Пројекат Растко ЦМС

Body

АПСТРАКТ: Политичка и друштвена раслојавања у Југославији тридесетих година XX века, борба за Пашићево наслеђе међу радикалима и сукоби групних и појединачних интереса, са често погубним последицама по заштиту националног интегритета, допринели су размирицама између водећих народних представника у Кључу и Крајини, др. Љутице Димитријевића и др. Радована Казимировића. Њихов сукоб евидентно је ослабио развојне шансе кладовског и неготинског дела Тимочке регије, нарушавајући политичку климу која би погодовала реализацији већих инвестиционих подухвата.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Политика, интерес, демократија, избори, Кладово, Тимочка регија

Кључ и Крајина као гранично подручје односно јак трговачки центар, после Првог светског рата чинили су значајне међаше у српским развојним плановима. На таласу националног препорода, међу стотинама студената отпослатих на иностране универзитете нашла се и неколицина мештана из ових крајева. Један од њих, Радован Казимировић рођен је у 14. јула 1882. године у Јабуковцу, од мајке Марије и оца Николе, дугогодишњег народног посланика, протојереја јабуковачког и намесника брзопаланачког. Гимназију је завршио у Неготину, богословију у Београду, богословски факултет у Кијеву, Русија, 1907. године и правни факултет у Тибингену, Немачка, 1911. године, где је одбранио и докторску тезу. Објавио је 15 књига и више од 500 чланака и расправа из области богословља, права, филозофије, књижевности и етнографије. У најзначајнија дела спадају: Das serbische Ehescheidungsrecht im Vergleich mit dem russischen und deutschen /докторска дисертација/, Данашње уређење Православне цркве, Црквено-правне расправе, Организација црквених судова на начин који ће по могућству бити једнообразан у целој Православној цркви и састав црквеног казненог поступка, Богословски факултет српског универзитета, Русија-Културна писма, Београдска Патријаршија, Папска непогрешивост и православље, Преглед Албума српских народних шара, Наше народне шаре, Молитвеник, О савременој религијској свести, Библија и наука, Максим Горки, и Чарање, гатање, врачање и прорицање у нашем народу- прилог испитивању тајанствених духовних појава (1). Одликован је: Академским знаком Кијевске академије, Албанском споменицом, Споменицом за рат за слободу и уједињење, Орденом Св. Саве Четвртог и Трећег реда, Златним крстом за заслуге Пољске Републике, Орденом Југословенске Круне Четвртог реда и Орденом за културне заслуге Другог реда Румунске Краљевине.

Његово име везује се за Сарајевски атентат и предмет је посебне расправе у тротомном делу „Уједињење или смрт, од Александра Обреновића краља Србије до Франца Фердинанда престолонаследника Аустро-Угарске“ др. Оскара Тартаље, у склопу поглавља „Слободни зидари и Сарајевски атентат“. Радован Казимировић више је пута помињан приликом суђења актерима убиства Франца Фердинанда. Тако је 17. октобра 1914. окривљени Чабриновић, на питање о вези са слободним зидарима, изјавио да осим Цигановића, Танкосића, Буковца, Ђуре Шарца и једног Танкосићевог пријатеља, који је уопште био некаква мистична личност, нико други није знао о припремама за атентат. Гаврило Принцип рекао је да се „та мистична личност“ зове Казимировић, као и следеће: „када је мени говорио Цигановић о тим слободним зидарима, онда је рекао да ће казати Воји Танкосићу и томе човјеку. Али ја сам га молио и одвраћао од тога да казује и да свако знаде, а онда је он одговорио да је то човјек сигуран. Ја сам рекао да нећу судјеловати ако ко други знаде, а он је поновио да је тај човјек сигуран и добар пријатељ и зове се Казимировић“ (2). На саслушању 19. октобра 1914. Чабриновић је Казимировића описао као старешину слободних зидара који је, чим су затражили оружје „обишао читав континент...био је у Пешти, Француској и Русији...Ја, кад год сам питао Цигановића што је с том ствари, он је казао: кад тај човјек дође“ (3) .

