Body
Л и ц а
Вјекослав Карас
Кукуљевић (Кустос)
Ахметага (Сељак)
Фазлипаша
Шерифпаша
Мујага
Осман
Мула Шаћир Софра
Официр
Омерпаша Латас
Костаке Ненишану
Сељанка
Анђа
Саида Ханума
Богдан Зимоњић
Никола
Слуге, војници, девојчица
1
СЕДИШТЕ МАТИЦЕ ИЛИРСКЕ У ЗАГРЕБУ.
МРАЧНА СОБА РАДНЕ СОБЕ Г. КУКУЉЕВИЋА, ПРЕДСЕДНИКА МАТИЦЕ ИЛИРСКЕ И ДРУШТВА ЗА ХРВАТСКУ ПОВЈЕСНИЦУ.
КАРАС СЕДИ НА НАСЛОЊАЧУ, СВЕ ВРЕМЕ ОДСУТНО ЗАГЛЕДАН У НЕКУ ТАЧКУ НА ПЛАФОНУ. БОЛЕСНО ЈЕ БЛЕД, А ГЛАВА ИСПОД БРАДЕ И ОКО ВРАТА, КАО И ОКО ОБЕ НАДЛАНИЦЕ СУ МУ УМОТАНИ У ЗАВОЈЕ.
КУКУЉЕВИЋ.
КУКУЉЕВИЋ: Бискуп Штросмајер ме замолио са вама разговарати и помоћи вам, ако је могуће… Па, што рећи?… Млади мој човјече!… Бискуп вас позвао насликати му Папу Пија IX, а ви, што сте учинили? Док се картао са гостима, врата се отворила и имали су што видјети: вас да стојите блиједи као смрт, обливени крвљу од главе до пете. Умало им се ноге нису одсјекле…
И зашто баш код њега да то учините? Па није бискуп та… госпођица која вам је украла срце док сте је сликали. Годину дана, а ви је још увијек нисте заборавили. Да ли је могуће?…
Ма, треба да вас је срам! Да, срам, спрам свих нас који смо у вас уложили толико вјере, наде и новца. Наша господа су се по својим кућама, на улицама скупљала, да из сопственог џепа за вашу наобразбу у Риму новаца дадну. А ви, ево, како нам враћате… Загреб је за вас загушљива средина, провинцијална, досадна и без надахнућа. Собно и казалишно сликарство, биједне хрватске цркве, католичке и православне, све то за вас није посао нити тема. Чак и они најугледнији ту нису вриједни вашег погледа, а камоли портрета!…
Али, са другачијим штофом, ви би у свом послу и животу били срећнији, зар не? За таквим штофом, више се не мора ићи далеко. Довољно је пријећи границу и отићи у Босну. Да, у Босну. И тамо ће, веле, ускоро све бити друкче. Уводи се танзимат. Танзимат - ријеч која одзвања читавом Босном, стиже до свачијег уха и до последње забити. Танзимат, султанова реформа која ће препородити старо царство и утрти му пут у концентрат држава које управљају еуропским миром, изједначити све вјере пред законом, у државној управи и код плаћања пореза. Наравно, све би то било немогуће и празна прича без човјека жељезне песнице, који ће имати снаге да то и спроведе. Његово име са страхом изговарају гдје год је ступио ногом и умиривао буне у Албанији, Бугарској, чак тамо до Сирије и Курдистана, а зове се: Омерпаша Латас. Нитко други до некадашњи хришћанин из Лике, аустријски кадет. Прије четврт вијека пребјегао у Босну, потурчио се, а затим се успио до највишег војног полажаја у царевини. Сада долази у Сарајево, али не да ломи и упокори рају или спољашњег непријатеља, него оне који вијековима владају Босном, који су се до јучер називали њеним првим синовима: беговат, прваке и чланове најугледнијих породица од турскога уха.
(ДАЈЕ КАРАСУ ПИСМО ДА ПРОЧИТА.)
На име Матице, послао је писмо, са молбом да му пошаљемо човјека од повјерења, да поучава његову кћер цртању. Захтева још и њезин портрет, али, како ствари стоје, тражи да се наслика и његов портрет… Ха, што сад кажете? Такав модел се данас не нуди ниједном талијанском мајстору, па макар га око себе свијећом тражио!
КАРАС: (ПОШТО ПРОЧИТА ПИСМО:) Збиља, хоће научити кћер цртању… Али, не пише ништа да и он хоће портрет.
КУКУЉЕВИЋ: Ту је и његов изасланик. Изразио је жељу упознати вас.
КУКУЉЕВИЋ ОТВОРИ ВРАТА. УЛАЗИ АХМЕТАГА, ВЕОМА ДЕБЕО, СТАРИЈИ МУШКАРАЦ У ТУРСКОМ РУХУ.
АХМЕТАГА: Лијепо, лијепо, шућур лијепо… Мало је мрачно овдје код вас, али је зато пријатно и фино, ко што годи за паметне људе, да их ништа не смета док се уче и читају у вашој великој, красној а господској… како оно бијаше…
КУКУЉЕВИЋ: Матици Илирској.
АХМЕТАГА: Да, да, Илирској… То је будућност, то је паметно! Вала, смисли сте га, алал вјера, да сте ми живи и здрави!… Мудре главе, а још више начитане и поштене! Добро, акобогда, добро, свима среће да нам то донесе, далеко ћемо догурати!
КУКУЉЕВИЋ: (ПРЕДСТАВЉА КАРАСА:) Господин сликар хрватски, Вјекослав Карас.
АХМЕТАГА: (ЗБУЊЕНО ОСМОТРИ КАРАСА, А ЗАТИМ ПРАСНЕ У СМЕХ:) Рррршшшшшсссс!… Добро, акобогда! Добро, добро, доооообро, него шта!… Здрав био и дуго поживио, момче наш млади а лијепи, оштрог ока и још вјештије руке!
КУКУЉЕВИЋ: (КАРАСУ ПРЕДСТАВЉА АХМЕТАГУ:) Господин Ахметага, лични изасланик Омерпаше Латаса је изразио жељу упознати вас.
АХМЕТАГА: (ДОК СЕ РУКУЈЕ СА КАРАСОМ, ДРМУСА МУ РУКУ И ПАЖЉИВО ГА ЗАГЛЕДА.) Јесте, вала, сераскер ми је рекао да дођем овамо, све испитам и осмотрим не са оба, већ, оно што кажу, са четири ока.
КУКУЉЕВИЋ: Па, изволите? Што год да вас интересира…
АХМЕТАГА: Вјероватно ми се причињава у овоме полумраку, али… (ПОКАЗУЈЕ КАРАСА:) Господин ми данас изгледа некако… блијед.
КУКУЉЕВИЋ: Није блијед, таква му је пут. Мислим, кожа му је блиједа. Ништа друго.
АХМЕТАГА: Значи, добро је са здрављем?
КУКУЉЕВИЋ: Да, разумије се. Како не би, млад човјек, у најбољим годинама.
АХМЕТАГА: А ово модро око врата и ти увоји?… Као да га је неко сјекао… или не дај Боже, сам себе да је сјекао.
КУКУЉЕВИЋ: Није, није… Мало се огребао код штафелаја док је спремао слике и материјал, иначе је прав, здрав и у пуној је снази. Бољег сликара нећете наћи у читавој Хрватској.
АХМЕТАГА: Да, тако је, видим и ја да му није ништа. Ублиједио мало због ове мемле, ништа друго… А биће му још боље када дође у Босну. Зрак је тамо фрижак, а и људи су честити, мирни и поштени. Лијепа је то земља и питома, а биће још лијепша и радоснија, чим наш сераскер наредних дана у њу пристигне… Ево, шаље вам и нешто дуката.
АХМЕТАГА ДАЈЕ КУКУЉЕВИЋУ ВРЕЋУ С НОВЦЕМ.
КУКУЉЕВИЋ: Двије тисуће?… То је… велика сума.
АХМЕТАГА: Велик је и посао који мушир очекује, а ту су и трошкови за пут. Ако је ефендија рад да каже свој пристанак, разумије се…
КУКУЉЕВИЋ: Јесте, рад је, како није. Таква прилика се није указала још ниједном хрватском сликару, да наслика не било кога, него Омерпашу Латаса, нашега човјека, наше горе лист који се узвисио високо, високо, као ниједан из наших крајева, ни у једној царевини и никада прије!
КАРАС, МЕЂУТИМ, НИШТА НЕ ОДГОВАРА НЕГО И ДАЉЕ ЋУТИ, ЗАГЛЕДАН НЕГДЕ У СВОЈУ ТАЧКУ НА ПЛАФОНУ. НЕЛАГОДНУ АТМОСФЕРУ ПРЕСЕЧЕ АХМЕТАГА КОЈИ ПРАСНЕ У СМЕХ:
АХМЕТАГА: Рррршшшсссс!… Лијепо, лијепо, шућур лијепо! Добро да наш сликар пристане, биће то добро, баш добро… А ако и не пристане, опет ће бити добро, само да нам је он још овако жив и весео, а миран и поштен. Све је то добро, јер другачије и не може бити, него добро, акобогда добро, доообро!
*****
2
ЈЕДНА ОД СТРМИХ СПОРЕДНИХ САРАЈЕВСКИХ УЛИЦА СА ДУЋАНИМА И ПРОДАВНИЦАМА, ШТО ИЗЛАЗИ НА РАСКРСНИЦУ ГЛАВНЕ ЧАРШИЈЕ. ИЗ БЛИЗИНЕ ДОПИРЕ КАС КОЊА И ГЛАСНА, ПЛЕХАНА МУЗИКА ВОЈСКЕ КОЈА УЛАЗИ У ГРАД.
САМО ЈЕДАН ДУЋАН РАДИ, У ПИТАЊУ ЈЕ ПЕКАРНИЦА ПРЕД КОЈОМ ЈЕ ОТВОРЕН ЋЕПЕНАК НА КОЈЕМ СЕДИ ОСМАН, ЛУДАК КОЈЕ ЈЕДЕ БУРЕК. ТУ СУ И ДВОЈИЦА СТАРАЦА, ФАЗЛИПАША И СЕРИФПАША.
ФАЗЛИПАША: Него, часни мој Шерифпашо, сјећаш ли се ти онда, кад се прије два мјесеца телал први пут огласио о Омерпашином доласку? Пола Сарајева се заклињало да им не пада на памет изаћи му у сретање, да их није брига ни за какве фермане и њихова читања, и пљунули би те посред чела ако би им што рекао… А сада погледај…
СЕРИФПАША: Чаршија тијесна, нити једног да усфали.
ОТВАРА СЕ СУСЕДНИ ЋЕПЕНАК И НА ЊЕГА ИЗЛАЗИ МУЈАГА.
МУЈАГА: Али, ето, стари везир Алипаша Ризванбеговић се није појавио. Нема га нигдје.
ФАЗЛИПАША: Нигдје, млади наш Мујаго, нигдје…
СЕРИФПАША: Јуче послао сина из Мостара уместо себе, под изговором да је болестан, али га вратише кући. Веле, није син на списку, него отац му.
МУЈАГА: Хвала богу, ни данас га нема. Никада ниједном везиру он није долазио из Мостара у сретање, а камоли овом који не долази као власт што влада и управља, него да ратује и кажњава.
СЕРИФПАША: А богами и да шенлучи. Град пун женскиња, пребеглих из Босанског Брода. Лутају по улицама и само се распитују за Ивку.
ФАЗЛИПАША: За Ивку? Шваљу?
МУЈАГА: Да, за шваљу...
ФАЗЛИПАША: Ех, шваља! Скројила је та и сашила понајвише себи, а онда и другима чије хареме је напунила са чељади која нису ни слутила куда ће да заврше.
МУЈАГА: Да је неки туђин тај сераскер, па да се нечему и надамо, него - лички потурчењак, на којем нема ни за драм Турчина! Не знам како ви, али ја му нећу изаћи у сретање. Ја не, ни за живу главу! Не зна вам тај крмковић ни за Бога ни за душу, ни за вјеру ни за образ!
СЕРИФПАША: Полако, људи, можда и није све толико црно. Ево, наш Осман… (ПОКАЗУЈЕ ОСМАНА.) Поваздан јурца улицама, уздуж и попријеко као капом гоњен, а данас седи мирно и стално се смије.
ФАЗЛИПАША: Смије се?
СЕРИФПАША: Јесте, погледај га: сваког дана дијете сврати у пекарницу по залогај и нешто да попије, а од јутрос не устаје од стола и, ето, све вријеме је весело и само се смије.
ФАЗЛИПАША: Гдје видиш да се смије, Серифпашо, када плаче?
СЕРИФПАША: Плаче?
МУЈАГА: Фазлипаша је у праву - не смеје се Осман, него рида и плаче.
СЕРИФПАША: А ја га, вала, никад га нисам видео толико насмијаног, још од онда док су му отац и мајка били живи!
ФАЗЛИПАША: Вид ти је ослабио, Серифпашо, па не видиш: Осман плаче без суза, али плаче! Да је при три чисте, ја бих га сад питао шта му је, али, кад пред собом имаш лудога створа…
ОТВОРИ СЕ И ТРЕЋИ ЋЕПЕНАК. НА ЊЕГА ИЗАЂУ МУЛА ШАЋИР СОФРА, СТАРАЦ У ОДЕЛУ НАЛИК СВЕШТЕНИЧКОМ, ОСЛАЊАЈУЋИ СЕ НА ШТАП. ГОВОРИ НЕКИМ ПОЛУРАЗГОВЕТНИМ, КРКЉАВИМ, ЈЕДВА АРТИКУЛИСАНИМ ГЛАСОМ:
МУЛА:: Није Осман лудо, него божије дијете, моја браћо! И ви бисте плакали, толико да се у сопственим сузама утопите, када би видјели све оно што он сад види и осјећа. Јер, не гледа Осман ту војску на чаршији, већ он гледа самога себе.
ФАЗЛИПАША: Самога себе?
МУЛА: Много је ликова у нама, браћо, све у истом тијелу… Један умире, други се роди. Један се понизи, други узвиси. Један се задужује, други раздужује. Чега се један одрекне, други уграби. Први је слуга, други господар, а већ сутрадан обратно: први је господар а други слуга… Није човјек једно, него мноштво. Читав један буљук… Да, буљук. Човјек јесте војска.
ФАЗЛИПАША: Мула Шаћир Софро! Мудри наш ефендијо! Цијела чаршија пита за тебе последњих дана, али тебе баш ниоткуд, ко у земљу да си пропао!
СЕРИФПАША: Селамимо те ко брата, дај реци нам шта се ово дешава и куда нас то води? Пише ли шта о томе у твојим ћатибима? Хоће ли тај паша стварно да све раскрчми и исјече нас ко лубеницу?
МУЛА: Од сваког белаја има и још гори… Тмурни облаци долазе и пролазе, а сада се купе и гомилају над читавим Сарајевом и, однекуд тамо, насупрот Вишеградске капије… (ПОКАЗУЈЕ НА ОСМАНА:) Али, њега ми држите на оку. И не дајте му никуд: божје дијете нема страха, него увек истрчи прво пред руду, а да и не пита пошто ће да га кошта.
