Episkop Požarevačko-braničevski Ignjatije (Midić)

ČOVEK KAO IKONA I PODOBIJE BOŽJE
Hrišćansko shvatanje čoveka

[Tekst objavljen u saradnji sa Pravoslavnom prezentacijom VERUJEM]

Hrišćanska kosmologija je antropocentrična. Stvaranje sveta po hrišćanskom shvatanju pretpostavlja Hrista. Sve je stvoreno, po svedočenju Sv. Pisma Novog Zaveta, za Hrista i u Hristu. Po rečima Sv. Apostola Pavla, "Njime je sazdano sve, što je na nebesima i sve što je na zemlji, "sve je Njime i za Njega sazdano" (Kol. 1, 16 i dalje). Svet se ne može objasniti bez čoveka, niti je moguće bezlično postojanje prirode. Uostalom, hteli mi to ili ne, celokupno postojanje sveta pretpostavlja čoveka.

Hristos je po verovanju hrišćana Sin Božji. Međutim, to ne umanjuje ulogu čoveka u postojanju tvorevine, jer je Hristos u isto vreme i čovek. Drugim rečima, tvorevina ne može postojati mimo čoveka, ali u njegovom eshatološkom savršenstvu, što tada pretpostavlja Hrista kao Bogočoveka. Kako ovo treba shvatiti?

Da bi smo mogli razumeti ulogu čoveka u postojanju sveta, kao i šta podrazumeva hrišćanstvo pod tim da je čovek stvoren po ikoni i podobiju Božjem, najpre treba da vidimo u čemu se sastoji neophodnost jedinstva prirode u Hristu kao Sinu Božjem.

Bog je stvorio svet, sve ono što se vidi i ne vidi, iz nebića, slobodno. To znači da, pre nego što je bio stvoren, svet nije postojao ni u kakvoj formi. Postojao je jedino Bog. Između Boga i stvorene prirode postoji apsolutna razlika suština, priroda. Svet nije stvoren iz (od) Božanske prirode (suštine), niti iz bilo koje pretpostojeće prirode, duhovne ili ma koje druge. Stvoren je ni iz čega. Po suštini, svet je apsolutno odeljen od Boga. Ova poslednja konstatacija podrazumeva da je stvorena priroda okružena ništavilom. I u odnosu na početak stvaranja, kao i u odnosu na kraj stvaranja, između Boga po prirodi i stvorene prirode ne postoji nikakva prirodna veza.

S druge strane, budući da je stvorena priroda sazdana ni iz čega, ona je i prožeta ništavilom, nebićem. Suština sveta je, po rečima Sv. Atanasija Velikog, nekadašnje nebiće. Postoji posle stvaranja, ali ako se to postojanje prirode temelji na njoj samoj, onda ona može svakog časa i da prestane da postoji. Postojanje sveta apsolutno ne zavisi od njegove prirode, već jedino od volje Božje. Stvorena priroda, dakle, nema nikakvih sila u sebi koje bi mogle daje drže u postojanju, mimo volje Tvorca. To što svet postoji, ne zavisi od njegove prirode, već od volje Onoga Koji ga je i stvorio i Koji ga i drži u postojanju, dakle od Boga. (Ovo posebno treba naglasiti zato što neki pogrešno smatraju da je svet stvoren, u odnosu na svoj početak, iz nebića, ali kao večan te da se ta večnost sadrži u njegovoj prirodi. Drugim rečima, smatraju ovi, da je Bog stvarajući prirodu ni iz čega, stvorio jednu večnu prirodu (dakle, ne da bi bila večna, već večnom), koja je, iako se razlikuje od večne Božanske prirode, ipak i sama večna ?!? Ako bi tako bilo, onda bi to značilo da je Bog stvorio drugog Boga pored sebe, stvorenog boga ?!?, što je apsolutno paradoksalno i neprihvatljivo. Iz ovoga bi takođe proizilazilo i da se Bog po stvaranju sveta više ne brine o njemu, o njegovom postojanju, zato što mu je to postojanje dao jednom zauvek kroz prirodu, što takođe ne može biti prihvatljivo.)

