 1997.

Uvod

Istoriju čoveka na zemlji, od samog njegovog početka, prate mnoge čudne pojave, koje su nerešive ne samo za običan razum starog primitivca nego i za najviše filosofske umove u istoriji čovečanstva. Prvi problem koji se nameće umu čovečijem jeste očigledno prisustvo stradanja u svetu i, uporedo s tim, jasno izražena nejednakost u sudbama ljudi. Od početka je bilo ljudi, premda su svi podložni stradanjima, koji su u životu izgledali srećniji ili nesrećniji nego ostali. Oduvek je bilo lepih i ružnih, bolesnih i zdravih, umno razvijenih i duševno zaostalih, i tome slično. Pored stradanja i nevolja koje su ljudi pokušavali da otklone od sebe, i donekle uspevali u tome, makar i privremeno, da ih čime oradoste i ublaže, postojala je jedna univerzalna pojava kojoj se niko od ljudi nije mogao odupreti, premda nikada nisu prestali da se bore sa njom najraznovrsnijim sredstvima. Taj nepobedivi i najjači neprijatelj čoveka bila je smrt Protiv nje su ljudi oduvek bili nemoćni jer nisu shvatali njenu suštinu, kao ni suštinu samog života i postojanja uopšte. Smrt je toliko univerzalna da se prostire ne samo na sve ljude nego i na sva bića na zemlji, pa čak, kako kaže jedan poznati naučnik, i na nebeska tela, jer i "zvezde nastaju, razvijaju se i propadaju, baš kao i živa bića"^[1]

Problem stradanja i smrti pripada svim ljudima, te i njihovo rešenje muči sve ljude. Interesantno je primetiti da ta pitanja o životu, stradanju i smrti, o smislu postojanja uopšte, suštinom svojom se nalaze u oblasti religije, a tek kasnije i filosofije

Na svetu i postojalo je i postoji mnogo raznovrsnih oblika religije, počev od najprimitivnijeg (iako ne prvobitnog) fetišizma i totemizma, preko raznih istočnih politeističkih religija, do najsavršenije monoteističke bogootkrivene hrišćanske vere. I ako po svojoj sadržini toliko različite, ipak sve se one muče da daju odgovore na ta mnogobrojna pitanja, koja se sa neodoljivošću nameću čoveku, a pogotovu da reše i opravdaju postojeću nejednakost među ljudima. Ti odgovori na postavljena pitanja su toliko različiti među sobom, kao što su raznovrsni i oblici religija koje ih nude.

Ako bi sve te odgovore pokušali samo da nabrojimo, bez detaljnijih uvida, mislim da bi nam nedostalo i vremena i prostora za jedan rad ovakve prirode. Uostalom, to i ne spada u okvir našeg rada, koji od nas zahteva da pobliže pogledamo istorijski razvoj jednog od najinteresantnijih rešenja koje je svojstveno većem broju religija, filosofa, kao i nekih okultističkih i spiritističkih društava, i da to osvetlimo sa hrišćanskog aspekta. To rešenje je sadržano u ideji METEMPSIHOZE I REINKARNACIJE, kojom mnoge religije, naročito indijske, pokušavaju da reše najteža pitanja ljudskog postojanja, ne samo ovde na zemlji nego i u drugim svetovima.

Pojam metempsihoze i reinkarnacije

Pojmovi metempsihoze i reinkarnacije su vrlo bliski jedan drugome, kako po svome poreklu tako i po sadržaju, premda se ipak u nečemu i razlikuju. Reinkarnacija (lat. reincarnate) jeste veoma staro učenje, po kome se duša čovekova, posle smrti tela u kome je bila, ovaploćava u druga ljudska tela sa ciljem daljeg usavršavanja. Metempsihoza (grčki: metemjuhosiV�) pak označava takođe učenje o preseljenju duša posle smrti, kao i reinkarnacija, samo s tom razlikom što metempsihoza dopušta mogućnost da se duša ovaploćava ne samo u ljudska tela nego i u životinjska, biljna, pa čak i u minerale. To je i osnovna bitna razlika između metempsihoze i reinkarnacije, premda se obe u osnovi svode na jedno isto. Metempsihoza je samo širi pojam od reinkarnacije, jer se ova ograničava na prelaz duša samo u druga ljudska tela.

Nastanak ovog učenja vrlo je nejasan i obavijen maglovitim misterijama, tako da mu je vrlo teško odrediti početak. Poznato je da je još kod najstarijih naroda, o kojima imamo istorijske i druge podatke, bila izgrađena teorija da čovečija duša, ono što čini suštinu bića, prolazi kroz mnogobrojne faze egzistencije u svome večitom kruženju i hrljenju kroz vasionu. To je takozvana transmigracija ili metempsihoza, seljenje duša iz jednog života u drugi.^[2] Iz ovakvog učenja o metempsihozi prirodnim putem se došlo do učenja o reinkarnaciji, kao o ponovnom ovaploćenju duša, ali samo u ljudska tela (manje ili više savršena). Ovo učenje je kasnije preovladalo, premda se i dalje održalo i učenje o metempsihozi. Kolevka tog učenja jeste Indija, gde se ono najviše ukorenilo i do danas održalo. Postepeno, sa razvojem indijskog duha, ideja transmigracije (samsara) našla je svoj izraz u ideji karme, opšteg vasionskog zakona za sva bića.^[3]

Po tome zakonu, koji važi ne samo za sva živa bića nego i za celu vasionu, sve se odigrava u čovekovom životu po neumitnoj uzročnoj nužnosti, jer sadašnja moja egzistencija, u svim detaljima. kao i u celini, uslovljena je mojom preegzistencijom, odnosno mojim prošlim životom. Otuda je učenje o preseljenju duša, kaže Berđajev, vrlo uprošćeno. Ono racionalizuje tajnu čovečije sudbine. To učenje primiruje čoveka s nepravednim i s neshvatljivim stradanjima života, s bolešću, smrću bliskih, neuspehom u životu, razočarenjima, promenama itd.^[4]

Učenje o reinkarnaciji (pod kojim ćemo od sada razumeti i metempsihozu, da ih ne bismo stalno naglašavali i delili, pošto ) minimalna postojeća razlika to i ne iziskuje) za svoju pojavu i opstanak nužno pretpostavlja kao svoj postulat učenje o večnosti svega postojećeg, u koje se uključuje i učenje o preegzistenciji ljudskih duša. Polazeći od te pretpostavke, da sve što postoji — postoji od večnosti, a videći da je svet sav u promenama, došlo se do zaključka da se sve kreće u krug, po onom Heraklitovom "Panta rai" - sve teče, te i čovek kad umre u stvari ne propada, nego produžava svoju egzistenciju, da bi se posle izvesnog vremena opet pojavio u ovom zemaljskom životu. Ovo učenje i vera u reinkarniranje ljudskih duša nije svojina samo jedne religije ili naroda. Ona je bila raširena u religiji Indusa, Egipćana, i ona sačinjava sastavni deo budističke orfejske i pitagorejske filosofije, kao i Platonove, Platonove. Empedoklove, Heraklitove i drugih. Danas su pristalice ovog učenja razna okultistička društva, a naročito teosofi i antroposofi. Zato da bi nam ideja reinkarnacije bila što jasnije prikazana, moramo je pogledati u istorijskom razvoju od njenog začetka do danas.

Istorijski pregled razvoja učenja o reinkarnaciji

a) U bramanizmu

Kao što smo videli, učenje o reinkarnaciji se pojavilo u Indiji kolevci stare kulture, blizu hiljadu godina pre Hrista. Njegovoj pojavi prethodio je dugi period razvitka indijske filosofske misli, koja je izgradila svoj specifičan pogled na svet, a koji je kasnije poslužio kao baza za razvijanje učenja o reinkarnaciji. Taj pogled se odlikuje istočnjačkom tajanstvenošću i mističnošću, što je uvek privlačilo pažnju naučnika koji se bave ispitivanjima starih naroda i religija. U razvoju indijske misli iša više etapa ili perioda, od kojih svaki ima nešto specifično svoje. Nesumnjivo da je najvažniji i ujedno najmističniji period vedanske religije. To je najstarija faza indijskih religija, čije je učenje izloženo u Vedama najstarijim spomenicima sanskritske književnosti. Najstariji deo Veda je svakako Rig veda, koja je većinom religiozne sadržine, te se često puta, kad se pomene ime Veda, misli samo na Rig vedu.

U Vedama (koje su u četiri dela), Rig vedi i u tzv. Vedantama, izloženo je religiozno učenje bramanske religije, koja je svoj naziv dobila po vrhovnom indijskom božanstvu Brami (Brahma), opisanom u indijskoj filosofiji Veda.

Koliko se uspelo pozitivno utvrditi od strane naučnika, najstarija religiozna vera u Indusa, koja se susreće u religioznim himnama "Rig veda", imala je teistički karakter. To je bila vera ako ne u jedino, ono u najviše božanstvo Tvorca, promislitelja i sudiju sveta (Asura, Varuna, istovetnog s Ahura-Mazdom starih Iranaca "gospodara sveštenog zakona") i, u vezi s tim, vera u ličnu besmrtnost na nebesima, u božanstvenom svetu umrlih otaca.^[5] Ovakvo učenje najstarije indijske religioznosti očigledno je nespojivo sa kasnijom verom u preseljenje duša.