СЕРИФПАША: Оно јесте, да сад истрчи пред војску, главу би ризиковао…
ФАЗЛИПАША: Нема ти код њих милости. Не би га ни питали је ли луд или читав, него би припуцали и исекли га сабљама док трепнеш… Само, нешто си ту погријешио, мудри муло: ваљда од Вишеградске капије да чувамо Османа, а не насупрот њој, јер баш кроз њу улази војска.
МУЛА: Гдје?
ФАЗЛИПАША: Тамо, код Вишеградске капије.
МУЛА: Није, браћо, није, него са супротне стране.
ФАЗЛИПАША: Са супротне?
МУЛА: Да, тако је. Насупрот Вишеградске капије ја миришем највећи белај, ко што сам и рекао.
СЕРИФПАША: Али, какво зло и белај отуд да наиђу? Читав град се сјатио према Вишеградској капији. На супротној страни нема никога, ни обично псето да се прошета…
У ТОМ, ОСМАН ИСКОРИСТИ ТРЕНУТАК НЕПАЖЊЕ ПРИСУТНИХ ЉУДИ КОЈИ ГЛЕДАЈУ У СУПРОТНОМ СМЕРУ, И НАГЛО УСТАНЕ У НАМЕРИ ДА ПОБЕГНЕ.
ПАШЕ ТО ОПАЗЕ. ПОКУШАЈУ ДА ГА ЗАУСТАВЕ:
СЕРИФПАША: Не, дијете, не туда…
МУЛА: Стани, дијете!… Стани!… Молимо те, стани, ако чујеш!
ФАЗЛИПАША: Османе, стани! Шта хоћеш, главу да изгубиш?…
ОСМАН ПОБЕГНЕ НА ЧАРШИЈУ.
МУЈАГА: (ЗА ОСАНОМ:) Трч’ Османе!
ЗА ОСМАНОМ ИЗАЂЕ МУЛА ШАЋИР СОФРА. ПАШЕ ГЛЕДАЈУ ЗА ЊИМ:
ФАЗЛИПАША: Вичи колико хоћеш, сада је за џабе…
СЕРИФПАША: Право пред коње и војничке сабље!
ФАЗЛИПАША: Сироти Осман… Ено… Шчепаше га за гушу и одведоше у страну… Па, како ми изгледа, више га никада нећемо видјети.
СЕРИФПАША: Поворка наставља, као да се ништа није догодило. А од окупљене господе, нико ни ријеч да пусти…
ФАЗЛИПАША: Богами их се накупило… (ПРЕПОЗНАЈЕ ПРИСУТНЕ:) Махмуд-капетан Фидахић, па Махмудпаша Тузлић, па Мустајпаша Бабић и… Алипаша Ризвабеговић.
МУЈАГА: Алипаша Ризванбеговић?! Гдје?
ФАЗЛИПАША: Ено га тамо, у првом реду. Оно је он. Нико други него он. Ја сам га запамтио једном, док је долазио у Сарајево...
МУЈАГА: Значи, ипак је стигао… Па, можда би било најбоље да им се и ја придружим. Док не буде доцкан.
СЕРИФПАША: Иди, брате, иди. Ти си млађи, а ми старији ћемо послије у конак, кад донесу царев ферман на читање…
МУЈАГА ИЗАЂЕ НА ЧАРШИЈУ.
ФАЗЛИПАША: Несрећни мула, и на њега већ удариле године, па више не предсказује тачно ко некад. Не каже, вели, од Вишеградске Капије, него насупрот ње, тамо гдје живе дуже нема да прође, а камоли…
ФАЗЛИПАША УЋУТИ, ЈЕР УЛАЗИ КАРАСА СА ПОКАЗАНЕ СТРАНЕ, НОСЕЋИ ПРТЉАГ СА ЛИЧНИМ СТВАРИМА, СЛИКАРСКОМ МАТЕРИЈАЛОМ, КАО И СКЛОПЉЕН ШТАФЕЛАЈ.
КАРАС: Добар дан.
СЕРИФПАША: Добар дан?
КАРАС: Испричавам се. На главној улици је гужва, па сам морао около… (ПРЕДСТАВИ СЕ:) Карас. Вјекослав Карас, сликар умјетник.
ФАЗЛИПАША: Ви сте… са војском?
КАРАС: Допутовао по налогу господина Кукуљевића и на позив господина Омерпаше Латаса… Знате ли најкраћи пут до пашиног конака?
ФАЗЛИПАША: Још увјек се не зна гдје ће тачно тај боравити, али по свему судећи, биће то у Џенетића конаку… А ти ако збиља тражиш Омерпашу, ено ти га тамо… (ПОКАЗУЈЕ КА ЧАРШИЈИ.)
КАРАС: Гдје?
ФАЗЛИПАША И СЕРИФПАША ГЛЕДАЈУ ФАСЦИНИРАНО КА ЧАШРИЈИ:
ФАЗЛИПАША: Тамо, сад на коњу што дојахује! Као привиђење.
СЕРИФПАША: Ко да не јаше, него плови на облаку!
ФАЗЛИПАША: И тај амблем на његовом фесу…
СЕРИФПАША: Полумесец и звијезда од дијаманата и драгих каменова, што се пресијава златним, модрим и зеленкастим сјајем, као небеска свјетила што могу да сјају. То је он… мора бити да је он!
*****
3
ОДАЈА У ПАШИНОМ КОНАКУ.
ОМЕРПАША СЕДИ САМ ИСПРЕД БАЛКОНА, У СВЕЧАНОЈ, РАСКОШНОЈ УНИФОРМИ. НЕДАЛЕКО ОД ЊЕГА, УСТАЈЕ ПЛАВОКОСИ ОФИЦИР И ПОЧИЊЕ ДА ЧИТА СУЛТАНОВ ФЕРМАН, ОКРЕНУТ НА СТРАНУ ГДЕ СЕДЕ ОКУПЉЕНИ ПРВАЦИ:
ОФИЦИР: “Сувишно је излагати да су Моји поданици широм Моје Царевине, без разлике вјере и сталежа, с дјелотворним реформама осигурали себи заштиту, као и заштиту части, поштења и мира. Пошто је Моја царска жеља да се житељи Босне без изнимке окористе тим благодатима, у неколико наврата писао сам Моје царске заповједи, да их опомену, али су они остали при старом, као изнимке од других мојих покрајина, гдје су се провеле ове реформе…
Стари начин државне управе, који је давао пригоде злоупотребама није осигурао потребан мир градовима, ни спокојност грађанима. Владало је вјечито узнемирење, од чега су се користили једино бунтовници, чинећи насиља сиромашном становништву и раји. Да би се ова покрајина спасила од овог несносног стања, моја је Царска жеља да се и у Босни, како ми је успјело по цијелој Мојој царевини, у цјелости спроведу нове реформе и правични закони…
(ОКРЕНЕ СЕ ПРЕМА ОМЕРПАШИ:) Ти, који си заповједник војске, именујем те Мојом царском одредбом опуномоћеником у провођењу ових реформи. Зато, ослањајући се на Божју помоћ, узми потребити број моје царске војске из подређене ти армије, те отиђи у Босну. Разложи им Моју царску, одлучну жељу за пробитком опћег мира. Након што им саобћиш моје намере, из темеља искоренити по цијелој држави насиље и неправде.
Настој то почети одмах, у споразуму са меродавнима. Колико је год Мојој царској особи насиље одвратно и мрско, опет је и државна нужда: казнити све оне које се успротиве мојим благотворним намерама, и зато нека они носе гријех.
Писано у Цариграду, средином реџепа 1266.”
ПОСЛЕ ЧИТАЊА ФЕРМАНА, УСЛЕДЕ САЛВЕ ТОПОВА, ПОСТАВЉЕНИХ НА БРДУ ОКО ГРАДА.
ПОТОМ, ОКУПЉЕНИМ БЕГОВИМА И ПРВАЦИМА СЕ ОБРАТИ ОМЕРПАША:
ОМЕРПАША: Е, сад је дошао дан да се и то сврши, и да буде оно што мора бити… А што мора бити, то и бива. Свуда, па и у Босни… Ово говорим ту пред вама, али не због вас, јер вама то, хвала Богу, није потребно говорити, него говорим оним тамо вашима који друкчије мисле и на друго се спремају… (ГОВОРИ КАО ДА СЕ НЕ ОБРАЋА ПРИСУТНИМА, ВЕЋ ЗАМИШЉЕНИМ НЕПРИЈАТЕЉИМА:) Ја ћу свршити све ово због чега сам послан. И ви се варате ако мислите да ћете са мном проћи као са онима који су прије мене долазили. Ово је другачија наредба, а други је и човјек који треба да је изведе. Ја знам, ви мислите да ћете и овог пута, по вашем старом начину, моћи да наоко пристанете на све, а затим да ми из бусије чините толике сметње и тешкоће да ћу се и ја заморити и на крају вратити несвршена посла. А ви да се смејете иза мојих леђа! Али знајте да ја знам како ви вазда говорите једно, а мислите друго. Понављате “Пеки, пеки ефендум!” А поглед вам говори: “Босна је ово, будало, земља која се повија, али не мијења!” А ја вам опет кажем да не полажем ништа на ваше ријечи, да јасно читам ваше мисли, и да ћу ту вашу Босну, ако буде требало, сву просијати на ситна сита, тако да се неће знати ни ко је бег ни ко је ага…
(ПОНОВО СЕ ОБРАЋА КА ПРИСУТНИМА:) Кад стигнете кућама, кажите свима који мисле на пркос и непослух да ћу их обући у ове униформе које сва царска војска носи, а скројити им све тако тијесно да им дах стаје и очи из главе скачу. Обје ћу им ноге у једну чизму сабити, па ћу их онда муштрати док не науче низамски талум тако да им га ни праунуци неће заборавити. Све су то незналице и билмези - ни радници ни ратници - који мисле да могу дембелисати и живјети од зијамета и тимара који су им дједови стицали, и од неког свог нама и угледа, а као господска забава и разбибрига да им буду: непослушност и буна против царских намјесника…
Опомените их да је то вријеме прошло. Кажите им да се не уздају ни у своју малу памет ни у своје плитко лукавство. И нека ми не прилазе са својим митом, као што су навикли, јер шта ће мени њихово мито кад, по овлашћењима које имам, могу да им узмем главу и са главом све што имају, покретно и непокретно!
Ја знам да за мене говоре свашта и да ме називају свакојако, али нека и они знају да ми њихова мржња и опадања не могу наудити. Свака њихова лажна ријеч за мене је похвала и одличје. И, нека се нико не заклања за своју вјеру, јер ја нисам дошао ни да турчим ни да каурим кога, него да ову земљу уредим тако да у њој свак живи мирно у својој вјери и да се покорава царском реду и закону. Нека знају да сам свуда свршавао посао за који сам био послан, па ћу свршити и овдје… Ја немам ништа друго да вам кажем, ако ви немате штогод мени…
(ЧЕКА НЕКОЛИКО ТРЕНУТАКА, АЛИ СЕ НИКО НЕ ОДАЗОВЕ. УЛАЗИ ВОЈНИК И СЛУЖИ ГА РАКИЈОМ.)
Па, баш ми је драго да се слажете… Ма, све ће то бити у реду. У царску благонаклоност се можете уздати као и у моју добру вољу. Моја су врата отворена свакоме, у свако доба дана и ноћи. У прво вријеме ћу стално бити у покрету, са војском, али гдје год буде побијен мој чадор, ту ће наћи правде и заштите свак ко добро мисли и поштено се влада. Војска ће плаћати све што буде узимала за своје издржавање и неће дирати ни у чију част ни имање, али ће сјећи, палити и жарити гдје год наиђе на отпор…
То је све за данас, а везир Алипаша Ризванбеговић нека остане на ручку, као мој гост…
Него, пре него што одете кућама, још нешто. Дошла је до мене порука од некаквог делегата којег су ови из Крајине послали у Стамбол, да испита шта се то спрема против босанских муслимана. Да ли је неко то од вас видио? Кружи умножено, по читавој Босни… (ОФИЦИРУ:) Прочитај.
ОФИЦИР: (ИЗВАДИ ТЕКСТ ПАМФЛЕТА ИЗ ЏЕПА И ПРОЧИТА ГА.) “На ноге јунаци! Ја сам турске вјере тражио од Новог Пазара па до Стамбола, и нигдје је нема до у Босни. Био сам у Стамболу. Ни тамо је више нема. Ту ми рече један шех: ´Иди синко у Босну! Тамо је отишао Омерица и хоће да вас каури. Од њега треба да тражите вјеру, али не ријечима, већ овако: преко штуца нишанећи´.”
ОМЕРПАША: Јадно, жалосно, смијешно… “Омерица”… О чему се ту ради?… Молим?… Не знате. Наравно да не знате. Ви на то не обраћате пажњу, и то је добро, да знају како никога од вас не могу преварити, те изјелице и рђа… Али, сазнаћу ја већ све и испитати. Немојте се секирати.
*****
4
ПРОСТОРИЈА У ОМЕРПАШИНОМ КОНАКУ.
КОСТАКЕ НЕНИШАНУ ПРЕГЛЕДА КРОМПИР ИЗ СЕЉАЧКОГ СЕПЕТА, ДОК СЕЉАНКА КУКА И ЗАПОМАЖЕ:
СЕЉАНКА: Исусе, Исусе!
КОСТАКЕ: Тише мало, тише… Је ли она већ у Конаку или није?
СЕЉАНКА: Не знам. Рекли су ми да је код неког Ахметаге, како ли се зове… Исусе, Исусе!
КОСТАКЕ: Кад Ахметаге? Е, седам Исуса ти ту онда помоћи не може… (ЗАСТАНЕ.) Него чекај, да није можда једна…?
СЕЉАНКА: Каква?
КОСТАКЕ: Наочита једна. И, како бих ти рекао, лепа.
СЕЉАНКА: Лијепа је, наравно да је лијепа!
КОСТАКЕ: Црна, висока… онако крупнија…
СЕЉАНКА: Па, за својих четрнаест, више није мала.
КОСТАКЕ: Да бјежи! Реци јој да бјежи! Нека бјежи, главо без обзира, како зна и уме! Ништа њу ту добро не очекује и ничему нека се не нада, а ти, ако си јој мајка…
УЛАЗИ АХМЕТАГА.
АХМЕТАГА: Костаке Ненишану? Откуда ти овде?
КОСТАКЕ: Ох, ништа, Ахметаго. Пролазио успут. Сељанка дошла да пита за кћер и донела нешто кромпира. У кухињи на баш усфалило кромпира, али колико видим… (УЗМЕ ЈЕДАН КРОМПИР ИЗ СЕПЕТА. ПРИНЕСЕ ГА НОСУ И, ПОШТО ГА ПОМИРИШЕ, ВРАТИ ГА НАЗАД.) То није роба за ову кућу. (ИЗАЂЕ.)
АХМЕТАГА: (СЕЉАНКИ:) Јеси ли ти та, из тамо неког Брода?
СЕЉАНКА: Босанског.
АХМЕТАГА: Па, шта хоћеш?
СЕЉАНКА: Хоћу код сераскера!
АХМЕТАГА: Није овдје.