Po učenju hrišćanskih Otaca, nijedna priroda, pa ni stvorena, ne može postojati bezlično, mimo ličnosti. Ličnost je ta koja je nosilac postojanja prirode. Priroda postoji u ličnosti, na način na koji postoji i ličnost. Pored toga što priroda ne može postojati mimo ličnosti, stvorena priroda, koja je zbog svoje stvorenosti smrtna, pretpostavlja, radi svoga postojanja, večnu Ličnost nestvorenu, u kojoj bi postojala bez kraja. Ovo podrazumeva daje prirodi u eshatološkom smislu, tj. radi njenog savršenstva, potrebna Ličnost Boga Logosa u kome bi postojala. U protivnom, priroda ne može postati besmrtnom jer nijedna stvorena ličnost ne može biti nosilac besmrtnosti, zato što je i sama stvorena, a samim tim i smrtna.

Priroda, dakle, nije stvorena besmrtnom, već je stvorena da u Ličnosti Boga Logosa postane besmrtna. Na kraju, i sam izraz besmrtan sadrži u sebi pojam smrti koja je prevladana, pobeđena.

Zbog toga je Bog sve što je stvorio, stvorio sa namerom da bude u Ličnosti Boga Sina koji je Večna Ličnost. I samo na ovaj način, u Ličnosti Boga Sina, može stvorena priroda da bude besmrtna.

Ovu činjenicu, da je Bog stvorio svet sa namerom da bude u Ličnosti Sina, potvrđuje i učenje Crkve da je Bog stvorio svet slobodno, iz ljubavi. Jer, ljubav Božja prema svetu i čoveku nije niti osećanje, niti bilo šta drugo. Ona je, po rečima Sv. Pisma, Ličnost Sina Božjeg. "U tome se pokaza ljubav Božja prema nama što je Bog Sina svojega Jedinorodnoga poslao u svet da živimo Njime" (1 Jn. 4,9). Bog ljubi svet u Sinu i preko Sina. Ljubav Božja prema svetu, odnosno činjenica da je Bog stvorio svet u Sinu, najpre se pokazuje kroz stvaranje sveta i čoveka, a zatim i u Novom Zavetu kroz ovaploćenje Hristovo.

Stvaranje sveta je, po učenju Starog Zaveta, a na osnovu tumačenja Sv. Maksima Ispovednika, praslika "otelovljenja Logosa Božjeg".3 "Reče Bog da bude i bi", prilikom stvaranja, predstavlja svojevrsno ovaploćenje Logosa Božjeg pre realnog ovaploćenja i praslikuje očovečenje Boga Logosa u Novom Zavetu. Stvaranje sveta je osuštastvljenje ljubavi Božje želje Božje da svet, iako stvoren, postoji večno, ali u Ličnosti Sina. Događaj koji pak u Starom Zavetu posebno ukazuje na to da je Bog stvorio svet sa namerom da ovaj bude vozglavljen u Ličnosti Boga Logosa jeste stvaranje čoveka. Čovek vozglavljuje celokupnu prirodu i daje smisao svemu što postoji. Na taj način, stvaranje čoveka ikonizuje sjedinjenje svega u Sinu Božjem koji je u isto vreme i savršeni čovek. (Zato je Sv. Maksim Ispovednik tvrdio da je ovaploćenje Logosa, Sina Božjeg, događaj koji je uzrok postojanju sveta, i da bez njega svet ne bi mogao da postoji. Ovaploćenje Logosa, dakle, nije događaj koji je samo vezan za greh prvog čoveka. Naprotiv, događaj ovaploćenja Logosa, ili, kako to Sv. Maksim Ispovednik kaže, Tajna Hristova, uzrok je samog stvaranja sveta i početak je i kraj - (cilj svega stvorenog.)

Na osnovu ovaploćenja Sina Božjeg, kao i njegovog vaskrsenja, Crkva zaključuje daje Bog sve stvorio kroz Ličnost, i u Ličnosti Sina, kroz Logos i u Logosu-Hristu, i da stvorena priroda nije po sebi besmrtna, već besmrtnost ostvaruje u Hristu. Posebno na osnovu vaskrsenja Hristovog postaje jasno da svet nije besmrtan po sebi, po svojoj prirodi, već daje besmrtnost prirode moguća jedino ako bude u Ličnosti Hristovoj. Jer, jedino je u vaskrslom Hristu priroda prevladala smrt i postala besmrtnom.