Ovakvo učenje kod Indusa ostalo je neizmenjeno do prvog naleta arijskih plemena i njihovog mešanja sa starim Semitima starosedeocima Indije. Istina, ni stari Arijci još nisu imali ideju reinkarnacije u svome religioznom učenju. Oni su, naprotiv, priznavali postojanje blaženog života na nebu u carstvu Jama i mučenje u adu. "Nebesa za pravedne i ad za grešne to je pravilo. Pravednike očekuje nagrada a grešnike kazna"^[6]. No, i pored toga, kod starih Arijaca nije bilo nekog naročitog učenja o zagrobnom životu, premda neke mutne predstave o nebesima i adu, kao što smo videli, nisu mogle ne biti u mislećim umovima. Pojam o preseljenju duša ponikao je ubrzo posle toga. Arijci su u vreme Veda bili ubeđeni da smrt ne znači kraj uopšte. Posle noći dan, posle smrti život. Jednom rođeno, biće nikada neće završiti svoje postojanje.^[7] U Rig vedi, istina, ima jedan odeljak (IV, 27.1) koji kao da pravi izvesnu aluziju na ideju o preseljenju duša, što je više puta od nepoznavalaca tog perioda tumačeno pogrešno da i u Rig vedi postoji začetak učenja o reinkarnaciji. Po tom odeljku, čovek koji Je završio sva svoja dela i ostario, odlazi odavde. Odlazeći odavde, on se rađa ponova: to je, kako tamo piše, "treće rođenje". Takvo učenje je saglasno sa vedanskom teorijom, po kojoj se svaki čovek rađa tri puta: prvi put kao dete, drugi put blagodareći duhovnom vaspitanju i treći put — posle smrti... Sve to ipak ne znači da je Arijcima epohe Veda bilo poznato shvatanje o preseljenju duša.^[8]

Šta je dakle poslužilo kao povod ili temelj za rađanje teorije o reinkarnaciji, teško je reći. Ipak, neki istoričari smatraju da je jedan od prvih izvora tog kasnijeg učenja o preseljenju duša bilo usvajanje totemističkih predstava tamnih oborigenovih krajeva od Arijskih zavojevača Indije, tj. uticaj prirodnog elementa prvobitne indijske religioznosti.^[9]

Takvo učenje pojavljuje se u jednom prelaznom periodu od Rig veda ka Upanišadama. Taj period je mešavina starih i novih pojmova. Plod tog kretanja ljudske misli bilo je i učenje o reinkarnaciji. Stari Indijci nisu mogli da shvate da će kazne i nagrade trajati večno. Pretpostavlja se da kroz neko vreme posle dobijanja nagrade ili kazne, mi umiremo za taj život i ponova se rađamo na zemlji. Ritam prirode, kada život rađa smrt, a smrt život, privodi nas koncepciji bespočetnog i beskonačnog krugoobraznog razvića.^{[10 ]} Prve ideje o reinkarnaciji posmatrane su kao nešto dobro, a ne kao zlo koje treba izbegavati. Ono je obećavano kao nagrada za znanje nekih božanskih tajni.^[11]

Po tome bi proishodilo da se reinkarniraju samo oni ljudi koji su postigli izvestan stepen savršenstva, prodrevši u božanske tajne, a da svi ostali ne podležu zakonu reinkarnacije. Kasnije pak, učenje o reinkarnaciji postaje, u stvari, sušta suprotnost ovom shvatanju. Naime, pod reinkarnacijom (u specifičnom smislu tog značenja) razume se uverenje da normalna i neophodna forma posmrtnog bitisanja duše jeste njen prelaz u drugo živo telo u telo drugog čoveka, životinje ili rastinja, vera u stranstvovanje, "bluždenije" (takav je smisao indijske reči "samsara") duše od jedne telesne smrti k drugoj kroz razna organska tela. Vera takve vrste sačinjava u istoriji religioznih predstava pre izuzetak nego opšte pravilo.^[13] U kakvo će se telo duša ovaplotiti i da li će se uopšte ovaplotiti, zavisi od njenog života u prethodnom ovaploćenju.

U doba prelaska ka Upanišadama, učenje o preseljenju duša duboko je pesimističko, kao što je, uostalom, i u celom starom svetu. Ako je početna izvorna tačka bio, kako smo videli strah od smrti (jer je ponovni život smatran kao nagrada), koji vodi ka košmaru ponovljenih smrti, to klasično indijsko učenje o preseljenju duša je, naprotiv, izraz straha od života (koji je pun stradanja i bola).^[13] Zato se s pravom smatra da je klasično indijsko učenje o preseljenju duša produkt odvraćanja i umornosti od života i žeđi za završnim uspokojenjem u smrti.^[14] Otuda pravi ideal čovekov ovde na zemlji postaje izbavljenje od zavisnosti života i smrti, ili oslobođenje od "samsare". To se postizalo blagočestivim životom. posle koga se duša čovekova, njegovo "ja", sjedinjuje sa apsolutnim. Taj blagočestivi život se imao sastojati u prinošenju žrtava bogovima i u čitanju Veda. Jer "onaj ko čini velika žrtvo prinošenja, postiže veliki mir", a "onaj ko čita Vede, izbegava smrti, i postiže istovetnost svoje prirode s Brahmanom,"^{[15 ]}bez opasnosti novog preseljenja. Tek kasnije se pojavljuje predstava da oni koji samo svršuju obrede, bez znanja njihove istinske prirode, ponovnim rađanjem postaju nova hrana smrti.^[16]

Mogućnost reinkarnacije zasnovana je, kao što smo videli, na poimanju večnosti svega što postoji, pa i ljudske duše. Ono je ovde povezano — kao kasnije kod pitagorejaca s učenjem o večnom ponavljanju svetskog bića. Pa ipak, ljudski duh je tada smatran kao nešto sasvim drugo od obične empirije. Jer, ako duh može da produžuje svoje postojanje u raznim ovaploćenjima - to označava ne samo nezavisnost i unutrašnju odeljenost duha od njegove empirije već i udaljenost empirije od duha. Ovde leži koren učenja, zajednički za sve doktrine preovaploćenja, o bitnoj raznoprirodnosti i odeljenosti raznih delova u čoveku.^{[17 ]}Ono što je večno u čoveku, što se upravo i preseljava, jeste naše "ja" kao centar našeg bića. Ono nikada ne umire i nikada se ne rađa. Nerođeno, netruležno, večno, ono se ne uništava zajedno s uništenjem tela.^[18]

b) U Upanišadama

Ideja o reinkarnaciji bačena kao seme na pogodno tle indijske misli, nastavila je da se razvija i da dobija nove forme, koje su se menjale uporedo s tim kako se menjao i pogled na svet. Filosofska misao, koja je u Indiji uvek naginjala panteizmu, izgradila je teoriju obrazovanja sveta putem emanacije (izlivanja) iz Brame. "Kao nit iz pauka, drvo iz semena, valovi iz mora, oganj iz uglja, tako svet izlazi iz Brame..."^[19] Brama predstavlja univerzalni princip manifestovan u vasioni, dok Atman označuje svetski duh. Brama je apsolutni duh u stanju evolucije, Atman je apsolutno biće u procesu involucije^[20]. Ove nove misli u indijskoj filosofiji sadržane su U Upanišadama, koje se sastoje iz mnogobrojnih indijskih rasprava filosofske i ritualne sadržine. Upanišade su pokušaj da se sadržina Veda filosofski obrazloži i približi kasnijim pogledima na svet. Celokupna misao Upanišada je usredsređena na jedno pitanje: suština bića i cilj njegove evolucije. Brama je sušta realnost, kosmički duh, iz koga izvire i u koga se uliva celokupan život. On sam ostaje večno identičan sam sebi ^[21]

Upanišade se pokazuju kao završni deo Veda i zato se često nazivaju "Vedantama", ili završetak Veda, naziv koji navodi na misao da je u Upanišadama izražena suština vedanskog učenja^[22]. I zaista, misli o reinkarnaciji u prelaznom dobu od Rig veda k Upanišadama su bile razbacane, bez nekog naročitog sistema. Otuda, kada se posmatra njihov razvoj, izgleda da je sistematizaciju misli tog prelaznog doba proviđenje stavilo u dužnost baš Upanišadama. U to vreme koncepciju karme i preseljenja (plod nesumnjivo arijskog uma) nemoguće je poricati, kao i to da su prve mutne predstave o njima mogle poteći od Aborigenovaca, koji su verovali da posle smrti njihove duše produžavaju da žive u telima životinja^{[23. ]}Sada se toj ideji daju određenije forme i sadržaj. Sve se više dovodi u vezu reinkarnacija sa posledicama ranijih življenja. Dok stara učenja Bramana priznaju rođenje i smrt samo u budućem svetu, dotle u Upanišadama takva se verovanja preobraćaju u doktrinu preovaploćenja u ovom svetu^[24]. Sada se već određeno govori da se čovek ponovo ovaploćava zbog svojih prestupa koje učini u životu. A uz to je više izdiferenciran i pojam greha. Greh to je rezultat površnog shvatanja koje rađa egoizam, koji se, opet. zadovoljava sopstvenom uskogrudošću i izbegava svaku žrtvu. Upanišade ne govore da je zlo iluzija ili da je zlo permanentno... Zlo nije realno u tom smislu što je ono vezano s mogućnošću preobraćanja u dobro. Ono je realno po razmerama onih sila koje su potrebne za njegovo preobraćanje^[25].

U vezi sa takvim poimanjem greha i zla, Upanišade daju i drugi metod za njegovo uništavanje, odnosno za pobožan život. One se ne zadovoljavaju više spoljašnjom pobožnošću, i obraćaju pažnju sa žrtvoprinošenja (Rig veda), sa formalizma na pravi duhovni religiozni život.

Savršenstvo se javlja unutrašnjim i duhovnim, a ne spoljašnjim i mehaničkim. Mi ne možemo učiniti čoveka čistim, kaže se u Upanišadama, opravši njegovu košulju^[26]. Problem zla se pokazuje kamenom spoticanja svih monoteističkih sistema. U vedanskim himnama vrlina se određuje kao potčinjenje vedanskim propisima, a porok kao nepotčinjenje njima. U Upanišadama pak vrlinskim se pokazuje znanje života večnog, a porokom odricanje njega ^[27]. Upanišade i na ovaj život gledaju kao na sredstvo za postizanje jedinstva sa apsolutnim. U njima ima malo napomena o ništavnosti života, zatvorenog u okove neprekidnog obrtanja u krug smrti i rođenja Samo formiranje teorije samsare, idi preovaploćenja, ne pokazuje se kao jak dokaz pesimizma Upanišada. Život na zemlji to je sredstvo samousavršavanja. Život to je stepen u duhovnom usavršavanju, stepen u prelazu ka beskonačnom. To je vreme za pripremanje duše za večnost. Život nije prazan sav, i svet nije bunilo duha^[28] To se ogleda i u tome što trud čovekov ovde na zemlji nije uzaludan, jer oni koji su bili dobri, brzo dostižu dobro rođenje Brahmanom, kšatrijem ili vajšem. No oni koji su bili rđavi, vrlo brzo se rađaju u vidu svinje, psa ili neke druge životinje . To se još bolje vidi na nekim mestima Upanišada, gde se govori da individ postaje jedno sa višim, odnosno ima taj cilj. Tu se pokazuje Pranava (individ) kao luk, Atman strela, a Brahman se pokazuje kao cilj. On treba da bude dostignut od strane onog ko je neuzbudljiv, a to što postiže postaje slično streli, kojoj se kao cilj pokazuje Brahman^[30]. Oslobođena duša toliko intenzivno oseća svoje jedinstvo s Bogom da sebe naziva tvorcem sveta: "Ja sam hrana, ja onaj koji jede, ja subjekt, ja objekt, ja oba zajedno. Ja sam prvorođeni, a takođe razrušitelj sveta. Ja — sličan sunčanoj svetlosti. Ja ~ centar sveta, centar besmrtnih bogova^[31].

v) U budizmu

No iako je indijska filosofska misao napravila veliki korak u Upanišadama u odnosu na Rig vedu po pitanju reinkarnacije, ipak ona ni izdaleka nije dovela stvari do njihovog punog razvoja. S obzirom na bujnost istočnjačke mašte, učenje o reinkarnaciji dostiže svu širinu svojih razmera i bogatstvo detalja, u idućem periodu. Ovaj procvat ono dostiže u V veku pre Hrista, a unapredio ga je i razvio, doduše u sasvim novom pravcu, Buda (Budha) "probuđeni, prosvećeni", inače osnivač, po njemu poznate religije (budizma).