СЕЉАНКА: Гдје је?
АХМЕТАГА: Шта те брига гдје је? Ваљда неће теби полагати рачуна… Хапси и сијече неке бегове код Зворника. Ето гдје је. Сад знаш.
СЕЉАНКА: Добро, онда, сачекаћу.
АХМЕТАГА: Ти пред сераскера, јадна? Шта је теби, женска главо, да ти хоћеш пред њега?
СЕЉАНКА: Хоћу моју кћер назад. Без ње ја никуда не идем!
АХМЕТАГА: Ништа ја не знам, ништа…
СЕЉАНКА: Знаш, рекли су ми!
АХМЕТАГА: Не знам.
СЕЉАНКА: Мајка сам, то бар знаш шта је.
АХМЕТАГА: Мајка, мајка… Гдје је теби памет? Мајка! Сто хиљада мајки има у овој Босни, а један је сераскер у царевини! Један! Таман да му је и харем три пута већи него онај што има, не би унутра све стале које се гурају да у њега уђу! Још би и платиле, а не тражиле новце да у њему остану.
СЕЉАНКА: Не тражим ја никакав новац, Ахметаго, него кћер!
АХМЕТАГА: Не тражиш ти, али она тражи.
СЕЉАНКА: Шта тражи?
АХМЕТАГА: Три стотине дуката, за мјесечну плату. Као да је султанова бајадера, богати, а не побегуља из тамо неког Брода! Осјетило женско да Омерпаша на њу и на њену работу неће жалити новца, али ја хоћу! Настави ли по своме, отераћу је кући голу и босу, па онда нек види са киме ће да се цењка!
СЕЉАНКА: Лажеш!
АХМЕТАГА: Добро, лажем. Ти си у праву… А шта кажеш да теби дајемо двије трећине њене плате, а њој једну? Свашта те цуре себи уврте у главу када виде и осјете колико их сераскер гледа, пази и поштује, као да су саме царице.
СЕЉАНКА: Лажеш, Ахметаго, ко пашче лажеш!
АХМЕТАГА: Онда, добро: ако не вјерујеш мени, вјеруј њој. Ето вас ту обе, па се лијепо договорите.
(АХМЕТАГА УВЕДЕ АНЂУ, ОБУЧЕНУ У ШАЛВАРЕ И ДИМИЈЕ.)
Хајде, мала, дођи, да видиш ко ти је дошао.
АНЂА: (ИЗНЕНАДИ СЕ:) Мама?
СЕЉАНКА: Дијете моје… Да ли си то ти?
АХМЕТАГА: Дошла ти мајка и каже да није против да останеш у конаку. Под условом да двеста дуката од плаће иду њој, а сто теби. Сви ми тебе овде волимо и пазимо као рођену, али, једна је мајка - зна она шта је за тебе добро, боље него ико… Начинио сам и ферман. Ако се недајбоже, нека од вас две предомисли, да другој врати све новце. Чист рачун дуга љубав, свима потаман да буде. А и народ да свашта не помисли… (ДА АНЂИ ДА СЕ ПОТПИШЕ.) Дедер, потпиши.
(АНЂА СЕ ПОТПИШЕ. МАЈЦИ:)
А сад ти…
(МАЈКА ОКЛЕВА.)
Хајде, богати, шта чекаш? Мислиш ли ти о добру своје кћери или не мислиш?…
(МАЈКА СЕ ПОТПИШЕ.)
Е, тако. А сад, ако имате нешто да кажете једна другој, обавите то брзо, јер ево га ту сераскер, само што није из Посавине.
СЕЉАНКА: Из Посавине? Ти рече да је код Зворника!
АХМЕТАГА: Није, него у Посавини. Ето гдје је. Сад знаш.
АНЂА. Али, када је одлазио, рекао је да неће назад из пре уторка!
АХМЕТАГА: Ех, пре уторка! Ако је рекао да стиже после уторка, одмах рачунај обратно, јер код њега је увијек све обратно него што каже!
АНЂА: (МАЈЦИ:) Ох, мама, само да га видиш! Какав је то човјек! Гдје све тај није био, шта је све видео и доживјео… Ја сам срећна и немој се бринути! Када је он са нама, у харему нема љубоморе, нема зависти и једна другу пазимо као да смо рођене сестре.
СЕЉАНКА: Да, сестре… Биће да је тако. И другог оца си, видим, пронашла. Али другу мајку, за њу већ не знам гдје ћеш је наћи. (ИЗАЂЕ.)
АХМЕТАГА: Е, људи, пред које муке ви мене стављате?… И шта ја још све овде нећу видјети!… Ал´ ферман није поцијепала, виде ли то?… Хајде, бјежи. Долази Омерпаша. Иди се окупај и лијепо се намириши, да будеш спремна ако те позову.
АНЂА ИЗАЂЕ.
УЛАЗИ ВОЈНИК, СА ВИДНИМ ТРАГОВИМА БОРБЕ И СКОРАШЊИХ ОКРШАЈА.
АХМЕТАГА: Аха, стигли!… Шта има, делије наше храбре? Јесте изашли на крај са Алипашом? Је ли Скендербег све урадио како му је наложено?
ВОЈНИК: И више од тога… Много више…
АХМЕТАГА: Шта? Стари везир већ ухваћен?
ВОЈНИК: Ухваћен, ухваћен… и већ сахрањен: стражар опалио и упуцао га на спавању. Случајно… Него, сераскер хоће да види оног пеливана, ако је још ту. Пеливана, писара… који ли је белај.
АХМЕТАГА: Аха, мислиш на сликара!
ВОЈНИК: Тражили смо га свуда по конаку, али га нема. Нема па нема!
АХМЕТАГА: Ето ти га сад! Има петнаест дана да ми се на врх главе попео: хоће паши, па хоће, а сад кад га паша тражи… Него… (ПОГЛЕДА НЕГДЕ У СТРАНУ.) Да, то је он! Ено вам га тамо, завукао се у дну ходника и црта некакву крушку… (ПОКАЗУЈЕ:) Тамо. Ено га тамо, стоји на прозору…
(ВОЈНИК ИЗАЂЕ И, ПОСЛЕ НЕКОЛИКО ТРЕНУТАКА, ВРАТИ СЕ СА КАРАСОМ. ВОЈНИКУ:)
Води, води што брже, јер то се губи на сваком кораку, клизи и мигољи као чиков.
ВОЈНИК ПОВЕДЕ КАРАСА У СТРАНУ И РАСКРИЛИ ЈЕДАН ЗАСТОР - ТАМО ЧЕКА ОМЕРПАША ПОРЕД ПРОЗОРА, ОКРУЖЕН СВОЈИМ СТРАЖАРИМА КОЈИ МУ ПОМАЖУ ДА СВУЧЕ УНИФОРМУ.
ОМЕРПАША: (КАРАСУ:) Herr…
КАРАС: Ваша Преузвишености, сликар умјетник, Вјекослав Карас. Дошао по молби господина Кукуљевића.
ОМЕРПАША: На жалост, нисам имао прилику да се видимо раније… Да ли сте се смјестили?… Како вам изгледа?…
КАРАС: Људи су пријатни, варош такођер. Али, природа, она очарава.
ОМЕРПАША: А часови цртања? Како учи моја Емина?
КАРАС: Мала је талентирана. Почели смо са геометријом, али рука јој већ показује склоност ка слободном цртању.
ОМЕРПАША: Чуо сам и да сте отпочели њен… (НЕ МОЖЕ ДА СЕ СЕТИ.)
КАРАС: Портрет?
ОМЕРПАША: Да, тако је. Надам се да ми не замјерате, јер тражио сам да ми га покажу…
ЈЕДАН ОД ВОЈНИКА ДОНЕСЕ ОМЕРПАШИ ЗАПОЧЕТ ПОРТРЕТ ДЕВОЈЧИЦЕ. ОМЕРПАША ГА ПАЖЉИВО ОСМАТРА.
КАРАС: Ово је још увек скица, али ако све буде ишло по плану, биће готово за пар седмица.
ОМЕРПАША: Да, личи. Чак веома, рекао бих… Ипак, сва дјеца помало личе једна на друге, зар не?
КАРАС: Да, дјеца између себе личе више но одрасли.
ОМЕРПАША: Није ни чудо - још увек не морају да бјеже од оног што јесу и да се приближавају ономе што треба да постану… Али, одрасли, како са њима излазите на крај?
КАРАС: У ком смислу, ваше превасходство?
ОМЕРПАША: Умете ли и њих овако тачно да насликате?… На пример, мене.
КАРАС: Наравно. Не само да умем, већ, напросто, видим.
ОМЕРПАША: Шта видите?
КАРАС: Док сликам, видим све. Прошлост, будућност. Оно што је на човеку споља, и оно изнутра.
ОМЕРПАША: Изнутра?… Шта изнутра?
КАРАС: Свијет мисли, као једину збиљу у овом ковитлању авети коју називају стварност. Да нема мисли, моје мисли која остварује и подржава лик који радим, све би се сурвало у ништавило из којег је и изишло, бедније од сасушене, опале боје и платна које ништа не приказује. Горе него у театру… Да ли сте некада видели ту биједу?
ОМЕРПАША: Театар?
КАРАС: Да, театар. Тамо у Талијанској, у Аустрији, сви су луди за театром и глумцима у које гледају као да су нека изузетна бића, малтене богови. А у ствари, неки страшно сујетан свет, у вечитој бојазни од киксирања и скандала… А зашто све то, питам се? Зашто?…
ОМЕРПАША: Пред ваш долазак, мени је речено да сте завршили велике и важне школе.
КАРАС: Да, точно. Моје школовање у Талијанској су помагале највеће хрватске мецене, јединог у генерацији.
ОМЕРПАША: Али, ако се договоримо за мој портрет, гдје би се то дешавало?… Мислим на сликање. Које мјесто би било за вас најподесније?
КАРАС: Било које. Нема неке особите разлике, само нека је довољно свјетла… Може и овде, ако вам одговара… (ОСВРЋЕ СЕ И РАЗГЛЕДА ОКО СЕБЕ.) На овом доксату, ако је могуће… Само завесе да се макну…
(НА ОМЕРПАШИН ЗНАК, ВОЈНИЦИ ПОМАЖУ КАРАСУ И СЛЕДЕ ЊЕГОВА УПУТСТВА.)
И ову овде… Не ту, него ову. Макните ову… Да, ту… (ОМЕРПАШИ:) А ви, молићу устаните и станите овде, ево ту…
(ОМЕРПАША УСТАНЕ И ПОСЛУШНО СТАНЕ.)
Да, слободно… (ПОМЕРА ОМЕРПАШУ.) Мало у страну… Само мало. Па, мислим да је у реду… Ипак још мало. Да, ту. Нека донесу столицу, ево ту ћете се сјести.
ОМЕРПАША: А колико дуго?… Мислим, колико дуго треба да потраје, то сликање?
КАРАС: То се никада точно не може предвидјети, али је важно да не правимо прекиде и да сликање буде редовно. Штовише, то би био и мој увјет, да сликање буде сваког дана, макар и на пола сата. У противном, мисао одлута, слика остане недовршена и онда се све то код мене претвори као у некакву болест.
ОМЕРПАША: Болест? Какву болест?
КАРАС: Мисао направи своју слику, иако све вријеме вјерује и осјећа да јој је модел непрестано ту, пред очима. А после, када се види колико то одступа од оригинала, послије је увијек тешко вратити се на почетак и поправити варку… Тако некако, ако ме разумијете.
ОМЕРПАША: Па… до недеље сам заузет, али од понедељка мислим да можемо отпочети. Да ли вам одговара?
КАРАС: Дакле, пристајете?
ОМЕРПАША: Све је овдје у Босни црно и страшније, много страшније него што сам замишљао, и преко мјере ме исцрпљује… (ПОСЛУЗИ:) Зато, хоћу да ми се ту намести и навије онај мој енглески сат да звони, ако господин сликар буде заборавио током сликања… А заборавиће, већ видим да хоће…
КАРАС: Ох, нећу, нећу заборавити, ваше превасходство, будите сигурни… само, на шта точно мислите?
ОМЕРПАША: Да ме се пробуди ако задријемам.
*****
5
САРАЈЕВСКА УЛИЦА. НА ОТВОРЕНОМ ЋЕПЕНКУ ИСПРЕД ПЕКАРНИЦЕ СЕДЕ ФАЗЛИПАША И СЕРИФПАША. МЕЂУ СОБОМ ТИХО И У СТРАХУ РАЗГОВАРАЈУ:
СЕРИФПАША: Слика се?
ФАЗЛИПАША: Слика се.
СЕРИФПАША: Дакле, истина је…
ФАЗЛИПАША: Слика се.
ОТВОРИ СЕ СУСЕДНИ ЋЕПЕНАК. НА ЊЕМУ СЕ ПОЈАВИ ОФИЦИР.
ОФИЦИР: (ДОЗИВА ОКОЛО:) Мујага! Мујага!… Где Мујага?… Је ли ко видео негде тог лењивца, тај чемер и несрећу?
УЛАЗИ МУЈАГА НЕГДЕ ИЗ ДВОРИШТА, У ЗАТВОРЕНИЧКОМ РУХУ, ПРЉАВ И СА КРПОМ У РУКАМА.
МУЈАГА: Тражио си ме, ефендијо.
ОФИЦИР: Шта још чекаш, Мујага? Блато остало по тепиху, да около прља и шири се. А разбијене флаше које су синоћ оставили ови моји, њих ниси ни пипнуо.
МУЈАГА: Извини, ефендијо. Молим те, извини. Не стижем, ево одмах ћу…
МУЈАГА КРЕНЕ У КУЋУ, АЛИ ГА ОФИЦИР ЗАУСТАВИ.
ОФИЦИР: Ама, стани!… Не мислиш ваљда такав унутра? Заудараш!
МУЈАГА: Извини, заход сам чистио!
ОФИЦИР: И такав си кренуо унутра, послије захода?!
МУЈАГА: Ако ти је журба…
ОФИЦИР: Бјежи назад, бјежи! И не враћај се, прије него се опереш! Јеси такав улазио у кућу док је била твоја?!… Хајде, брзо…
(МУЈАГА ИЗАЂЕ; ОФИЦИР ВИЧЕ ЗА ЊИМ:) Будем ли те осјетио опет да заудараш, нећеш ми још дуго овдје, него у ланце, па за Стамбол! (ВРАТИ СЕ У КУЋУ.)
ФАЗЛИПАША: Е, људи…
СЕРИФПАША: Уф! Послиједња времена! Ово су сад послиједња времена!
ФАЗЛИПАША: Сјећаш ли се ти када је пре тридесет година у Травнику Џелалудин паша намамио у свој конак прве бегове и ајане, и поклао их као браве. Било је то страшно и дан-данас се памти. Али, шта је то према овоме данас?
СЕРИФПАША: Смрт је лака и муке су ништа… Да аргатују и копају они који сами себи ни чибук нису припалили? И буду слуге у сопственим кућама!
ФАЗЛИПАША: А послије, вели Омерпаша, да се ставе у ланце и пошаљу у Стамбол, па да се тамо мало расхладе и опамете се, ако могу. И све то не говори као ранији везири, са гневом и праском…
СЕРИФПАША: Него мирно и више ко успут. Као да му је све ово што ради споредно и неважно, само припрема за главно дјело које тек има да дође.
