 |
Život svetog vladike Nikolaja Velimirovića
(1880-1956)
Napisao
vladika Artemije (Radosavljević)
Život svetog vladike Nikolaja
Tropar sv. Nikolaju Srpskom
Povodom prenosa moštiju 12. maja 1991. g. G.
- Lelić kod Valjeva.
Iz knjige Novi Zlatoust.
Po štampanom izdanju: Crkvena opština Lelić i manastir Ćelije, 1991. g. G.
Urednik i recenzent: arhim. Atanasije.
Napomena priređivača: autor žitija, njegovo preosveštenstvo, vl. Artemije (Radosavljević), episkop Raško-prizrenski, u vrijeme pisanja ovoga žitija bio je protosinđel.
Nikolaj je ugledao ovaj Božji svet u zoru 23. decembra (po starom kalendaru) 1880. godine, na Tucindan i na praznik Svetog Nauma Ohridskog. Rodio se u malenom ali "Božjem selu Leliću", kako ga je sam nazivao, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. Njegovi roditelji, Dragomir i Katarina, behu prosti zemljoradnici, ali dobri i pošteni ljudi i pobožni hrišćani, naročito majka. Uskoro po rođenju oni svoje prvo po redu ali slabašno čedo prosvećuju svetim krštenjem davši mu ime Nikola. Krštenje je obavio poznati pop Andrija u manastiru Ćelijama, tadašnjem parohijskom hramu sela Lelića.
U domu svojih roditelja, u društvu sa ostalom decom (bilo ih je devetoro, ali su ostala deca umrla i izginula u ratu, pa je na kraju ostao samo Nikola), mali Nikola jačao je telom i duhom, primajući od svoje pobožne i svete majke prve pojmove o Bogu i veri pravoslavnoj. Često ga je ona vodila za ručicu u manastir Ćelije, udaljen od njihove kuće 4-5 km na molitvu 11 pričešće. Ti prvi utisci o Bogu, Božijem hramu p molitvi, koje je on žudno upijao sa usana svoje majke, urezali su se neizbrisivo u mladu detinju dušu.[1]
Svoje obrazovanje mali Nikola otpočeo je u manastiru Ćelijama, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko "da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati", pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i "školovanog" čoveka. No Božije Proviđenje je imalo drugi i, nesumnjivo, bolji plan o malom Nikoli. To kao da je i Nikola projavljivao, pokazujući još od prvih dana svoju izuzetnu darovitost n revnost u učenju. Ostalo je predanje da je Nikola za vreme školskog odmora, dok su se druga deca igrala i predavala nestašlucima, povlačio se u skriveni kutak manastirske zvonare i tamo "odmor" provodio u prilježnom čitanju i molitvi.
Njegovu izuzetnu revnost i darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao ubedljivo najbolji đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme.
Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio "sitan" i nije imao dovoljan obim grudi. Svakako da je i to bilo delo Promisla Božjeg, koji je Nikolu upućivao drugim putem – da bude vojnik Nebeskoga Cara, a ne zemaljskoga. Jer odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde bude i primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje.
Kao učenik Bogoslovije bio je nenadmašan kroz sve svoje školovanje. Njegovo isticanje u naukama bilo je rezultat kako od Boga dane mu prirodne inteligencije, tako i njegovog istrajnog i sistematskog truda i rada. Znao je koliki je greh zakopati Božiji talenat u zemlju, te se neumorno trudio da dati mu talenat umnoži što je moguće više. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog i svetskog kulturnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela Njegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim originalnim mislima o Njegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Svojim govorničkim darom mladi Nikola zadivio je i svoje kolege učenike i svoje profesore u beogradskoj Bogosloviji. Naročito svojim govorom na maturskom oproštajnom ručku u manastiru Rakovici 1902. godine.
Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je teško živeo i, zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane, dobio je škrofule, od kojih je godinama patio. Po svršetku bogoslovije, učiteljevao je kraće vreme u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje našeg srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je poznatom proti Aleksi Iliću u uređivanju lista "Hrišćanski vesnik", u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove.