Buda je bez svake sumnje najmarkantnija figura u istoriji indijske filosofije i religije. On čini prekretnicu u indijskoj misli i upućuje je novim tokom. Otuda nije ni čudo što je njegova ličnost obavijena mitovima v legendama, pa je iz onoga što se pisalo o Budi vrlo teško, skoro nemoguće izdvojiti objektivne istorijske činjenice od materijala tih legendi.

Ono što se o njemu sigurno zna je to da je rođen u V ili polovinom VI veka pre Hrista, u arijskoj plemićkoj porodici u gradu Kapilovastu. Otac mu je bio poglavica arijskog plemena Sakija, bogat i ugledan čovek, koji je svome sinu, zvanom Sidarta, (inače Gautama ili Sakijamuni, i najposle poznat pod imenom Buda tj. "ozareni") stvorio udobne uslove za život. Iako je bio oženjen u dvadeset devetoj godini života i imao čak sina, on nekako u to vreme, po svedočanstvu svih predanja; duboko pogođen veličinom i opštošću ljudske bede, reši da napusti miran i udoban domaći život, i da postavi sebi cilj odgonetnuti tajnu ljudskih stradanja i otkriti put za njihovo oslabljenje i potpuno uništenje. U tom cilju on se povukao u pustinju, gde se predao najstrožijim podvizima askeze. Živeći takvim životom uspeo je da otkrije svoje "četiri znamenite istine", čije je razrađivanje stvorilo ceo sistem budističkog učenja. Te istine su: 1. fakt stradanja je neodeljiv od postojanja; 2. uzrok stradanja "žeđ" ili "želja" (postojanja); 3. uništenje stradanja dostiže se uništenjem te želje" 4. put ka tome to je "osmokraki sveti put"; on vodi ka prekraćenju stradanja^[32].

Našavši na taj način, kako je mislio Buda, pravo rešenje zagonetke života, on se pretvorio u revnosnog misionara, propovedajući to novo učenje i drugima. Nećemo ovde iznositi pregled celog sistema budističkog učenja, nego samo njegovo učenje koje se odnosi na naš problem reinkarnacije, budući da sistematski pregled celog budističkog učenja jeste pitanje posebne studije.

Pre svega, da bi nam učenje o reinkarnaciji bilo što jasnije, osvrnućemo se na jedno pitanje koje je u organskoj vezi sa pitanjem reinkarnacije, te se jedno bez drugog ne da ni zamisliti ni objasniti. Naime, sva indijska filosofija, kako ona iz prethodnih perioda tako i ova u budizmu, učila je da postoji kao osnovni zakon bivanja u svetu (moralnom): KARMA zakon kauzaliteta, i iz njega izveden zakon reinkarnacije^[33]. Pod zakonom karme razume se sudba čovečije duše u novom zemaljskom životu, opredeljene njenim delima u pređašnjem životu odgovarajuću platu nagradu ili kaznu koje će trpeti duša u novom ovaploćenju, pod rezultatom onoga što je ona učinila u prošlom životu^[34]. Zakon karme je, u stvari, proces moralne evolucije, kojeg mi ne možemo zadržati, upravo onako kao što ne možemo zaustaviti delovanje nužnih prirodnih zakona. Na taj način zakon karme u moralnom svetu, analogan je fizičkom zakonu jedinoobrazija. To je zakon čuvanja moralne energije. Saglasno principu karme, nema ničega nepoznatog ili slučajnog u moralnom svetu^[35].

Zakon karme je opšti zakon i on se primenjuje na ljude i na bogove, na životinje i na biljke^[36]. Karma je, pre svega, indijska forma teodiceje, jer se bez nje ne može shvatiti i opravdati raznolikost ljudskih sudbi ovde na zemlji. Karma to jednostavno rešava, jer i stradanje i radost su uvek zasluženi u prošlom životu. Dobro i zlo svakog čoveka, ostvareni u jednom njegovom životu, čuvaju se i produžuju da delaju i opredeljuju njegovu sudbu u njegovom sledećem životu^[37]. No, kao što karma utiče na život čoveka, tako i čovek svojim životom stvara svoju karmu. Jer zakon karme se ne nameće spolja, on je položen u samoj našoj prirodi. Kao takav, on je princip koji ustanovljuje pravednost u ljudskim odnosima^[38].

Zakon karme je neumitan. Po sili tog zakona, duhu čovečijem je neizbežno da se posle smrti ponova ovaploćava u empirijski omotač, sada potpuno nov: prošlo ostaje u vidu plodova svojih samo u duhu. Empirijski omotač nije "vaskrsli" pređašnji, nego potpuno nov"^[19]. Ovakvo učenje i jeste osnov za mogućnost razvijanja učenja o reinkarnaciji, jer bez prvoga se ne može zamisliti ni ovo drugo.

Tek kada smo ovo videli i odredili međusobni odnos karme i reinkarnacije, možemo se vratiti na budističko učenje o reinkarnaciji. Ovo učenje, kao što je bilo i u prethodnim periodima, u organskoj je zavisnosti od opšteg pogleda na svet, i od pogleda na smisao čovekovog života. A taj budistički pogled na svet u mnogo čemu se razlikuje od pogleda Rig veda i Upanišada. Zato je razumljivo što i učenje o reinkarnaciji dobija nove vidove.

Osnovne postavke budizma su vrlo proste. On ne priznaje ni tvorca ni tvar. Svet je večan, jer je od uvek postojao i uvek će postojati^[40]. Budizam nema nikakvog pojma o ličnom Bogu, pa čak izgleda ni o Bogu uopšte. te se na tom pitanju skoro izjednačuje s ateizmom. Nekim naučnicima to izgleda i suviše smeo zaključak, i radije bi da budizmu pripišu agnosticizam po pitanju Boga. No reči Budine koje je upotrebio u razgovoru sa jednim braminom, hteli mi ili ne, očigledno ukazuju na odricanje bića Božjeg. On je rekao tom prilikom: "Ja nikoga ne vidim ni u nebeskim svetovima, ni u svetu Mare (zlog duha carstvo zla), ni među stanovnicima Brame, ni među bogovima i ljudima, koga bi trebalo da poštujem".^[41] Zato nije preteran zaključak većine naučnika da "nema Boga" jeste osnovna postavka budizma^[42]. U svakom slučaju jedno je sigurno, da budizam, makar i imao nekog panteističkog Boga, ništa nije znao o bilo kakvom biću, koje bi makar malo odgovaralo teističkom predstavljanju božanstva^{[43 – ]}nije imao ličnog Boga. Za Budu ta pitanja čak nemaju nikakvog praktičnog značaja za spasenje od patnji i stradanja ovog života. Zato on najradije o njima ćuti i ništa ne govori.

Kada ga je jednom zapitao njegov učenik Malunka da li je večan svet koji postoji ili ne, on mu nije dao nikakav odgovor, jer je to pitanje učitelj smatrao potpuno beskorisnim^[44]. Drugom jednom prilikom, Buda je govorio svoj im učenicima ovako: "Učenici, ne mislite o svetu: da li je svet večan ili ne; da li je konačan ili beskonačan. Ako vi mislite, učenici, to treba da mislite ovako: to je stradanje; vi treba da mislite: to je uništenje stradanja; vi treba da mislite: to je put za uništenje stradanja".^[45] To stradanje je elemenat izvan koga Buda neće i ne može da misli. Njemu je jedini cilj da prvo u sebi ostvari, a zatim i druge da nauči oslobođenju od stradanja i utapanju u nirvanu^[46]. To se postiže življenjem po uzoru na njegove četiri istine i upražnjavajući osmokraki sveti put. Ko živi takvim životom oslobađa se želje za životom, a samim tim i stradanja.

No život čovekov je vrlo kratak ovde na zemlji da bi se za vreme samo jednog života on mogao osloboditi te želje za životom Zato je neophodno reinkarniranje čoveka više puta, što mu je važno za postizanje tog cilja. Samo stradanje se pokazuje kao uslov progresa. Borba — to je zakon postojanja, a žrtva uzrok evolucije. Što veća borba i žrtva, tim viša radost i sloboda... Stradanje se pokazuje iskupljenjem kojim čovek plaća za dostignuće svoga venca^[47].