ФАЗЛИПАША: И дошло је.
СЕРИФПАША: Дошло, дошло… Јутрос у конак одлазио млекаџија и успут све видио.
ФАЗЛИПАША: Баш све?
СЕРИФПАША: Све, све! Вели, у главној је соби разапето платно колико највећи ђерђеф. Пред њим сучелице седи Омерпаша у свечаној униформи, са крстатим орденима на грудима, сваког дана по сат-два-три, а онај странац вештак преноси пашин лик, све црту по црту, на платно као девојке кад прегледају и преносе вез са чеорме на везиво. Тако седи Омерпаша и не смије оком да трепне ни прстом да макне, јер би се иначе цијела враџбина покварила. А како који дан пролази и радња напредује, све га је више на оном платну. Кад посао буде завршен, паша ће остати на слици као жив и тако се потпуно удвостручити.
СЕРИФПАША: Удвостручити, кажеш?
ФАЗЛИПАША: И то тако да ће овај на тој слици бити живљи и дуговијекији него онај тамо од крви и меса!
СЕРИФПАША: Уф, мили брате, уф! Мени је тешко помислити и на једног пашу, али на двојицу, па то изгледа као страшна казна и најцрње проклетство!
У МЕЂУВРЕМЕНУ, НА ЈЕДАН ОД СУСЕДНИХ ЋЕПЕНАКА ЈЕ ИЗАШАО МУЛА ШАЋИР СОФРА И СЕО.
МУЛА: Јесте казна и проклетство, али тек ће се видјети за кога!
ПАШЕ ГА ТЕК САД ПРИМЕТЕ.
ФАЗЛИПАША: Ох, мудри наш муло! У прави час! Од када је нестао Османа, ни тебе нигдје нема!
СЕРИФПАША: Чу ли ти и видје ли ово? Или хоћеш све да ти испричамо?!
МУЛА: Чуо, чуо. И све видјео.
ФАЗЛИПАША: Онда, дај, реци нам, шта се то дешава, и има ли ту помоћи? Шта пише у твојим ћитабима? Може ли тај зликовац стварно да се удвостручи, као што причају?
МУЛА: Може, може, што да не може.
СЕРИФПАША: Дакле, може!
МУЛА: Али, треба сачекати, па видјети коме ће на крају то о главу да се разбије.
ФАЗЛИПАША: Како то мислиш?
МУЛА: Што год вам кажем, нећете разумјети.
СЕРИФПАША: Хоћемо, хоћемо! Само нам реци, молимо те ко Алаха!
МУЛА: А и да вам кажем, другима ћете испричати.
ФАЗЛИПАША: Нећемо, какви! Пре ћу себи језик ишчупати, него што и једну твоју ријеч кажем другоме!
МУЛА: (ПОЗОВЕ СТАРЦЕ ДА МУ ПРИЂУ БЛИЖЕ. ПОТОМ КАЖЕ У ПОВЕРЕЊУ:) Овај је свијет, са свим својим добрима, лепотама и сластима, пролазан и привремено дат на уживање човјеку, који је и сам један од најпролазнијих створова у том свијету. Мало трајнији од траве и росе. Зато човјека чека бесконачан живот на оном свијету, послије смрти. Тако је Бог, једини и велики, хтио и одрједио. А нечисти дух, вечити противник свих божјих одредаба, плаче над овим свијетом од срџбе и беса што не може да заустави његове пролазне облике, да их учини трајнима, да њима окује и зароби човјека на земљи, и да му тако заувјек затвори врата раја.
ФАЗЛИПАША: Па?
МУЛА: Шта “па”?
ФАЗЛИПАША: Не разумијем. Какве то везе има са пашиним сликањем?
МУЛА: Сликање овог света, то је покушај да се он задржи у својој пролазности и овјековечи. Луд, безбожан, опасан покушај. Стога човјек и не смије да слика ни да ваја ништа од тих пролазних створења, ни људских ни животињских, јер је то противно Божјој вољи и одговара сатанским тежњама и намјерама. А онај ко то чини, тај је зао чаробњак и сихирбаз, ђавољи ортак и помоћник!
ФАЗЛИПАША: Не разумијем… Стварно не разумијем. Ако је све то одиста тако као што кажеш, чега ту има за нас доброг?
СЕРИФПАША: Да, тако је. Фазлипаша је у праву: чему још да се надамо и зашто да се не бринемо, ако је тај сихирбаз у стању да учини толики белај, толике штете и непочинства?!
МУЛА: Кад се буде на оном свету свима судило, њему ће онда рећи: “Де, створи сада, овдје, и оживи ликове које си за живота хтео да завршиш смртном руком на пролазној хартији!” И како он то неће моћи, биће бачен у огањ паклени, заједно са својим безбожним сликама. Слике ће се претворити у пламен и пепео, а он ће остати да гори и да се мучи вечито, по заслузи!
СЕРИФПАША И ФАЗЛИПАША СЕ ПОКЛОНЕ ПРЕД МУЛОМ.
ФАЗЛИПАША: Из твојих уста у Алахове уши!
******
6
ИМПРОВИЗОВАНИ АТЕЉЕ У ОМЕРПАШИНОМ КОНАКУ.
ЗИДНИ САТ КОЈИ ОТКУЦАВА ВРЕМЕ.
ПРЕКОПУТА КАРАСА КОЈИ СЛИКА ПРЕД ВЕЛИКИМ ШТАФЕЛАЈЕМ, ОМЕРПАША СЕДИ У СТОЛИЦИ, НА МАЛО УЗВИШЕНОМ ПОСТОЉУ, У УКОЧЕНОЈ ПОЗИ. ОБУЧЕН ЈЕ У СВЕЧАНУ УНИФОРМУ НА КОЈОЈ ЈЕ ОКАЧЕНА ГОМИЛА ОРДЕЊА.
АХМЕТАГА.
АХМЕТАГА. (ГЛЕДА КАРАСОВ ПОРТРЕТ И ПОТОМ ПРАСНЕ У СМЕХ:) Рррршшшшшсссссс!… (ОМЕРПАШИ:) Сунчев сјај бије од тебе! Сунчев, сунчев, није друго!… Још мало, ето, и добићеш свог брата близанца, исто тако лијепог, доброг, великог а славног… У једноме часу, пропадљиво постане непропадљиво, смртно бесмртно. Око за око, зуб за зуб, и ето га, ново обличје се направи, трајно као камен, јаче него планина…
ОМЕРПАША. (ОПОМИЊЕ:) Ахметагае…
АХМЕТАГА. Изволи, часни мој и велики ефендијо…
ОМЕРПАША. Хајде, море, бјежи. Зар не видиш да сметаш?
АХМЕТАГА. Добро, акобогда! Добро, него шта? Лијепо, лијепо, шућур, лијепо!… Друго ниси ни заслужио, него све по дјелима и заслузи, велики наш ефендијо, да се ту пред нама удвостручиш, за вечиту славу и далеке вјекове. И овај твој ефендија је, видим, вештак на цијени и делија без мане. Није то обичан човјек! А не, какви човјек, него баш као и трудна жена, добра мајка и родиља која…
ОМЕРПАША. Чујеш ли ме, Ахметаго: бјежи!
АХМЕТАГА ИЗАЂЕ.
ОМЕРПАША. (ЗА АХМЕТАГОМ:) Клепетало једно и чегртаљка… Све ћу, бре, ја то у ланце, једног по једног…
ОМЕРПАША СЕ ПРИБЕРЕ И ПОНОВО СЕ УМИРИ У ПОЗИ.
НЕКОЛИКО ТРЕНУТАКА КАСНИЈЕ, ПОНЕСЕН ИНСПИРАЦИЈОМ, КАРАС ПОЧНЕ ДА, ПРАТЕЋИ ПОТЕЗЕ ЧЕТКИЦОМ, ПРИЧА ЗА СЕБЕ:
КАРАС. Да, даааа… тако, таако. Кри-ву-д-а-во… Више-више кри-ву-да-во! Bene, beene, beenissimo!… Иде, иде… кри-ву… Не, неее… (ТРГНЕ СЕ, И ОБРАТИ СЕ ОМЕРПАШИ:) Ја се испричавам, ваша преузвишености. Нећу више, а ви ме слободно опомените ако се понови.
АЛИ, ЗАМИШЉЕН, ОМЕРПАША НИЈЕ НИ ПРИМЕТИО КАРАСА. ТЕК ПОСЛЕ НЕКОЛИКО ТРЕНУТАКА ГЛАСНО УЗДАХНЕ, ПОМЕРИ СЕ ИЗ ПОЗЕ И УСТАНЕ:
ОМЕРПАША. Да се распаметиш… Ништа друго него да се распаметиш…
КАРАС. Молим?
ОМЕРПАША. Није обичан посао – сликати. Ни неважна ствар - сликати се! То је чудо. Рађаш се поново, настајеш, растеш, уживаш, патиш, болујеш, стариш…
КАРАС. Нечега сте се сетили? Чега?
ОМЕРПАША. Читава ова ситуација, и ово сједење… Као да је ово мој природни положај, да сам ја, одувијек и у свему, својим умом, својом вољом, радом и свим својим поступцима био само модел за тај портрет у будућности… Чудно!
КАРАС. Да, чудно. То сте добро примјетили.
ОМЕРПАША. Које?
КАРАС. Па то, шта све улази у једну слику. И шта све један сликар мора да види и испита на његовом моделу, у најситнијем гесту или бори. И ово и оно, и споља и изнутра… речју, све.
ОМЕРПАША. Да, све, само прображено и измењено за вечност и потомство… А ви, ето, гледате, а не видите ни сами себе. Нисте свесни сопствене ситуације.
КАРАС: Какве ситуације?
ОМЕРПАША: Бићу отворен…
КАРАС. Слободно?
ОМЕРПАША. Од чега ви живите?… Мислим, на ваше приходе.
КАРАС. Смјештај је добар. Ахметага и Антоан лијепо кухају. И хонорар је пристојан. Ја сам задовољан.
ОМЕРПАША. Мислио сам иначе: како долазите до новца, до одијела? Како путујете, шта једете? Имате ли игде ишта своје?
КАРАС. Па… сликам.
ОМЕРПАША. И ништа више, него сликате?
КАРАС. Сликање је мој позив, моја професија.
ОМЕРПАША. Дакле, просјачиш. Ти напола просјачиш. (ОЗЛОВОЉЕН, ИЗВАДИ ЧИБУК И У ЊЕГА СТАВЉА ДУВАН.)
КАРАС. Има и тих који пуно зарађују. По Талијанској сам видео многе мајсторе који су одиста имућни, са великим иметком. Читаве замке и палаче тамо имају, по Тоскани, Венету…
ОМЕРПАША. Али, ти просјачиш.
КАРАС. Понекад наиђе оскудица, али, моји прохтеви нису велики.
ОМЕРПАША. То видим. Флекаву кошуљу. И модре колутове око очију. Од пића, рекао бих. Пијеш, и то поприлично, зар не?
КАРАС. Молим вас, од мог доласка ја нисам ниједну једину кап…
ОМЕРПАША. Немој противуречити. Глупо је. Пиће трује и разједа, и мијења људе: никада набоље. Боље појачај исхрану или себи пронађи нешто женско, уместо што вршљаш око господских сукања. Од живота се мора отимати и присвајати, а не задовољавати се само отпацима.
КАРАС. Не разумијем…
ОМЕРПАША. Разумијеш ти добро о чему ја говорим. Овде певушиш и смешкаш се са висока, као нека крунисана глава, а не оно што уистину јеси - архимизерија која лута свијетом у потрази за залогајем… Стојим овде већ две недеље, а ти, колико си до сада урадио? Пар линија оловком и неколико контура. Скоро да ниси ни макао од почетка.
КАРАС. Да, на жалост, ја се испричавам… Имате право. У природи човјека и јесте да боље види друге него самога себе. Вријеме пролази, а ја са вашим портретом нисам одмакао далеко. Чим ухватим кист, све ми изгледа лако и на домак руке, али онда… збуним се и скроз се пометем.
ОМЕРПАША: Зашто?
КАРАС: Зато што… Хоћу са вама бити искрен, ваше превасходство, и признати вам да, што дуже радимо, ја… ту све мање видим портрет.
ОМЕРПАША: Него?
КАРАС: Звучаће чудно …
ОМЕРПАША: Неће, реци. Шта видиш?
КАРАС: Видим… галерију.
ОМЕРПАША. Галерију?
КАРАС: Да, галерију. Читаву једну галерију, али не негде у Сарајеву или у Цариграду, не у Турској, него у царској галерији, усред Беча. На зидовима висе многи портрети, а ту је и ваш. У први мах, слика је одлична, зачуђујуће верна оригиналу, али, када се мало боље погледа, на портрету уопће нисте ви…
ОМЕРПАША: Него?… Ко? Ко је на портрету?…
КАРАС: (ЗУРИ У ОМЕРПАШУ, АЛИ КАО ДА НЕ ГЛЕДА ЊЕГА, ВЕЋ ЗАМИШЉЕН ПОРТРЕТ.) Пише на плочици… Слика је у позлаћеном раму и при дну има бакрена плочица на којој пише…
ОМЕРПАША: Шта пише? Шта?… Погледај добро!
КАРАС: Не знам… Ево, трудим се, али слова су ситна…
ОМЕРПАША: Погледај!
КАРАС: Не видим, одиста… Покушавам, али не видим…
ОМЕРПАША: Шта пише?!… Шта?! Говори, иначе доводим друго мазало, а ти идеш у ланце, да сви виде како пролази онај ко вуче за нос царског мушира… Дакле, шта пише на плочици?… Говори, чујеш ли ме?!… Ко је на портрету? Ко, биједни створе?!… Ко?!…
ОМЕРПАША И КАРАС СТОЈЕ ЈЕДАН НАСУПРОТ ДРУГОГ, МЕЂУСОБНО ЗАГЛЕДАНИ, НАПЕТИ И У ИШЧЕКИВАЊУ ДА КАРАС САОПШТИ ОДГОВОР…
У ТОМ, ЧИТАВ АМБИЈЕНТ СЕ ЗАМРАЧИ И ПОТОНЕ У МРАК КОЈИ ПРОГУТА И ОМЕРПАШУ И КАРАСА.
САМО ЈЕДНО СВЕТЛО ОСВЕТЛИ КУСТОСА КОЈИ ДОЛАЗИ ПРЕД ЈЕДАН ВЕЛИКИ МУЗЕЈСКИ ЕКСПОНАТ ПРЕКРИВЕН ПЛАТНОМ ОД СВИЛЕ.