No, Spasitelj sveta, bez koga svet ne može postojati, Sin Božji, postao je čovek (Jn. 1,1-14.), novi Adam. Time je potvrđeno da je i čovek spasitelj sveta i da bez njega stvorena priroda ne može da postoji. Naravno, osnov postojanja prirode je jedino savršeni čovek, a on je Isus Hristos. Prvi čovek Adam nije bio savršen, već je bio ikona savršenog čoveka-Hrista. Istiniti spasitelj, u čijoj ličnosti priroda može da postoji besmrtno, jeste Hristos. Hristos je pak pravi, istiniti čovek, za razliku od prvog Adama koji to nije bio, zato što je ličnost Hristova ličnost Sina Božjeg. Kako ovo treba razumeti?

Po učenju Sv. Otaca, definisanom na IV Vaseljenskom Saboru u Halkidonu (451. god.), Hristos je Sin Božji, savršen Bogu Ocu po Božanstvu i savršen nama ljudima po čovečanstvu, u svemu podoban nama ljudima, osim greha. On je Sin Božji, prevečno rođen od Oca, međutim, radi našeg spasenja postao je čovek.

Dakle, Hristos je kao Večna Ličnost, Sin Božji, uzeo u sebe ljudsku prirodu i rodio se, postao je i savršen čovek. U Hristu, ličnost nije ljudska, već Božanska, ali to ne umanjuje Hristovo savršenstvo kao čoveka. Naprotiv, jedino je Hristos pravi čovek, zato što u Njemu, u Hristu, ne postoji ljudska ličnost, već Ličnost Sina Božjeg i u Ličnosti Sina Božjeg ljudska priroda postoji na božanski način - kao savršen čovek. Tačnije rečeno, čovek u Hristu je postao Bog.

Na kraju ovog odeljka, a u kontekstu onoga što je rečeno u vezi namere Božje da se sve stvoreno sjedini u Hristu Sinu Božjem koji bi, postavši čovek, postao čitav svet u malom, možemo zaključiti sledeće: da se besmrtnost stvorene prirode na ovaj način, sjedinjenjem svega ujedno(m), ostvaruje upravo na osnovu jedinstva prirode. Smrt nije ništa drugo do razdvojenost, rastočenost celine, raspadnutost jednoga. Svet je stvoren kao mnoga bića koja, da bi postojala, imaju potrebu da se sjedine među sobom. I to se upravo događa u Hristu.

Dakle, Bog je sve stvorio što je stvorio, sa namerom da se sve sjedini u Hristu, u Ličnosti Sina Božjeg, tako što bi Sin Božji postao čovek, što se i dogodilo, i da u Njemu sve postane besmrtno, odnosno da postane "Božji Sin". Bog, dakle, svet drži u biću slobodno, kroz Hrista, kroz Ličnost Svoga Sina i zato ga i ljubi jer ljubi svet u Sinu, što je pokazano ovaploćenjem Sina koji je postao čovek. Hristos opet, zato što je u večnoj zajednici sa Bogom Ocem, po uzimanju prirode u svoju Ličnost prinosi je Ocu, odnosno stvorena priroda sjedinjena u Hristu postoji kao zajednica mnogih, tj. kao Crkva, Ali, kako treba razumeti ovu poslednju konstataciju, da Hristos prinosi svet Bogu Ocu i da stvorena priroda u Hristu postoji kao Crkva, te da se na ovaj način i Hristos poznaje kao istiniti Hristos, Sin Božji, i priroda postaje besmrtnom? Zašto se jedino kroz prinošenje stvorene prirode Bogu Ocu u Crkvi projavljuje Hristos, a i stvorena priroda u Njemu postaje besmrtnom?

Na osnovu učenja Sv. Otaca, ličnost je nosilac postojanja prirode. Po sebi, ličnost je izraz za odnos. Ličnost ne može postojati sama za sebe. Izraz Ja izvire iz odnosa prema Ti, odnosno postojanje jedne ličnosti vezano je za zajednicu sa drugom ličnošću. No, zajednica, iz koje izvire ličnost, temelji se na slobodi. Bez slobode nema ličnosti, već samo postoje stvari. Pri tom, pod slobodom treba razumeti onu slobodu koja se izražava kao ljubav prema drugom, jer samo kad nekoga volimo, onda ga činimo ličnošću, onda je on za nas ličnost, odnosno postoji za nas i od njegovog postojanja zavisi i naše postojanje. U zavisnosti pak od toga sa kim je jedna ličnost u zajednici ljubavi, zavisi i identitet te ličnosti.