Београдска „Политика“ 1930. године пренела је Казимировићева сећања: „Свуда се прича како ме је пок. Танкосић послао у Париз, Москву и Пешту, да припремим све што је потребно за атентат, међутим ја Танкосића нисам ни познавао. Ја сам додуше познавао атентатора Гаврила Принципа, јер сам тада био суплент београдске гимназије, а пок. Гавра се спремаше да полаже гимназијске испите, али ја га нисам учио да убије аустријског престолонаследника. Све је то мистификација“ (4).

Друга значајна личност са ових простора, Љутица Димитријевић рођен је 1889. године у Николинцима, Сокобања. На медицинском факултету у Берну дипломирао је 1918. године. Већ 1922. године Шематизам Округа крајинског помиње га као среског лекара у Срезу брзопаланачком, да би 1924. године био истовремено и шеф санитетске управе Среза кључког и срески лекар Среза брзопаланачког (5).

У време велике корупционашке афере, у којој је главни актер био некадашња Пашићева узданица Велизар Јанковић, током 1924. године, дугогодишњи радикалски посланик из Кладова Урош Бркић у свом јавном наступу изрекао је опомену: „Нека зна г. Пашић да ћемо сви у нашем срезу пре бити за Турке, него за Велизара. Ја бих се стидео да будем кандидат под оваквом корупцијом“ (6). Тај наступ широм је отворио врата кандидовању млађаног Љутице Димитријевића на среској листи Велизара Јанковића, што је 8. фебруара 1925. године резултирало убедљивом победом радикала В. Јанковића под патронатом Народне радикалне странке у Округу крајинском са 12. 079 освојених од укупно 23. 140 датих гласова. Исто је важило за кладовски срез, с тим да је у месту Кладову 171 глас добила листа издвојених радикала Боривоја Лазаревића, 141 глас демократе Ђорђа Поповића, а тек 36 гласова припало је радикалима В. Јанковића (7). Кандидат издвојених радикала у Јабуковцу, др. Радован Казимировић добио је 50 гласова, знатно мање него његови опоненти из редова радикала В. Јанковића који су освојили 138 гласова, и далеко мање од кандидата Демократске странке који је освојио 617 гласова Јабуковчана (8). Победа Јанковићевих радикала у Oкругу крајинском ипак је била Пирова, утолико што је означила почетак губљења дотад неприкосновених позиција. Тако нешто дало се наслутити још приликом приговора на регуларност кандидовања и изборне кампање, о чему је јавност извештавао лист радикала Округа крајинског „Крајинац“. На тражење Драгише М. Стојадиновића да се одреди према Јанковићевим тврдњама да управо он инсистира на његовој кандидатури, Никола Пашић изјавио је да „Велизара Јанковића није препоручио нити би то урадио, а ако је овај провео кандидацију противно статутима, и ако има жалбе противу његове овакве кандидације, лично ће акта разгледати и неће му одобрити кандидацију“ (9).

На парламентарним изборима 11. септембра 1927. г, Љутица Димитријевић, као кандидат Кључког среза на листи Велизара Јанковића добио је 949 гласова или 23,4%, док је за демократе Ђорђа Поповића гласало 2. 179 људи или 53,38% бирача. Као главни разлози неуспеха углавном се наводе расколништво у Радикалној странци после Пашићеве смрти, али и разочарење бирача економском кризом у редовима сељаштва (10). Ни нови изборни закон није био погодан за политичке амбиције радикалске струје којој је припадао Љутица Димитријевић, те за нове изборе није предао неопходних 200 потписа подршке кандидатури, прописаних за среске кандидате на изборима одржаним 8. новембра 1931. године. Као главна тема пред изборе водила се полемика о месту изградње моста преко Дунава. Неготинске Крајинске новости од 1. фебруара 1931. на првој страни донеле су вест да ће почетком априла стручна комисија отпочети са снимањем и сондажом терена за подизање моста код Брзе Паланке. После избора, незадовољна група грађана Кладова упутила је бану моравске бановине апел „против самовоље“ др. Љутице Димитријевића, „затрованог партијским осветама који и данас вршља по нашој општини, а на његов предлог постављен је за председника општине г. Стева Пљачковић, само зато да г. Љутица и даље буде диригент, јер како Љутица каже, сви само аминују“. У потпису се налазе имена угледних грађана Кладова Јакова Лазаревића, бившег радикалског посланика Уроша Бркића, Љубомира Младеновића, Драгутина Штефића, Ђорђа Манзаловића, Раше Петровића, Николе Јанковића, Илије Маричевића, Сретена Живановића...

