Пројекат Растко ЦМС

Body

---

Сажетак

Доктор Елси Инглис, легендарни единбуршки хирург, организатор специјалних болница за ратну службу – болница жена Шкотске, једна од највећих хероина Првог светског рата, била је највећи и најискренији пријатељ кога је Србија икад имала.

Посвећена Србима и жртвама које је подносио српски народ током 1915. године, одлази у Србију са четири болнице жена Шкотске формиране у Крагујевцу, Младеновцу, Лазаревцу и Ваљеву. Помагати Србима било је за њу осећање које би у нашим изворима могли означити као „заветну мисао“.

После заробљавања и репатријације у Британију, организује болницу ради санитетског обезбеђивања Српске добровољачке дивизије и на њеном челу одлази у Добруџу 1916. године.

Елси Инглис је дубоко несрећна због великих губитака који је претрпела добровољачка дивизија, али се за „болницу жена Шкотске и целокупно особље не могу рећи друге речи, осим речи пуних хвале за извршење задатака у току повлачења. „

Чврсто уверена да би поновно ангажовање Српске дивизије значило и њено жртвовање, самоиницијативно започиње да се лично ангажује за пребацивање дивизије на Солунски фронт, супротстављајући се тако Генералштабу руске војске, који у то време, јула 1917. године, планира да се дивизија поново упути на фронт у Румунију. Обраћа се тада британским војним ауторитетима да се ангажују у настојањима за пребацивање Српске дивизије на Солунски фронт.

Захваљујући заузимању др Инглис, из Британије је ускоро стигло наређење да Српска добровољачка дивизија напусти Русију преко Архангелска. Евакуација једног дела дивизије и пловидба до Њукастла у Енглеској, били су истовремено и дани агоније др Елси Инглис – издале су је све резерве енергије, коју је и дотле једва имала. Српско лекарско друштво, високо ценећи личност и дело легендарне жене-лекара, у оквиру програма „Србија не заборавља“, посветило је посебну пажњу успомени на др Елси Инглис, поводом деведесет година од њене смрти, именујући је првим хуманитарцем XX века.

Кључне речи: Српска добровољачка дивизија, Добруџа, Елси Инглис, човекољубље

---

Žarko Vuković i Vukašin Antić
WITH SERBS IN DOBRUDZA: COMMEMORATING 90TH ANNIVERSARY OF DR ELSIE INGLIS DEATH

Summary

Dr. Elsie Inglis, the legendary surgeon from Edinburgh, the founder of special hospitals for war service - the Scottish Women's Hospitals, one of the leading heroines in the World War 1, was the greatest and most devoted friend of Serbia ever.

She was so devoted to the Serbs and the sacrifices that the Serbian nation suffered during 1915 that she arrived in Serbia during the same year with four Scottish Women's Hospitals that were established in Kragujevac, Mladenovac, Lazarevac, and Valjevo. For Dr. Inglis, helping the Serbs was a matter of moral obligation or a sacred promise.

After her internment by the Germans and repatriation to Britain, Dr. Inglis formed a hospital for medical assistance to the Serbian Volunteers Division located in Dobruja, where she headed the hospital in 1916.

Elsi Inglis was deeply saddened by the immense losses suffered by the Serbian Volunteers Division, but there are no other words but the highest praise for the work carried out by the Scottish Women's Hospital and all its staff during the retreat.

When Dr Inglis became convinced that a further engagement of the Serbian Volunteers Division on the Eastern Front would be its sacrifice, she initiated a personal campaign to have the Serbian Volunteers Division transferred to the Balkans Front. Thus, she confronted the Russian Army General Headquarters, whose intention in July 1917 was to again send the Serbian Volunteers Division to the Romanian part of the Eastern Front. Dr. Inglis personally contacted the British Army HQ and urged them to have the Serbian Volunteers Division transferred to the Salonika Front.

Thanks to the personal efforts of Dr. Inglis, a demand arrived in Russia from Britain demanding that the Serbian Volunteers Division leave Russia via Archangelsk. The evacuation of the part of the Serbian Division by sea to Newcastle in England was, at the same time, a period of personal agony for Dr Elsie Inglis - her life energies finally depleted after years of strenuous work.

The Serbian Medical Society, in recognition of the high stature and the contribution of the renowned woman physician, has decided to nominate Dr Elsie Inglis as the first humanitarian of the 20th Century, within its program „Serbia does not forget“, and in particular at the time of the 90th Anniversary of her death, in order to preserve the memory of her in Serbia.

Key words: Serbian Volunteers Division, Dobruja, Elsie Inglis, philanthropy

---

УВОД

Када се јула месеца 1916. године српски посланик у Лондону М. Бошковић обратио др Елси Инглис са питањем да ли је Федерација жена Шкотске у могућности да оформи једну или више болница ради санитетског обезбеђења новоформиране Српске дивизије у Русији, овај позив она је прихватила као своју обавезу, посвећена Србима и жртвама српског народа које је подносио током 1915. године, док је боравила у Србији са четири болнице жена Шкотске – у Крагујевцу, Младеновцу, Лазаревцу и Ваљеву. Помагати Србима било је за њу осећање које би у нашим изворима могли означити као „заветну мисао“.

