Episkop
Nikolaj
Iznad
Istoka i Zapada
(Separat iz sabranih dela episkopa ohridskog i žičkog Nikolaja
Velimirovića (1880-1956), Dizeldorf, Nemačka )
Balkan se nalazi zemljopisno između Istoka i Zapada a idejno stoji iznad Istoka
i Zapada.
Koja je to idejna sila što spasava Balkan da ne bude i idejno između nego ga
uzdiže iznad Istoka i Zapada?
To je vera pravoslavna i samo vera pravoslavna. Svi ostali činioci, kao zemljopisni
položaj, kultura, nauka, muslimanstvo, politika, zemaljske težnje i aspiracije,
drže Balkan između Istoka i Zapada. Vera pravoslavna pak uzdiže ga iznad Istoka
i Zapada, i samo vera pravoslavna.
Ništa nije nesnosnije nego nalaziti se između. Ako bi se idejni, to jest pravoslavni
Balkan pokorio zemljopisnom Balkanu i ostao između Istoka i Zapada, ličio bi
na onog magarca iz bajke, koji je crkao od gladi između dva plasta sena.
Na žalost, pravoslavni Balkan je od početka 19. veka do sada veoma ličio na
onog legendarnog Buridanovog magarca, koji je lipsao od gladi između dva plasta
sena, ne znajući kome plastu da priđe. Čas mu se jedan plast činio veći
i slađi čas drugi. Iznemogao od šetnje od jednog plasta do drugog, on
je pao i lipsao. I sav svet se nasmejao magarcu kao magarcu.
Balkanu preti smrt od gladi zbog mnogih brbljivih jezika koji ga imenuju između.
Ili će lipsati od gladi između Azije i Evrope ili će ga jedna od tih sila ajkulski
progutati, ako se ne bude digao iznad. Iznad Istoka i Zapada.
HRISTOS IZMEĐU ISTOKA I ZAPADA
Kad azijat čita Evangelije Hristovo on govori: ovo je naš čovek, ovo je azijat,
isposnik, molitvenik, mudrac i čudotvorac.
Kad evropejac čita Evangelije Hristovo on tvrdi: ovo je naš čovek, ovo je evropejac,
pokretljiv učitelj, brz pomoćnik ljudi, dobrotvor, lekar, hranitelj, humanist i
aktivist.
Ša je dakle Hristos? Da li azijat, da li evropejac; da li istočnjak, da li zapadnjak?
Zaista, i jedno II drugo. On je istočnjak na višem planu i zapadnjak na višem
planu. On je istočnjak iznad Istoka i zapadnjak iznad Zapada. Njegova je zemlja
i svi krajevi zemlje.
Transcedentalnost je osobina istoka, naturalizam - osobina Zapada. Istočnjak
sa prekrštenim nogama u razmišljanju o večnome, i zapadnjak sa sustalim nogama
u trčanju za prolaznim. Ko je od njih bliži Hristu? Oba su udaljeni od Hrista.
Hristos stoji iznad Istoka i Zapada.
Istok se toliko udubljuje u razmišljanje da nema vremena za poslovanje. Zapad toliko
posluje da nema vremena za razmišljanje. Oboje se sadrži u Gospodu Isusu Hristu,
i to u punoj i savršenoj meri, tako da On prevazilazi Istok i Zapad. On stoji
iznad Istoka i Zapada.
Politeističnom Istoku je teško verovati u čoveka. Materijalističnom Zapadu
je teško verovati u Boga. Isus predstavlja čoveka, Hristos Boga. Dve prirode
- jedna ipostas. Zapad lako prima čoveka Isusa i stavlja ga u „Panteon" svojih
velikih ljudi, Istok lako prihvata Boga Hrista dok za čovekom Isusom ne oseća
potrebu. Međutim, Spasitelj sveta "je i Bog i čovek. Isus Hristos dakle stoji
iznad Istoka i Zapada.
Kad govorimo o Istoku mi mislimo na kuću podeljenu unutra u samoj sebi; mislimo
na dve nesrodne grupe naroda: na muhamedance i na bramo-budiste. Njihove su ćabe:
Meka, Benares i Tibet. To dvoje predstavlja glavnu sadržinu i glavnu siromaštinu
Istoka. Kad pak govorimo o Zapadu mi mislimo opet na kuću podeljenu unutra u
samoj sebi. To je papizam i antipapizam (u raznim oblicima protestantizma).
Ovo su dva glavna puta zapadnog čovečanstva, oba pogrešna. Oni predstavljaju
zabludu i siromaštinu Zapada. Hristos stoji visoko iznad ovakvog Istoka i Zapada.
Nikad nijedan od azijskih mudraca nije mogao podvlastiti Zapad. Jedini čovek,
rođen u Aziji, koji je podvlastio sav Zapad, t.j. svu Evropu i Ameriku sa ostrvima,
jeste Gospod Isus Hristos. Jedini istočnjak koji je omiljen na Zapadu.
I nikad nijedan od zapadnih učitelja i ideologa nije mogao pridobiti Aziju,
ni za najkraće vreme. Samo jedan Zapadnjak uspeo je u tome: Zapadnjak ne po plotskom
rođenju nego po svojoj vlasti nad Zapadom. To je Isus Hristos, rođeni u Aziji.
Njegova vlast rasprostrla se nad srednjom Azijom i mestimično dalje preko Velike
Azije kao i Egipta i Abisinije. Dalje širenje Hrišćanstva na Istok sprečio je
Islam, a to je jedna otuđena sekta jevrejsko-hrišćanska. Islam se isprečio kao
bedem između hrišćanske Prednje Azije II Indije. No i to nije bez Božjeg promisla,
koji svakako rezerviše pobedu Hristovu nad celim Istokom za buduća vremena.
BALKANSKI HRISTOS
Balkanski Hristos je isto što i jerusalimski, što i sinajski, i ruski, i što
nekada i evropski. Jer je On jedan.
Balkanski Hristos to je Hristos na Balkanu, u balkanskoj drami života, u balkanskom
odelu, u balkanskoj pesmi i simvolici, u balkanskim uzdasima i suzama i krvavim
grobovima, u balkanskom vaskrsenju.