КУСТОС СЕ ОБРАЋА НЕВИДЉИВИМ ПОСЕТИОЦИМА ГАЛЕРИЈЕ:
КУСТОС. А сада, драге даме и господо, чувени портрет, ремек-дјело ненадмашног мајстора… Бесмртни појединац и непобједиви војсковођа, чије је име остало скопчано с повјесницом царства и свијета! Човјек од чијег погледа је застајао дах! За њега нису постојале препреке, њему ништа није било немогуће сверху његовога цара и њему од Бога повјерених налога! Горостас чија слава ни дан-данас није потамњела, бацајући у засенак све оне славне који су му претходили и оне који ће тек доћи… (СКИНЕ ЗАШТИТНО ПЛАТНО И ОТКРИЈЕ РЕАЛИСТИЧКИ, СКОРО ФОТОГРАФСКИ ВЕРАН ПОРТЕТ ОМЕРПАШЕ У УНИФОРМИ АУСТРИЈСКОГ ГЕНЕРАЛА.) Feldmarschall Michael Lattas von Castel Grab!
*****
7
СУТРАДАН, НА ИСТОМ МЕСТУ.
КАРАС ПОРТРЕТИШЕ ОМЕРПАШИНУ КЋЕР, ДЕВОЈЧИЦУ КОЈА СТОЈИ НА ПОСТОЉУ. САИДА ХАНУМА, ОМЕРПАШИНА ЗАКОНИТА ЖЕНА.
САИДА. А шта кажете, господине Карас…
(КАРАС СЕ ПРЕНЕ.)
…да све одгодимо за мало касније? Мислим на сликање. Данас сте некако уморни.
КАРАС. Ах, не! Не, дапаче!… Јуче сам имао напоран дан са вашим супругом, али сада је све у реду.
САИДА. Нешто се догодило?
КАРАС. Ох, толико тога, госпођо Саида, не умем чак ни испричати!
САИДА. Нешто… непријатно?
КАРАС. Дапаче, дапаче… Већ данима пред његовим портретом стојим као укопан и никако да се одлијепим од почетка, али јучер ми се напокон све отворило. Све!… Мени је Кукуљевић већ наговестио да царски мушир мора бити нека особита личност, која одскаче изнад свих осталих, али ја сам тек сад схватио колико је он један заиста невјеројатан, један изузетан човјек.
САИДА. Изузетан? По чему изузетан?
КАРАС. Шта је тај све преживио, гдје је све био и што све није урадио!… И тај невјеројатан успјех, за свега неколико година, од обичног потурчењака до једног од најмоћнијих људи у царевини… Колико само храбрости је морао имати тај дјечак, оставити све за собом: родитеље, школу, каријеру - све, и то не због својег, већ очевог пропуста око новца који је усфалио у војној благајни.
САИДА. И ви се томе дивите? Вама је то изузетно?
КАРАС. Наравно! Риједак је онај тко силази са уобичајене животне стазе и одбија затворити очи пред препрекама које намеће судбина… И чему је тај православац, сиромах ниског статуса уопће могао да се нада у тој страшној, немилосрдној трци која се зове каријера аустријског официра?… Не, Аустрија је једна велика лаж и трулеж! Ни читава Еуропа мене више не интересира, нити све што на њу мирише, на њене градове, палаче и цркве, на њену умјетност и културу. Девет година сам ја провео у Риму, Фиренци, Сијени, гледајући те људе и мецене без разумијевња укуса и љепоте, већ напола мртве, неподношљиве себи и другима. И у Загребу, ето, прије него што сам кренуо овамо, о Босни су ми говорили само неповољно: о рђавим путевима, незгодним коначиштима, некој древној биједи на сваком кораку, и дивљим, набуситим људима из чијих очију бију само пријетња и шумски мрак.
САИДА. Ако су вам заиста тако рекли, онда заиста нису видели ништа и ходали су као слепи: били су преблаги.
КАРАС. Истина, има нешто и од тога што се прича, али, погледајте, мој блок је препун, напросто пуца од цртежа и скица које би да ухвате толику љепоту.
САИДА. Лепоту?… Какву лепоту?
КАРАС. Но, погледајте… (ОТВАРА БЛОК И ПОКАЗУЈЕ СКИЦЕ.) Те сјенке које су веће и дубље него у другом свијету… љубичасте сутоне… мрке брегове и љупке пропланке… оморике на сивој стени које и усред најтоплијег летњег дана као да носе мало магле око себе… муслиманска гробља, чиста, бијела и радосно разасута по падинама, као стада.
САИДА. Али, ја не видим чега има изузетног и великог у свему томе.
КАРАС. Ви то не замјећујете, али када се неком као мени тако изненада отворе врата Оријента, за вас обичне и свакодневне појаве мени изгледају као чудо и право откровење. Уосталом, драга госпођо, гдје ви све нисте путовали, какве земље на Истоку нисте обишли, и све то као законита супруга једог Омерпаше!
САИДА: Да, законита. А оне незаконите, шта ћемо са њима?
КАРАС: Жене?
САИДА. И дечаци. У последње време ни њих не одбија… Ех, кад би се нашао ужар који би могао усукати довољно јако уже за оног краља подводача - таквом ужару би позлатила дланове.
КАРАС. Мислите на Ахметагу?
САИДА. А на кога другог! Усред најљућих војних окршаја и државних церемонија, тај је без поговора и најмање гриже савести доводио све на шта паша баци своје незајажљиво око. Ни толики харем њему више није довољан, него са годинама постаје све похотнији и ничег, апсолутно ничег се више не устручава нити стиди.
КАРАС. Ех, да, Оријент и његови обичаји Еуропљанима понекад изгледају толико страно, али са друге стране, у свему томе ваш положај има и одређене предности.
САИДА. Предности? Које предности?
КАРАС. У овом краљевству које је, уз благослов султана, направио за себе, он је постао краљ, а ви његова краљица. Мајка његове једине кћери.
САИДА. Емина?… Она није моја кћер. Ја немам деце.
КАРАС. Емина… није ваша кћер?
САИДА. Емина је дете из пашиног претходног брака, а ја сам јој само учитељица клавира… (ДЕВОЈЧИЦИ:) Па, за данас је било доста. Иди, кћери, и потражи Антоана. Реци му да смо завршили.
(ДЕВОЈЧИЦА ИЗАЂЕ.)
Било је то пре неколико година, на балу у Букурешту. Пришао је мом клавиру на којем сам свирала и питао ме могу ли да постанем учитељица његовој кћери. Девојчица нема мајке, рекао је, а харемска чељад јој не могу бити замена.
КАРАС. Ви свирате клавир?
САИДА. У Брашову сам свршила музичку школу, а после ме је отац послао у Беч код Чернија.
КАРАС. Па то је… сјајно! И ја понекад напишем неколике ноте за флауту и гитару, али ето, још се никада нисам усудио музицирати.
САИДА. У Бечу сам три године учила музику. Да сам неким случајем тада нестала са света, умрла бих као најсрећније створење које и не зна да је срећно, јер не слути шта је зло и несрећа. Била сам таман близу врхунца, када се догодила очева болест и смрт. После сам се вратила у кући, међу немиле и сухопарне рођаке у Брашов. Требало је да се вратим у Беч, само још на који месец да завршим студије. Мој професор и пријатељи који су полагали наде у мој дар су наваљивали да то што пре учиним, али нисам имала храбрости да се вратим у град у којем сам доживела очеву смрт.
КАРАС. И онда?
САИДА. Онда је све кренуло како не треба и како не ваља… Прво сам добила позив од Онкел Ника, татиног познаника који ме позвао код њега у Букурешт на пар недеља. У Букурешту су биле окупационе руске и турске трупе. Било је парада, балова и пријема. Пред свечано одевеном публиком од домаће госпоштије, турских и руских официра, аустријских и енглеских дипломата, у светлости безброј свећа и кристала, ја сам свирала Моцартов Ц-дур концерт. Онкел Ник се старао да мој велики дар осете сви, али ми није друго требало да увидим прве мрље и пукотине, да су људи тамо спремни све, апсолутно све да учине за новац, и да ничег светог ни сталног нема у њиховом животу.
КАРАС. И не само тамо, и не само тада, штована госпођо… Точно знам то о чему говорите.
САИДА. Сви се они издижу и кочопере као господари света, све док човек њихове “страсти” и “заносе” не назове правим именом. Ох, када би само могли да се виде онако како сам их ја видела и запамтила! Ништа не би остало од њихове снаге и гордости, ништа!
КАРАС. Точно, точно! Иза дивних фасада и миришљавих тоалета, са каквим све ја охолим незналицама тамо нисам имао посла, снобовима и беспослењацима. Тешко ономе чији дар од њих мора зависити!
САИДА. Једино у музици и раду сам могла бити срећна, а напустила сам и једно и друго, као дете кад залута. Била сам у тако чудном и ретком положају, да ми се само на изузетан начин могло помоћи… ако ме разумете.
КАРАС. Па наравно! Наравно, како да не!… Све то о чему говорите и ја са прошао! Ваша ситуација је била страшна, неподношљива, и од ње је могао да вас спасе само скок у неизвесност: непознати генерал јаке руке и мирна погледа, чије се све жеље и заповести остварују и извршавају у цијелости и до ситница, не само у службеним, него и личним пословима… Ја вас разумијем. Наравно да вас разумијем…
ТОКОМ РАЗГОВОРА, КАРАС СЕ, ЗАНЕСЕН ЊЕНОМ ЛЕПОТОМ, СВЕ ВИШЕ ПРИБЛИЖАВАО САИДИ. НАЈПОСЛЕ, ПОЂЕ ДА ЈЕ ЗАГРЛИ, АЛИ СЕ НА ЊЕГОВ ДОДИР ОНА ТРГНЕ:
САИДА. Ах!
(ОБОЈЕ УСТУКНУ, СВАКИ У СВОЈУ СТРАНУ.
УЛАЗИ КОСТАКЕ.)
Антоан, за данас сам готова. Идемо на базар.
КОСТАКЕ: Кочије су допремљене, госпођо.
САИДА: Сутра ти доводиш Емину на час цртања. Је ли дошао Осман?
КОСТАКЕ: Да, гопођо, ту је.
УЛАЗИ ОСМАН СА САИДИНИМ ЗАРОМ И ФЕРЕЏОМ. УМЕСТО У ПОЦЕПАНИМ РИТАМА, ОСМАН ЈЕ САДА У ГОСПОДСКОМ РУХУ И ИЗГЛЕДА НОРМАЛНО. ПОМАЖЕ САИДИ ПРИЛИКОМ ОБЛАЧЕЊА.
САИДА: Драги мој Османе!
ОСМАН: Драга моја госпођо! Како сте данас?
САИДА: Добро, као и увек када сам у вашем друштву, Османе.
КАРАС: (САИДИ:) Госпођо… Саида ханума… Желио бих упитати… овај човјек… (ПОКАЗУЈЕ НА ОСМАНА.)
САИДА: Да?
КАРАС: Зар он није ухићен? Зар он није пребијен?
САИДА: Господин Осман? Пребијен?
КАРАС: Да, пребијен, и то намртво. Када је војска првог дана улазила у град, он је излетео пред сераскера. Сироти младић је одмах ухићен и одведен… То је он, не може бити други него он!
САИДА: Ах! Већ сам и заборавила… Као што видите, није осуђен. Подофицири су га пустили и, на моје инсистирање, више га нико није дирао. Осман је после дошао код мене и, у знак захвалности, предложио ми да отпочнемо нашу трговину.
КАРАС: Трговину?
ОСМАН: Од покојног оца сам наследио знатан иметак, а недавно сам обновио и јаке везе са трговцима у унутрашњости. Саиха ханума обожава свилу и фине материјале са Истока. Истина, посао за сад не иде сјајно…
САИДА: Иде ужасно и, како је кренуло, скроз ћемо банкротирати!
ОСМАН: (ЉУБИ РУКЕ САИДИ.) Али, шта је то према задовољству које нуди ваше бајно присуство!
САИДА: Ох, толико сте љубазни! (КАРАСУ:) Да ми није Османа, у овој одурној вароши би се убила од досаде већ стотинама пута! Замислите само шта је последње наумио: допремити за мене клавир из Беча, преко ових брда и излоканих друмова!
ОСМАН: Никакав проблем, госпођо, само све мени препустите. Ви сте то заслужили и вама то мора бити учињено. И Омерпаша је сагласан.
КАРАС: Добро, баш добро… Чак сјајно, рекао бих. Господин Осман сада изгледа добро и, што би се рекло, при здравој је памети. Више није болестан.
САИДА: Болестан? Од чега болестан?
КАРАС: Ви… не знате?
САИДА: Не. О чему се ради?
КАРАС: Не бих се усудио точно рећи. То и није била обична болест, него мистерија и једна сасвим изузетна прича.
САИДА: Каква прича?
КАРАС: Ако се не варам, било је то пре много година, у Вишеграду. Осман је ишао једном од варошких улица и тамо случајно набасао на дјевојку која се умивала на чесми. Имала је скинуту фереџу и није га опазила, али, чим га је угледала, уплашила се и побјегла. Ето шта му се догодило.
САИДА: А после? Шта се догодило после?
КАРАС: Нема послије. То је све.
САИДА: Све?… И ништа се више није догодило?
МУЛА: Послије се вратио кући, мислећи да ће је заборавити. Али није. Све док се, након сестрине удаје, није заветовао мајци да ће се оженити. Тада је схватио да лик прелепе хурије више није у њему, да га је заборавио. Болестан, пао је у постељу. А када је устао, била је то сенка ранијег младића. Без памети, јурцао је свакога дана, од јутра до мрака по читавом Сарајеву, не би ли се сјетио и негдје опет угледао лик који му је одузео разум… Све док ви нисте дошли и спасили га, госпођо Саида.
ОСМАН: Али, одакле то вама, ефендијо? Ко вам је све то причао о мени?
КАРАС: Није нитко. Ваш лик ми се урезао у паћење још првога дана када сам допутовао у Сарајево. И то ми је било довољно, да испитам читаву вашу прошлост.
ОСМАН: Необично… Све је то толико необично, та ваша прича за коју ја сад први пут чујем.
КАРАС: Није ни чудо да сте толико затечени. У вашем сјећању је велика празнина, али је зато ваша мајка ту да вам посвједочи моје ријечи.
ОСМАН: Моја мајка?
КАРАС: Колико се само крај вас напатила и провела бесаних ноћи, а сада, ето, колико је радосна и срећна да вас види овако повраћеног, здравог и у пуној снази! И то баш онда када ју је и послиједња нада у ваше излијечење била напустила!
ОСМАН: Али, моја мајка је… покојна.
КАРАС: Покојна?
ОСМАН: Преминула је прије неколико година. Ја, додуше, у то вријеме нисам био у Сарајеву, него на важном путовању. Вест о њеној смрти ме је затекла тек на повратку.
КАРАС: Били сте на путовању?
ОСМАН: На службеном путовању, између Сирије и Дамаска. Зато ми је и необично све то што говорите, о некаквој мојој рупи у сјећању.
КАРАС: У том случају… Извините. Биће да сам нешто погријешио.
ОСМАН: Очигледно, поштовани ефендијо, да сте погријешили.
САИДА: Ох, господине Карас, ко зна каква све оговарања су вам дошла до ушију! Овде људи немају паметнија посла, него само да лажу и оговарају, а ви сте испали наивни да повјерујете у такве будалаштине. (ОСМАНУ:) Хајдемо.
САИДА, ОСМАН И КОСТАКЕ ИЗАЂУ.
