Пројекат Растко ЦМС

Body

Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

Чињеница да је жена та која рађа, доноси нов живот на свет и на тај начин представља извор плодности и непрестану гаранцију за продужетак људске врсте, одредила је, на архетипски начин, женину улогу и положај у свету. Ова, као и она друга чињеница даје људско одојче као најнемоћније биће у природи, неумитним везама упућено на потпуну зависност од мајке, која треба да представља извор осећања сигурности, заштите и љубави, створиле су од мајке божанство које су обожавали сви стари народи. Готово непрекидна способност жене да рађа, у току неколико деценија њеног биолошки репродуктивног периода, била је услов продужетка врсте, па су мушкарци још у најстаријим временима видели гаранцију свога опстанка у својим потомцима. Женске статуете из 27000. године пре наше ере, приказиване са упадљивим наглашавањем њених искључиво материнских карактеристика, значи великим дојкама и снажном, широком карлицом, служиле су једном од првих познатих култова магијских церемонијала - култу плодности. Таква је и позната Вилендорфска Венера из тзв. магдаленске културе, чијој је глави, као очевидно неважном детаљу, обраћена мала пажња.

Уметник овде није портретирао жену, него плодност. Матријархат је, између осталог, могао настати и као природна последица обожавања жене као бића које рађа.

Па и прво небеско тело које је на сличан начин обожавано и које је стављано током хиљада година у центар земаљских и ванземаљских збивања није било (као што би се у први мах могло очекивати) Сунце, већ Месец. У многим језицима реч која означава Месец и менструацију или је истоветна, или врло слична. Реч: менструација, значи месечева мена, менс је у ствари Месец. Прва божанства готово свих старих религија, са изузетком иранске, која је претходила персијској, узимала је женско биће као богињу-мајку која треба да има нераскидиве односе са Месецом. Појам богиње-мајке, како пише Жакета Хавкес, био је готово једнако универзалан, као што је био универзалан и сам религиозни потицај. „Да ли је она наслеђени лик људске психе или је лик створен заједничким искуством самога живота, о свему томе не можемо ни замислити да бисмо могли донети суд, али свакако се чини да је њен живот вечан. Њена снага расте и пада, каткада ју је истиснуо њен син или божански отац, али она живи у души човека било да је назива Нентинуга, Иштар, Хатор, Изис, Хера или Марија.“

Оно, међутим, што је наизглед парадоксално, а што ће имати далекосежне последице за људску психу, јесте чињеница даје ово женско, месечево божанство од самог свог почетка узимало двострук, потпуно супротан аспект. Да ли због тога што сам Месец у своме кружењу око Земље и ове заједно са њиме око Сунца доживљава различите фазе: од младог Месеца до пуног, са једном тамном фазом када се више не види, или због тога што је менструална крв била један од првих, уопште познатих табуа за човека - табу који је омогућио, обуздавањем анималне природе нагона у њему, читав каснији културни развој - жена, као представник месечевог култа носила је у себи једну светлу страну, била је даривалац живота и уводила мушкарце у његове тајне, и једну тамну и деструктивну образину која је прождирала, претила и од које је мушкарац доживљавао страх. Тако је, на пример, једна од најстаријих келтских богиња месеца Ану, доносила живот и снагу и у исто време прождирала људе. Овакав однос према жени, очевидно је имао пуно додирних тачака са човековим односом према природи, са којом се жена најчешће идентификује, а која заиста носи у себи двострук аспект живота и смрти, непрестаног давања и узимања.

Постоји, међутим, још један значајан фактор, овога пута психолошке природе, који чини жену и мајку, колико неопходном и незаменљивом у развоју детета, толико и опасном за овај развој. У оном одлучујућем моменту када дете почиње да развија у себи своје Ја, када почиње развој његове индивидуалности, његово окретање према свету, односно спољашњој средини, нека тамна, инертна, инстинктивна конзервативност мајке покушава да задржи овај развој даљим инсистирањем на „екстраутериној ембрионалној вези“ са њом. Она „мистична партиципација“ (израз који потиче од Леви-Брила), која се остварује у првој години детињег живота између њега и мајке, продужава са несвесним отпором мајке и даље, преносећи је са биолошког на психолошки терен. И тада управо почиње да се код детета јавља страх од мајке, од њене превелике и сада већ реметилачке потребе за заштитом. Отуд није случајно што се у бакама женско биће често појављује као змај кога херој мора да убије да би освојио принцезу, која није ништа друго него његово право Ја, његова самосталност и индивидуалност. Друга честа представа жене као вештице која гута децу, као у Ивици и Марици, има исто значење. Дубоког је, најзад, значења уобичајени ритуал у неких афричких племена, који у моменту пубертетске иницијације тражи од младог човека, често још дечка, да својим стопалом згази мајчин трбух, док мајка лежи на самом прагу своје куће из које он треба да изађе.