On je oličen u svim svetim balkanskim: u blagočestivim carevima, blagovernim
caricama i botonosnim patrijarsima i sveštenicima; u svetogorskim prepodobnim
i plačnim monasima, isposnicima, molčanicima, pešternicima, duhovnicima i čudotvorcima;
u vizantijskim carevima i vojvodama koji braniše Carigrad i Jerusalim od muslimana:
u srpskim županima, kraljevima, kneževima i despotima, koji braniše krst časni,
t.j. veru pravu, veru pravoslavnu i od muslimana i od Mongola i od Latina jeretika:
U mučenicima pod krunom, u mučenicima seljacima i zanatlijama, u mučenicima
pod omoforom. arhijerejskim i pod epitrahiljom jerejskim, u mučenicima pod dolamom
vojvodskom i pod rizom monaškom;
u mučenici Zlati i mnogim mučenicima devojkama kroz vekove i vekove;
u mučeniku Đorđu Kratovcu, kujundžiji, i mnogim mučenicima zanatlijama kroz
vekove i vekove;
u mučeniku patrijarhu Gavrilu pećskom, u mučeniku đakonu Avakumu, igumanu Pajsiju
trnovskom i igumanu Atanasiju svetonikoljskom, na kolac nabijenim na Kalemegdanu,
i u prepodobnom učenicima Agie Lavre na Peloponezu, i ostalim bezbrojnim kroz
vekove i vekove;
u prepodobno-mučenicima svetogorskim, koje blaženi Akakije blagosilja na podvig
mučeništva, i u prepodobno-mučenicima svetogorskim, koji biše pobijeni i živi
spaljeni od latina jeretika, i u mučenicima starozagorskim, i ostalim mnogim
kroz vekove i vekove;
u prepodobnim ocima i materama našim: svetoj Paraskevi, Evgeniji carici, Efimiji
i drugim, i u svetom Prohoru, Gavrilu, Jovanu, Joakimu, Klimentu, Naumu, Nektariju,
Joasafu, Vasiliju Ostroškom, Petru Koriškom, Janićiju Devečkom, i ostalim bezbrojnim
kroz vekove i vekove;
u samomučenicima pešternicima balkanskim u pešterama Pećskim, Crnogorskim,
Ohridskim, Albanskim, Peloponeskim, Trnavskim, Studeničkim, Moravskim, kroz
vekove i vekove;
u sveštenomučeniku ravnoapostolskom Kozmi Albanskom i u bezbrojnim mučenicima
primorskim, dalmatinskim i bosanskim koji postradaše od latinskih jeretika,
u tamnicama dubrovačkim istrunuše ili otrovani biše Hrista radi, kroz vekove
i vekove.
Treba li da stanemo? Tek smo započeli nabrajanje. Ko će sve imenovati? Ko li
sve izbrojati? To su vojske od mučenika i mučenica od iza Soluna do preko Dunava
i od mora Sinjega do Crnoga. Mnoge milione vojske svetih duša pravoslavni, koje
ne može smestiti nikakav zemaljski kalendar i koje su ubeležene samo u kalendar
nebeski, u Knjigu života večnoga.
Svi su oni porugani i popljuvani i bijeni bili od neprijatelja časnog Krsta,
kao Hristos od Jevreja. Svi su sa svojim krstom na svoju Golgotu pošli, sa trnovim
vencem na glavi i sa mržnjom odasvuda, kao u trnje odeveni, odgurnuti od sveta
kroz kapiju smrti kao poslednji, a prihvaćeni s one strane blagom rukom Hristovom
kao prvi.
Vaistinu, poslednji s ove strane kapije smrti a prvi s one strane.
Za Hristovo ime postradali su od Istoka do Zapada, u Hristovo ime pobedili
su Istok i Zapad. - Istok u licu turskog Islama i mongolskog mnogoboštva, Zapad
u licu jeretičkog papizma.
Na gubilištu oni su se osećali viši od svojih dželata: pred istočnim dželatima
iznad Istoka a pred zapadnim dželatima iznad Zapada. Niko od njih nije pružao
svoje misli prema zemljopisu, da bi rekao: mi smo između Istoka i Zapada. Nego
su svi uzdizali svoje misli i svoja srca uspravno k nebesima, ka večnoj Istini,
za koju su stradali. I celim duhom svojim i svom dušom svojom stajali su iznad
- iznad Istoka i Zapada.
O LAKOMIM I PREVARENIM
Planina je veća od mravinjaka, Božija sila veća je od čovečije sile. To svak
priznaje na vedrome danu.
Ali kad čovečiji tabani i konjske kopite dignu prašinu na drumu, mnogi zaslepe,
pa u strahu priznaju čovečiju silu iznad Božije sile. Planinu izgube iz vida
pa se spotaknu u mravinjak. I još poklone se mravinjaku.
To se dogodilo i sa Srbima, koji se poturčiše posle Kosovske bitke.
Pre njih izneveriše krst mnogi Bugari i Grci i Jelini, i uvrstiše u Muratovu
vojsku na Kosovu pod polumesecom protiv srpskog krstaša barjaka.
Ali Lazar, najslavniji čovek pod tim imenom u istoriji sveta, ne spotače se
o mravinjak turske sile i ne izgubi iz vida planinu Božije sile, nego se odluči
da sa svojim narodom primi od ljudi sve udarce da bi od Boga primio sve nagrade.
Spotakoše se mnoga gospoda srpska na Jugu i na Zapadu. Zaboraviše opomenu Hristovu:
gledajte i čuvajte se od lakolstva, (Lk. 15.) pa se polakomiše na bogatstvo
i slasti i sve obmane ovoga sveta; polomiše krstove po svojim kućama
a čalmu zaviše oko glave i počeše avdes uzimati i po džamijama klanjati.
Tako za malo svoj zemaljski život produžiše a obraz za uvek izgubiše. Ne postideše
se krvi Lazareve na Kosovu. No pođoše putem poturica bugarskih, grčkih i jelinskih.
Turci su bili predstavnici Istoka na Balkanu dok su oni vladali Balkanom, a
poturice predstavljaju Istok posle odlaska Turaka.
Sa tim lakomim i nasilnim Istokom, sa muhamedanizmom, koji je jevrejsko-hrišćanska
jeres, ne može se pravoslavni Balkan istovetovati. Balkan mora stajati iznad
takvog Istoka.
Srpski seljački ustanak protiv Turaka pod Kočom, Karađorđem i Milošem najsjajniji
je dokaz da je srpski narod hteo da se oslobodi muhamedanskog Istoka. Slikao
je sebe verom i karakterom, uzvišenim iznad Istoka.