КАРАС: Они се ничега не сјећају, а ја, ето, ту жену видим… јасно видим… као да је сад гледам испред себе…
КАРАС СКИДА ДЕВОЈЧИЦИН ПОРТРЕТ И СТАВИ НА ШТАФЕЛАЈ НОВО, БЕЛО ПЛАТНО. УЗИМА КИЧИЦУ И ПАЛЕТУ, СПРЕМАН ДА ОТПОЧНЕ СА СЛИКАЊЕМ…
*****
8
АУДИЈЕНЦИЈА У ПАШИНОМ КОНАКУ.
ОМЕРПАША СЕДИ НА ДИВАНУ.
УЛАЗИ ВОЈНИК:
ВОЈНИК. Кнез Богдан Зимоњић и његови сердари су дошли.
ОМЕРПАША. Уведи њега, а остали да сачекају.
ВОЈНИК ИЗАЂЕ. МАЛО ПОТОМ СЕ ВРАТИ СА БОГДАНОМ ЗИМОЊИЋЕМ, ВИСОКИМ И ИЗУЗЕТНО КРУПНИМ МУШКАРЦЕМ.
ВОЈНИК: (БОГДАНУ:) Оружје.
БОГДАН ИЗВАДИ ОРУЖЈЕ, ПУШКУ И НОЖЕВЕ, И ПРЕДА ИХ ВОЈНИКУ. ВОЈНИК ИЗАЂЕ.
ОМЕРПАША: Овдје, поред мене.
БОГДАН СЕДНЕ ПОРЕД ОМЕРПАШЕ.
ДОК СЕ РУКУЈУ, ОМЕРПАША НЕ ИСПУШТА БОГДАНОВУ ОГРОМНУ РУКУ.
БОГДАН: Да бијасмо… позвали и моје друштво… да сви буду при овом разговору. Ако ти… није што противно?
ОМЕРПАША: Није. Није ми противно, али мислим да је боље да прво разговарамо нас двојица, као двије главе, а послије могу и они доћи. Имам и ја своје друштво, па видиш да нисам никог позвао. Друштво посла не свиђа…
Ти знаш зашто сам те звао. Да ти се захвалим што сте одбили позив оног кавазбаше Пиводића да се удружите против мене. Не само да се ниси удружио са тим лудим главама, рђама и изелицама, него си их, заједно са твојим сердарима, храбро потукао и све до задње посјекао. Хвала, хвала!… На делу си се показао да знаш ко сам и какав ред ја треба да заведем. Само да се султанов Хатишериф спроведе, и то ће бити од користи по цијелу државу, нарочито по хришћане…
За тебе и твоју породицу се одавно зна у Стамболу. Твој далеки предак, кнез Јован је двапут излазио пред султана, а твог оца, попа Аћима, народ је волео а турске власти уважавале. Знам и ја ко си ти, какви су ти потомци и да заслужујеш више, много више…
Једном у сто година долази царски сераскер у Босну, једном или ниједном, али кад дође, онда може све, и везати и дрешити, и одузети и додати, и високо попети и ниско спустити. Кишу само не може пуштати ни заустављати, али друго све може. А једино будале то не знају и не виде, и једино се полуделе беговске главе поуздају у своје фермане и тапије, а не знају да је то давно прошло и да ти папири не вриједе ни толико да се од њих наложи ватра насред Сарајева. То су неуки и слијепи људи, који не разумеју садашњост, не виде шта се око њих дешава и куда свијет иде. Па ни прошлост не памте, иначе би знали шта значи кад сераскер стигне. Не знају да такав човјек све може, само једно не: не може се пред султаново лице вратити несвршена посла. Не знају, на своју несрећу не знају, да такав човјек нема ником да полаже рачун ни о броју скинутих глава ни о сумама утрошених дуката. А то би морали да знају. То треба да зна сваки који себи и својој породици и свим својиа жели добро. И тешко оном ко то на вријеме не увиди!…
Ама… зашто не пушиш дуван?
БОГДАН: Ето… нисам навикао. Тако.
ОМЕРПАША: Ах, ах!… А ја пушим и ноћу… Имаш право, имаш право! Зато си здрав… А служи те здравље, а? И, онако, мушка снага?… Него, какво је сада стање на граници са Црном Гором? Који су људи са њихове стране? Какви су?
БОГДАН: Па, граница ко граница. Неких важних људи ту баш и нема.
ОМЕРПАША. А Турци око Гацка и по источној Херцеговини? Какви су? Има ли још силеџија?
БОГДАН. Па, шта да ти кажем… Има неколико таквијех злих људи. Ови моји их знају, они ће све да ти кажу.
ОМЕРПАША: Пусти сад њих, нек чекају… Ко су ти то? Родбина? Пријатељи? Имам их и ја, па никад од њих вајде. Знаш Мустајбега, мог рођеног брата?
БОГДАН: Не…
ОМЕРПАША: Не?!… Та није ваљда, да се до сад нисте упознали? Толико је докон да сваког пресреће по конаку и представља се да ми је брат… Ама сачекај, сад ћу ти га позвати…
БОГДАН: Не, не треба… Ја, стварно…
ОМЕРПАША: Ама ништа, само да га видиш. Мораш да га видиш, то не смијеш пропустити…
(ОМЕPПАША ПОЗВОНИ И УЛАЗИ ВОЈНИК.)
Дај, пронађи Мустајбега. Мота се ту испред, кажи му да не вата зјале и одмах нек дође… (БОГДАНУ:) Да га видиш! Само да га видиш!
ВОЈНИК ИЗЛАЗИ. УЛАЗИ МУСТАЈБЕГ, ОМЕРПАШИН БРАТ. ПОГУРЕН ЈЕ, ИЗГЛЕДА БОЛЕСНО, А ТАКО И ГОВОРИ, ПРОМУКЛО И БОЛЕШЉИВО:
МУСТАЈБЕГ: Омере, тражио си ме?
ОМЕРПАША: Толика црна несрећа ме још није спопала, да морам тебе због нечега тражити. Ионако си ми стално за вратом. Чучиш ту испред мојих одаја као псето, и само мотриш са које стране наилазим. Где год се окренем, ти па ти… Па добро, шта хоћеш? Хајде, реци. Ево кажи пред човјеком, да и он чује: Богдан Зимоњић, гатачки кнез који ми је до сада био од велике помоћи, а акобогда, тек ће бити ако кренем на Црну Гору.
МУСТАЈБЕГ: Па, ја… у ствари… Знам да си у великом послу, али ко вели, да једном сједнемо и онако ко рођена браћа… овај, не знам, стварно не знам како бих ти рекао…
ОМЕРПАША: Ето, не знаш. Како би и знао, кад ништа и не можеш знати. Ништа на свету не значиш, ништа не умеш и не можеш да будеш… (БОГДАНУ:) Звао се Никола. За плуг није био, за сабљу такође, за перо још мање. Хришћанин и поданик није умео да буде, ни муслиман и господар да постане. Ни моја заштита му није помогла. Не уме мудро да ћути, ни паметно да говори. Без снаге ни храбрости, ни стрпљења ни лукавства. Није друго до једно ништа које није ни за шта. Према томе: ништа.
МУСТАЈБЕГ: Ех, ех!
ОМЕРПАША: Не видим шта би ти хтио. Сина сам ти лијепо смјестио у Цариград и на добром је путу.
МУСТАЈБЕГ: Ех, син! А ја, отац?
ОМЕРПАША: Ти? Зар опет да говоримо о теби? Ти си, ето, какав јеси и какав си вазда био. Мислио сам да ћеш се код мене промијенити и почети нешто да радиш, али године пролазе а ти увијек исти. Сад је дошла и болест. Није ни чудо… (БОГДАНУ:) Затвори се са бардаком ракије тамо у собу и не трезни се по неколико дана. Не брије се, не пере, и само придрема на сат-два, где стигне. Ко животињче.
МУСТАЈБЕГ: Па, шта онда да радим?
ОМЕРПАША: То се и ја питам. И све ми се чини да би најбоље било да скончаш.
МУСТАЈБЕГ: Како?!…
ОМЕРПАША: Па тако, или да оздравиш, да се тргнеш и даш на посао, као и остали свијет, без кукњаве и лудих прича и бунцања, као прави царски официр, или да се убијеш као човјек… (ДАЈЕ МУ ПИШТОЉ.) Па тако… гледај… биће боље.
(МУСТАЈБЕГ УЗМЕ ПИШТОЉ И ПОКУЊЕНО ИЗАЂЕ.)
Ето, и то се зачело од истог семена, у истој утроби, родило се у истој кући, а зове се - брат… (БОГДАНУ:) Него, ти, војводо, остајеш данас код мене на ручку.
БОГДАН: А, не, хвала…
ОМЕРПАША: Не, не. Имамо ми још да причамо. Ја сам већ уговорио ручак, а овим твојима је речено да те не чекају и врате се кућама. Остави се ти сад њих. Нису они дјеца, да не могу сами…
ОМЕРПАША ПОЗВОНИ.
УЛАЗИ КОСТАКЕ, ЗАЈЕДНО СА СЛУГАМА. ПОСТАВЉАЈУ СТО И УНОСЕ ХРАНУ. КОСТАКЕ ИХ НАДЗИРЕ БРИЖЉИВО И СА ИЗУЗЕТНОМ ПАЖЊОМ.
ПОСЛУЖИТЕЉИ НУДЕ БОГДАНА ПИЋЕМ, АЛИ ОН ОДБИЈА. ОМЕРПАША ТО ПРИМЕТИ:
ОМЕРПАША: Како, ни ракију не пијеш? Ама, не може то бити! Анасонлију да не пробаш?… Добро, ниси томе вјешт, али столачка лозовача…
(УЛАЗИ АНЂА И НУДИ БОГДАНА ПИЋЕМ.)
…ово можеш.
БОГДАН УЗИМА ПИЋЕ, А АНЂА ОСТАЈЕ ПОРЕД ОМЕРПАШЕ. ДОК ОМЕРПАША ГОВОРИ, АНЂА ГА ХРАНИ ВОЋЕМ И МИЛУЈЕ ГА, НАОЧИГЛЕД БОГДАНА И СЛУГУ.
ОМЕРПАША: Знаш, Богдане, султан хоће да уреди и препороду своју царевину, да од ње створи породицу срећних народа у којој ће свак знати своје дужности и своја права. То значи да ће у Царевини настати велике промјене у којима они који су до сада били подвлашћени и запостављени имају много да добију, без обзира на вјеру, име и језик. Однос раје и владајућих муслимана не може остати ни овде онакав какав је доскора био, него ће и хришћанин имати право да се брани од насиља и да од власти добије заштиту и пред судом задовољење. Уопште, дошло је вријеме да се прилике у Босни и Херцеговини измене. Изградиће се путеви, отвориће се пошта и телеграф, прорадиће трговина са суседним земљама живље и слободније него до сада, на европски начин, без уцена и неправедних намета. То ће бити пут да се сав народ, крст и некрст, отме од ове сиротиње и подигне, а за угледне и окретне људе прилика да стекну и заимају, како то одговара њиховом угледу и способностима. А да би ти народи били одсад заиста слободни, заштићени и у сваком погледу једнаки са муслиманима, они треба да под султановим окриљем имају своје прваке, кнезове, војводе. Њих треба изабрати између оних који су се истакли својим поштењем, умом и храброшћу…
(ИЗНЕРВИРАН АНЂИНИМ ПРИСУСТВОМ, ОДГУРНЕ ЈЕ ОД СЕБЕ И ПРЕМЕСТИ ЈЕ ПОРЕД БОГДАНА. БОГДАНУ:)
Ти мени не вјерујеш… Не, не, ти не знаш с ким говориш. И зато ми не вјерујеш.
У ТОМ КОСТАКЕ, КОЈЕГ СУ У МЕЂУВРЕМЕНУ НАПУСТИЛЕ СЛУГЕ, У УЗБУЂЕЊУ ИСПУСТИ ТАЊИР И ОВАЈ СЕ РАЗБИЈЕ.
ОМЕРПАША: Добро, који вам је ђаво данас, да ми не допуштате ни честито разговарати?
КОСТАКЕ: Ја, овај…
ОМЕРПАША: Хајде, крмке чувај! Не ту да ми се моташ… Напоље!
(КОСТАКЕ ИЗАЂЕ; БОГДАНУ:)
Ти мени не вјерујеш, Богдане, и не примаш моју ријеч као истиниту… Добро! Нека буде… Добро! Ништа ти не тражим и ништа те не питам. Али једно хоћу: да ми вјерујеш. Слушај, Богдане, немој мислити да сам изнутра ово што изгледам споља… Је ли вјера, Богдане?
БОГДАН: Јесте… вјера.
ОМЕРПАША: Е онда, знај да пред тобом не стоји Омерпаша, него Мићо Латас из Јање Горе. И кад не вјерујеш мојим речима, вјеруј овом…
ОМЕРПАША СЕ ПРЕКРСТИ.
ЗГРАНУТ ОВИМ ПРИЗОРОМ, БОГДАН СЕ ПРЕНЕ ИЗ АНЂИНОГ ЗАГРЉАЈА.
БОГДАН: Па, ја би сад стварно морао поћи… (ИСТРЧИ.)
ПОШТО ОСТАНУ САМИ, ОМЕРПАША СЕ ОБРЕЦНЕ НА АНЂУ:
ОМЕРПАША: Добро, мала, ко је тебе ту послао? Хајде, бјежи! Бјежи!
АНЂА ИЗАЂЕ. ПОСЛЕ ЊЕ УЛАЗИ АХМЕТАГА.
АХМЕТАГА: Лијепо, лијепо, шућур лијепо!… Добро, добро, доброооо, него шта!
ОМЕРПАША: Јесте, ђавола је добро, кад погледај шта су ми направили ови твоји!
АХМЕТАГА: Извини, ефендијо, до неба извини! Али, нисам ја крив, него кухар ваше жене, Костаке Ненишану!
ОМЕРПАША: Антоан?
АХМЕТАГА: Скроз је полудио у послиједње време због те мале. Бацио на њу око матори евнух. Ја му лијепо рекао да ручак постави касније, али за џаба: побајатила му глава и запео ко магарац, да уђе прије ње. Али, немој се ти ништа бринути, мој добри ефендијо. Удесићу ја све лијепо, и отерати је код Ђорђија Грка. Такав има апетит за такве мушкобање. Више је нећеш ни видјети.
ОМЕРПАША: Слушај, Ахметаго, уместо што мени досађујеш, боље би ти било код Мустајбега, да га мало разговориш и разведриш у болести. Ха, шта кажеш?
АХМЕТАГА: О, навраћам ја и код њега. Навраћам, него шта. Али, није он болестан - сачувај Боже - него назебао мало, да си ти жив и здрав! Ништа то није! Назеб. Вруће шербе, па… у реду ствар.
ОМЕРПАША: Не, није у реду, Ахметаго. Са њим више ништа није у реду.
АХМЕТАГА: Није, није, и ја кажем…
ОМЕРПАША: Вуцара се ту около по конаку, гњави људе, онако болестан и пијан - брат једног царевог мушира.