Saglasno učenju o bogu, budizam se pokazao dosledan i u svome učenju o čoveku i njegovoj duši, poričući njeno ontološko postojanje kao neke posebne supstancije. Skoro svi autoritativni naučnici, bez izuzetka, saglasni su u tome da budizam, saglasno učenju samoga Bude, kako nam je ono poznato iz Pitaka (Pitake - budističke kanonske knjige, poznate pod imenom "Tri Pitake", od kojih svaka nosi svoje naročito ime: Vinaya, Sutta, i Abhidhamma) nije priznavao postojanje duše čovečije^[48]. Neki, istina, sumnjaju u to, kao Maks Miler, koji pokušava da dokaže da učenje o nepostojanju duše, koje se nalazi u trećoj Pitaki, ne pripada Budi, nego da je to kasnija interpolacija, jer navodno protivreči učenju (nekim mestima) iz prve dve Pitake, gde se govori o postojanju duše. Međutim, taj njegov pokušaj pravdanja pobio je i obesnažio R. Devids, koji navodi dva duža mesta iz druge Pitake, u kojima se upravo govori da čovek nema dušu, i da između učenja druge i treće Pitake nema protivrečnosti, kako to tvrdi profesor Miler. Tako u drugoj Pitaki, Sutta-Nipat-e, kazano je između ostalog: "Jedno samo ime ostaje nerazrušivo od ličnosti onoga ko se udaljio iz ovoga sveta".^[49] R. Devids ukazuje i na druga mesta Sutta-Pitake, gde Buda nabraja šesnaest jeresi, po čijem učenju duša postoji svesno posle smrti tela, zatim, osam jeresi, po kojima duša postoji posle smrti bez svesti, i na kraju, više od osam jeresi, po čijem učenju duša postoji posle smrti u ravnodušnom stanju: ni u stanju svesnom, ni u stanju besvesnom. Ovaj tekst budističko učenje o nepostojanju duše otkriva jasno kao dan^[50].

Posle svega ovoga jasno nam je da u budizmu ne postoji ličnost, odnosno nešto što je nosilac ličnosti. Odricanje od vere u postojanje individualne duše, odnosno shvatanje duše kao bezličnog kompleksa odvojenih njenih elemenata i procesa, pokazuje se kao uslov za spasenje duše od budućih preseljenja, završnog njenog uspokojenja u blaženstvu nirvane. Pravo poreklo učenja o preseljenju duša se sastoji u spajanju prirodnog pogleda na svet, sa originalnom idejom koja čini osobeno dostojanstvo indijske religioznosti, sa idejom karme^[51]. Ipak to preseljenje o kome govori budizam mora se razlikovati od preseljenja Rig veda i Upanišada, koje priznaju dušu. U budizmu čak nema ničega što bi ličilo na preseljenje duša ili prelaz individua iz jednog života u drugi. Kada čovek umire, njegov fizički organizam osnova njegove psihike raspada se, i na taj način psihički život prilazi kraju. Ponovo se pak rađa ne taj isti mrtav čovek no drugi. Nema nikakve duše koja bi se mogla preseljavati. Produžava da postoji samo karakter^[52]. Jedino što je zaista besmrtno u čoveku jesu njegova dela. Po budizmu, sa smrću se nesumnjivo završava sve. Čovek je samo pomarupa tj. "ime i forma"; u njemu posle smrti ne ostaje ništa što bi supstancijalno moglo da produži svoje postojanje. Nas preživljavaju samo naša dela i ništa više^[53].

Pa i pored toga što budizam odriče individualnost i dušu kao njenog nosioca, to mu ništa ne smeta ne samo da uči o stvarnosti reinkarnacije nego postavlja i cilj iste utapanje u nirvanu. Nirvana (nirwana) je novi pojam u budističkoj religiji i filosofiji, a znači upravo "ugasnuće", stanje večitog i blaženog mira koji se nalazi s one strane sveta, savesti i individualnog življenja. Do ovoga stanja, za kojim prosvećeni budist teži kao za najvišom i krajnjom svrhom, dolazi se potpunim ugasnućem svoga "Ja" i volje za životom, tj. potpunim oslobođenjem duha od materije.

Reč "nirvana" objašnjava najbolji poznavalac indijske filosofije Radhakrišnan, i bukvalno je označava kao "gašenje", ili "hlađenje". "Gašenje" napominje kraj. "Hlađenje" se pokazuje ne punim uništenjem no samo umiranjem strasti. U svakom slučaju, nirvana, saglasno budizmu, nije blaženo jedinstvo s Bogom, jer takvo jedinstvo bi značilo samo produženje želje da se živi^[54]. Dostignuti pak nirvanu, znači osloboditi se od stradanja i žalosnih uslova postojanja. Onaj ko je dostigao nirvanu ne može se više rađati, on je slobodan od zla zauvek. Tako shvatanje nirvane prirodno pokazuje njeno poistovećenje s nebićem^[55].

O samoj prirodi nirvane se ne može precizno reći šta je. Po nekima, to je potpuno nebiće, i utapanje u nirvanu značilo bi isto što i prestajanje svake egzistencije ili, u najboljem slučaju, saznanja o egzistenciji. Sam Buda nije otvoreno postavio pitanje o prirodi nirvane. On je smatrao da se njegova misija ne sastoji toliko u tome da raskrije tajne božanstva, koliko u tome da privuče ljude ka njegovom postizanju^[56]. No ipak, izgleda da on nije smatrao nirvanu potpunim uništenjem, nego samo prekraćenjem postojanja u svesnom stanju. O stanju u nirvani nalazimo divan opis u pomenutom delu Radhakrišnana, gde se kaže: "Onaj koji je oslobođen (stupio u nirvanu) nije ni veliki ni mali, ni crn ni plav, ni gorak ni sladak, ni hladan ni vruć... Bez tela, bez preseljenja... On prima, on poznaje, no njegovo biće nema forme; nema uslovnosti za neuslovljeno..." Energija prošle karme se gasi, a duh, makar još i da postoji, nema mogućnosti da se ponovo rodi^[57]. U višem stanju nirvane mi smo slobodni od karme i sva se tuga prekraćuje kada se ličnost raspada. Karma podržava životni proces, a kada se ona iscrpe, individualno postojanje prilazi kraju^[58]. Sledstveno tome, nirvana predstavlja završetak duhovne borbe i označava pozitivno blaženstvo. To je cilj savršenstva, a ne uništenja. Putem razrušenja svega što imamo individualno u sebi, mi stupamo u zajednicu sa celom vaseljenom i postajemo neodvojivi deo njenog velikog procesa. U tom slučaju savršenstvo je osećanje jedinstva sa svim što postoji; što je bilo kada postojalo i što će bilo kada postojati^[59]. No ovakvi pogledi na nirvanu već ne pripadaju vremenu Bude, nego kasnijem periodu Mahabharate, dok docniji budizam - neobudizam, pod nirvanom zamišlja blaženi život u nekom Budinom svetu punom sjaja i velelepnosti. No takvi pogledi su nesumnjivo jeresi u odnosu na prvobitni budizam, i nastali su, svakako, po analogiji sa hrišćanskim rajem, do čijih su pojmova došli preko ranih hrišćanskih misionara.

Filosofska misao u Indiji, posle Budinih nadzora, nije prestala da se razvija, nego je dostigla, takoreći, svoju kulminaciju u čuvenom religioznofilosofskom epu Mahabharati. Mahabharata je delo indijske misli, nastalo između 6. i 3. veka pre Hrista, a neki delovi možda i kasnije.^[60

^]Najznatniji i najlepši deo ne samo Mahabharate nego i cele stare indijske književnosti, nesumnjivo je poema Bhagavad-gita, koja ima istorijsku podlogu, a inače je religiozno-filosofske sadržine. Ona sadrži tradicionalno učenje o bogu Krišnu, koji se često inkarnirao u pojedine ljude i to naročito u periodima moralnog pada ljudi da bi im pomogao i da bi ih izbavio iz tog moralnog pada. U toj poemi, koja predstavlja intelektualni odblesak borbe, s jedne strane bramanizma, kao kulturno religioznog sistema, i s druge strane raznih sektaških pokreta, na čelu sa budizmom^[61]. iznose se u dijalogu između boga Krišne i Aruna (jednog vojskovođe), do sada poznata mišljenja, uz neke finese, o reinkarnaciji, karmi, nirvani, i uopšte o pogledu na svet. Na taj način Bhagavadgita je prelaženje ideja Upanišada ka novoj situaciji, koja je ponikla u eposi Mahabharate^[62].

Kroz dalji tok istorije indijske misli pojavljuju se mnogobrojni pravci, koji u suštini zadržavaju ono staro pojam reinkarnacije, karme i nirvane, ali u detaljima su otišli tako daleko da često predstavljaju pravu suprotnost jedan drugom, te ih je teško, a i nepotrebno, pratiti u njihovom razvoju.

g) Kod grčkih filosofa

Indijsko učenje o reinkarnaciji nije moglo biti zadržano samo na tlu Indije gde je poniklo. Ono je vrlo brzo prekoračilo nacionalne granice i našlo pristalice i kod drugih naroda, a naročito kod starih Grka. Smatra se da su širenju tih misli među Grcima mnogo doprineli ratni pohodi. Grka na istok prema Indiji, kad je dolazilo i do kulturnih veza a naročito za vreme Aleksandra Makedonskog. Jednom unešena spolja, ideja reinkarnacije našla je mesta u glavama mnogih grčkih filosofa, među kojima su Pitagora, Empedokle, u sistemu orfizma, kod Platona, i nekih drugih. Iako se svi oni u osnovi slažu po pitanju reinkarnacije, ipak se u nečemu i međusobno razlikuju, što potiče od njihovog opšteg pogleda na svet. Većina njih u materiji vidi zlo načelo, a telo ljudsko kao tamnicu duše, u kome se duša nalazi u izgnanstvu, te su i ponovno ovaploćenje smatrali velikim zlom, nastojeći da ga izbegnu ovim ili onim načinom života, ovom ili onom metodom. Dok ono u čemu se bitno razlikuje učenje grčkih filosofa o preseljenju duša od indijskih predstava, jeste sam ideal postojanja duše posle njenog spasenja od ciklusa rađanja; jer, po njima, on se sastoji ne u gašenju duše u nirvani nego u njenoj blaženoj besmrtnosti u božanskom nebeskom svetu^[63].

Učenje o preseljenju duša kod orfika i pitagorejaca prikazuje nam teškoću, skoro do nemogućnosti, za dušu da se izbavi od stradanja ovoga veka. Ono je upravo izraz tog tragičnog saznanja nemogućnosti duše da se konačno otrgne iz telesne tamnice, jer posle smrti duša se ponovo ovaploćava u novo telo, upada u novu tamnicu.^[64] Interesantno je da je ovakvo učenje pitagorejaca o preseljenju duša, kao i u Indiji, povezano sa učenjem o ponovnom vraćanju svega što postoji. Naime, i pitagorejci su smatrali da po isteku nekog svetskog perioda (u Indiji je to kalpa), sve se u svetu ponavlja bezbrojno mnogo puta u apsolutno istovetnom vidu^[65]. Pitagora je bio blizak indijskom učenju ne samo u tome, nego i po pitanju metoda za oslobođenje duše od reinkarnacije, zastupajući strogi asketizam. Asketski i pitagorejski način života imali su za cilj da spasu dušu od daljih preovaploćenja i da joj pomognu da se vrati u njenu nebesku otadžbinu^[66]. Učenje slično Pitagorinom, imali su i pesnik Pindar, kao i grčki tragičari Eshil i Sofokle. Po njima, sila, kao neka supstancija jednom učinjenog greha, produžava ponovo da živi u sudbama potomaka i kažnjava se u njima sve novim zločinima i nesrećama. I s tim se podudara pesimistička predstava o životu kao o produženoj "smrti duša"^[67].