Sa krstašem barjakom srpski ustanici ušli su u neravnu borbu protiv barjaka
sa polumesecom. Sa verom u Hrista kao veće sile od Muhameda i u krst Hristov
kao jače znamenje od polumeseca oni su pobedili islamsku Aziju. Tako su uzvisili
pravoslavni Balkan nad muhamedanskim Istokom.
No čim su se oslobodili Istoka oni su pali u ropstvo Zapada. Seljaci šumadijski
bili su prevareni od Srba zapadnjaka, od svoje krvne braće iz Austrije. Ovi Srbi
zapadnjaci upali su u oslobođenu Šumadiju i počeli stvarati zakone i ustanove
poput protestanata i katolika - a to su dve zapadne hrišćanske jeresi. Počeli
su uređivati srpsku centralnu zemlju po ugledu na zapadne jeretike. Bili su pismeni
i učeni, zbog čega su ih nepismeni ustanici cenili i vlast im davali. Ali su
se ustaški kneževi strašno prevarili. Njihova braća iz Austrije bili su izlizani
sasudi Pravoslavlja, kalajisani kalajem protestantskim i katoličkim, zapadnjačkim.
Oni su bili kobna prethodnica zapadnom uticaju na Srbiju. Oni su otvorili sve
kapije i sve kanale prema Zapadu i učinili da se tek oslobođena turska raja
pretvori u raju truloga Zapada.
Sedamdeset godina posle propasti na Kosovu Srbija je bila potpuno pokorena
od istočnih jeretika; sedamdeset godina posle Drugog ustanka oslobođena Srbija
pala je u potpuno ropstvo zapadnih jeretika. Mislimo na idejno ropstvo: duhovno,
intelektualno, moralno, političko i kulturno.
I knez Miloš i Ljubica, pa čak i Vučić, uviđali su opasnost od „nemačkara" ali
im nisu mogli odoleti. Vikali su i pretili, ali probijenu branu nisu mogli učvrstiti.
Knez Aleksandar je podlegao uticaju Zapada bezvoljno i malodušno; knez Mihailo
dragovoljno, a kralj Milan svim srcem i dušom.
Turci su predali knez Mihailu ključeve od gradova, a knez Mihailo počeo je predavati
ključeve srpske duhovne samostalnosti Zapadu. Poslednji Obrenovići i Karađorđevići
tu su predaju dovršili. I te ključeve Zapad još drži u svojim rukama i caruje
nad Srbijom.
Ko se bunio protiv te dragovoljne predaje Zapadu? Crkva pravoslavna sa seljačkim
"narodom svojim. Kroz ceo devetnaesti vek sveštenici srpski vikali su II pisali:
„Truli Zapad! Truli Zapad! Branimo se od trulog Zapada!".
Čast neka je sveštenstvu srpskom. Čast seljačkom narodu srpskom! Sram na bezglavnu
gospodu srpsku! Sram i na one vladare srpske, koji u ime Zapada prezreše i Srpsku
svetosavsku crkvu i srpski seljački narod. Kako su radili onako su i prošli.
Njihov kraj posvedočava gnjev Božji i gnjev Svetog Save na njima. Čitajte i slušajte
o strašnom skončanju srpskih vladara posle Kneza Miloša i užasavajte se od gnjeva
Gospodnjeg.
Mnogo su pretrpeli srpski sveštenici II srpski seljaci zbog svog odlučnog stava
protiv jeretičkog Zapada. Sveštenici su ismevani kao „rusofili" i „nazadnjaci",
a srpski seljaci kao „neprosvećena masa", kao „glupi seljaci". I to ne toliko
od onih „nemačkara", od onih kalaisanih Srba iz Austrije, koliko od šumadijskih
sinova školovanih na Zapadu. Oni su bili cveće prema ovima. Ovi su predstavljali
besnu kliku i bezbožnu hordu agenata zapadne „kulture", „prosvećenosti", „progresa".
Nove poturice, još opasnije od starih poturica. Sve što je srpsko oni su odbacivali
kao tursko, a sve što je tursko oni su prezirali kao azijatsko. Međutim nisu
poznavali u suštini ni šta je srpsko ni šta je tursko ni azijsko. Plitkoumni
„komi voajažer" zapadnih trgovaca. Izdajnici veći i užasniji od Vuka Brankovića.
STRAH OD DEMONA I IGRA SA DEMONIMA
Istok se straši od demona, Zapad se igra sa demonima.
Milijarda ljudskih bića na Istoku pazi na svaki korak, da se ne bi dotakli nekog
demona. Niko tamo nije pronašao demone; za demone se tamo zna i demoni se tamo
osećaju svakog dana i svakog časa od prvog kolena ljudskog.
Zapad je zemlja pronalazaka. Pored mnogih smrtonosnih ili vašarskih pronalazaka
Zapad je pronašao da postoje demoni. I to je bučno razglasio naročito u našem
stoleću. No kako na Zapadu nema ništa što bi svi prihvatili za istinu, nego
je sve razdeljeno „po strukama", po partijama i sektama, to i ovaj pronalazak
da postoje bestelesna duhovna bića nije priznat od celog zapadnog čovečanstva
nego mu je određeno mesto u jedno]' sekti ljudi koji se nazivaju spiritisti.
Spiritisti su gordi što im je dato da razgovaraju sa duhovima. Oni su radosni
što drže vezu sa duhovnim svetom. Igraju od radosti, ne znajući da im kolo vodi
satana.
Istok ne oseća anđele, dobre duhove Božje, zaštitnike i pokrovitelje; odavno
je prestao da ih oseća. Ostao je samo sa zlim duhovima, koji mu zlo čine i koje
mora da umilostivljava žrtvama, svaki dan, svaki dan.
Zapad je prestao da oseća i saznaje i anđele i đavole, ima već nekoliko stotina
godina. Zato je primio spiritastičko jevanđelje sa čuđenjem kao čovek koji je
nešto znao pa zaboravio pa se opet dosetio. Nekad je Zapad verovao u anđele
i đavole. Pa je jednovremeno bankrotirao sa obe te imovine. Sad mu se đavoli
javljaju preko spiritista, i on se bunovno doseća. Doseća se ali ne razlikuje
duhove. Radosno pozdravlja sve duhove koji mu se javljaju kao dobre duhove. Otupelo
mu je osećanje razlikovanja i raspoznavanja.