АХМЕТАГА: Јесте, брат, али што је он више такав, тим више тебе сви воле, цијене и поштују до неба! Нико теби ту ништа не замјера, вала ни трунке! Чак напротив: како ли се, веле, створи овако силан, добар, здрав, а мудар и поштен, када му је брат ето онакав…
ОМЕРПАША: Какав?
АХМЕТАГА: Па такав, ко што ти малочас рече.
ОМЕРПАША: Дакле, већ су почела и оговарања… Ко оговара? Гдје?
АХМЕТАГА: Ама нико, нигде, не било ти урока! Што би оговарали? Кога?
ОМЕРПАША: Кажеш, лоше се прича.
АХМЕТАГА: О коме? Шта? Не разумијем…
ОМЕРПАША: О брату царевог мушира, не прави се луд!
АХМЕТАГА: Није, какви! Зашто лоше, да си ти мени здрав и узбрдо брз?! Ма само да видиш још дан-два, да се твој Никола а наш Мустајбег опорави и изађе у чаршију, међу свијет. Људи ме једнако питају за њега: гдје је, кажу, онај паметни човјек, лијепе ријечи, господског соја и држања? Пожељели смо га видјети, да чујемо шта мудро збори.
ОМЕРПАША: Јао, бјежи, бјежи ми са очију пре него што се не исповраћам!… Него, прије него што сад одеш код Мустајбега а мене оставиш на миру, на једно са њим да припазиш и обратиш пажњу… Али, велим ти, баш добро да са припазиш…
АХМЕТАГА: (ЗАСТАНЕ ЗБУЊЕНО И РАЗМИСЛИ ПАР ТРЕНУТАКА, А ЗАТИМ ПРАСНЕ У СМЕХ:) Ршшшшшсссссс!… Ох, пазим, све ја пазим и имам у виду, да си ти мени жив и здрав! Све је то добро, да не може бити боље, а када је тако, чему другом и надати се, него добру, само најбољем добру! Имам ја то све у виду и добро ћу припазити… само, лијепи мој господару, на шта си то тачно мислио?
ОМЕРПАША: Да те не убије.
*****
9
ИМПРОВИЗОВАНИ АТЕЉЕ У КОНАКУ.
ВОЈНИК НЕ МОЖЕ ДА ДОЂЕ ДО РЕЧИ ОД УЗБУЂЕЊА ПРЕД ОФИЦИРОМ КОЈИ ГА ИСПИТУЈЕ:
ВОЈНИК: Кажу, кажу убио…
ОФИЦИР: Ко, бре? Кога? Лијепо говори!
ВОЈНИК: Убијен… убијени…
ОФИЦИР: Мустајбег? Никола?
ВОЈНИК: Не, није, какав Мустајбег…
ОФИЦИР: Онда ко? Ко?!
ВОЈНИК: Костаке! Ефенди Костаке, кухар пашине жене!
ОФИЦИР: Шта Костаке? Не дахћи ми за вратом, него реци лијепо, да те чујем.
ВОЈНИК: Убио… Убијен…
ОФИЦИР: Убијен си ти у главу! Немој ту да ми заудараш, него лијепо реци!
ВОЈНИК: Ама, убијен, кад ти кажем, убијен…
ОФИЦИР: Ко убијен? Ко убио? Има ли ту уопће живих?
ВОЈНИК: Нема! Нема, сви мртви… Ено, изађи, па питај, ако не вјерујеш! Сва чаршија прича о томе. Само о томе!
ОФИЦИР: О чему причају? О чему? Ко убијен? Реци већ једном, али лијепо…
УЛАЗИ АХМЕТАГА.
АХМЕТАГА: Костаке Ненишану. Антоан.
ОФИЦИР: Антоан?
АХМЕТАГА: Сам себе је убио, из пиштоља. А пре тога је убио ону цуру, Анђу, пред капијом Ђорђија Грка, гдје је ова покушала да се пред њим склони… Луди евнух, јурио је пиштољем по читавом Сарајеву, наочиглед свих.
УЛАЗИ КАРАС.
КАРАС: Добар дан. Стојим на располагању.
АХМЕТАГА: Изволите?
КАРАС: Ускоро почиње час цртања.
АХМЕТАГА: Данас?… Сада?…
КАРАС: Такав је договор. Као и сваког дана уосталом, на овом месту и у ово вријеме.
АХМЕТАГА: Али, данас је… Зар не знате?
КАРАС: Што? Нешто се збило?
АХМЕТАГА: У ствари, ништа. Ту је и Саида ханума. Ено је доле, у соби код дјевојчице. Сад ђу да је позовем, па се лијепо договорите.
АХМЕТАГА, ОФИЦИР И ВОЈНИК ИЗАЂУ.
КАРАС ПРИПРЕМА МАТЕРИЈАЛ ЗА ЧАС ЦРТАЊА: ПАПИРЕ, ОЛОВКЕ, КАО И МОДЕЛЕ ГЕОМЕТРИЈСКИХ ФИГУРА.
УЛАЗИ ХАНУМА, У ОСМАНОВОЈ ПРАТЊИ. КАРАС ЈОЈ СЕ НАКЛОНИ У ЗНАК ПОЗДРАВА И ПОКАЖЕ ЈОЈ ДА СЕДНЕ. СХВАТИВШИ ДА ОН ЈОШ НИШТА НЕ ЗНА О КОСТАКЕОВОМ УБИСТВУ, БЕСНО СВУЧЕ ФЕРЕЏУ.
САИДА: На! На! Was sagen Sie denn dazu?… Тај још ништа не зна! Дабогме! Па шта ви знате? Ништа. Господа уметници на својим висинама мрљају и брљају, и не гледају шта се доле на земљи дешава, међу јадним и обичним људима…
Шта је ово? Каква је ово земља која ће све да нас поједе? И каква је то банда ниткова и криминалаца која се окупља у овом Конаку? Све сам дегенерик! Анђела би поквариле те ленштине и покварењаци. А откако су дошли у ову земљу, још су гори. Све то заједно омађијало је и залудело несрећног Антоана, тако да се потпуно изменио и с ума сишао. Никад он то не би учинио у другој земљи, међу другим људима. Ах, овде би и овчица постала рис, тигар. У Влашкој бар само злостављају жене, а овде их убијају. То им је све што знају. Заиста велика храброст и слава. То само овде може да се доживи. Само овде!…
Антоан, Антоан, сиромах Антоан, шта је и он био? Луда и дегенерик. Да, био је способан, али способан за све. То је и доказао. Не знам где су нам очи биле. Ко је могао узети у кућу тако опасног лудака? Нашао је ту несрећницу да се на њој свети због своје немоћи. Али, није она знала кога има пред собом, и зато је бежала, јадница…
Шта је хтео, јадник? И кад је већ… хтео нешто, што није платио ту, ту… Или, шта ја знам, што није некако удесио, а не овако, овако страшно. Не, и њега су отровали… овај град и ова кућа у којој се само о крви и убијању говори…
Да, о убијању и блуду! У овој кућерини све је заражено поганим, наопаким блудом, дрво и камен и последња крпа. Хлеб и вода и ваздух су њиме отровани, а блуд убија, мора да убија, јер је исто што и смрт, неприродна, срамотна ствар.
Ох, макар сад долази крај свему овоме. Овакву аферу ће једва дочекати пашини непријатељи да га поткажу у Стамболу и поврате га из Босне. Код таквог господара, ето, и куваре убијају! Макнуће нас на неко далеко имање и сви ће на њега да забораве, све док цару нешто не устреба. И онда све опет, све изнова и од почетка.
КАРАС: Ипак… Госпођо Саида, ипак…
САИДА: Ипак?
КАРАС: У овим околностима, Ваше благородство, можда би ипак било добро да почнемо са радом.
САИДА ТЕК САД ПРИМЕТИ ДА ЈЕ КАРАС СТАВИО НА ШТАФЕЛАЈ ПЛАТНО И У МЕЂУВРЕМЕНУ ПОЧЕО ДА СКИЦИРА ЊЕН ПОРТРЕТ.
САИДА: Шта?… Шта хоћете? Крв се пролива по улицама, а ви, као да је то вода, као да су помије, мутите и размазујете ваше боје. Ту, поред нас и убијају се, а ви: “Хајде да се сликамо!” Имате ли ви разума, кад већ немате срца? И кога да сликате? Човеку дође да пљуне на све слике овог света, а он… ах!
САИДА БЕСНО НАПУСТИ ПРОСТОРИЈУ, А ЗА ЊОМ И ОСМАН.
КАРАС ОСТАНЕ ПОРЕД ЗАПОЧЕТОГ ПОРТРЕТА, А ЗАТИМ СЕ ОДМАКНЕ У СТРАНУ, НЕМОЋНО КЛОНЕ НА ОБЛИЖЊИ ДИВАН И ЗАРОНИ ГЛАВУ У РУКЕ.
СВЕ ОКО ЊЕГА СЕ ЗАМРАЧИ И ПОТОНЕ У МРАК, ОСИМ ПЛАТНА НА ШТАФЕЛАЈУ, ОБАСЈАНОГ СНОПОМ УСМЕРЕНОГ СВЕТЛА.
НЕЧИЈЕ РУКЕ СКИДАЈУ ПОРТРЕТ СА ШТАФЕЛАЈА И КАЧЕ ГА НА ПРЕДВИЂЕНО МЕСТО НА ЗИДУ. ТЕК САДА СЕ ВИДИ ДА ТО НИЈЕ НЕДОВРШЕНА СЛИКА, ВЕЋ РАСКОШАН, РЕАЛИСТИЧКИ ВЕРАН ПОРТРЕТ САИДЕ-ХАНУМЕ, НАСЛИКАНЕ СА НАКИТОМ И У СВЕЧАНОЈ ОДЕЋИ СРЕДЊОЕВРОПСКЕ ПЛЕМКИЊЕ.
АМБИЈЕНТ ИМПРОВИЗОВАНОГ АТЕЉЕА У КОНАКУ СЕ ПОНОВО ТРАНСФОРМИШЕ У ТАЈАНСТВЕНУ ГАЛЕРИЈУ ИЗ КАРАСОВЕ ВИЗИЈЕ.
УЛАЗИ КУСТОС, ПРИЛАЗИ САИДИНОМ ПОРТРЕТУ И ОБРАЋА СЕ ГРУПИ ПОСЕТИЛАЦА КОЈИ СЕ ПОЈАВЕ ОКО ЊЕГА:
КУСТОС: А сада, даме и господо, јединствена реткост и особита атракција наше изложбе: портрет Иде Дефилипс, са којом се генерал Латас оженио у Венецији и са њом добио једну красну девојчицу. Љепотица на гласу, добра жена и, надасве, умјетница. Својим ненадмашним умећем на клавирским типкама је завела славног генерала на једном балу у Букурешту. Било је то давно, непосредно пред један од обрачуна славног генерала, у боју са елитним јединицама турске војске, сурових Азијата, страха и трепета од којег је дрхтала цијела Еуропа…
(НА ЊЕГОВ ЗНАК, ОСВЕТЛЕ СЕ И ОСТАЛЕ СЛИКЕ НА ИЗЛОЖБИ. ЊИМА ДОМИНИРАЈУ ПОРТРЕТИ ТУРСКИХ ВОЈНИКА, ЧИТАВЕ ЈЕДНЕ ГАЛЕРИЈЕ ОПАСНИХ, ЗАСТРАШУЈУЋИХ ФИЗИОНОМИЈА СА ПРЕТЕЋИМ ГРИМАСАМА, ОБУЧЕНИХ У УНИФОРМЕ И НАОРУЖАНИХ ДО ЗУБА.)
Погледате их! Само их погледајте!… Османлијска војска, онаква каква је од памтивјека, каква је била свих пет вјекова својег господарења и каква је остала, све док је било султана у Стамбола и његових везира на три континента. Војска која сједињује у себи све живе снаге земље, тражи борбу и руши све пред собом, кога удари не жали, а када се брани, брани се како год уме и…
ИЗМЕЂУ ПОСЕТИЛАЦА СЕ ИЗДВАЈА КАРАС. ПРИЛАЗИ КУСТОСУ И ПРЕКИДА ГА:
КАРАС: А, не, станите… Не, не… Полако, молићу. Полако, станите…
КУСТОС: Изволите? О чему је ријеч?
КАРАС: Мени ово ништа није јасно. Не разумијем… Лијепо не схваћам и не разумијем да се овдје тако што уопће и говори…
КУСТОС: На што мислите?
КАРАС: Па то, да ви можете рећи како је Саида-ханума имала умјетничку каријеру, да се својим мужем венчала у Венецији и имала са њим кћер! Једнако баш као и да је Омерпаша могао бити аустријски, а не турски генерал.
КУСТОС: Турски генерал, кажете?
КАРАС: Турски, него што! Па та војска против које кажете да се борио, у ствари је његова! Лично његова! И нису то никакви Азијати ни Турци, него муртад табор, сачињен од Пољака, Мађара, Румуна, Срба, пребега и потурица, шаке јада какав је био и он сам!
КУСТОС: Михаел Латас?
КАРАС: Омерпаша! Омерпаша! Никакав Михаел Латас, утувите то себи једном у главу! Зато што га је рођени отац обрукао, тај у Аустрији не би могао бити ни поручник, а камоли генерал! Само тамо је могао постати и имати успјеха један такав, који мрви и једе све што дише, све одреда, био то бег, паша или рођени брат!
КУСТОС: Хм, да… Ви износите нове и, мора се признати, необичне претпоставке.
КАРАС: Претпоставке?… Нису то никакве претпоставке, штовани господине, него истина, сушта истина, и не постоји тај који је од мене позванији да вам то посвједочи!
КУСТОС: Ви? А зашто да баш ви будете најпозванији?
КАРАС: Зато што сам те слике ја насликао, од прве до последње. Ти потези кистом, та лица и тај стил, све је то моје, овом руком насликано!
КУСТОС: Па то је онда… стварно некаква забуна по среди. Јер, ово није ваша изложба! Ово не може бити ваша изложба!
КАРАС: Него чија? Чија друго, ако не моја?
КУСТОС: Вјекослава Караса, славног хрватског сликара, чија су ремек-дјела и умјетничка судбина постали предмет интересовања бројних колекционара и биографа, како за његовог живота, а још више и касније.
КАРАС: Касније?… Кажете, касније?
КУСТОС: Да, касније, када су изашле на видело бројне афере које је имао са својим моделима, најљепшим љепотицама широм Еуропе. За тим човјеком су жене напросто губиле главу, а међу се њима, ето, нашла чак и једна Ида Дефилипс. Генералица је била очарана њиме. Чак је у једном тренутку дошла на идеју да са њим побегне. Срећом, Карас је у последњи час одговорио заљубљену љепотицу, не желећи ничим да поквари сјајан брак генерала Латаса који о свему томе није ништа нити наслутио.
КАРАС: Али… та жена је мене све вријеме гледала као крпу!
КУСТОС: Која, молићу?
КАРАС: Саида ханума, Омерпашина жена! Третирала ме је као обичну муху, као човјека који не долази у обзир, као да ја нисам од крви и меса, већ нетко који је само ту да слуша и трпи бујице њеног незадовољства и суровог самосажаљења!
КУСТОС: Не разумијем… што хоћете тиме доказати?