Empedokle pak smatra da se reinkarnacija širi i na bogove, te opisuje s religioznim patosom gorku sudbu bogova, koji su pali za svoje grehe na zemlju i osuđenih na kružna preovaploćenja. On čak i sebe smatra za jednog od bogova, pa opisujući svoju sudbu kaže:

"...Sad sam i ja takav begunac od bogova, koji je zabludeo, Ja sam pak nekada bio mladić, i devojka i ptica, i žbun, i nema riba koja u vodi obitava..."^[68].

Kao po učenju Pitagore, i po Empedoklu, kroz očišćenje i askezu, ljudi se u novim rođenjima mogu podizati na viši stepen postojanja rađajući se kao jasno vidici, pesnici, lekari, vođe i, najzad, postaju opet bogovi^[69]. To i jeste cilj "posvećenja i čistog života", da bi naučili dušu da se istrgne iz kruga rođenja i da odahne od nevolja^[70].

No najveći um koji je primio i filosofski razvio učenje o preseljenju duša, bio je, nema sumnje, Platon. Temelj za to njegovo učenje poslužila je njegova teza o preegzistenciji duša u svetu ideja. Pored toga, on se pojavljuje u istoriji ljudske misli kao prvi propovednik učenja o duhovnoj, bestelesnoj i nezemaljskoj prirodi duše i o njenoj besmrtnosti. Otuda slobodno možemo reći da vera u ličnu besmrtnost duše stoji u vezi sa verom u njenu bogopodobnost i, kao takva, učvrstila se u saznanju čovečanstva upravo pod uticajem platonizma. Sama po sebi, ta vera nikako ne odgovara učenju o preseljenju duša, a u nekim odnosima čak joj je i protivna. U manjoj meri, indijsko i orfijsko- pitagorejska predstava o mogućnosti ovaploćenja čovečijih duša u životinje, pa čak i u biljke, očigledno je nespojiva s Platonovim ubeđenjem da osnov duše i njene besmrtnosti jeste načelo čiste duhovnosti, natčulnog intelektualnog sozercanja, i uopšte osnovni pravi put duše koji odgovara njenoj pravoj prirodi jeste "put gore", u nebeski svet^[71].

Pa i pored svega toga, Platon nije mogao da izbegne sablažnjivu misao o preseljenju duša i da joj se odupre. Njegov izraziti dualizam među nebeskim i zemaljskim svetom, predstava o zemaljskom životu kao mestu izgnanja duše, kao teretu njenog grehopada na nebesima (u svetu ideja), i opšti pesimizam Platonov koji iz toga proizlazi, zbližuju ga s orfičko-pitagorejskim krugom ideja (ili ih je uzeo otuda), i u tom kontekstu on prima i učenje o reinkarnaciji^[72].

Premda govori o preseljenju duša, kao i mnogi drugi, Platon ima neke svoje koncepcije koje kod drugih filosofa nisu prisutne. Njegovo učenje o preseljenju duša razlikuje se od pitagorejskog u dva slučaja:

1. Platon nigde ne pominje mogućnost ovaploćenja čovečije duše, u rastinje granica ovaploćenja ostaje životinjski svet, i to prvenstveno u vidu viših njegovih vrsta: grabljivih zverova, orla, labuda, ptica pevačica (no i to su kao izuzeci), dok po opštem pravilu preseljenje duša ograničeno je na svet ljudskih bića; 2. Druga, principijelnija odlika Platonovog učenja, sastoji se u tome da se bitno ograničava beznadežno učenje o predodređenosti budućih sudbi duše "karmom". U desetoj knjizi "Države" duše umrlih, prolazeći očišćujuće kazne u podzemnom svetu, same biraju sebi buduću zemaljsku sudbu, tj. rod svoga ovaploćenja, rukovodeći se pri tom opitom prošlog života. Jednom izabravši sebi sudbu, duše dalje potpadaju pod vlast sudbine, neophodnosti, no sam izbor je slobodan^[73]. Iz toga proishodi da, po Platonu, prošli život ne utiče na dalju sudbu duše, kao indijska neumoljiva karma, ne određuje je s bezizlaznom neophodnošću na zlo i stradanje u sledećem životu. Platon jasno govori da bi to bilo nespojivo sa sveblagošću boga, i sa slobodom čoveka^[74].

No, ta vera u preseljenje duša nije bila prihvaćena od kasnijih filosofa, tako da je već Aristotel, učenik Platonov, otvoreno bio protiv toga, jer je za njega bila nedopustiva ideja o preseljenju duše pošto svako telo ima svoju sopstvenu dušu, svoj "oblik" i "formu"^[75]. Vera u preseljenje duša nije se sačuvala u kasnijoj eposi grčke religioznosti, ni u grčkoj filosofiji gde je ona bila potpuno pritešnjena i drugom aristotelovskom koncepcijom duše; i panteizmom stoika za koje je duša čestica božanskog ognja, koja ima da se slije sa svojim izvorom; i materijalizmom škole Epikura, koji je postavio svoj osnovni zadatak da spase ljude od straha misli o bilo kakvom zagrobnom postojanju, te je propovedao potpuno iščezavanje duša sa smrću; ni u narodnim religioznim verovanjima^[76]. Tek kasnije, za vreme neoplatonizma, izbija kao iskra iz pepela vera u preseljenje duše. Bila je naročito zastupljena kod čuvenog neoplatonika Plotina, premda i kod njega u dosta blažoj formi nego što je bila, recimo, kod Pitagore i Empedokla. Plotin se otvoreno koleba da prizna ovaploćenje ljudskih duša u životinje, i samo uslovno to smatra mogućnim, a više je sklon misli o krajnjoj suprotnosti između ljudskih i životinjskih duša^[77].

Na osnovu ovoga što smo rekli, bilo bi i suviše nepromišljeno zaključiti da je ideja preseljenja duša bila opšte prihvaćena u starom antičkom svetu. Njene pristalice bile su usamljene i pojedinačne pojave, većinom ograničene na filosofske i pesničke duhove.

d) U okultizmu, teosofiji i antroposofiji

Još u antičkom svetu poljuljana, vera u preseljenje duša potpuno je razrušena u sukobu sa hrišćanskim učenjem o ličnoj besmrtnosti duše i vaskrsenju iz mrtvih. U vezi sa ovakvim hrišćanskim učenjem, u svesti ljudi koji su ga prihvatili izbledeo je i nestao svaki pojam u vezi sa reinkarnacijom. Takvo je prirodno i normalno stanje stvari da pred Hristovom večnom svetlošću iščezavaju sve ljudske svetiljke. No nije uvek tako bilo.

Kad god je religioznost slabila, u istoriji čovečanstva imamo slučajeve da su se pojavljivala razna okultna društva, spiritizam i slični, koji su svojim sistemima i magijskim trikovima pokušavali da kod ljudi zamene i nadoknade ohladnelu ili izgubljenu veru. Prvi slučaj burnog naleta okultizma imamo još u starom antičkom svetu, kada je pod udarcima filosofa i ismejavanjem od strane pesnika vera u grčke bogove kod prostog naroda bila poljuljana. Drugi, sličan nalet okultizma, bio je u srednjem veku, naročito na zapadu, gde je vera u narodu bila oslabila pod uticajem renesanse. A tako se nešto slično desilo, možda samo u jačoj formi, i u prošlom veku, sinhronizovano sa pojavom materijalizma i slabljenja vere u širokim narodnim masama širom sveta, pa i među pravoslavnim narodima.

Zajedno sa tim mističnim i okultnim društvima, kao ptica feniks, vaskrsla je iz svoga pepela i stara ideja reinkarnacije i karme, koja je prilično dugo vremena bila zaboravljena, bar u hrišćanskom delu sveta. Tih okultnih društava, koji su takoreći preplavili i Evropu i Ameriku, ima mnogo i pod raznim nazivima. Najpoznatiji i za našu temu najvažniji su, bez sumnje, društva teosofa i antroposofa. Sva ta društva imaju međusobno mnogo sličnoga, ali i različnoga u svojim učenjima. No, ono što bi se moglo uzeti kao zajedničko svima okultistima, iako ne bez izuzetka, to je njihova panteistička osnova pogleda na svet. Neki, kao na primer Jog Ramačaraka, zatim teosofi i antroposofi, to otvoreno naglašavaju upuštajući se u detaljnija objašnjenja. Neki pak tu osnovnu panteističku crtu prećutkuju, skoro prikrivaju, pa govore o Bogu kao svesno ličnom biću, dakle, usvajaju teizam, kao što to čini na primer Findlej^[78]. Mi ovde nećemo uzimati u obzir sva ta mnogobrojna društva, njihov nastanak i istorijski razvoj, ajoš manje svu okultističku literaturu, koja je zaista ogromna, nego ćemo se samo malo zadržati na teosofiji i antroposofiji.

Teosofsko društvo je osnovala Jelena Blavacka, koja je imala buran život (bila nesretna u braku), a po prirodi je bila sklona avanturama svake vrste. Ona je proputovala ceo zapad, upoznala se sa učenjima raznih tajanstvenih društava, i u Njujorku, u društvu sa Amerikancem Olkotom, 1875. godine osnovala je prvo Teosofsko društvo. Kasnije je sedište društva prenela u Bombaj, a zatim u Adjor, kod Madrasa u Indiji. Nju je posle smrti nasledila Ana Bezant, takođe duh svoje vrste, inače pomoćnica Jelene Blavacke. Čuveni teosof u to vreme bio je i Rudolf Štajner, koji se 1909. godine razišao sa Anom Bezant, i osnovao posebno društvo antroposofa, u Dornahu kod Bazela.