Istok nema osećanja za dobre duhove. Zapad nema osećanja za razlikovanje dobrih
duhova od zlih. Istok se brani od zlih duhova žrtvama, neprestanim žrtvama pred
idolima od kamena i drveta. Zapad, t.j. spiritistički Zapad, predaje se svima
duhovima koji mu se javljaju bilo preko mediuma, bilo preko astalčića; i svima
poklanja punu veru.
Istok je duboko pesimističan. Zašto? Zato što zna za zle duhove a ne zna za
blagoga Boga. Poznaje i oseća na svojoj koži i na duši prisustvo i dejstvo zlih
demona, a ne oseća prisustvo blagoga Boga koji može prognati zle demone i zaštititi
ljude.
Spiritistički Zapad je površno optimističan. Sasvim površno i sasvim glupo.
Spiritisti dolaze do poznanja Boga kroz demone; ne kroz vaploćenog Sina Božjeg,
Hrista, nego kroz demone, koji se javljaju kroz mediume, astalčiće, itd. Mahom
bivši bezbožnici, spiritisti doznaju od đavola da postoji Bog i duša. I to doznanje
veoma ih iznenađuje i oni nenasito izazivaju Duhove da im štogod reknu i proreknu.
Na takvom klizavom pesku zasnovana je vera njihova. Oni to smatraju nečim modernim,
nekim modernim pronalaskom. A da su čitali Sveto Pismo Božje znali bi, da je
Svevišnji još kroz Mojseja opomenuo čovečanstvo da se čuva od spiritizma. (5.
Mojs. 18, 11.)
Veliki Istok je pod vlašću demona, a i spiritistički Zapad je pod vlašću demona.
Demonokratija dakle u obe hemisfere koje se sučeljavaju sa Pravoslavljem uopšte
i sa Balkanom posebice.
Nastaje pitanje: hoćemo li mi biti između jedne demonokratije i druge? Ne, nikako.
Između nego Iznad.
Mi znamo da postoji duhovni svet. Znamo da postoje zli duhovi ali i dobri.
Postoji blagi Bog koji je moćniji od svih duhova u opšte. Imenom Hristovim i
Bogorodičinim i krsnim znamenjem mi progonimo zle duhove a molitvom privlačimo
sebi dobre duhove, anđele svetlosti, koji nas štite i pomažu. Na taj način mi
se uzdižemo iznad neznabožačkog i pesimističkog Istoka.
S druge strane mi se ne radujemo javljanju duhova iz onoga sveta, jer znamo da
to mogu biti duhovi zlobe koji nas kušaju i sa puta spasenja odbijaju. Još manje
prizivamo mi duhove iz onoga sveta i tražimo njihove savete i proročanstva o
budućim događajima. Jer ko tako čini nije ugodan Bogu. Nego se nadamo u Cara
duhova, Gospoda Svevišnjega, našega Tvorca i Oca nebesnoga, a ne opštimo kradom
mimo Njega sa duhovnim svetom. Na taj način mi se Balkanci uzdižemo iznad spiritističkog
Zapada.
I kao što je naš Spasitelj stajao iznad Istoka i Zapada, tako se i mi trudimo
da ne budemo zgnječeni između i između, nego se s Hristovom pomoći vazda uzdižemo
iznad i iznad. Iznad Istoka i Iznad Zapada.
ISTOČNA FILOSOFIJA I ZAPADNA NAUKA
Kolevka filosofije jeste Istok, od Pekinga do Atine. Kolevka nauke jeste Zapadna
Evropa i Amerika. Niti je Istok za nauku niti Zapad za filosofiju. Istočna filosofija
sva je u tajni, sva misaona, spontana, intuitivna.
Zapadna nauka je sva u znaku javnosti, ljubopitstva, propagande i interesa.
Niti je Istok za nauku niti Zapad za filosofiju. Kad se istočnjak prevari te
poveruje u nauku, on prihvata teorije naučne a ne pozitivna znanja. Lakše mu
je operisati sa teorijama nego sa znanjem naučnim. Teže mu je pod vrućinom Istoka
primenjivati u život znanje nego li u hladovini mesiti evropske teorije i premesivati
ih u neku filosofiju ogrnutu šarenim ogrtačem Istoka.
Kad se zapadnjak namami na neku filosofiju istočnjačku, on iz nje izvuče jednu
od glavnih misli i na ovoj sastavlja svoj sistem filosofije, ostavljajući svojim
kolegama da izvlače druge misli iz one iste filosofije i da na njima sastavljaju
opet svoje sisteme filosofije. Jer u množini sistema gleda zapadnjak umno bogatstvo
i kulturu naroda a ne u koordinaciji i jedinstvu duha.
Kao što istočnjak ogrće naučne teorije ogrtačem Istoka, tako zapadnjak oblači
istočnu filosofiju u grubu odeću nauke. Tobož da bi mu njegov „sistem" izgledao
verovatniji kao izražen naučnim rečnikom i zajemčen naučnim „faktima".
U stvari hrišćanski Zapad nema smisla za filosofiju. Istorija zapadne filosofije
jeste istorija najvećih zabluda u prošlosti čovečanstva. Bog je oduzeo um krštenim
ljudima koji su prezreli otkrivenu Istinu Božju kroz Gospoda Isusa Hrista pa
su hteli sami pomoću neznabožnih filosofa da rešavaju osnovna pitanja o biću
i životu po svome računu. Od početka Renesanse pa do devetnaestog veka zapadni
filosofi su živeli od Platona i Aristotela i drugih jelinskih neznabožnih filosofa.
Pa kad su ove potpuno oglodali i ostali ipak gladni, oni su se u devetnaestom
stoleću naklopili na filosofe indijske od kojih se i do danas hrane, i kiteći
se njihovim perjem čine sebe slavnim među neslavnim.
Indija je mati svih filosofija. Od pamtiveka filosofiranje u Indiji nerazdvojno
je skopčano sa askezom. Svi filosofi indijski bili su asketi To zapadnjak ne
razume i ne ceni. Jer je kod zapadnjaka intelektualna veština dovoljna za sastavljanje
novih filosofskih sistema. On ne polaže baš ništa na post, uzdržavanje, moral
i karakter filosofa. On ceni samo njegovu intelektualnu konstrukciju misli. Nije
zapadnjak za filosofiju. Filosofe na istoku smatraju svecima. Filosofi zapadni
su profesori. A između sveca i profesora razdaljina je veća nego od Istoka do
Zapada.