Posle toga, Nikola bude izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. On izabere tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svuda je žedno sabirao znanje i tako stekao najšire i najbolje obrazovanje svoga vremena. Duhom svojim on se nadnosio i nad tajanstvenom mudrošću dalekog Istoka, uranjao u sveštene i filosofske knjige drevne Indije. Sve sabrano znanje iz mnogih izvora sažeo je i preradio u sebi, u svojoj dubokoj i misaonoj duši i onda, sa svojstvenom mu originalnošću, iznosio na javnost i predavao drugima. Otuda, i najmanji njegov spis, svaka njegova usmena i pisana reč, otkriva neobično retku erudiciju i misaonost. Takvu bogatu riznicu znanja i mudrosti mogao je da sabere i originalno izrazi samo jedan zaista genijalni um i pamćenje.
Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, krunisao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom "Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve".[2] Može se reći da je i sav njegov potonji život prolazio u znaku Krsta i Vaskrsenja Hristovog. Sledeću 1909. g. Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremio doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio ("filosofija Berklija").
Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, teško razboli od dizenterije. U bolnici je ležao oko 6 nedelja, ali je tada govorio: "Ako je moja služba Gospodu potrebna, On će me spasti". Tada je sebi dao reč da, ako ozdravi, zamonašiće se i tako služiti Bogu i svome narodu u Crkvi. Kao već poznati doktor teologije i filosofije, on se zaista uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909), stavljajući sve-celog sebe, svo svoje znanje i sposobnosti u službu Bogu i svome Srpskom narodu.
Po povratku sa studija trebao je, po tadašnjem zakonu, nostrificirati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred n veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Komisija pred kojom je polagao, po rečima jednog njenog člana, "slušajući njegovo izlaganje o Hristu, ostala je zapanjena, i niko ga ni jedne reči više nije upitao". Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo – studiju "Religija Njegoševa".
Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao sav stati i ostati u okvirima Bogoslovije. Zidovi učionice bili su tesni za njega. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Mladi i učeni jeromonah počinje sa sjajnim besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu n drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života, ali na način neviđen do tada i zato potresajući za inteligenciju ondašnje Srbije. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o Njegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme.[3]
Svojim snažnim religiozno-crkvenim i nacionalnim istupima u javnom životu ondašnje demokratske i slobodarske Srbije, Nikolaj je izazvao divljenje i poštovanje kod mnogih, ali nije već tada bio ni bez neprijatelja i zavidnika. Ne samo cela Srbija i Beograd, nego i ostali jugoslovenski krajevi govorili su tada o mladom jeromonahu i učenom besedniku Nikolaju. Tako je godine 1912. pozvan u Sarajevo na proslavu lista "Prosveta", gde je oduševio bosansko-hercegovačku omladinu i upoznao se sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih porobljenih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, Ljubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su "svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni", što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi Njegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Kako tvrdi Dedijer (u delu "Sarajevski atentat"), na Nikolajevim "Besedama pod Gorom" mladobosanci su se zaklinjali kao nad Jevanđeljem.
Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kad uskoro malena Srbija stupi na golgotski put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj živo i aktivno učestvuje. On ne samo da budnim okom i dušom prati razvoj događaja, na bojištu i u pozadini, drži odgovarajuće besede i krepi i teši narod u nadčovečanskim borbama i ratnim stradanjima, nego i sam lično u svemu tome učestvuje kao dobrovoljac i pomoćnik postradalima u ratu, u bolestima i siromaštini (svoju je platu ustupio državi sve dok rat traje). Njegovi tadašnji govori (Besede "Iznad greha i smrti") mogu se porediti sa Periklovim govorima u drevnoj Heladi, govorenim u slavu palih za otadžbinu.
Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao ne malo kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. Njegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz "Hrišćanskog vesnika" zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Proročki duh ovog apostola i pastira nadilazio je visoko svoje protivnike i zavidljivce, bez kojih, istina, nije bio do kraja života, pa ni danas. Međutim, Nikolaj je uvek rado i lako praštao.
Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj stvari srpskoj i jugoslovenskoj. Sa svojstvenom mu mudrošću i rečitošću, koristeći i svoje znanje jezika i popularnost, Nikolaj je zapadni^ saveznicima prikazao Golgotu Srbije, govoreći i o manama Srpskog naroda, koje je austrougarska propaganda preuveličavala, ali i o vrlinama srpske duše, koje su neprijatelji prikrivali. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. g. on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je "otac Nikolaj bio treća armija" za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. i od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao.
Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa Žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten na Ohridsku episkopiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu Goru, u Englesku i Ameriku, gde je svuda imao veoma plodnu delatnost, o čemu postoje i bezbrojni dokumenti i svedoci. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama.
No naročito treba istaći Nikolajev pastirski i duhovni rad u Ohridu i Bitolju, a zatim i u Žiči gde će biti vraćen 1934. godine, po želji Arhijerejskog Sabora i naroda. Tek kao episkop Ohridski i Žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pri tom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške).
Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid, kolevka slovenske pismenosti i kulture na Balkanu – "ovaj svešteni grad, sa svojom velikom plodotvornom prošlošću i dosta skučenom sadašnjošću", kako je sam Vladika govorio. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija sa svojim svetinjama i svetim podvižnicima. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio pobožni Ohrid i susedna mu Sveta Gora, koju je Deda-Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta Gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega poslednji i trajni pravoslavni uticaj. Može se s pravom reći da se upravo ovde i sada u Nikolaju desila duboka i korenita unutrašnja promena, koja se od tada izražavala i vidljivo i bila je neposredno zapažena od prostih i pobožnih ljudi. Ovaj se duhovni prelom ogledao i spolja u svemu: u Nikolajevom govoru, ponašanju, čak i odevanju. Raniji mladi jeromonah dr Nikolaj Velimirović nastojao je da oko sebe sve impresionira, privuče i očara. Obučen u blistavu mantiju, negovane kose i ponašanja, rečit i raskošan u govorništvu, to je bio Nikolaj iz "preohridskog" perioda. Takvoga ga vidimo u "Rečima o Svečoveku", jednoj od retko umnih i dubokih knjiga novijeg Srpstva, ali mahom samo misaonoj i filosofskoj, no još uvek ne dovoljno duhovnoj i pravoslavnoj, kakva su njegova dela od Ohrida i Žiče pa nadalje (Omilije, Ohridski prolog, Misionarska pisma). Takav je i sav njegov dalji pastirski p duhovni rad sa pravoslavnim narodom, bogomoljcima i monaštvom.
U ovom drugom periodu svoga života, Nikolaj otura od sebe i svog naroda razne oblike tuđinštine i površnog zapadnjaštva. Njega u celini obuzimaju i prožimaju tople struje Pravoslavlja, oduševljava ga i pleni prekrsni i spasonosni lik Hristov i crkveno-narodna delatnost Svetoga Save. Svetska slava mu postaje ništavna, Ljudske pohvale otužne, preterano negovan književni izraz liči mu na praznoslovlje, a svetsko mudrovanje na duhovno uboštvo n prosjaštvo. Ovo ne znači da se Vladika "uprostačio", nego da se produhovio i pojednostavio. Za njega Hristove reči: "Ja sam Put, Istina i Život" postaju sve i sva. On se od svega okreće sebi i svome bogožednom narodu. U njemu se zbiva istinski unutrašnji preporođaj, novo rođenje i začetak svetog žitija. Hristos je onaj koji njega i duše oko njega iznova preporađa. Od Nikolaja genija započinje Nikolaj svetitelj. I upravo je to bilo ono što je ljude njemu privlačilo i oko njega okupljalo i držalo. Na žalost, ni tada Nikolaj nije bio bez čestih neprijatelja, klevetnika i podmetača. No on je i tada, kao i kasnije, sve to prevazilazio svojim otvorenim i jasnim življenjem i delanjem pred licem Božijem i licem svoga naroda.