Oba ova društva imaju skoro iste poglede kako na svet tako i na čoveka i njegovu sudbu. Pogled na svet pak, kako teosofije tako i antroposofije, jeste, pre svega "panteistički naturalizam ili spiritualistički hilozoizam", koji se sastoji u tome da nema Boga i sveta, kao Tvorca i tvari, no postoji svet koji predstavlja sobom živu lestvicu božanstvenih potencija ili stvarnost "jerarhija". "To je originalno neznabožačko oboženje sveta, koje ne zna boga nad svetom no samo u svetu" ^[79]. Na osnovu takvog pogleda na svet, svi su oni dosledni kada tvrde da se svet razvija sam po sebi i od sebe. Otuda još jedna zajednička crta, kako teosofskog tako i antroposofskog pogleda na svet, jeste univerzalni evolucionizam: svet je evolucija Boga u svetu, teokosmosa, koja se opredeljuje naročitim planetarnim stanjima. Taj opšti zakon evolucije samim tim obuhvata i čoveka, u odnosu na koga se ostvaruj e kao zakon preovaploćenja, koji ima najsveopštije antropokosmičko značenje. Preovaploćenje je univerzalni zakon evolucije sveta i čoveka. Pojedinačno nastaje i evoluira Bog, kao i svet, kao i čovek, i ne postoji ništa završeno stalno i večno . Na osnovu ovoga u suštini svojoj trebalo bi i teosofiju i antroposofiju nazvati kosmosofija. Antroposofija je takođe kosmocentrična kao i teosofija. Uprkos svoga naziva ona ipak nije antropocentrična .^[81

^]Što se tiče učenja o čoveku, tu se oni uglavnom svi slažu sa Jelenom Blavackom, i priznaju da se čovek sastoji iz fizičkog tela, astralnog tela ili duše, i višeg neizmenljivog čovečijeg duha. To je antropološka doktrina opšta za sve teosofske pokrete, iako odriče celosnost čovečije ličnosti, kako u njenom postanku tako i u njenoj konačnoj sudbini^[82]. Neki teosofi na ova tri dela čoveka dodaju i četvrti deo — "JA" kao poseban deo, a neki opet broje sedam, pa čak i deset delova iz kojih se čovek sastoji^[83]. Za okultiste čovekovo "ja" je od bitnog značaja, a Štajner za njega otvoreno govori da je kaplja u okeanu božanskog života^[84]. Ipak im to ništa ne smeta da učenje o reinkarnaciji bude osnovni stožer celog teoantroposofskog sistema.

Učenje o preseljenju ljudskih duša, kao što smo napred videli, pripada starim učenjima čovečanstva. Ono je bilo u religioznoj filosofiji Indije, u Egiptu, u Grčkoj u pitagorejstvu, orfizmu i kod Platona. No teosofija i antroposofija XIX i XX veka, i ako ga propagira, nije mu time ništa doprinela, nego ga je samo vulgarizovala i uprostila. To staro učenje, kako u Indiji tako i u Grčkoj, naročito u orfizmu, bilo je pesimističko. Cilj je bio da se izbegne preseljenje, da se izađe iz njihovog kruga i da se uđe u drugi duhovni poredak Teosofsko pak učenje o preseljenju, kako se ono formiralo u drugoj polovini XIX veka. postalo je optimističko.^[85] uprkos tome, što i oni smatraju da je ovaj život samo patnja i stradanje. Upravo ideja preseljenja najviše i sablažnjava u tim učenjima Oni se trude da daju odgovor o nepravednim stradanjima života Popularnost teosofije i antroposofije vezana je upravo sa učenjem o preseljenju.^[86]

Duhovna, (tj. okultna) nauka uči o tome da čovekov život ne počinje rođenjem i da se ne okončava smrću. Rođenje je neka vrsta zemaljskog buđenja, a umreti znači zaspati za zemaljski način života. Kada čovekovo telo postane nesposobno da evoluira i da služi evoluciji duha, čovek ga napušta i ulazi u druge načine života, u kojima će preraditi zemaljska iskustva i primiti nove impulse da bi se jednom opet vratio zemaljskom životu, u njemu delao i dalje evoluirao^[87] Kao i u starim učenjima, i ovde kasnija ovaploćenja zavise od ranijeg života. To je sadržina zakona karme, koji glasi: sve što ja u svom današnjem životu znam i činim, kaže Rudolf Štajner, ne stoji odeljeno za sebe kao čudo, nego je u vezi kao posledica s ranijim oblicima bitka moje duše i kao uzrok s kasnijim oblicima moje duše^[88]. Svaka duša upućuje se onuda kuda je ona težila u svome postojanju Ona ne ide za proizvoljnim naredbama bilo kakvog bića na nebu, ili na zemlji; samo bezuslovno pravedan i bespristrasan zakon karme pokazuje se u svakom odvojenom slučaju^[89]. Oni koji se ponovo javljaju na zemlji ne rađaju se protiv svoje volje i svojih želja. Naprotiv, oni se reinkarniraju zato što stvarno to žele... Želja se uvek pokazuje glavnom i osnovnom silom duše, koja je pobuđuje k preseljenju^[90].

U učenju o reinkarnaciji kod teosofa i antroposofa, važno Je primetiti da čovek posle fizičke smrti produžuje da živi na višim planovima – astralnom i efirnom, gde prerađuje iskustva dobijena na zemlji. Za vreme prebivanja na astralu duša se odmara. osvežava i ukrepljuje Ona je zaboravila životne nezgode podnete u vreme prošlog preovaploćenja. Ona je opet mlada, puna nade, snage i častoljublja. Ona ponovo stremi ka delatnosti, ka ispunjenju još neostvarenih želja, stremljenja i častoljubivih zamisli -i ona rado upada u potok, koji unosi nju u polje delovanja, gde se te želje mogu projaviti^[91]. Tako u ponovnom ovaploćenju čovek sa sobom donosi plodove prošlih života, koji su postali osobine njegovog bića^[92]. Tako se taj put usavršavanja razvija kroz mnogobrojna ovaploćenja, jer u svakom ovaploćenju on obogati nečim svoje iskustvo. Sa čim čovek umire (s kakvom duhovnom sadržinom), time on i počinje novi život^[93]. U današnjem životu mi žanjemo plodove prošlog života, i sejemo seme za budući život. Cilj svega toga jeste beskonačno usavršavanje, kažu antroposofi, dok se ne postigne smisao čovekovog života, koji je nagovešten u Jn. 10,34 Ja rekoh: bogovi ste. Čovek ima da postane stvaralac. To je smisao čovekovog života ako ispuni namenjenu mu misiju. Od stvora da postane stvaralac. Naravno, kažu oni, to treba da se ostvari u dalekoj budućnosti, iza prelaza kroz mnoge i mnoge zemaljske živote, iza prelaza kroz patnje, bolove i muke na zemlji^[94]. Sredstvo za postizanje toga cilja ~ savršenstva i izbegavanja stradanja, jeste znanje. Treba samo poznati istinsku prirodu stvari, kaže Jog Ramačaraka, da bismo izgubili želju da ovladamo njima, te se na taj način znanje pokazuje kao oslobodilac^[95].

+ + +

Takav je uglavnom istorijski put i razvoj učenja o reinkarnaciji, koje je tobože trebalo da objasni život čovekov i mnoga pitanja u vezi sa životom, te da na taj način da čoveku moralnu podršku i snagu da svoju sudbu smireno i trpeljivo podnosi. Nećemo ulaziti u to da li je ono i koliko njih učinila blaženim i zasladilo im gorku čašu života, nego da li je to ono uopšte moglo da učini, i da zadovolji čoveka svojim postavkama i svojim metodama. Odgovor na to pitanje biće jasan ako pitanje o reinkarnaciji pogledamo u svetlosti bogočovečanske nauke Gospoda Hrista, i njegovog rešenja problema čoveka.

Reinkarnacija i opšte vaskrsenje

S obzirom na to da učenje o reinkarnaciji, kako smo već videli, ima za osnovnu postavku i krajnji cilj spasenje čoveka od ovog i ovakvog života, i njegovo usrećenje na nekom drugom planu (bilo to u slivanju sa Bramom, bilo u nirvani kao potpunom nebiću, ili u nirvani kao blaženom stanju van bola i patnje, ili pak u nekoj vrsti raja), a isti cilj spasenja čoveka, doduše od greha, smrti i đavola, i osiguranje njemu vaskrsenja i blaženstva tamo: "odakle odbeže bol, tuga i uzdisanje" ima i hrišćanstvo, te su mnogi pisci i naučnici pravili upoređenja među njima i davali prevagu jednom ili drugom. Nije redak slučaj da su mnogi više cenili reinkarnaciju od hrišćanskog eshatološkog učenja o vaskrsenju. No treba znati da to nije rezultat nekog objektivnog i strogo naučnog izučavanja, nego je u pitanju ili plod nedovoljnog poznavanja suštine hrišćanstva, ili subjektivni momenat, ili pak neka vrsta avanturizma i želje za nečim novim i tajanstvenim. Takav slučaj imamo sa gospodinom dr Petrom Stankovićem koji se, u svome delu Medicina divina, na hrišćanstvo baca najprljavijim blatom, izgleda, samo zato da bi istakao učenje o reinkarnaciji na prvo mesto i "dokazao", kako se "logičkim putem Jedino pomoću reinkarnacije može naći rešenje gore postavljenim pitanjima"^[96]. Koliko je opravdano jedno takvo mišljenje i mnoga slična, pokazaće nam upoređenje i objektivno posmatranje cele stvari.