Niti je istočnjak za zapadnu nauku. Jer je istočnjak naučen da i svetska znanja
smatra nečim svetim, sakralnim, kao i filosofiju. Pa kako je zapadna nauka bez
i najmanjeg oreola svetinje, istočnjak se takve nauke boji i prezire je. Prima
Je samo u koliko mora, da bi odbranio život svoj od zapadne smrtonosne mašinerije.
A ta mašinerija je nakaradno čedo zapadne nauke; grozni plod bračnog razvoda
Zapada od svetih nebesa i nezakonitog braka sa zemljom. Mnoge protivrečne filosofije
zapadne jasno predstavljaju kaznu Božju zbog odbacivanja Hrista. Jer po reči sv.
apostola Pavla kao što ne marahu da poznadu Boga, zato ih Bog predade u pokvaren
um. (Rim. 1, 28.)
Dve su velike ludosti kojima se nekršteno i nekršteno čovečanstvo gordi. To
je filosofija istočna i nauka zapadna. Ni jedno ni drugo nije od blagoga Boga.
Nego je oboje od ljudi i demona. Dve ludosti, dva prokletstva. Na kantaru svete
istine Hristove to dvoje drži ravnotežu. Hristos je iznad istočne filosofije
i zapadne nauke. On meri, ali On se ne meri.
Kako je sa Hristovim Balkanom?
Kad ognjilo udari o kremen onda se javlja varnica. Plamen se uzdiže u vis, iznad
ognjila i kremena. Istok se sudario sa Zapadom na Balkanu. Ako bi se Balkan istovetovao
sa ognjilom ili sa kremenom, ne bi bio Balkan, nego bi bio Istok ili Zapad.
Ako bi poželeo da bude plamen, iznad čelika i kamena, bio bi i ostao bi Hristov
Balkan, iznad Istoka i iznad Zapada, i kao takav koristan Istoku i Zapadu.
Najgore je - biti između.
Slava je - biti iznad.
Iznad tuge Istoka i truda Zapada treba da se uzdiže pravoslavni Balkan. Tuga
Istoka, to je filosofija Istoka. Trud Zapada, to je nauka Zapada. Može li tica
leteti na jednom krilu? I još bolesnom?
Sudbodavac Bog odredio je Balkanu mesto iznad Istoka i Zapada. Da li će Balkan
razumeti i prihvatiti tu promisaonu sudbu ili će biti smrskan kao orah između
čekića i nakovnja? To pitanje ne treba da da sna ni jednom Srbinu, dokle god Srbin
ne dade pravilan odgovor. A samo je jedan pravilan odgovor:
Da, Gospode, primam ono što mi Ti nudiš, a odbacujem oko što mi Tvoji protivnici
sa Istoka i Zapada nude.
O MIRU I NEMIRU
Na Istoku vlada mir, na Zapadu nemir.
Mir počinje u čoveku pa se širi na društvo. I nemir počinje u čoveku pa se širi
na društvo.
Od kuda mir u narodima izlazećeg sunca? I otkuda nemir v narodima zalazećeg
sunca?
Od rešenih ili nerešenih pitanja života. Evo od kuda.
Počev od Stambola pa do Japana svi narodi imaju unutarnji mir zbog toga što
ne žive od pitanja nego od rešenja, t.j. od davno rešenih osnovnih pitanja, kako
je pre njih živelo pedeset ili sto generacija. Na tim rešenjima glavnoga istočnjak
sve zida, sve razume, sve misli i sve deluje. Ništa i nikud izvan tih rešenja.
Kako muhamedanac, tako bramanac. tako i budist. A ove tri grupe predstavljaju
svu ogromnu nehrišćansku Aziju, sav Istok.
U muhamedanizmu sve je rešeno u Koranu. I sva rešenja svode se na dve reči:
Alah i kismet. To daje mir i spokojstvo muhamedanskim narodima.
U bramanizmu i budizmu opet sve je rešeno u filosofijama indijskim. I sva rešenja
se svode na tri pojma: karma, darma i reinkarnacija.
Neveseo je taj mir u oba slučaja. Neveseo je u muhamedanizmu, jer označava
potčinjenost robova gospodaru, Alahu. Neveseo je i u filosofskom Istoku, jer
označava rezignaciju, očajanje, od koga nema spasenja ni među ljudima ni među bogovima.
Na Zapadu vlada nemir. Kao grudva snega kad se kotrlja pa raste, tako je nemir
na Zapadu naglo rastao. Rastao je naglo i narastao je toliko u našem stoleću,
da je zapadno čovečanstvo dovedeno do neprestajućeg strahozanja od onoga što
će doći i do rastrojstva živaca i često - nikad češće u istoriji sveta - do
ludila.
Uzrok zapadnom nemiru isti je kao uzrok nemiru Adama i Eve kad su okrenuli
leđa Bogu Tvorcu a lice satani; isti je kao i nemir u Kainu, koji ubi pravednoga
brata Avelja; isti kao i nemir u caru Saula, kad otpočo goniti pravednoga Davida;
isti kao i nemir u Ahitofela, koji izdade svoga gospodara cara Davida, i na
kraju se obesi; isti kao i nemir u Jude Iskariotskot koji prodade za proklete
pare prokletim Jevrejima svoga Učitelja i Gospoda, pa sav drhteći od novog nepojamnog
straha i užasa ode u Kedronski potok pa se obesi, i prepuče mu utroba i drob
mu se prosu po zemlji, kao trista godina docnije jeretiku Ariju.
Uvek isti uzrok, a to je otpad od Boga i kaskanje za satanom. Bog opominje roditeljski
i ozbiljno, a satana pokazuje lažne vašarske slike i privlači k sebi lakome i
lakomislene. Na svoje otrovne slatkiše on vabi i privlači sladokusce i kratkovide.
