Пројекат Растко ЦМС

Body

Извор: Срби о знаменитим Немцима, приредио Милорад Софронијевић, Београд, 1998.

Један крунисан естет

Огледи и предавања I, стр. 114-124 Београд 1931, Геца Кон

Ја му се дивим.

Овај раскраљени самоубица беше можда најсавршенија уметничка природа коју је деветнаести век запамтио. Он је у таквој мери прожет био смислом за лепо, да се никакво друго јаче осећање не могаше да сталожи у његовој души. Рекох осећање, а требао сам казати "култ", јер је тај човек лепоту обожавао идеално, апстрактно, баш као неки савременик Перикла или цара Хадријана. Он не имађаше дубљег смисла ни за љубав, ни за отаџбину, ни за човечанство; најслађим женским пољупцима, најсјајнијим ратним подвизима, најбучнијој државничкој слави претпостављао је музику Вагнерову и песме Анакреонове. Хомер и Фидија беху за њега неупоредљиво већи од Александра и Наполеона, а ако је било женске главе која је - мимо телесну лепоту своју - могла кадшто да заголица његову машту, то је била Гркиња Сапфа, која је пре двадесет и пет векова живела и песме певала на острву Лезбу.

За енглеског песника Китса - тог истинског Аполоновог чеда у колу модерних парнасоваца - рекоше његови посмртни критичари да се родио сувише доцкан и да је, због тога, целог века боловао од чежње за својом идеалном отаџбином: за боговима драгом Атином. То би се, отприлике, могло казати и за Лудвига Баварског. Овај круном овенчани естет требао је на свет доћи у доба Периклова, у оно дивно пролеће културног света, које се за увек прославило песничким умотворима Софокловим. И доиста, ништа у душевном склопу тог човека не опомињаше на хришћанина из XIX века и поклоника пруског милитаризма. Највећа његова страст бејаше симфонијска музика у великом стилу, а главно уживање за његове очи: блиставе шаре и златом оковани мрамор. Плави Назарећанин, ком се хришћански свет клања, као да за њега не беше сишао на земљу, а још мање ускрснуо из мртвих. То је, јамачно, био последњи Платонов ученик који је смртном ногом ову "долину суза" дотакао.

II

Видесте ли га кад насликаног? У Баварској нема, кажу, једне боље девојке која би била без његове слике. Па ипак, тај Лохенгринов потомак не бејаше Немац ни по спољашности, ни по темпераменту, ни по душевним нагонима. Под гаравом, густом косом, блистало се ведро и пространо чело његово, као у мраморног бога; посматрајући га у профилу, човек се и нехотице опомињаше оних красних момачких типова, што их је као из туча салила поезија Хомерова; врат му беше бео као у девојке; крупне, сањалачке очи, модре попут сталоженог мора; тело гипко и жилаво, као у оних нежних бораца Тиртејевих, за које би човек, док је на њима туника, помислио да су девојке, а овамо, кад се покрију шлемом и младе груди стегну оклопом, оно пред њима узмичу и најбољи азитајски четници.

Међутим, тај човек не знађаше, може се казати, шта то значи: младо женскиње чулно волети. Он је волео само један сан, свој сан, свој божански сан. Идеално заљубљен у неку врсту апстрактне лепоте, он чисто не могаше појмити да је човек кадар да се понизи до грубог контакта физичког. Веривши се, у раној младости, с неком немачком принцезом, он ће уочи самог венчања отказати, односно повући задату реч, мада је свако жив знао да му је девојка дорасла и лепотом, и васпитањем, и господским коленом својим. Зашто је тако поступао? Бог ће то знати. Француски песник Катил Мандес приповеда у свом роману Le roi vierge, како је краљевски сањало, шврљајући једног дана покрај Лабудова језера (Schwannsee) и маштајући сетно које о чему, набасао случајно на двоје младих чобана што се на зеленој утрини играху "ваљушкања", онако отприлике, као оно двоје пастирчади у Бранковој песми Враголије. Тај невини призор полне љубаве дотаче се младог краља као једна блудна дрскост; он у њему уочи недостојно профанисање оног чистог, прекаљеног љубавног чуства, какво се бејаше призрело његовој сањалачкој машти. Од тога часа он страшно замрзе физичку љубав, а жене му постадоше несносне, тако несносне, да ће једног дана грубо од себе одгурнути једну певачицу Краљевске Опере, којој се беше прохтело да га помоћу песме и својих личних дражи измири с полом коме припадаше и сама.