Da bismo ideju reinkarnacije uopšte udostojili pažnje i upoređenja sa natprirodnim Bogootkrivenim učenjem hrišćanskim, na predstavnicima učenja o reinkarnaciji leži, pre svega, težina dokaza da reinkarnacija stvarno i postoji. A to je ono što je za njih najteže u stvari nemoguće dokazati. Jer za sada moramo i možemo konstatovati samo činjenicu da još ne postoje nikakvi valjani dokazi za stvarnost seobe duša, odnosno reinkarnacije^[97]. Istina, mnogi pokušavaju da to dokažu nekim primerima, koji su problematični, kao slučaj sa malom Aleksandrinom koja je umrla i ponova se rodila od istih roditelja, najavivši još pre svoga rođenja svojoj mami da će joj opet doći^[98]. Pored toga, u teoriji reinkarnacije nije nam jasno ko se to reinkarnira, da li duša kao zasebna supstancija, ličnost, dela naša ili karakter, ili pak nešto nama nepoznato. Zato sva teorija reinkarnacije u potpunosti zavisi od odgovora na pitanje šta se u stvari preovaploćava? Ako kažemo: preovaploćava se individualnost, određena imenom i prezimenom, to ovakav odgovor je besmislen jer individualnost je ta, ovde i ovako ovaploćena ličnost. Lepota neovaploćena, ideja lepote, nije individualnost: jer samo ta i takva konkretna lepota jeste individualnost. Zato se individualno može ovaplotiti, preobražavati se, može čak i vaskrsnuti, no ne može preći u drugu individualnost ostajući sama sobom, ne može biti zamenjena drugom individualnošću, jer suština individualnosti se i sastoji u tome da je ona nezamenjiva. Ona ne može postaviti sebe potpuno na mesto druge individualnosti, jer bi to značilo zameniti sebe drugim, a individualnost je nezamenljiva... Individualnost ili monada, može se izmeniti, no ne do tog stepena da bi prešla u drugu individualnost. Ona, kako govori Lajbnic, dopušta metamorfozu, no ne i metempsihozu". Ličnost čovekova je ono što je razbijeno u svim teorijama o reinkarnaciji, a bez ličnosti, koja bi bila nosilac duhovnog života, ne može se opravdati ni reinkarnacija. Ličnost nije samo suma odeljenih centara ili sfera, nije njihovo hemijsko ili organsko sjedinjenje, nego je upravo jedinstveno i neponovljivo jedinstvo, jedan život ukorenjen u svom duhovnom načelu i jerarhijski celostan... Telo čoveka nije samo organ ili instrument ličnosti (koga bi se po teoriji reinkarnacije trebalo osloboditi da bismo dostigli blaženstvo), nego je živa strana ličnosti, ono je takođe ličnosno (logosno), ono saučestvuje u životu ličnosti^[100]. Tek u hrišćanstvu ličnost dobija svoje odgovarajuće mesto pošto je ličnost neponovljiva Po hrišćanskom učenju, baš ono što je trajno u čoveku i što nasleđuje večnost, jeste ličnost. Ličnost je stvorena od Boga i nosi na sebi obraz i podobije Božije. Ličnost nije nikakav produkt kosmičke evolucije; ona ne nastaje u kosmičkom stvaranju i ne podleže kosmičkom raspadanju. Ličnost je duhovno religiozna kategorija^[101]. U teorijama pak reinkarnacije bezličan je i Bog (ukoliko ga priznaju), i čovek, te je njihov pogled na svet neprijateljski nastrojen prema ličnosti i samim tim i prema čoveku.

Naročito kod teosofa i antroposofa, posebno kod Štajnera, čovek je razbijen na deliće i podeljen na razlomke, tako da kod njih nemamo celosnost ličnosti, pošto svaki taj deo čoveka može da živi samostalno i bez ostalih. Zato je neusvojivo učenje Štajnera koje ustanovljava takvu mnogobrojnost raznovrsnih načela (fizičkog, efirnog, astralnog tela i "ja") u čoveku, jer jedinstvo ličnosti je ne faktička svezanost raznih životnih procesa u tim različitim načelima, nego, pre svega, jedan i jedinstveni istinski život celosnog organizma^[102]. Zbog takve navodno razdvojenosti u čoveku. predstavnici reinkarnacije nisu u saglasnosti šta se u stvari preseljava u drugi život. Istina, većina njih drže da je to naše "ja", no to nisu ničim dokazali.

Ali ako im i dopustimo tu mogućnost, da čovek može da se reinkarnira, čime će nam objasniti činjenicu da se ljudi ne sećaju svojih ranijih ovaploćenja? To pitanje se temeljito na istini da duhovnu suštinu čoveka sačinjava njegova lična svest i samosvest Kad bi toga nestalo, onda bi nestala i ta dotična ličnost. Međutim, niko se od živih ljudi ne seća svoje preegzistencije^[103]. Doduše, tu i tamo navode se primeri gde su i pojedini naučnici, kao Roše i Buve, uspeli da putem hipnoze stave pacijente u takve uslove u kojima su se ovi sećali svojih ranijih ovaploćenja; čak do detalja^[104]. No sve ono što se govori pod hipnozom i u nesvesnom stanju nije nikakav dokaz za istinitost reinkarnacije. Normalno bi bilo, kada bi reinkarnacija postojala, da se svi ljudi sećaju svih svojih ranijih ovaploćenja, jer bi samo to zaista bio pravi i neoborivi dokaz da jedna te ista ličnost prolazi kroz razna tela. Međutim, toga nema. A prekidanje lične samosvesti prilikom reinkarnacije, to je psihološki nemoguće zamisliti: niti dokazati. Ja sam "ja" samo dotle dok postoji moja samosvest o sebi, dok postoji moja duša kao nosilac te svesti Ja neću biti "ja" samo u dva slučaja: ako me potpuno nestane (kao što uči materijalizam, daće me posle smrti sasvim nestati), ili ako se ta pretvorim u jednu sasvim drugu ličnost, neko drugo biće, neko drugo "ja", kao što sledi iz učenja o reinkarnaciji.^[105]

Ako reinkarnacija ne postoji kao seljenje ličnosti iz jednog tela u druga, a videli smo da ne postoji, da li se onda može dopustiti mogućnost da se reinkarnacija sadrži u preseljenju karaktera^[106], kako to ispada po budizmu? Jedino što, po budizmu, produžava da postoji po smrti čoveka, to je karma, tj. posledice njegovih reči, misli i postupaka; i ta zanimljiva teorija, da se posledice ili rezultat delanja jedne ličnosti (ili individue) koncentrišu u novoj individualnosti, stoje u neposrednoj zavisnosti od najstarijih teorija budizma o duši^[107]. To je pak nemoguće dopustiti, jer bi došli u sukob sa urođenom idejom pravde u čoveku, po kojoj kaznu ili nagradu treba da iskusi onaj koji je učinio dobro ili zlo. A kako se može složiti sa pravdom misao da za moje misli, reči ili postupke treba da ispašta neko tamo nevino biće, svejedno da li to bio čovek ili životinja Očigledno, tako nešto tvrditi, značilo bi ići protiv zdravog smisla i osnovnih postavki logike.

Pristalice teorije o reinkarnaciji, da bi joj koliko toliko dali činjeničnu osnovu, traže podršku kod mnogih tajnih društava, a naročito spiritista, koristeći se tobože naučnim rezultatima sa njihovih seansi. Oni te dokaze mahom koriste u borbi protiv materijalizma, iznoseći činjenice i dokaze pojava duhova i duša umrlih, sa kojim oni dolaze u dodir preko naročitih ličnosti zvanih medijumi. Čak su mnogi naučnici, u cilju naučnih ispitivanja, izvodili eksperimente sa poznatim medijumima i dolazili su do novih praktičnih rezultata. No ti rezultati nisu išli u prilog teoriji reinkarnacije, a još manje su je potvrđivali, dokazivali i dokazali. Možemo čak tvrditi da su joj još i štetili.

Tako na primer, Artur Findlej, poznati naučnik koji se bavio tih ispitivanjima, imao je medijuma Sloua, preko kojeg je razgovarao sa duhovima. On u svojoj knjizi "Na pragu eteričkog sveta" iznosi pitanja i odgovore koje mu je duh davao. Između mnogobrojnih pitanja i odgovora koje on navodi, ima i:

PITANjE: "Da li se mi na zemlji reinkarniramo?"

ODGOVOR: "Dakle, to je pitanje, odgovara duh. kod kojega nailazim na teškoće u odgovoru. Ne bih znao ni za koga ko se reinkarnirao. Ja sam prošao ovamo pre mnogo godina, i oko mene ima mnogo ljudi koji su živeli na zemlji pre više hiljada godina. To je sve što mogu reći, jer mi moje znanje ne dopušta da više kažem"^[108], završava duh. No i to je sasvim dovoljno da se vidi da i sam spiritizam potkopava teoriju reinkarnacije. na koga se njeni propagatori tako rado pozivaju.

Kao što smo videli teorija reinkarnacije nema nigde sigurne temelje na kojima bi se učvrstila i održala. Ona je vešto sačinjen opijum za uspavljivanje ljudi, i zavodi ih stranputicama, obećavajući im da će tim načinom brže i lakše doći do željenog cilja. nego ako idu utabanim putem hrišćanstva, kojim su za skoro 2.000 godina prošli mnogobrojni svetitelji Božji i ostavili nam sigurne putokaze za carstvo Božije. Neki teosofi. a naročito dr Rudolf Štajner, osećaju da udaljavajući se od hrišćanstva gube siguran temelj pod nogama, te žele da se masama hrišćanskim prikažu kao dobri hrišćani, pa čak i pravoslavci. U tom cilju oni se pozivaju na neka mesta iz Jevanđelja (Mt. 11,14; 16.14), kao da se tobože i tamo nalazi učenje o reinkarnaciji. No, od teosofa rado navođena mesta iz Jevanđelja, samo u spoljašnjoj formi sadrže sličnost sa tim učenjem, po suštini pak imaju sasvim drugi smisao. Ako narod smatra Isusa za vaskrslog Iliju, Jeremiju ili drugog proroka; ili Irod pretpostavlja da je On vaskrsli Jovan Krstitelj; onda se ovde podrazumeva ne vera u reinkarnaciju (kao što bi teosofi i antroposofi hteli) nego vera u originalno vaskrsenje na zemlji umrlog od strane ljudi koji nisu znali i umeli da objasne kako se pojavila čudesna, i posve neobična, ličnost Hristova među njima. Reči pak samog Isusa Hrista o Jovanu Krstitelju, kao o došavšem na zemlju Iliji, imaju očigledno drukčiji smisao: koristeći se narodnom verom u novi dolazak Ilije (koji je uzet živ na nebo), Hristos u terminima te vere ukazuje da je Jovan već ispunio funkciju koja je prednaznačena Iliji: "Ako hoćete verovati, on je Ilija što će doći" (Mt 11,14). Prema tome, ni teosofija ni štajnerijanstvo nisu nikakvo "produbljivanje hrišćanstva" za koje se predstavljaju, čak ni jeres, niti naročiti pravac u hrišćanstvu, nego oni prosto ništa zajedničkog sa hrišćanstvom nemaju. U štajnerijanstvu naprosto nema mesta ni jednoj od najdražih bisera vere hrišćanske: nema nadsvetskog Boga u Svetoj Trojici; nema nebeskog Oca i Svetog Duha, nema Boga Slova, koji se ovaplotio i primio čovečiju prirodu, nema sladčajšeg Gospoda Isusa (nego ima neko biće Christus Jesus, koje je sastavljeno iz sunčanog duha Bude, Zoroastre, dva mladenca i tome slično), nema Presvete Bogorodice i besemenog začeća (mesto toga oni imaju priču o dve Marije i dva Josifa), nema Evharistije i Golgotske iskupiteljske žrtve, nema Vaskrsenja Hristova, Pedesetnice, sveopšteg vaskrsenja mrtvih, nema bogolikih ličnosti koje čekaju vaskrsenje, sud i večni život (a ima večno kruženje, i obnavljanje), nema Jevanđelja i Otkrovenja (a ima Akaša hronika i raznih učitelja), nema Svetih, nema Crkve, nema ljubavi i vere (a ima drski i ljubopitljiv i intelektualni racionalistički gnosis).^[109]