У то време, после репатријације из Србије, после окупације земље, неуморно је радила на припремању болница за српску војску на Солунском фронту, где се већ налазила тзв. „америчка јединица“ Болница жена Шкотске, тако означена јер је основана и опремљена новцем сакупљеним у Америци [1]. У припреми је била још једна болница.

После толико година, сви они који познају тадашње прилике, као и све оно што је за српски народ и Србију учинила у то време др Елси Инглис и данас се питају како је уопште било могуће да само један човек (овај пут жена), учини толико много дела човекољубља непревазиђена у историји човечанства. Српско лекарско друштво, високо ценећи личност и дело легендарне жене-лекара, у оквиру програма „Србија не заборавља“, посветило је посебну пажњу успомени др Елси Инглис, поводом деведесет година од њене смрти, именујући је првим хуманитарцем XX века.

У оквирима обележавања успомене на личност и дело др Елси Инглис израђена је Плакета са њеним ликом, на чијем ободу је на латинском исписано „In memoriam Elsi Inglis amicae Serborum ceratissimae“. Поред Плакете припремљена је и повеља СЛД на енглеском језику, у спомен савезничких медицинских мисија и лика др Елси Инглис, у којој се евоцирају дела човекољубља чланова мисија, лекара и медицинских сестара, који су дошли у Србију да помогну српском народу у време кад је подносио огромне жртве доследно извршавајући савезничке обавезе. Повеља и Плакета намењене су онима који су пружали подршку нашем Друштву у обележавању збивања заједничке историје и до сада су уручене амбасадору Велике Британије, господину Дејвиду Гауену и амбасадору Аустралије господину Џону Оливеру.

1916.

Захтев српског посланика Бошковића био је прихавћен од стране Комитета федерација жена Шкотске, а обавезу прикупљања новца, опремање и окупљање особља прихватила је и овог пута др Елси Инглис, сазнавши пре тога за велике потребе њених Срба у Русији, због чега одлучује да сама предводи болницу која креће на далеки пут.

Болница шкотских жена стиже у Одесу 21. септембра 1916. године. Тај дан био је можда најтужнији за др Инглис, како је то сама говорила. Сазнала је да је у међувремену Српска дивизија била „бачена“ на фронт, у центар велике битке из које су се Румуни повукли са левог, а Руси са десног крила, остављајући Србе да се сами боре 24 часа и то на два фронта, губећи своје војнике, тако да је број погинулих и рањених нарастао већ тада на више од 4.000 људи. О томе др Елси Инглис пише у часопису „English Women“ фебруара 1917: „Страшно је било кад су ови скрхани људи нагрнули у нашу болницу. Али је најжалосније било видети једног младог Србина, којег су унели на носилима. Придигла сам га да видим где му је рана, а он напола отвори очи и шапуташе: ’Србија, Србија!’ Затим, није више дошао к себи. Умро је на два-три сата касније, за Србију. И... тешко да је енглеским новинама и јављано шта се збивало у Добруџи. Пошли су у борбу, Српска дивизија, њих петнаест хиљада. Они су били у средини, Румуни с лева, Руси с десна. Румуни посусташе, те су се Срби 24 часа морали тући на два фронта. Изађоше из борбе, изгубивши 11.000 људи...“[2]

Болница се тако на самом почетку суочава са расулом на фронту после пораза што је у великој мери утицало на њен боравак и рад. Болница у целини, скупа са прикљученом транспортном колоном креће из Одесе и преко Черне Воде упућује се ка Меџидији. У Меџидији коначно се др Инглис среће са штабом дивизије и пуковником Хаџићем и доноси се одлука да болница развије у месту Булбул Мик прихватилиште за рањенике, који би се тада после примарне обраде рана упућивали у болницу у Меџидији, у касарни коју су руске војне власти ставиле на располагање. Рањеника је у то време било око хиљаду. Поред болнице налазила се и српска војна болница (Други српски лазарет), којој је тада болница жена Шкотске била формално прикључена.

Коначно постављена на ноге болница је практично почела са радом тек 3. октобра 1916. године. Првог дана рада, транспортна колона допремила је из превијалишта у Булбул Мику 102 тешка рањеника. Нажалост, није било све како треба на фронту и за болницу жена Шкотске наступају нове компликације, које истовремено погађају и болницу Црвеног крста Енглеске, под руководством др Чарлса Берија, која се налазила у близини. Дешавало се нешто неочекивано јер руске војне власти постепено ангажују све више капацитете болнице у Меџидији. Доктор Елси Инглис због тога оштро протестује наглашавајући да је болница жена Шкотске српска болница.