Na Zapadu je nemir. Taj nemir stvorila je mašta učenih zapadnjaka, koja ih je
ljuto zavarala. Mašta im je poništila sva rešenja, kojim su živeli u miru pretci
njihovi, i sva praiskona pitanja otvorila ponovo kao raščešane rane. Zbog toga
je na Zapadu sve postalo pitanjem, i sve stavljeno pod pitanje: i Bog i duša i
moral, i brak, i porodica, i društvo, i država, i ovaj svet, i onaj svet. Sve
je samo pitanje i pitanje: pitanje lično, pitanje socijalno. pitanje državno, pitanje
moralno, pitanje ekonomsko, pitanja i pitanja i samo pitanja. Ni jedno
pitanje zapadna nauka nije rešila. Jer je zapadna nauka čelična četka u rukama
antihrista, četka što razdire stare rane i otvara nove.
I jer je zapadna nauka pozvata od krvnika ljudskog, gospodara ada, da stvori
nemir, mnogostruki nemir, na svima linijama nemir, kako unutra u čoveku, tako
i u svim krugovima društvenog života.
I zaista, gospodar ada stvorio je pomoću lažne nauke nemir na Zapadu, nečuven
u istoriji ljudskoj.
S nemirom zapadnjak leže, s nemirom ustaje. S nemirom večera, s nemirom ruča.
S nemirom se pobratimio pa govori: nemir je progres, nemir je kultura, nemir
je evolucija, nemir ]e život. Izmirio se s nemirom Zapad, i poturio je svoju
grbinu da ga nemir šiba svojim bičem iznutra i spolja, po duši i po telu, a on
da govori: hvala, tako i treba, to vodi miru, to vodi sreći čovečanstva! Izmirio
se Zapad s nemirom i kukavički laska nemiru samo da bi pod njegovim naukama produžio
za koji mesec ili za koju godinu egzistenciju.
A Balkan? Pravoslavni narodi u opšte, koji su između Istoka i Zapada, a Balkan
naročito, mora se uzdići iznad lažnog mira Istoka i jezivog nemira Zapada;
iznad istočne filosofije koja misli da je rešila sva pitanja, i
iznad zapadne nauke koja sama priznaje da je sve stavila pod pitanje i da nije
rešila ništa.
Balkan mora biti pspunjen mirom koji prevazilazi razum ljudski, mirom koji je
Hristos dao svojim apostolima govoreći:
mir svoj dajem vam; mirom koji znači radost i ljubav i život. Rečju,
mirom koji je u Bogu i od Boga.
Pet stotina godina grcao je pravoslavni Balkan u ropstvu i nije očajavao. Kad
je u slobodi obrisao zamagljene oči od suza i pogledao po Istoku i po Zapadu,
video je očajanje na obe strane: na Istoku očajan mir a na Zapadu očajan nemir.
Zdrav čovek našao se između dva bolesnika.
Da li će se Balkan zaraziti od jednog ili od drugog očajnika, ili će ustati
da doda lekove i posluži obojici na njihovoj bolesničkoj postelji, to je zagonetka
pred njim, to njegov sfinks.
A mi se molimo Hristu Bogu za Balkan, da se uzdigne iznad očajnog mira Istoka
i očajnog nemira Zapada; iznad demonijačne filosofije Istoka i demonijačne pauke
Zapada. Sada i od sada i na vek veka da bude - iznad Istoka i Zapada. Amin.
MUČENJE ZA DUŠU I MUČENJE ZA TELO
Istok se muči za dušu, Zapad se muči za telo.
Istok ne veruje u zemaljski raj.
Zapad ne veruje u nebeski raj.
Post je za istočnjaka prvi uslov spasenja. Za zapadnjaka je post ludo odricanje
ponuđenih zadovoljstava.
Nekad je Zapad držao post i ostala plotska uzdržanja radi spasenja duše. No mi
govorimo o sadašnjem Zapadu, o duhovno jehtičavom, koji se boji posta da mu telo
ne bi omršalo. U ostalom kad su i Crkve na Zapadu odbacile svaki post, zar će
se očekivati od svetovnjaka da razumeju značaj posta i da drže post?
Svi tvrde ono što je svima jasno, a to je, da se zapadni narodi vraćaju paganizmu.
No malo ko razlikuje paganizam od paganizma. Ne vraćaju se zapadni narodi paganizmu
istočnom nego paganizmu zapadnom. Jer istočni paganizam skopčan je sa teškom
askezom, sa postom i telesnim mučenjima razne vrste.
Kad bi se evropski narodi vraćali paganizmu istočnom, oni bi postili i mučili
sebe onako kako muče sebe narodi u Indiji, u Tibetu i u Kitiju. Ali oni se ne
vraćaju tome asketskom paganizmu istočnom nego se vraćaju raskalašnom paganizmu
zapadnom, t.j. paganizmu svojih nekrštenih predaka evropskih.
Paganizam zapadni je bio krvav, surov i raskalašan od početka do kraja. Takav
je bio među Jelinima, još žešći kod Rimljana, i još žešći kod starih Germana
i Franaka. Zar su mogli znati za post stari Jelini kad je pred njihovim očima
stalno lebdeo olimpijski razvrat njihovih bogova? I zar je moglo biti reči o
nekom uzdržanju kod krvoločnih rimskih careva, koji su pored svoje trpezarije
imali bljuvaonice, da bi mogli izbljuvati jedan ručak pa ponovo ručati? ili kod
rimskih bogatuna, koji su pravili ručkove od slavujskih jezika? Kakav post i
kakvo uzdržanje se moglo i zamisliti kod franačkih i tevtonskih naroda, koji
su jeli sirovo meso nagnječeno pod sedlom jahača?
Otpad Zapada od Hrista znači povraćaj Zapada paganizmu, no ne paganizmu indijskom,
sažaljivom i rezignirnom, nego paganizmu svome, zapadnome, krvoločnom i razvratnom,
bez duha i bez savesti. Što se sve na delu i u praksi na naše oči pokazuje.
Islam je nesumnjivo duhovniji od paganiziranog Zapada. Jer zna za post i molitvu,
i za Boga i za dušu. Zaista je duhovniji od one intelektualne gange koja se
smeje postu i molitvi a odriče Boga i dušu i muči se samo za raj zemaljski.
Ali su Islam i paganizirani Zapad u jednome srodni: u shvatanju budućega raja.