Другом једном приликом, у позоришту, запазиће млади владалац једну прекрасну жену: то је била руска грофица Т... ска, удовица неког вишег званичника из Петрограда. Краљев доглед тог вечера, за целе представе, имао је само један смер: лепу туђинку. Она се тој узвишеној пажњи брзо дови, и сва је прилика да јој не би непријатна. Идућих дана приметише краљеви пратиоци неку настрану жудњу у његовим очима; он је за том страном лепотицом очито чезнуо, па није чудо што је сада вребао сваку згодну прилику да се у њеној близини нађе: у позоришту, у цркви, на јавним шетњама, свуда где год је млади краљ могао да се појави без зазора. Он најзад изрази жељу да би му лепота-жена једног вечера дошла кришом у посету. Да ли се млада удовица дуже колебала, или је без по муке на то пристала, о томе историја ћути; извесно је свакако да се убава Рускиња, у заказано време, довезе у двор. За ту ноћну посету млади краљ бејаше дао превући драперијама од црне чохе најлепшу одају свога конака; светлост, спуштајући се озго, тек што је разгонила благу полутаму тог скровитог састаништа. Чим се сретоше и међу собом изменише неколико учтивих речи, краљ-сањало, који је посматраше као у неком заносу, замоли лепојку да се скине гола. Она стидљиво обори поглед, поцрвене до ушију и стаде да се нећка: не би, вели, то учинила ни за што на свету. Али се он лако не даде разлогу, но све једнако мољаше, умиљато па опет ватрено, засипајући младу жену реченицама што је трзаху и опијаху као нека заношљива музика, те кад се на послетку спусти преда њу на колена, јецајући од узбуђења, она савлада женски понос, раскопча хаљину која јој паде око ногу и меко обавивши главу својом савијеном руком, остаде насред собе гола, нага, обасјана светлошћу са висине. Њено бледо лице, са одблесцима као од углачаног мермера, давало јој је изглед статуе истесане према неком обрасцу из класичне старине.

Њему се учини као да пред собом гледа ремек дело Праксителово, божанствену Афродиту.

Тако прођоше тренутак, два.

Кад се краљ, који је једнако пред њом клечао, сит нагледа обнаженог тела дивне жене, он устаде на ноге и замоли збуњену лепотицу да се обуче.

- Штета, промуца жалостиво, подижући лењивом руком тешку завесу на вратима, штета, госпођо, што сте од крви и меса!

III

Поред Рихарда Вагнера и његових музикалних драмата, одушевљавао је овог младог и телесно чистог коленовића још само један човек у времену и простору, а то беше Луј XIV, "сунце међу краљевима". Па кад већ не могаше да се за њим поводи у свему и по свему, а он се трудијаше да његовим трагом пође барем у неговању лепих вештина, у заштићавању књижевности и књижевника, у отменој и интелигентној расипности. По примеру Партенона, даде у својој престоници сазидати величанствену зграду, која са све четири стране почива на троструком реду дорских стубова, и у тој згради сабра, да узвишен збор зборе, мраморне кипове највећих умника у човечанству. Млади краљ ће по томе расписати издашну награду за најбољи превод Молиерових комедија и подићи Вагнеру нарочито позориште, да би у њему могао да изводи своје музикалне драме; па ће на Химском језеру (Chimsee) набавити два острва и на њима сазидати Вилиндвор (Nymphenburg), своје најмилије боравиште, где се обичним смртницама неће дозвољавати приступ; па ће око себе окупити цвет немачких песника и уметника, и своју престоницу претворити у немачку Атину.

О Лудвиговом смислу за лепо и, нарочито, о његовом поштовању и уважавању човечјег талента и човечјег генија, ма у ком правцу и облику се он јављао, сведоче многе приче из његовог живота, од којих су понеке врло значајне. Прича се, поред осталог, како је једном приликом краљ, скупа са неким уметницима, седео у својој палати и расправљао о неком важном пројекту јавне грађевине. У тај мах дођу и краљу јаве за неког младог студента са универзитета, који се лично пријавио маршалу двора и нарочитом инсистенцијом затражио да га изведу пред Његово Величанство.

- Каква дрскост, - рече у себи краљ. Затим ће опоро упитати:

- Какав је то човек?

- Млад један дечко, Ваше Величанство, одговорише му; поднео је молбу за аудијенцију, али га, вели, прилике натераше да се јави раније.

Изненађен младалачком смелошћу просиоца, Лудвиг заста један тренутак, но одмах затим нареди да се момче пропусти. Беше то симпатичан младић од својих осамнаест година, омален, црномањаст, сасвим скромно одевен, али нежан и умиљат као девојче.

Краљ га очима премери од главе до пете, па као да хоћаше да се незваног госта што пре отараси:

- Е, па што желите од мене? - упита га мргодно.

Дошљак се дубоко поклони и започе истиха:

- Господару, имам да издржавам мајку и две сестре, а ево скапах од немаштине...

- А што вас је мати без невоље рађала? - њему ће озбиљно краљ.

Младић се на те речи збуни, и глас му застаде у душнику. Он обори главу и ћуташе. Наједаред ће га краљ упитати:

- А што учите на универзитету?

- Филологију, Господару.

- А што радите иначе?

- Читам песнике.

- Песнике?... А који вам се песник, међу свима, допада највише?

- Хомер.

- Сећате ли се Хекторове борбе с Ахилом?

- Сећам, Господару.