Možda bi, bez ovog ohridskog i žičkog preloma Nikolaj ostao samo veliki i usamljeni genije u našem narodu, kao bor u planini, bez premca i takmaca. Ni nikada ne bi postao narodni "Deda Vladika", "Sveti Deka" – Novi Srpski Zlatoust. Zlatoust ne samo po reči i besedništvu, nego i po delanju n pastirstvovanju, po apostolskom i martirskom svedočenju Hrista radi. Nikolaj je, kao nekada Sveti Sava, polako postajao svetla i svega savest čitavog Srpskog naroda, p za svoje i za buduća pokoljenja. Jer, Srpski verujući narod je nesumnjivo primio i usvojio Vladiku Nikolaja kao svoga duhovnog vođu, kao Božjeg proroka i svetitelja, i niko ga iz verujuće narodne duše i srca neće istisnuti ni izbrisati. A što se tiče izvesnih starijih i novijih napada na njega, sam Vladika je jednom pokazao kako na to treba gledati, Naime, posle napada i teških uvreda nanetih mu od strane jednog episkopa, Nikolaja je u Žiči posetio jedan novinar "Politike" i zamolio ga da nešto kaže tim povodom. "Episkop Nikolaj me je dugo gledao, ne govoreći ništa. Taj pogled i go ćutanje bili su mi jasniji odgovor nego bilo koja rečenica". ("Politika" br. 11344; 29. XII 1939).
Iz ovog perioda potiču mnoga kapitalna dela Vladike Nikolaja, o kojima ćemo progovoriti kasnije. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna pastirska, dobrotvorna i opštenarodna dela Vladike Ohridskog i Žičkog, kao što su: njegov rad sa pobožnim našim narodom i posebno sa bogomoljcima,[4] njegovo obnavljanje mnogih porušenih, zapuštenih ili polupraznih manastira u Ohridsko-Bitoljskoj i Žičkoj eparhiji, njegovo obnavljanje i podizanje grobalja, spomenika, česama i drugih dobrotvornih narodnih ustanova i zadužbina. Naročito treba istaći njegov rad sa siromašnom decom i đacima. Ostalo je i do danas poznato njime osnovano i do rata podržavano sklonište i hranilište za siromašnu i sirotu decu, bez razlike nacija i vera, u Bitolju – poznati Dekin "Bogdaj", koji je uspešno vodila socijalna radnica Nada Adžić, potonja igumanija u manastiru Vraćevšnici mati Ana. (Poznata je Vladičina dečja pesma iz "Bogdaja": "Mi smo mali Bitoljčani /mališani sirotani/ kuća nam je baš na kraju /u Bogdaju ka' u Raju/, u Bogdaju"). Nikolaj je slična dečja hranilišta otvorio i u Kraljevu, Čačku, Gornjem Milanovcu i Kragujevcu, u kojima je bilo smešteno pred rat oko 600 sirote dece.
Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu svepravoslavnu i međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa pravoslavnom braćom Bugarima i Grcima, kao i dobre međuhrišćanske i međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Na žalost, zbog antipravoslavne i antisrpske politike Stojadinovićeve vlade u staroj Jugoslaviji, Nikolaj je morao biti umešan i u poznatu "Konkordatsku borbu", nametnutu Srpskom verujućem narodu i Crkvi od vlade i policije Stojadinović i Korošeca.[5] Pobeda u toj borbi i rušenje Konkordata uglavnom je bilo delo Vladike Nikolaja a to je imalo širokog odjeka u masama našeg verujućeg naroda. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen.[6]
Nikolajevu delatnost, njegovu usmenu i pismenu reč Srpski narod pratio je pažljivo i sa ljubavlju; njegova su dela čitana i umnožavana, prepričavana i dugo pamćena. I danas, možete čuti u narodu mnoštvo izreka Nikolajevih, mnoštvo poučnih reči i anegdota o njemu. Kako reče otac Rafailo iz Ovčara: "Svaka mu je za Psaltir bila". Bogatstvo u Bogu to je ono što je osvajalo dušu srpskog čoveka kod Vladike. Zato je on i mogao da izvrši onako grandiozni uticaj na naš narod, jevanđelski uticaj, koji je organizmu Srpske Crkve pomogao da izdrži teška vremena stradanja koja su zatim došla. Nikolajev značaj se osetio naročito posle Drugog svetskog rata, pa sve do danas, a verovatno će ga biti što dalje sve više.