КАРАС: Вјекослав Карас сам ја!
КУСТОС: Хм… Све је то некако чудно и необично … Али, зашто да вас било што убјеђујем? Ту су и власници слика. Они најбоље познају њихову историју. Са њима се објасните…
КАРАС ОСМОТРИ ОКУПЉЕНЕ ПОСЕТИОЦЕ. ТЕК САДА ИХ ПРЕПОЗНА: У ПИТАЊУ СУ САИДА, ОСМАН, АХМЕТАГА, КОСТАКЕ, АНЂА, АХМЕТАГА, МУЈАГА И ОСТАЛИ ЖИТЕЉИ ОМЕРШАПИНОГ КОНАКА.
КАРАС: Власници?… Они су, кажете, власници ових портрета?
КУСТОС: Да, точно. Били су љубазни да нам из свој кућа и палача посуде своје скупоцене експонате за изложбу, приређену у част великог умјетника.
КУСТОС СВЛАЧИ СВОЈ ПЛАШТ И СКИДА НАОЧАРЕ: У ПИТАЊУ ЈЕ КУКУЉЕВИЋ.
КАДА СЕ ПРИБЕРЕ ОД ПРВОГ ИЗНЕНАЂЕЊА, КАРАС СЕ ОБРАТИ ПРИСУТНИМА:
КАРАС: Необично да смо овде сви опет на окупу, даме и господо, али, ваша изложба није приређена у част Вјекослава Караса, ма шта ви о њему мислили или тврдили… Хвала љепа!… Ова изложба, читав овај циркус није приређен у његову част! Та особа није Вјекослав Карас! Не, није то он!
УЛАЗИ МУЛА ШАЋИР СОФРА.
МУЛА: А ко други?… Ко други, него тај чије си име сад изговорио?
КАРАС: Мула Шаћир Софра!… Откуда ти овдје?
МУЛА: Ништа ме не питај!… Ништа!… Боље питај самога себе, луди гријешниче, гдје си се затекао и куда си нас све довео! Да, ти, нико други до ти… На, погледај!… (ПОКАЗУЈЕ СЛИКЕ НА ЗИДОВИМА.) Читав живот си се жалио како је твој атеље полупразан и да у њему има тек мало довршених слика и портрета, а сада… Ха? Видиш ли?
КАРАС: (ПАЖЉИВО СЕ ЗАГЛЕДА У СЛИКЕ.) Несумљиво, сви потези кичице и боје су моје. И слике изгледају точно онако као што сам их у првом часу био замислио и осјетио… Скоро да не верујем сопственим очима. Тим прије што ево покушавам, али не успјевам, стварно не успјевам сјетити се када сам их и гдје то био завршио.
МУЛА: Не замарај своју луду главу, јер нећеш се ни сјетити… Ех, кад бисмо сви ми имали могућности, храбрости и снаге да само један део својих маштања и најврелијих жеља претворимо у стварност, само у једном часу свога живота, било би цијелом свијету и нама самима одмах јасно ко смо, шта смо и какви смо!
КАРАС: Али… ако је истина све ово што говориш, штовани муло, да је овдје испуњење свих мојих најскровитијих жеља, и не само мојих - већ и ових људи којима сам подарио лик какав су читавог живота жељели имати - онда ти морам рећи…
МУЛА: Изволи?
КАРАС: Мени овдје уопће не изгледа као да сам у рају.
МУЛА: У рају? Уф!… Ко каже да си у рају?… Али, хвала Алаху, свему овоме се већ назире крај. Нека тебе још мало са твојим сликама и њиховим власницима. Твоје ријечи су им побудиле знатижељу. Ето вас скупа, па се лијепо разговарајте…
МУЛА И УЧЕНИК ИЗАЂУ.
ОСТАВШИ СА ЊИМ НАСАМО, ПОСЕТИОЦИ ГАЛЕРИЈЕ ПРЕТЕЋИ ОКРУЖУЈУ КАРАСА СА СВИХ СТРАНА. УКАЗУЈУ СЕ И ПЛАМИЧЦИ ПОЖАРА КОЈИ ЗАХВАТА ГАЛЕРИЈУ.
КАРАС СЕ УПЛАШЕНО ОСВРЋЕ И ВИЧЕ:
КАРАС: Не, није то моја изложба, него знате ви добро чија… Омерпашина!… Да, Омерпашина!… Нека је проклет дан када ме позвао Кукуљевић, матори прдеж, да одем тог зликовца насликати у Босну… И није ово никаква изложба, него лаж! Све је ово гнусна лаж и обмана, клопка у коју нас је Омерпаша намамио, а сада стоји негде са стране и смешка нам се… Да, смешка нам се и ужива! Јасно осјећам на себи тај погани поглед, враг да га носи… Ех, да ми је само још једанпут видјети га испред себе, овим рукама би задавио тај накот! Зубима би му ишчупао гркљан, а затим га ножем исјецкао на најситније комадиће! Комадић по комадић… комадић по комадић…
ПОСЕТИОЦИ СУ САСВИМ ОКРУЖИЛИ БЕСПОМОЋНОГ КАРАСА И ОН НЕСТАЈЕ У ГОМИЛИ, ДОК ГАЛЕРИЈУ ПОЛАКО ЗАХВАЋА ПОЖАР…
У ТОМ, МЕЂУТИМ, ЗАЧУЈЕ СЕ ЕНГЛЕСКИ САТ ИЗ ПАШИНОГ КОНАКА, КОЈИ ПОЧИЊЕ ГЛАСНО ДА ОДЗВАЊА.
УЛАЗИ ОМЕРПАША, У СВЕЧАНОЈ УНИФОРМИ И ОКИЋЕН ОРДЕЊЕМ. ПОПНЕ СЕ НА ПОСТОЉЕ, СЕДНЕ У СТОЛИЦУ И ЗАУЗИМА ПОЗУ ЗА ПОРТРЕТИСАЊЕ.
СВЕТЛА У ГАЛЕРИЈИ СЕ УГАСЕ И ОНА ПОТОНЕ У МРАК, ЗАЈЕДНО СА КАРАСОМ И СВИМ ПОСЕТИОЦИМА.
ПОШТО САТ ПРЕСТАНЕ ДА ОДЗВАЊА, ОМЕРПАША ПРОГОВОРИ:
ОМЕРПАША: Доста!
СВЕТЛА СЕ ПОНОВО УПАЛЕ И ПРЕД ОМЕРПАШОМ СЕ ВИШЕ НЕ НАЛАЗИ ГАЛЕРИЈА, ВЕЋ ПОНОВО ИМПРОВИЗОВАН АТЕЉЕ У КОНАКУ. ПРЕКО ПУТА ПАШЕ ЈЕ ШТАФЕЛАЈ СА ПЛАТНОМ ИЗА КОЈЕГ ЗГРАНУТО И У НЕВЕРИЦИ ПРОВИРУЈЕ ПРЕСТРАВЉЕНИ КАРАС.
ОМЕРПАША: Ово је све за данас… (УСТАЈЕ.) Једва некако, скроз сам утрнуо…
ОМЕРПАША СИЛАЗИ СА ПОСТОЉА И ПРЕСВЛАЧИ УНИФОРМУ.
У ТОМ, ПОШТО СЕ ПРИБЕРЕ ОД СТРАХА, КАРАС СЕ ОСМЕЛИ ДА УПИТА:
КАРАС: Ваша преузвишености… Хтио бих да упитам…
(ОМЕРПАША ЗАСТАНЕ.)
Опростите на знатижељи, али… када сте отишли у Цариград и били примљени на царев двор, ви испрва нисте били војник нити официр, зар не?
ОМЕРПАША: Да, тако је. Нисам био војник.
КАРАС: Него?
ОМЕРПАША: Учитељ.
КАРАС: Били сте учитељ?
ОМЕРПАША: Математике и цртања.
КАРАС: Цртања?… Кажете, цртања?… Моји професори су обично говорили да је геометрија само претходница слободног цртања и, разуме се, сликања… У неку руку, били смо колеге, зар не?
ОМЕРПАША: Вероватно да су ваши професори имали право… На жалост, пуно тога се заборави. Вријеме избрише сва сјећања… Али, нека се и изоштре. Само ако их се човјек сјети. Сјетити се, у томе је ствар.
КАРАС: А тај ваш ученик којега сте учили? Шта је са њим било?
ОМЕРПАША: Постао је султан. Абдул Меџид, син Махмуда Другог.
УЛАЗИ МУСТАЈБЕГ, ПЛАШЉИВО И СНИСХОДЉИВО. НАКАШЉЕ СЕ И ОМЕРПАША ГА ПРИМЕТИ:
ОМЕРПАША: Охо! Ево га наш Мустајбег! Откуда ти?… Шта, више ниси болестан?
МУСТАЈБЕГ: Нисам, Омере, какви.
ОМЕРПАША: А сушица? Како је са сушицом?
МУСТАЈБЕГ: Ма није то била сушица, него назеб, обичан назеб. Како дошло, тако и отишло… Него, хтео сам да те питам, Омере, ако ти не устребам док си одсутан…
ОМЕРПАША: Знам, знам, хтио би обићи сина у Цариград. Велики момак, прав и здрав. И ја бих да волио видјети, часна ријеч.
МУСТАЈБЕГ: Јесте, нисам га већ дуго видио. Па ко вели, кад већ путујем, можда би ти хтио…
ОМЕРПАША: И нешто поште да понесеш. Је л’ то хоћеш да питаш, имам ли неке поште за Стамбол?
МУСТАЈБЕГ: Да, јесте! Баш сам на то мислио, имаш ли што поште да понесем.
ОМЕРПАША: Али, не питаш ти за пошту, него за новце и пратњу за пут, јер си, ко и вазда, без пребијене паре у џепу… Нека ти буде. Породице оних отераних бегова и вајних ајана у Стамболу отпочели праву утакмицу против мене. Посвуда само клевећу и лажу, као да султан не види са које стране му прети опасност и не зна ко једини мисли о његовом добру.
ПОШТО СЕ ПРЕСВУКАО, ОМЕРПАША ПОЂЕ ДА ИЗАЂЕ СА МУСТАЈБЕГОМ, АЛИ МУ СЕ КАРАС ПОНОВО ОБРАТИ:
КАРАС: Ваша преузвишености…
(ОМЕРПАША ЗАСТАНЕ И ОСВРНЕ СЕ НА ЊЕГА.)
Ако сам добро разумио, ви некуда путујете?
ОМЕРПАША: Да, на жалост. Припремам поход на Црну Гору.
КАРАС: Значи, овдје вас неће бити дуго. Чак више месеци, претпостављам.
ОМЕРПАША: Ох, навраћаћу ја повремено, навраћаћу… Портрет моје кћери је, претпостављам, готов?
КАРАС: Да, још протекле седмице.
ОМЕРПАША: Онда, добро. Погледаћу га чим се вратим… А наш портрет, остане ли незавршен, моја је кривица. Идите кући ако сте се ужелели. Не морате се ни враћати. За свој посао сте већ плаћени.
ОМЕРПАША СЕ ЗАПУТИ ДА ИЗАЂЕ СА МУСТАЈБЕГОМ, АЛИ МУ СЕ КАРАС ПОНОВО ОБРАТИ:
КАРАС: Господине Латас…
(ОМЕРПАША ЗАСТАНЕ.)
Ако због нечега са мојим радом можда били незадовољни… Ја се испричавам… Дао сам све од себе, и уложио сав свој труд, вјерујте…
ОМЕРПАША: Ах, не… Ја сам задовољан. Веома задовољан. Ви и не сањате колико сте ми помогли… (РУКУЈЕ СА КАРАСОМ.) Auf Wiedersehen, Herr… (НЕ МОЖЕ ДА МУ СЕ СЕТИ ИМЕНА.) Auf Wiedersehen!
ОМЕРПАША ИЗАЂЕ СА МУСТАЈБЕГОМ.
ЗБУЊЕН, КАРАС ОСТАНЕ САМ И ЗАГЛЕДАН У НЕДОВРШЕН ОМЕРПАШИН ПОРТРЕТ.
У НАПАДУ БЕСА И НЕМОЋИ, ПОЧНЕ ДА ГА ЦЕПА И КОМАДА, СВЕ ДОК ГА НАЈПОСЛЕ СКРОЗ НЕ ИСЦЕПА И ПРЕТВОРИ У КОМАДИЋЕ.
*****
10
СЕОСКО ИМАЊЕ, ПОДНО ВЕЛЕБИТА.
ЗОРА.
УЛАЗИ СЕЉАК, КРИШОМ ДОЗИВАЈУЋИ ОКОЛО:
СЕЉАК: Мићо… Мићо… Мићо…
МИЋО ЛАТАС, ДВАДЕСЕТОГОДИШЊИ МЛАДИЋ У УНИФОРМИ АУСТРИЈСКОГ КАДЕТА, НАГЛО УСТАНЕ ИЗМЕЂУ ДВА КАМЕНА ГДЕ ЈЕ ПРЕНОЋИО.
МИЋО ЛАТАС: Ево ме, ту сам… (СЕЉАК МУ ПРИЛАЗИ.) Да ли ме ко тражио?
СЕЉАК: Није нико.
МИЋО ЛАТАС: Јеси ли донео опанке?
СЕЉАК: Ево, ево… (ДАЈЕ ВРЕЋУ МИЋИ.) Ту су ти одјећа, храна и све остало…
(МИЋО КОНТРОЛИШЕ САДРЖАЈ ВРЕЋЕ И ВАДИ ИЗ ЊЕ СТВАРИ.)
Пиштољ, нож, мало војничког двопека… Карта границе, кресиво и сведочанство о положеном испиту… Најбоље оцене, види се да вриједиш! Лијепо, лијепо, лијепо него шта! Момак храбар, а начитан и поштен! Постаће од тебе човјек!
МИЋО ЛАТАС: (ПОЦЕПА СВЕДОЧАНСТВО.) Тамо сведочанства не важе.
МИЋО СВЛАЧИ УНИФОРМУ И ЧИЗМЕ, И ОБЛАЧИ СЕЉАЧКО ОДЕЛО И ОПАНКЕ. СЕЉАК ЈЕ ЗБУЊЕН:
СЕЉАК: А да сачекаш до сутра? Спрема се невреме. До границе немаш се гдје склонити. Чим отпочне киша, планине се за тили час претворе у потоке и одроне.
МИЋО ЛАТАС: Нема за мене више ни сутра ни прекосутра, чико. До сада су видели да ме нема у гарнизону и већ су сигурно кренули у потеру… (ПРЕСВУЧЕН, УПРТИ ВРЕЋУ НА ЛЕЂА И УЗМЕ ЈЕДНУ ТОЉАГУ.) Ево, колико смо договорили… (ИСПЛАТИ СЕЉАКА СА ЧЕТИРИ ДУКАТА.)
СЕЉАК: Пази само да не залуташ. Запамти зорњачу. Њу запамти… (ПОКАЖЕ.) Тамо. Немој да је заборавиш.
МИЋО ЛАТАС: Нећу, чико. Никоме ништа ја нећу заборавити… И једнога дана, кад за то дође време, све ћу ја са себе спрати и осветити. (ИЗАЂЕ.)
К р а ј
|