Istina, muslimani zamišljaju raj na nebu a ne na zemlji, dok pagani zapadni zamigoljaju
raj na zemlji a ne na nebu. Zaista, ta dva raja, može se reći topografski su
veoma udaljeni jedan od drugog, ali su u suštini istovetni. Jer i muslimani i
zapadnjaci zamišljaju raj kao punoću telesnog života i puno zadovoljenje svih telesnih
strasti. Da bi takav raj zadobili muslimani se muče postom i molitvom, i klanjanjem,
a zapadnjaci tobožnjim naučnim istraživanjima i društvenim prevratima.
Na suprot jednim i drugim Indija i Tibet muče se, i to strašno muče, ni za
raj zemaljski ni za raj nebeski, nego za uništenje života, za prestanak reinkarnacije,
za nesvest i neosetljivost, za nirvanu. Jer je za njih život Maja, obmana, i Samsara,
vrtlog, u kome se nalaze i ljudi i bogovi. Za njih ne postoji ni raj nebeski niti,
još manje, raj zemaljski. Čak ni bogovi njihovi nisu u Raju, nego u nesreći postojanja,
u obmani ličnog življenja, u vrtlogu Samsare. I koliko ljudi očekuju spasenje od
bogova, isto toliko bogovi očekuju spasenje od ljudi.
Zbog toga je Gautama Buda imao smelosti da kaže: Ja sam došao da spasem ljude
i bogove!
Zaista, lažan je pojam o Bogu i o čoveku tamo gde se takav jezik mogao čuti.
No nije manje lažan jezik na Zapadu gde se govori: Uživaj! Endžoj jurself!
(Zadovolji samoga sebe! govore Englezi). To ne samo da nije jezik hrišćanskih
naroda, nego to nije jezik ni boljih i otmenijih filosofa jelinskih. Ni Sokrat,
ni Platon, ni Aristotel nisu se usudili tako govoriti. Nego je tako progovorio
onaj koji predstavlja kukolj i bolest jelinske filosofije. - Epikur. On
se usudio reći troznu reč:
Grabi dan! To jest, uživaj danas, jer sutra možeš biti mrtav za večnost. Grabi
svaki nozi dan i sisaj ga do krvi. To je paganizam zapadni kome se nekadanja
hrišćanska Evropa sada privolela.
Šta da kažemo na pogledu mučenja istočnog i zapadnog čovečanstva, na ogromnoj
panorami mučenja radi nestvarnog i neostvarljivog cilja?
Nestvaran je i neostvarljiv cilj, kome teži i radi koga se muči islamski svet
Istoka. Jer na nebu ne postoji telesni i strastni raj.
Neostvaren je i neostvarljiv cilj, kome je hiljadama godina težio i za
koga se mučio svet Velike Azije, Srednje i Krajnje. Jer postoji Bog, jedan i jedini,
koji je stvorio sve duše i koji ih sve čeka u krilo svoje. Samouništenje je zločin
i Nirvana laž.
Neostvaren je i neostvarljiv cilj naučnog i bezbožnog Zapada. Raj na zemlji jeste
raj bez proroka; takav raj nije ni obrečen ni prorečen, niti je bio niti će
biti. Tamo je raj gde je l^ubav. A ljubav je tamo gde je Roditelj. Prema tome
raj nije na zemlji nego na nebu, nije čulan nego duhovan, niti je haremski nego
angelski.
Jasno je iz svega ovoga, da pravoslavni narodi ne mogu stajati između Istoka
i Zapada nego - iznad. Naročito pravoslavni Balkan, koji je plakao u ropstvu
pola hiljade godina, više nego ma koji drugi hrišćanski narod u svetu. Balkan
mora biti vidovit i razlikovati dan od noći i pšenicu od kukolja.
Ne sme se Balkan kolebati između Istoka i Zapada, t.j. između islamskog nebesnog
ali čuvstvenog raja i materijalističkog zemaljskog raja zapadnih naroda.
Balkan nije ni Istok ni Zapad, niti je između Istoka i Zapada. Nego je Balkan
iznad Istoka i Zapada. Jer Balkan vidovito vidi i proviđa, da je mučenje istočnjaka
mučenje za smrt i da je mučenje zapadnjaka mučenje za smrt. Tamo da se pomoću askeze
pređe u Nirvanu, ovde da se pomoću uživanja umre za navek ili pak da se po smrti
siđe u podzemne podrume Valhale, gde se produžuje telesno orgijanje početo na
zemlji.
Balkan mora stajati između svih nečistih rajeva Istoka i Zapada; i mora znati
za prečisti raj Hristov, koji nije ni orgijanje niti očajanje. Samo tako hrišćanska
Srbija može imati apostolski zadatak, da privoli Istok krštenju a Zapad pokajanju.
Da bi tako sav rod ljudski bio blagosloven kao jedno stado jednog pastira, na
vek veka. Amin.
BORBA ZA VIDLJIVO I ZA NEVIDLJIVO PROKLETSTVO
Zapad se bori za vidljivo, Istok se bori za nevidljivo.
Veliko je pitanje šta je vidljivo a šta nevidljivo. Da li je vidljivo ono što vidi
telesno oko čovečje ili ono što vidi duh čovečji? Da li je vidljivo ono što čovek
i vo podjednako vide svojim očnim rožnjačama i zenicama, ili ono što isključivo
samo čovek može da vidi nekim unutarnjim organom vida?
Moderni Zapad gleda telesnim organom vida. I šta vidi? Vidi samo pokožicu stvari:
vidi odeću nečega što se krije ispod odeće; vidi kuću spuža, no ne vidi spuža
unutra u kući.
Nikada Istok nije verovao telesnom oku. To mu se mora upisati u zaslugu. Time
je '.;n uzdigao dostojanstvo čoveka iznad vola. Na tome i počiva sva njegova
istančana duhovna filosofija. Što oko ne vide i uho ne ču i što ia um čoveku
ne dođe - to je stvarnost bića. Svaki istočnjak saglasio bi se sa ovim iskustvom
apostola Pavla. Ali malo koji učeni zapadnjak. Jer učeni zapadnjak je postrojio
svu kulu nauke na pesku, to jest na telesnom viđenju i čuvenju i mirisu i doticaju
i ukusu. Na tome počiva sva vavilonska kula zapadnog čovečanstva.
Zapad se bori za zemlju, za zemaljsko blago nad zemljom i pod zemljom. I onoga
ko mu pridobije zemlju, ili zemaljsko blago nad zemljom ili pod zemljom proglašuje
velikim čovekom.