После убиства краља Александра 1934. г. и распуштања Скупштине, на изборима од 5. маја 1935. године, владина листа Богољуба Јевтића у Кључком срезу освојила је убедљиву победу, са укупно 4. 745 гласова, од чега је Љутица Димитријевић добио 2. 549 гласова а Ђорђе Поповић 2. 196. У брзопаланачком срезу владина листа добила је још више гласова, и то Владимир Казимировић 3. 026, а Стеван Васиљевић 1. 890. Одмах по изборима посланици са Јевтићеве листе прешли су у новоосновану странку- Југословенску радикалску заједницу, а др. Димитријевић, дотадашњи председник среског одбора Југословенске националне странке Богољуба Јевтића, постаo је председник кладовског месног одбора ЈРЗ Милана Стојадиновића. Убрзо Алекса-Аца Станојевић, шеф радикала, иступио је из владе, наводећи у обраћању присталицама 18. децембра 1935. године како је рад председника владе Милана Стојадиновића на организовању нове странке произвео забуну у народу, уносећи растројство у радикалске масе, уз тврдњу да његов начин вођења државних послова наилази на опште неодобравање и негодовање (11). За разлику од њега, Љутица Димитријевић и Радованов брат Владимир Казимировић били су лојални Стојадиновићу.

18. јануара 1936. године у Кладову је одржан велики народни збор, којем је наводно присуствовало 6000 људи, одакле је упућен апел Краљевском намесништву „и свим осталим меродавним факторима“ да се мост преко Дунава подигне код Кладова уместо код Брзе Паланке, као што је првобитно било предвиђено. Томе би следила изградња железничке линије Кладово-Прахово „која би имала особитог извозничког интереса, пролазећи кроз најпродуктивније делове овога краја- кроз цео Кључки и Брзопаланачки срез, а не преко само једног крајичка Брзопаланачког среза (12). Председник владе Милан Стојадиновић и министри саобраћаја краљевина Румуније и Југославије, усвојили су 18. септембра гледиште да ће се мост ипак градити код Кладова и Турн Северина. Том приликом утврђени су основни технички и финансијски модалитети реализације плана изградње, а следило је одобрење билатералне конвенције од стране двеју влада (13). У политички бурној 1936. години, не би ли убедили гласаче у исправност и благодети свога рада, прваци ЈРЗ издејствовали су публиковање пропагандног плаката са назнаком да је издат од „захвалних грађана среза Кључког“. У њему пише: „Рад нашег народног посланика др. Љутице Димитријевића за срез Кључки: Још пре светског рата појавила се како национална тако и државна потреба код надлежних фактора да се успостави веза- мостом између Краљевине Југославије и Краљевине Румуније. Народ среза Кључког примио је са највећим одушевљењем долазак на чело Краљевске Владе- Уваженог државника г. др. Милана Стојадиновића и уз то још нас је и срећа послужила да срез Кључки добије свог посланика др. Љутицу Ђ. Димитријевића, народног пријатеља и заштитника- Сав овај крај Вељкове Крајине гледао је у срећнију будућност и бољи напредак. За време владе др. Милана Стојадиновића као и за време посланичког мандата др. Љутице Димитријевића донета је одлука да се Краљевина Југославија и Краљевина Румунија вежу мостом између Кладова и Турн Северина. Народни посланик др. Љутица Димитријевић својим говорима у народној Скупштини, који су говори штампани преко јавности, заузимао се за подизање моста између Кладова и Турн Северина, да би Кључ Вељкове Крајине добио железничку пругу и тиме економски овај крај подигао. Нека је вечита захвалност претседнику Краљевске Владе г.др. Милану Стојадиновићу, Краљевској Влади и своме народном посланику др. Љутици Ђ. Димитријевићу“ (14).