И момак узе да на грчком језику декламује звучне хексаметре из XXII певања Хомерове Илијаде. Мало по мало и она у Бога дивна поезија занесе младог декламатора; његов се глас загреја необичним жаром, узносећи се до чисто музикалних ефеката; он већ није говорио, него је кликтао, тутњио, грмео. Краљ га посматраше згранут, потресен, гутајући сваку реч са његових усана; само што би му се покаткад отео усклик:

- Рекао би човек, Софокле код Саламиса!

А кад млади ефеб доврши своје рецитовање, те међу присутнима наста једно жагорно одобравање, краљ га незадржљивим гестом дохвати за обе руке и сместа постави за свог личног секретара.

IV

Краљ Лудвиг је посве ретко долазио у дотицај са својим двором, а није, изгледа, чешће залазио ни у јавност. Последњих година свога платонског владања, он је са својим министрима разговарао преко посредника, а кад је по дужности морао да прегледава војску, он је то обично радио негде у забити, свакако далеко од вароши, и ником не беше дозвољено да присуствује смотри. Већи део године проводио је у својим романтичним замцима, које бејаше удесио као неке вилистане. Стварна лепота материалних предмета не могаше више да тог човека задовољи; он је измишљао чаробне видокруге, баснословна царства, вештачке шуме, са лишћем и воћем од драгог камења, Он је ту имао Алпе и глечере, степе, песковите пустиње сажежене сунцем. Имао је језера која су оздо била осветљена електричном светлошћу и по којима су пливали лабудови и пловиле шајке, док је један невидљив оркестар опијао поезијом његову сањалачку душу. Међутим, кад је по некој нужди морао да путује у своју престоницу, крунисани особењак није никад силазио на главну станицу, него би с воза сишао негде у околици, па отуда пут наставио у затвореној кочији. Добри грађани његове престонице назрели би кадшто дворска кола где јуре у мраку са спуштеним завесицама. Понекад би се те завесице лагано подигле, и онда би мимопролазници летимице назрели једну бледу, готово фантастичну људску прилику, са црном коврчастом косом и плавим сањалачким очима, те би се махинално уставили, скинули шешир и тихо промуцали: "Пази, Краљ!"

Да ли ће се икада тачно сазнати психологија овог оригиналног човека, који се поступном еволуцијом свога ума беше заплео у неку врсту мономаније, то је мучно предсказати. Али се већ сада може и мора признати да су овог несавременог краља многе краљевске врлине красиле, па ма како о њему судили културни историчари школе берлинске. Он је, свакојако, немачком народу прибавио неколико ремек-дела и једном генијалном уметнику помогао да своје стваралачке моћи развије до крајњих граница. Нажалост, та ремек-дела не могу да се сврстају, као Крупови џинтопови, у принове техничке вештине и материалног напретка, и зато је берлински предратни Аеропаг нашао да баварског краља прогласи за манијака. Млади владалац који настојаше да своју земљу истргне испод пруске диктатуре, и који је против Бизмаркове заједнице "шиљатог шлема" истицао културну заједницу немачког народа, постаде убрзо предметом пруских махинација, којима је најзад морао подлећи. Али он не беше, опет зато, луд у обичном, вулгарном смислу те исувише изупотребљаване речи; он је напросто био човек који је настојао да се апстрахује од стварног живота, да се потпуно огради од света којим беше окружен, па је зато на живот гледао са неповерењем, а можда и са сажаљењем. Спољашњи свет бејаше махом у опреци са његовим претанчаним идејама, и он се повуче у се, трудећи се да у својој унутрашњости образује један нов свет, свет по своме укусу.

V

Кад му јавише да је скинут са престола, он ту вест дочека хладно, готово презирно, као да се ствар њега и не тиче; само хтеде да његову неспособност да даље влада потврде лекари бечки и берлински. Крећући се из престонице ка Бершком дворцу на Старнбершком језеру, он се љубазно опрости од својих укућана, а успут је поверљиво ћаскао са својим пратиоцима, узимајући топлог учешћа у њиховим приватним разговорима, као најдружевнији човек на свету. Ни по чем се не би рекло било да је тај нагло са престола збачени владалац зачео језиву мисао да сам себи кидише; па ипак ће сутрадан велики Мецена немачке уметности учинити крај своме животу, стрмоглавивши се у Старнбершко језеро.

Човек, који је сам себе називао "последњим витезом", но који је у ствари био "последњи романтичар", не могаше свршити друкчије. Његова скроз и скроз осетљива природа не могаше да се измири са суровошћу реалног света. Жељан необичних, префињених сензација, он се зарана отуђи од живота, који му је познат био само делимично; сањалица и саможивац, хтеде да се издвоји од човечанства, али му се ово на концу освети. Преимућствено песник који се храни узвишеним идеалима, а тек изузетно борац који се у коштац хвата с натуреним му приликама, да би их савладао, он је најзад морао да подлегне надмоћној сили грубе реалности, попут цвета што се преклони на грани, сагорне сунчаним жаропеком.

Настрана и загонетна природа од човека, овај ће крунисани чудак, баш са своје настраности, дуго живети у успомени људи. Он је преко земље прешао као сјајан метеор, и његово име ће у историји добити значење легендарно.

Ја му се дивим.