Priroda koju nosi jedna ličnost, ne samo da tada postoji, već joj ličnost daje i način postojanja. A taj način postojanja ostvaren je kroz ekstatičnost ličnosti, odnosno kroz zajedništvo sa drugom ličnošću, kroz odnos prema drugoj ličnosti za koju je ličnost kao nosilac prirode ontološki vezana. Drugim rečima, priroda ulazi u biće kroz zajednicu koju ima ličnost sa drugom ličnošću, ne prestajući da postoji kao priroda sa svim svojim prirodnim svojstvima.

U odnosu na stvorenu prirodu, koju uzima Logos Božji u svoju ličnost kao svoju, ovo znači da nju Hristos, Sin Božji, unosi u ličnu zajednicu sa Bogom Ocem i Duhom, kao i sa drugim ličnostima sa kojima je Hristos u zajednici po ovaploćenju. Tako se po ovaploćenju Hristos projavljuje kao Crkva. Međutim, kao ličnost, Hristos je pre svega vezan za Oca i Duha, a zatim i za sve one koji su sa Njim u zajednici, jer On je kao ličnost Sin Božji, odnosno Njegovo postojanje i identitet izviru iz zajednice sa Bogom Ocem, i u zajednici sa Ocem Hristos jeste to što jeste - Sin Božji.

Dakle, vezanost Hristova za Boga Oca, kao i za Duha Svetoga, a po ovaploćenju i za druge ličnosti koje su sa Njim u zajednici, čini da se priroda sjedinjena sa Sinom javlja kao zajednica mnogih ličnosti, kao tajna Hristova - Crkva. Sin Božji je i po ovaploćenju, kao čovek, vezan za Boga Oca i Duha, i zato i stvorenu prirodu u sebi unosi u zajednicu Sv. Trojice. I ne samo to, stvorena priroda se na ovaj način obožuje, postaje besmrtnom i postoji na božanski način, kao Bog koji je zajednica ličnosti - Sv. Trojica. Jedno sveljudsko iskustvo može da nam pomogne da razumemo zašto je ličnost, kao zajednica sa drugom ličnošću, kao što je Logos Božji, Hristos, koji uzima stvorenu prirodu u svoju ličnost i prinosi je Bogu Ocu, toliko potrebna da bi svet živeo.

Oko nas postoje mnoge stvari koje vidimo i upotrebljavamo u svakodnevnom svom životu, a da ih prosto i ne primećujemo da postoje, tj. nismo ni svesni njihovog postojanja. Prosto rečeno, mnoge stvari oko nas postoje, ali ne postoje za nas. Međutim, ako nam bilo koju od tih stvari pokloni jedna voljena ličnost iz ljubavi prema nama, onda ta stvar za nas prestaje da bude samo jedna obična stvar. Postaje nam nešto posebno i drago. Čini se prosto, kao da ona tek sada dolazi u postojanje i postaje živa u našim očima. I ako je kojim slučajem izgubimo, strašno nam je teško. Kao da smo izgubili nešto što se ne može više nigde naći, iako takvih stvari ima na hiljade.

Ovo iskustvo nam, dakle, pokazuje da nije priroda nešto što može da postoji samo po sebi, bezlično, niti je isto kad nam jedna voljena ličnost nešto slobodno daruje, ili kad to mi sami uzimamo. Da je tako, onda bi svaka stvar postojala i bila ista za nas i pre nego što postane vezana za jednu ličnost koju volimo i koja nam je slobodno darovala tu stvar. Naprotiv, ušavši u ličnu, ljubavnu zajednicu kao slobodno darovana, da se tako izrazimo, stvar za nas postoji, i ne samo da postoji, već postaje jedna konkretna stvar, poput jedne ličnosti. Zato ona postaje nezamenljiva, pa kad je izgubimo, kao da smo izgubili sve.

S druge strane, kada se prekine zajednica sa voljenom ličnošću, tada se za nas i stvari izgube i vrate u anonimnost, pa se i svet uopšte pomrači u našim očima sve dotle dok ponovo ne zavolimo nekoga.

Ovaj primer, iako nedovoljan da iskaže svu tajnu Crkve, kao zajedništva Oca i Sina i u Njemu sjedinjenih ljudi Duhom Svetim u ostvarenju besmrtnog postojanja sveta, može bar malo da nam odškrine vrata u razumevanju problema stvaranja svega u Hristu, Sinu Božjem, radi besmrtnog postojanja sveta. U prinošenju prirode Bogu od strane Hrista Sina Božjeg, Koji šo čini kroz Sv. Liturgiju, ostvaruje se n»eno postojanje, tj.. Bog opšti sa prirodom slobodno kao sa Svojim svetom.