Istok je veličao svece i mudrace, Zapad pronalazače i osvajače. Mnogobožni
Istok je pripisivao svu veličinu svojih svetaca i mudraca njima samima, a malo
ili nimalo bogovima. Zbog toga je svoje svece i mudrace proglašavao za bogove,
pravio im hramove i prinosio žrtve. To čini do današnjeg dana.
I Zapad je pripisivao sve svojim pronalazačima i osvajačima, Bogu ništa. No
niti je svoje velikane uzdizao u red božanstva niti im je podizao žrtvenike.
Podigao im je spomenike od kamena ili metala - i to je sve. Ali pred spomenicima
niti se ko klanjao ni molitve uzdizao ni sveće palio ni žrtve prinosio... Ti
su spomenici kao spomenici mrtvima na groblju. Koliko da živi ne zaborave mrtve,
a ne kao na Istoku, da mrtvi ne zaborave žive. Razjedan sumnjom u jednoga Boga
Zapad je još manje mogao proglašavati ljude bogovima. Ovo je, međutim, za Istok
i prosto i lako. I svest i savest istočnjaka lako se miri s tim, da ljudi postaju
bogovi a bogovi ljudi.
Za Istok nema mrtvih, za Zapad nema živih. Na Istoku se telo smatra maskom
i oruđem duha. Kada duh odbaci telo, on i nadalje postoji i živi, bilo bez ikakva
tela bilo u novom telu. Duhovi predaka žive u blizini svojih potomaka. Zato
se njima podižu žrtvenici. Sva Indija i Tibet i Kitaj i Japan sa mnogim ostrvima
okićeni su takvim žrtvenicima posvećenim duhovima. Ti duhovi uzimaju učešća
u životu telesnih ljudi, svojih srodnika, a osim njih postoje bezbrojni drugi
duhovi, koji su od uvek bestelesni. To su duhovi gora i voda, planina i dolina,
pećina i stena, vetrova i bura, pustinja i drumova, meseca i zvezda. Jednom rečju,
za istočnjaka sva je vasiona ispunjena bestelesnim duhovima, i ona je prema duhovima
u telu, t.j. u ljudima i životinjama, kao okean prema jednom malenom ostrvu.
No sav taj ogromni svet duhova, u koga veruju svi mnogobožački narodi Azije
i Afrike, nema svoga centra. Nema jednoga Boga, koji bi se mogao osloviti rečima
Svetoga Pisma: Bože duhov i vsjakija ploti. Nego su svi duhovi nevezani,
nesrodni, samovlasni i nespokojni. Nema nikoga ko deli na desno i na levo, nego
je sve pomešano iz i zbog toga neblagosloveno. Rečju, nema Hrista, Razdelitelja
i Prosvetitelja.
Ali kakav je da je onaj duhovni svet, istočnjak se priprema žurno i bori da
postane član toga sveta. Jer ovaj vidljivi svet za njega je samo jedna postaja
vasionskih kola života. Glavno je - svet nevidljivi. Zato istočnjak i ne mari
za ovaj život niti se bori za ovaj vidljivi svet, koji brzo isparava kao lokva
vode pod žarkim istočnim suncem.
Zapad je prestao da proizvodi svece i mudrace. To datira od onda od kad su
mu pape prestali biti sveci i mudraci i postali političari i veštaci.
Pre te kobi Zapad je bio pravoslavni i živeo je Hristom i borio so za Carstvo
nebesno. Ali posle te kobi Zapad je hteo da otpadne od pape, pa je otpao od
Hrista. Tada je vid zapadnjaka za duhovni svet prevučen belilom, i mesto borbe
za Carstvo nebesko zapadno čovečanstvo počelo se bestidno boriti za carstvo
zemaljsko.
To je nova n najnovija istorija Evrope. Ona stoji pod ovim znacima: pokoriti
i iskoristiti. Tako zapadnjaci i govore i tvore. Pokoriti prirodu i iskoristiti
prirodu, naravno, ne kao Božju tvorevinu i s Božjim blagoslovom, nego pokoriti
je kao ničiju svojinu, kao neprijatelja svu je iscediti u pehar trenutne naslade.
Ali na što svo to? Zar zapadnjak ps pomišlja da će umreti, pa pokorio ne pokorio?
Tako se u čudu pita istočnjak.
Ne, ne, zapadnjak nikada ne pomišlja na smrt dok ne dobije temperaturu od 40
stepeni. On nema kad da misli na smrt. On nema kad da misli ni na život. On
ne misli ni na život ni na smrt nego samo na pokorenje i iskorišćenje; i to na
pokorenje i iskorišćenje zemlje i vazduha, ognja i vode, bilja i životinja, braće
i srodnika, suseda i susednih naroda i država. On je našao svoje naučno i kulturno
geslo: pokoriti i iskoristiti, i zahuktalo juri za tim geslom. On ne vidi duhovni
svet oko sebe, pa ne videći ne veruje. Samo ga spiritizam ponekad uplaši. Crkva
ga ne plaši; papa još manje. Ali taj crni spiritizam, ta crna magija ugoni mu
hladan vetar u kosti. „Ima nešto!" „Mora da ima nešto''! šapće; tako šapće kao
sa nekim stidom, ili sa nekom površnom grižom savesti. Ipak to ga ne zadržava
na zahuktalom putu, niti utišava njegovo geslo: pokoriti i iskoristiti. Na taj
kobni put naveli su ga njegovi ,,velikani", pronalazači i osvajači.
Pravoslavni narodi moraju stajati iznad oba prokletstva, kako istočnog tako
i zapadnog. Ne smeju se otimati ni o onakav duhovni svet kao na Istoku niti
o materijalni svet kao na Zapadu. Božje je nebo II Božja zemlja. Postoji duhovni
svet, čak brojniji nego što Istok zna, ali taj duhovni svet nije samovoljan,
samovoljan i haotičan, nego je pod vlašću Hrista Boga, koji reče: Dade mi
se svaka vlast na nebu i na zemlji.
Ne može se od Boga oteti ni nebo ni zemlja. To je osobito jasno pravoslavnim
Balkancima, koji posvednevno govore i posvedočavaju da je - oteto prokleto.
Ni u ovom pogledu dakle ne može Balkan stajati između Istoka i Zapada, nego
iznad jednog i drugog, da svetli i jednom i drugom. Iznad Istoka i Zapada.
// Projekat Rastko / Bogoslovlje //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]
| 