Višestruki plodni rad i uticaj Vladike Nikolaja na dobrobit Srpskog naroda i njegove Svetosavske Crkve prekinuo je požar II svetskog rata, koji je među prvima zahvatio i našu Otadžbinu, i čiji smo svedoci mnogi od nas, pa i mi kao deca. Kapitulacija stare Jugoslavije zatekla je Nikolaja u manastiru Žiči. Od prvih dana okupacije Vladika je, kao i njegova Sveta Žiča, delio tešku sudbinu svoga naroda, raskomadanog n nemilosrdno uništavanog.
Nikolaj je od Nemaca uhapšen već na Petrovdan 1941. godine i odmah konfiniran u manastir Ljubostinju, a zatim je prebačen u strožiji zatvor u manastir Vojlovicu kod Pančeva i zatočen tamo zajedno sa Patrijarhom Srpskim Gavrilom Dožićem, strogo kontrolisani oružanom nemačkom stražom. U uslovima zatočeništva Vladika Nikolaj je stradao više dušom nego li telom, provodeći dane i noći u suznim i vapajnim molitvama Bogu za spas svoga naroda i čitavog roda ljudskog. (Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev "Molbeni kanon i Molitva" Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate "Tri molitve u senci nemačkih bajoneta", zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču).
14. septembra 1944. godine Nemci su Vladiku Nikolaja i Patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u zloglasni koncentracioni logor Dahau, gde su oni ostali do pred sam kraj rata. U Dahau su doživeli sve strahote ovoga pakla na zemlji, a o njihovom tamošnjem stradanju i patnjama, o trajnom narušenju njihovog zdravlja svedoče i mnogi očevici, a i oni sami u svojim potonjim kazivanjima, usmenim i pismenim. Obojica su konačno oslobođeni tek 8. maja 1945. godine od strane savezničke 36. Američke divizije. Neko vreme posle toga potucali su se po zapadnim zemljama, a zatim se Patrijarh vratio u zemlju, na kormilo Srpske Crkve, dok je Nikolaj krenuo teškom i trnovitom stazom emigracije, potucajući se od nemila do nedraga po belom svetu. U srcu i duši nosio je toplu ljubav prema svome narodu i otadžbini, raspinjan dubokom nostalgijom i željom da u svojoj zemlji bude sahranjen.
Skoro skrhan duševnim i telesnim bolom, Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao i vrlo se često žalio na bolove u nogama i po leđima, što su bile posledice logorskih patnji i mučenja (o čemu nam je lično svedočio i jedan ruski jeromonah, koji je prisluživao obolelog Vladiku).
Ipak, i u Americi je Nikolaj snašao snage za svoj misionarski i crkveni rad, pa je i putovao po prostranstvima Amerike i Kanade, hrabreći malaksale, mireći zavađene i poučavajući jevanđelskoj veri i životu mnoge bogoiskateljne duše. I pravoslavni i drugi hrišćani u Americi veoma su visoko ocenili njegov misionarski rad, tako da je s pravom uvršćen u apostole i misionare Novog Kontinenta. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela "Kasijana", "Zemlja Nedođija", "Žetve Gospodnje", "Divan" i njegovo poslednje, nedovršeno delo "Jedini Čovekoljubac". Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u Starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama.
Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertvilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u Džordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Upokojio se mirno u Gospodu, rano u nedelju, na poklade 18/5. marta 1956. godine. Bio je ustao sa postelje i spremao se molitvom za služenje Svete Liturgije i tako na molitvi je i preminuo, prešavši iz zemaljske u Nebesku Crkvu da tamo Bogu služi večnu Nebesku Liturgiju. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertvil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. U našoj pak zemlji, na vest o "Dekinoj" smrti, zvonila su zvona po mnogim crkvama i manastirima i služeni su četrdesetodnevni parastosi i pomeni. Pominjem ovde, na kraju, i javno izraženu želju Vladike Nikolaja da bude prenet u svoju voljenu "Domaju" i sahranjen "tamo gde je i prvo bukvar učio", to jest u manastiru Ćelijama u svome voljenom Leliću.
Napomene
1 Jednog takvog trenutka, iz prvih detinjih dana, Nikolaj se kasnije seća u svojoj autobiografskoj "Molitvi roba u tamnici" (Monah Tadija, Pesme molitvene, Minhen 1952, str. 70).
2 Rad je objavljen na nemačkom jeziku 1910. g. u Bernu; srpski prevod izlazi sada u Vladičinim Sabranim delima, knj. II, Himelstir 1986.
3 Nikolajeva studija "Religija Njegoševa" pojavila se najpre u časopisu "Delo", a zatim i posebno 1911. g. i ocenjena je kao najumnija studija o velikom Njegošu. Doživela je zatim nekoliko izdanja (1921. i 1971.). Nikolaj se i kasnije bavio Njegošem, a naročito je zapažen njegov Govor o Njegošu, na Lovćenu 1925. g. pri prenosu Njegoševih kostiju u obnovljenu kapelu Sv. Petra Cetinjskog, koja je nažalost danas skinuta sa Lovćena.
4 Navodimo ovde samo jedan Nikolajev odlomak o bogomoljcima (iz njegove Saborske besede 1940. g.: "Ognjište vere u mraku današnjice"): "U to vreme pojavili su se u narodu ljudi i grupe ljudi, koje su drugi prozvali bogomoljcima. To su bili ljudi koji se ni na šta drugo nisu hteli obzirati osim na Boga i na svoju dušu; koji su istakli za načelo: Počni od sebe! Oni su čitali Sveto Pismo, pevali duhovne pesme, sastajali se na molitve, hodili po manastirima, s pokajanjem ispovedali svoje grehe, postili i pričešćivali se, razgovarali o čudesima Božjim javljenim u životu njihovom. Time su oni razgorevali one žiške u sebi. Prezirali su ih, ismevali, gonili, hapsili, mučili (u predratnoj Jugoslaviji – A. R.) ali oni za to nisu hajali. Nazivali su ih ludacima. Nazvali su tako i mene. Govorili su: zar taj Nikolaj koji je toliko živeo u prosvećenoj Engleskoj, da se sad druži sa tim ludacima! Oni nisu znali da je Engleska pojačala u meni bogomoljstvo. A kad su me nazvali ludakom, ja sam se radovao. Daj mi, Bože, da to narodno "ludilo" nikad ne oslabi u meni do kraja života moga". (Sabrana dela, knj. XI, 556, Himelstir 1983).
5 Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo "Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova " (avgust 1937) u kojem se žali na "pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu" i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije.
6 Povodom 27. marta građani Kraljeva, uputili su telegram čestitanja Ep. Nikolaju u Beograd, na što im je on odgovorio telegramom: "Bogu blagodarni, narodu zahvalni, gledamo svetlo u budućnost bez pečata srama" ("Pastirski glas", br. 3, 1941).
Glas 8.
Zlatousti propovedniče Vaskrslog Hrista
Putovođo roda srpskoga krstonosnoga u vekove
Raspevana liro Duha Svetoga
Ponose i ljubavi monaha
Radovanje i pohvalo sveštenika
Učitelju pokajanja svenarodni vladiko
Čelovođo bogomoljne vojske Hristove
Sveti Nikolaje srpski i svepravoslavni
Sa svima svetima Nebeske Srbije
Moli Jedinog Čovekoljupca
Da podari mir i slogu rodu našemu.
// Projekat Rastko / Bogoslovlje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
|