Ako dublje razmotrimo učenje Crkve o stvaranju sveta kroz Hrista i u Hristu, doći ćemo do zaključka da ne samo da svet ne može da postoji bez Ličnosti Hrista, već da se bez ličnosti, shvaćene kao zajednice u ljubavi, ne može objasniti niti razumeti ni učenje Crkve da je svet stvoren ni iz čega.

Pojam početka postojanja bića i njegov kraj ne mogu se shvatiti mimo ličnosti. Neko za nas dolazi u biće samo kad ga zavolimo. Smrt, kao događaj potpunog prestanka postojanja jednog bića, tragičan je i "poslednji je neprijatelj" tvorevine samo onda ako taj događaj posmatramo u odnosu na jednu voljenu ličnost koja umire. U protivnom, smrt je u prirodi nešto obično, pa čak i poželjno za nju, jer ona na taj način i postoji. Smrt u prirodi ne predstavlja apsolutno nepostojanje jednog bića, već promenu njegove forme postojanja. Ovo događanje, međutim, sagledano kroz jednu voljenu ličnost koja je ugrožena smrću, javlja se kao apsolutni gubitak bića i opasnost uništenja celokupne prirode. Isto to važi i za početak postojanja jednog bića. Ako rođenje jednog bića nije plod ljubavi ličnosti, onda ono ne dolazi na svet kao nešto potpuno novo i drugo u odnosu na sve ostalo što postoji, već je samo drugačiji način postojanja već postojećeg. No i ovo važi samo pod uslovom da ličnost razumemo onako kako su o njoj govorili Sveti Oci, pre svega Kapadokijci, u kontekstu objašnjenja Trojičnog Boga kao Ličnosti. To znači da ličnost izvire i postoji samo u zajednici ljubavi sa drugom ličnošću. Samo u zajednici ljubavi ličnost je apsolutna i neponovljiva. Kada volimo jednu ličnost, tada u njoj vidimo kao postojeći čitav svet i to kao jednu ličnost. Svet koji se projavljuje za nas u ličnosti koju volimo i za koju smo ontološki vezani, jeste jedini realno postojeći svet za nas. Takođe, kad se izgubi voljena ličnost, onda se za nas gubi sve pa i mi kao ličnosti.

Kao zaključak ovog drugog odeljka, a u odnosu na ostvarenje besmrtnosti za stvorenu prirodu kroz sjedinjenje svega u Hristu kao Crkvi, konstatujemo sledeće: jedinstvo svih stvorenih bića u Hristu ne ukida njihovu različitost. Naprotiv, različitost i neponovljivost ličnosti upravo izvire iz jedinstva sa drugom ličnošću.

U odnosu na svet i njegovo postojanje ovo znači da, ako se svet nađe mimo Ličnosti Jedinorodnog i mnogoljubljenog Sina Božjeg, tj. ako se čovek nađe mimo Crkvene zajednice, odnosno ako ne postane Crkva, onda on za Boga i ne postoji (Mt. 25,12 i dalje).

*   *

No, kao što smo već naglasili, pored toga što je Hristos kao ličnost Sin Božji, On je i savršeni čovek. To znači, da je svet antropocentričan i da ne može da postoji bez čoveka. Drugim rečima, na osnovu ovaploćenja Sina Božjeg koji je savršen čovek i sjedinjenja svega u Njemu, nameće se zaključak da svet ne može da postoji bez čoveka, kao i da je prvi čovek Adam stvoren kao ikona Hrista, i to sa namerom Božjom da se čovek na kraju upodobi Hristu, na taj način što će sam biti vozglavljen u Ličnosti Sina Božjeg. Poređenje Hrista kao Novog Adama sa prvim, starim Adamom, kako u Sv. Pismu Novog Zaveta tako i kod kasnijih Otaca, upravo potvrđuje ovo. No, kako bi trebalo ovo shvatiti? Šta znači pisanje Starog Zaveta daje prvi čovek Adam stvoren po ikoni i podobiju Božjem? Pre nego da odgovorimo na ovo pitanje potrebno je naglasiti sledeće: prvi čovek Adam nije bio sam po sebi nosilac postojanja stvorene prirode, već je ukazivao na Hrista i zato je i bio ikona njegova.