Стање на фронту се у исто време и даље погоршава због чега др Инглис проширује рад превијалишта у Булбул Мику, која се тада означава као Болница број 2. „Појавила се и колера и болница због опасности епидемије оснива и одељење за изолацију.“ [2]

Тако је потрајало све до 19. октобра када ситуација постаје све тежа – канонада топова све ближа је болници и 22. октобра почиње повлачење под најтежим околностима. У међувремену, како је записано, руске снаге и болнице су се повукле без икакве најаве. Болница са др Инглис остаје на цедилу – поред спасавања рањеника требало је сачувати санитетски материјал допремљен из Енглеске. У описима настале ситуације на дирљив начин дочарани су дисциплина и пожртвовање особља болнице жена Шкотске. Изречена је том приликом и оцена „да не постоји друга нација која се са невољама носи осмехујући се.“ [2]

Болница број 2 и Други лазарет Прве српске добровољачке дивизије једва успевају да збрину велики број рањеника у Булбул Мику. Наступа хаос, о чему лично извештава др Владимир Станојевић, казујући да се не зна како да се поступа. Ипак, повлачење тече без застоја.

На крају свега дошле су и похвале. Највише је цитирана она која је стигла из Адмиралитета Велике Британије. Генерал Живковић је изјавио да се за „болницу жена Шкотске и целокупно особље не могу рећи друге речи, осим речи пуних хвале за извршење задатака у току повлачења.“ [2]

1917.

Дезорганизација у руској војсци која се све више повећавала, имала је у то време утицаја на позицију Српске дивизије, у настојањима за њено коришћење у појединим војним операцијама. А то би, према општим оценама, и наших и енглеских војних стручњака, било поновно жртвовање дивизије за ратне циљеве других.

Докторка Инглис бележи у својим извештајима шта јој је тим поводом рекао генерал Живковић, командант Српског добровољачког корпуса у Русији: „Наши војници нису кукавице – они желе да се боре, али у свему томе осећам да би то било њихово поновно слање у сигурну смрт.“ [2]

Чврсто уверена у то и сама, да би поновно ангажовање Српске дивизије значило и њено жртвовање, самоиницијативно започиње да се лично ангажује за пребацивање дивизије на Солунски фронт, супротстављајући се тако Генералштабу руске војске, који у то време, јула 1917. године, планира да се дивизија поново упути на фронт у Румунију. Обраћа се тада британским војним ауторитетима да се ангажују у настојањима за пребацивање Српске дивизије, пошто, сами Срби нису имали могућности да утичу на одлуку о својој судбини. Зависили су у потпуности од британске владе и њених одлука у остварењу преласка на Солунски фронт. Преговарало се, али се Руси нису слагали са одласком Срба. Били су то дани напетости, све је зависило такорећи од случаја.

Докторка Инглис у тајности шаље своје поруке Министарству иностраних послова Британије обавештавајући да постоји наредба да се Српска дивизија упути на фронт у Румунији и да су изгледи за евакуацију дивизије преко Архангелска такорећи анулирани. Руске војне власти намеравају да се Српска дивизија што пре укључи у предвиђене борбе, што би значило, извештава др Инглис „право жртвовања целе дивизије.“ [2] Подсекретар у Форин офису Роберт Сесил одговорио је докторки Инглис да се „чини све што је могуће, али да се очекује одлука Ратног савета.“ [2] У то време Српска дивизија и болница жена Шкотске поново су заједно, једни пред других, а др Инглис изјављује поводом вести да се болница враћа у Енглеску „да се болница неће одвајати од Срба“[2], условљавајући, при томе, да ће се болница вратити у Енглеску „само онда ако се врати заједно са Србима.“[2]

Дуго очекивана наредба да се дивизија у току три дана спреми за евакуацију, ради укрцавања у Архангелску, коначно је стигла 28. септембра 1917. године. Предухитрена је тада била једна друга наредба која је одређивала останак дивизије на Црном мору.

Евакуација једног дела дивизије преко Архангелска и пловидба до Њукастла у Енглеској били су истовремено и дани агоније др Елси Инглис – издале су је све резерве енергије, коју је и дотле једва имала. Све време њеног ангажовања за спас Српске дивизије и њено упућивање на Солунски фронт, прећуткивала је своју болест и сваки могући спомен о болести, трпећи све време болове и тегобе за које је само она знала.

„Нико од присутних за све време пловидбе“, забележено је, „није од ње чуо ниједну жалбу, али је свима више од свега о правом стању ствари говорио њен изглед...“[2]

У изјавама и коментарима поводом њене смрти изражено је било уверење да народ „којем је овај велики и дивни живот био посвећен – треба за узврат да народу Шкотске укаже поштовање и вечну захвалност, за херојско жртвовање једне од племенитих (његових) кћери, чије ће дело и живот за вечна времена украшавати стране историје Шкотске...“[2]

Литература:

• Вуковић Ж.: Савезничке медицинске мисије у Србији 1915. Београд: Плато; 2004.
• Mc Laren ES. History of the Scottish Women’s Hospitals. London: Hodder and Stoughton; 1919.
• Vuković Ž. Povodom 70 godina od smrti dr Elsi Inglis. Arhiv za istoriju zdravstvene kulture Srbije 1987; 1-2(16):169-74.
• Lawrence M. The Serbian divisions in Russia, 1916-1917. London: Journal of contemporary history; 1971.
• Ђурић А. Ка победи. Београд: СКЗ; 1938.

DR. ELSIE INGLIS 1864-1917