Dakle teosofima i antroposofima nije uspeo ni poslednji: pokušaj, da pod imenom hrišćanstva proture svoje novostvorene ideje reinkarnacije, spiritualizma, crne i bele magije, i da na taj način varaju mnoge neupućene duše. I dok ovo mnogobrojno šarenilo ideja i pojmova, koje se probijaju i guraju za materijalizmom kao morski psi za brodovima, nestaje i kopni pod zracima hrišćanstva kao sneg pod toplotom sunčanih zrakova, dotle hrišćanstvo pobedonosno stoji i ostaje nepoljuljano usred mnogobrojnih oluja i bura, kao tvrda granitna stena, jer je utvrđeno na nepokolebljivom kamenu Bogočoveku Hristu. Sa Njim i Njime, hrišćanstvo božanski mudro i celishodno rešava sva ona pitanja koja su u teoriji reinkarnacije ostala nerešena U hrišćanstvu tajna života se rešava samo u tajni smrti, a tajna smrti ima svoje rešenje u sveopštem vaskrsenju. To opšte vaskrsenje se temelji na nepobitnom faktu Hristovog vaskrsenja, koje je bez sumnje najvažniji događaj ne samo u istoriji hrišćanstva neto u istoriji čovečanstva uopšte, pa i cele vasione. Jer tek vaskrsenjem Hristovim razlomljeni su pečati na svim tajnama koje muče čoveka pa i na tajni smrti, i kroz vaskrsenje Hristovo čovečanstvo je ugledalo Carstvo Nebesko, i sebe u tome Carstvu vaskrsnuta i preobražena. Samo Vaskrsenje Hristovo ponovo oživotvorava čovekovu prirodu i čini sveopšte vaskrsenje mogućih^[110]

Učenje o vaskrsenju i učenje o preseljenju duša ishode iz one metafizičke ideje da se telo javlja kao neophodni organ duše, da razorenje tela pri smrti treba da se smeni uspostavljanjem tela u sastavu čoveka^[111]. Zaštitnici teorije reinkarnacije s pravom nam prebacuju da je po prirodnim zakonima (pošto oni ne priznaju intervenciju Božju u svetu) vaskrsenje tela nemoguće. No sva je sreća što to niko od nas i ne tvrdi, pa i samo učenje o vaskrsenju priznaje da je u poretku "prirode" uspostavljanje već razrušenog tela nemoguće, i da je to ustanovljenje samo naročito dejstvo volje Božje, kao produžene one pobede nad smrću, koju je Isus Hristos izvršio u svome vaskrsenju, otkrivši time mogućnost i nužnost vaskrsenja svih umrlih. U hrišćanskom učenju sjedinjuju se na taj način dva principa nemogućnost prirodnog ustanovljenja tela i priznanje neophodnosti tog ustanovljenja za punoću života^[112]. Život duša usopših od smrti do vaskrsenja jeste život:, no nepotpun, jer za potpun život potreban je integritet ličnosti koji se postiže ne u nekakvim ponovnim ovaploćenjima u drugim telima nego u spajanju duše sa istim svojim vaskrslim telom "jer će sam Gospod sa zapovešću, sa glasom Arhangelovim i s trubom Božjom sići s neba i mrtvi u Hristu vaskrsnuće najprije". (I Sol. 4,16)

Učenjem hrišćanskim o tome da se Hristos po svome vaskrsenju uzneo u telu, da On, pravi Bog, sada prebiva na nebu u proslavljenom svome telu, utvrđuje se sa izuzetnom snagom princip telesnosti, kao neodoljive, ontološki neodstranjive funkcije ličnosti iz prirode čoveka. Bez tela nema punoće života. nema celosnosti ličnosti. Jedinstvenost i neponovljivost ličnosti se odnosi na taj način u hrišćanstvu i na telo: neće se novo telo stvarati pri "vaskrsenju", nego će vaskrsnuti pređašnje^[113]. To je neophodno nužno u pojmu vaskrsenja, jer ne bi bila zastupljena pravda Božja ako bi se s mojom dušom sjedinilo neko drugo telo, koje bi moralo da ispašta za ono što samo nije učinilo. Zato je vrlo važno to da u vaskrsenju ustaje "to isto" telo, kako je bilo u čoveku ne u smislu materijalnog sastava (jer i pri životu čoveka materijalni sastav ne ostaje uvek isti), nego u smislu te jedinstvene i neponovljive veze date duše i datog tela. Kako je bilo u životu, tako i pri vaskrsenju tela, čovek će osećati svoje vaskrslo telo kao upravo ,.svoje ponovo nađeno"^[114].

No to vaskrslo telo, iako će biti ovo isto naše sadašnje telo, ono neće imati svojstvo današnjih tela, nego će biti sa novim svojstvima koja su potrebna za život na novom nebu i novoj zemlji "gde pravda živi". Jer vaskrsenje je u isto vreme i preobraženje - "jer nećemo da se svučemo nego da se preobučemo; da život proždere smrtno" (I Kor. 15. 51-54), ne, dakle, samo povratak ili uspostavljanje, no i uzvišenje, prelazak boljem i savršenijem^[115]. To preobraženje tela je, po rečima apostola Pavla, neophodniji zakon čak i od smrti, iako mnogi smatraju da je smrt najnužnija neophodnost, jer kaže: "Evo vam kazujem tajnu: jer svi nećemo pomreti, a svi ćemo se promijeniti" (I Kor. 15.51). Hrišćanin u to veruje, u to se nada i za tu veru i nadu proliva krv svoju "jer zna kome verova" (vidi II Tim 1,12). Večni zalog i podršku nada hrišćanska ima za sebe u pashalnoj blagovesti. To je blaga vest o razrušenju smrti "Gde ti je smrti žalac? Gde ti je dakle pobeda"? (I Kor. 15,55). Van vaskrslog nadanja obesmišljava se i obesnažuje svaka propoved o Hristu i sama vera u Njega gubi smisao, postaje prazna i uzaludna (I Kor. 15,17) Van vaskrsnog nadanja verovati u Hrista bilo bi uzalud i badava, bilo bi samo sujeverje^[116], ali "Hristos usta iz mrtvih, i bi novina onima koji umriješe" (I Kor. 15,20).

Sa takvom verom u srcu hrišćanin sa radošću podnosi sve što ga snađe u životu, Jer u njegovim ušima stalno bruje reči Hristove: "Hodite meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ću vas odmoriti" (Mt. 11, 28), kao i "ni jedan koji živi i veruje u mene neće umreti vavek" (Jn. 11, 26).

Beskrajna veličina hrišćanske eshatologije, sadržane u vaskrsenju i večnom životu, biće nam još jasnija ako na kraju pogledamo u kakvom stanju i neizvesnosti ostaje čovek koji se uzda u teoriju reinkarnacije, koja je nerazdvojno vezana sa budizmom, a što nam je pokazao misionar Gardi istinitim rečima o budističkoj eshatologiji: "Teško dostupno osećanje proizvodi sistem Bude. On osakaćuje čoveka, ugušuje duh. Ona govori meni da ja nisam stvarnost, nisam realno biće, da ja nemam duše; da ni ovde ni u kakvom drugom višem svetu ni za koga nema nepomućene sreće, pune radosti, nenarušivog mira. Ona mi saopštava da ja mogu živeti milijardu miliona svetova, i da ni u jednom od njih i ni u kakvom delu veka ja ne mogu biti slobodan od strahovanja za buduće, dok ne dostignem stanje nesvesnosti; da radi dostizanja tog stanja ja se moram udaljiti od svega prijatnog, dragog, uzvišenog, blagorodnog. Ono uporno ponavlja meni da ja, dok postojim, uvek ću biti podvrgavan tuzi, nepostojanosti, pustoši, pa ipak ne mogu prestati da postojim ni sada, ni u mnogobrojnim idućim vekovima, dok ne dostignem nirvanu. I u svem tolikom nesrećnom stanju, ja se nuždavam i tražim spasenja od strane premudrog, svemogućeg, i sveblagog bića... No umesto toga meni daju, kao u podsmehu, samo slične utehe; mene uče da upirem svoj pogled na Budu, koji je već prestao da postoji, na Dharmmu,(zakon Bude), koji nije bio nikakvo biće, i na Sanghu (odred budističkih monaha), čiji članovi, makar da i postoje stvarno, no slično meni podvrgnuti su stradanju i grehu".^[117]

A kad je tako, a sigurno je tako, jer takvi zaključci su nužni iz samog sistema budizma i ostalih istočnjačkih učenja, kao što smo videli, onda nam reinkarnacija ne objašnjava našu zemaljsku sudbinu, nego nas samo uvlači u košmar nerešivih problema i tamo nas ostavlja u potpunom mraku bez i zraka svetlosti. Da čovečanstvu Hristos nije doneo božansku svetlost i blagodatne životne sokove za život večni, ono bi još i danas bespomoćno lutalo po mraku raznih teorija, hipoteza i pretpostavki, kao što lutaju oni koji Hrista nisu prihvatili.

Napomene

// Projekat Rastko / Bogoslovlje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]