Stvoreni svet je delo Božje. Svet je delo Božje, koje svojim postojanjem čini prisutnim svoga Tvorca, Koji je kao ličnost odsutan iz prirode. Među svim delima Božjim čovek je posebno biće, najsavršenije Božje delo. Njega je Bog stvorio kao svoju ikonu, odnosno kao ikonu ovaploćenog Sina Božjeg, Hrista.

Ono što nam Sv. Pismo Starog Zaveta govori o stvaranju čoveka jeste da je Bog na kraju stvaranja stvorio čoveka "po ikoni i podobiju svome" (1. Moj. 1, 26-27). Na ovaj način je Bog vozglavio celokupnu stvorenu prirodu u čoveku Adamu. Po tome je prvi čovek postao praslika Hrista.

Dakle, čovek je u isto vreme i deo prirode ali je i različit od ostalih stvorenja, no ne po prirodi, već time što je stvoren po ikoni Božjoj. Šta se, međutim, podrazumeva pod ikonom Božjom u čoveku, i u čemu je važnost čoveka za postojanje prirode?

Različiti su odgovori koje su povodom ovog pitanja davali Sveti Oci. Neki su smatrali da pod ikonom Božjom treba razumeti slovesnost čovekovu, njegovu logosnost, odnosno svojstvo da čovek može da misli i da razume svet u celosti. Čovek ima božanski logos u sebi, dok druga bića to nemaju. Zbog toga što je slovesno biće, čovek je i ikona Božja. Čovekov um, "logos", kao nematerijalan i nevidiv, ne samo da ima božanske atribute, već je deo božanstva u čoveku. Drugi su, opet, pod ikonom razumevali dušu čovekovu, u jelinskom shvatanju duše, koju je Bog udahnuo čoveku prilikom stvaranja.

Sv. Grigorije Niski koji se posebno bavio ovim problemom, kao i Sv. Maksim Ispovednik, smatraju daje ikona Božja u čoveku sloboda. Na mišljenje ovih Sv. Otaca Crkve obratićemo posebnu pažnju.

S druge strane, postoje kod Sv. Otaca različita mišljenja i o tome šta treba shvatiti pod izrazom ikona, a šta pod i podobijem. Neki su smatrali da pod ikonom treba razumeti čoveka u odnosu na početak njegovog stvaranja, dok se podobije odnosi na ono što će čovek postati u eshatonu, na kraju. Drugi su, opet, izjednačavali ova dva pojma.

Problem razlike između ikone i podobija rešava se objašnjenjem pojma ikone kod Sv. Maksima Ispovednika koji, sledujući Sv. Grigoriju Niskom, kao i teologiji drugih kapadokijskih Otaca, poistovećuje pojam ikone sa slobodom čoveka. On istovremeno pokazuje da se istinska sloboda čoveka upravo sadrži u načinu postojanja koji je podoban Božjem. Pokazaće se da se mogu prihvatiti gore navedena mišljenja i da među njima nema suštinske razlike. Kako Sv. Maksim objašnjava ovaj odnos ikone i podobija govorićemo docnije. Da vidimo najpre u čemu se sastoji sloboda kao ikona Božja u čoveku?

Čovek je ikona Božija, tj. nalik je Bogu, zbog toga što je slobodan u svom postojanju u odnosu na prirodu. Sveukupna priroda postoji na osnovu zakona prirode. Čovek je jedino biće koje može da živi nezavisno od prirodnih nagona. "Samovlasnost" čovekova, tj. njegova sloboda, daje mu mogućnosti da živi ne po nagonima prirode, već slobodno. Za razliku od životinja čovek može da se uzdigne iznad prirodnih nagona i zakona postojanja prirode. Biti slobodan, po shvatanju hrišćanskih Sv. Otaca, znači biti oslobođen od prirodnih nagona i strasti. U ovom kontekstu može se razumeti koliko je važna za čoveka hrišćanska asketika. Naravno, sloboda uključuje i opciju da čovek može živeti baš po nagonima prirode. Odnosno, čovekova sloboda daje mogućnosti čoveku i da ne bude slobodan, tj. da ne bude čovek. Sloboda čovekova se sastoji u tome da je on taj koji prirodi daje način postojanja, a ne obrnuto. Od čoveka zavisi da li će priroda postojati na ovaj ili onaj način, dok priroda sama po sebi nema te mogućnosti. No, slobodan čovek, po hrišćanskom učenju, jeste čovek koji nije zavistan od strasti i nagona prirode u svom postojanju.