Не треба заборавити да је и мајка обично људско биће, оптерећено свима слабостима своје природе, бројним нерешеним личним конфликтима, који могу, када узму патолошке размере, да је већ од почетка спрече у пружању детету оног најосновнијег и у исто време најнеопходнијег осећања безбедности и сигурности. У таквим и сличним случајевима, које ћемо мало касније анализирати, дете се још од почетка боји мајке и ту бојазан може касније да прошири на жену уопште. Пошто сваки мушкарац, даље, већ и биолошки и физиолошки носи женски принцип у себи, своју Аниму, како би рекао Јунг, као што и свака жена носи мушки принцип, свога Анимуса, и како је сукоб и обрачунавање са овим супротним принципом у нама неизбежан и чак преко потребан, није тешко сагледати све негативне последице оваквог сусрета са супротним принципом, ако је већ од самог почетка тај сусрет био у реалности негативан.

Покушаћемо да укратко опишемо неке од ових патолошких ситуација које произлазе, с једне стране, од оног неизменљивог, архетипског положаја мајке, која својом тамном страном постаје у једном тренутку неизбежна, али и потребна кочница даљег индивидуалног развоја детета, кочница која треба да буде савладана, а с друге стране, од најразличитијих неусклађених односа у породици у којима очев принцип, принцип патријархата, није у повољном односу према мајци и жени. (Истини за вољу треба рећи да неки научници, међу њима и професор Коперс, сматрају застарелим Бахофенову теорију по којој је матријархат претходио патријархату.)

У једном таквом неусклађеном односу отац може да буде изразито слаба, пасивна и потчињена страна у породици, при чему детету недостаје довољно ауторитативне снаге мушкарца да би је могло, идентификацијом са оцем, примити у себе и изградити свој будући став. Отац, наравно, може уопште и да недостаје. У оваквом случају, мајка је та која преузима и улогу оца и својом наглашено мушкарачком и агресивном улогом привезује дете уз себе на такав начин да оно или и само временом постаје слабо и пасивно као отац, па касније бира и таквог брачног партнера од кога увек помало зазире, као што зазире и од мајке, или се развија у хомосексуалну јединку код које готово никад не изостаје известан страх од жене као такве.

У другом случају, када је отац изразито деспотска, „јака“ фигура у кући, при чему је мајка онда обично уплашена и поводљива, дете може да развије у себи уопште страх од патријархалног, мушког принципа, јачајући тако своје женске црте које потпомажу регресивној тенденцији у њему да остане непрестано везан уз мајку, која је, међутим, исто тако неспособна да му прибави сигурност. Ако дете ипак успе да савлада страх од оца, идентификујући се углавном са њим, онда су сви изгледи да ће и оно само постати временом тиранско и брутално, односећи се према жени као нижем бићу, као према своме робу, остајући на овај начин целог живота сувише: „мушко“ без довољно нежности и деликатности према животу. У сваком случају, и код оваквих сувише „мушких“ као и сувише „женских“ особа, свеједно коме полу припадали, јавља се страх, често као стални животни сапутник. Страх се увек јавља тамо где постоји празнина, где постоји претерано наглашавање само једног принципа (познати Horror vacui).

Мада смо у овом излагању описали само негативне аспекте породичне констелације која може да у детету роди страх од жене, чију нам бројност гарантује свакодневна психотерапеутска пракса, хтели смо да покажемо да тај страх има и једну универзалну, митску компоненту. Овим смо хтели не само да подстакнемо родитеље да уз помоћ педагога и психолога на време отклањају могуће последице неуједначених односа у породици већ и да покажемо да само целовитим, свесним прихватањем мајке и жене како у реалности тако и у своме сопственом несвесном може да се оствари зрела личност која ће радосно и стваралачки да прихвати живот, који није ништа друго него тамна и светла страна Јанусовог лица, келтска богиња Месеца Ану.