Međutim, zašto je čovek stvoren slobodnim? Da li se čovekova sloboda iscrpljuje samo time što će čovek živeti nezavisno od zakona prirode? Šta je cilj čovekove slobode, po Sv. Ocima?

Već smo naglasili da je priroda, zato što je stvorena iz ne-bića, po sebi propadljiva. Da bi postojala, da bi ostvarila besmrtnost postojanja, potrebno je bilo da se sjedini sa Bogom. Međutim, to nije mogla da učini priroda po sebi, bez jednog slobodnog bića, bez čoveka koji bije uzneo u jedinstvo sa Bogom. Zbog toga je Bog dao stvorenoj prirodi slobodu u licu čoveka. Zajednica sa Bogom je mogla da se ostvari jedino slobodnim pristankom čoveka. U protivnom, bez pristanka čoveka, prirodi bi ta zajednica bila nametnuta i bila bi nužna za stvorenu prirodu. To bi značilo da bi svet bio nužno besmrtan. Jer, bez pristanka stvorene prirode, tj. bez slobodnog htenja čoveka, Bog bi, stvarajući svet besmrtnim po prirodi mimo njegove volje, stvorio jednog drugog boga pored Sebe, što je apsurdno. Jedino kao slobodan, tj. u čoveku i kroz slobodnu zajednicu čoveka sa Bogom, stvoreni svet bi postojao isto kao i Bog, ali ne po prirodi, već na osnovu načina postojanja koji bi se ogledao u slobodnoj zajednici čoveka sa Bogom i stvorenim bićima. Kao potvrdu činjenice da postojanje sveta zavisi od slobode čoveka, možemo navesti događaj ovaploćenja Hristovog od Presvete Djeve Marije. Novi Zavet govori o ulozi Presvete Bogorodice u sjedinjenju stvorene prirode sa Bogom i naglašava slobodno učešće Presvete Bogorodice u spasenju sveta (Luk. 1,26-38). Samo ovaploćenje Sina Božjeg, u kome je stvorena priroda sjedinjena sa Božanskom, izraz je slobode Presvete Bogorodice, koja kao čovek slobodno pristaje da daruje prirodu Bogu, tj. da rodi Hrista.

Dakle, svet ne može da postoji ako ne bude vozglavljen u Sinu Božijem, odnosno ako ne uđe u zajednicu sa Bogom, a to može jedino preko čoveka. Mimo čoveka priroda nema slobode i sve što bi se dešavalo u vezi sa spasenjem bilo bi nametnuto od strane Boga. No to Bog nije želeo, i zato i prilikom ovaploćenja Boga Logosa odlučujuću ulogu igra čovek i njegova sloboda, što je i pokazano u licu Presvete Bogorodice.

U ovoj konstataciji, da priroda može postati besmrtnom samo ako to i sama želi, sadržan je i odgovor na pitanje zašto je vozglavljenje svega u Bogu poslednji događaj i zašto je Bog stvorio čoveka po ikoni svojoj - slobodnim. Sjedinjenje stvorene prirode sa Bogom je eshatološki događaj upravo zato da bi se on zbio kao slobodno, lično zajedništvo Boga i čoveka.

Jasnije rečeno, nije Bog u odnosu na početak stvaranja stvorio besmrtnu prirodu. Besmrtnost prirode je događaj slobodnog jedinstva Boga i čoveka. U protivnom, da je Bog u odnosu na početak vozglavio stvorenu prirodu u Bogu Logosu bez volje i pristanka same prirode, tada ne bi ni moglo da dođe do pada prvog čoveka Adama. Pad je upravo potvrdio da je besmrtnost prirode bio događaj slobodnog pristanka čoveka da bude besmrtan, što se ostvaruje kroz slobodno zajedništvo Boga i čoveka.

Budući slobodan, što znači po ikoni Božjoj, čovek je pozvan da tu svoju slobodu projavi na taj način što će biti podoban Bogu. Drugim rečima, čovek je trebao da živi na način kao ličnost podoban Hristu.

Posle svega rečenog potrebno je odgovoriti na jedno vrlo važno pitanje: na koji način čovek ostvaruje upodobljenje Sinu Božjem, Hristu?

// Projekat Rastko / Bogoslovlje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]