25. септембра 1936. г. влада М. Стојадиновића обзнанила је Уредбу о ликвидацији земљорадничких дугова којом је отписала 50% потраживања државе према сељацима, али ни то није допринело изборном успеху листе ЈРЗ на подручју Кладова. Локални избори 27. септембра 1936. године донели су у Кладову победу кандидату Уједињене опозиције.

Узвраћајући на Димитријевићеву пропаганду о заслугама за одобрење изградње моста код Кладова, прваци Демократске странке, чији је члан М. Гуцић победио на изборима у овој варошици 1936. године, издали су летак са потписом трговца и индустријалца Глигорија Буртановића: „Пошто су извршени избори у општини Кладовској, листа г. Миленка Гуцића однела је велику победу, обзиром што је за листу г. Михајла Ђенића /ЈРЗ/ гласало сво чиновништво и поред тога било доведено шест бродова да гласају за г. Ђенића, али је ипак била победа оних људи који живе од свога зноја и умеју да цене рад искрених људи и трговаца. И ако су избори извршени у најбољем реду, нису опет били задовољни, већ је била поднета жалба за поништај избора, али правда увек остаје правда и дели своје праведно решење, те су избори оснажени да су извршени у најбољем реду, као што је и било. Губитак општинске управе у Кладову даје праву слику свима грађанима среза Кључког, да народни посланик г. др. Љутица Димитријевић није учинио никакве заслуге за место Кладово иако је провео 16 година у самом Кладову, јер за цео срез је место Кладово као кључ који важи за сва села, па се још на све стране хвали да мост Кладово- Турн Северин јесте његово дело, па нас све чуди како може да то каже, па чак стално шаље неке депеше о решењу моста, као да он лично решава, док међутим свако зна да наш Уважени Претседник Краљевске Владе др. Милан Стојадиновић, има свога пашенога г. Влајка Казимировића народног посланика за срез Јабуковац и пре би изашао у сусрет своме пашеногу, него г. Љутици Димитријевићу, али дневни лист „Време“ од 3. октобра јасно каже ' за Југославију је Циганаш/Брза Паланка место, за које она много показује интерес, издаци за мост који би био даље узводно од Циганаша, за Југославију се повећавају док се за Румунију смањују, међутим, мора се ипак узети у обзир жеља савезне државе'. Како се јасно види, заслуга за мост пре имам ја са г. Јаковом Лазаревићем, Јованом Јовановићем и још многи других, што се да видети из румунских новина, у којима је наша фотографија и наши говори одштампани, где смо ми уложили труда за мост, а не г. др. Љутица Димитријевић, који ни трунке заслуге нема. Нека каже г. Љутица Димитријевић, зашто смо ми неколико били достављени полицијској власти и били су саслушавани г. Петар Николић и Михајло Ђенић, услед чега стално идемо у Турн Северин.“ (15).

У жељи да измени слику кладовског краја, али и распрши сумње у своје способности, др. Димитријевић у писму Милану Стојадиновићу од 17. јуна 1937. године сугерише доношење одлуке о подизању зграде у којој би се сместила сва државна надлештва, повећању броја запослених у органима среског начелства, оснивању бановинске болнице „са хируршким и другим одељењима које изискују потребе овога краја“ и о стационирању једног батаљона војника у кладовском старом граду. Писмо је поред њега потписао још 51 грађанин Кладова (16).

29. маја 1938. године кампањи против др. Љутице Димитријевића придружује се Радован Казимировић пишући Милану Стојадиновићу: „Многоуважени господине Претседниче, мој велики добротворе, Др. Љутица Димитријевић, народни посланик среза Кључког досадио је нашем простом народу у Крајини својим нечувеним неделима... Мени често долазе људи и жале ми се, да је у срезу несносно стање и моле да доведу и депутацију најбољих људи из Кладова, који ће Вам изнети истину... Ја сам Вам увек истину говорио, те Вам јављам да је Љутица био перјаница Пере Живковића и Јефтића и да је једино нездравим политичким нашим приликама дошао за „народног“ посланика... Раније је као бански већник учинио такве ствари, да га је и П. Живковић најурио...Потребно је да се сруши. Он јавно прича како ћете га Ви узети за министра, како ће бити бан и т.д. О овоме су у кулоарима скупштинским и шале збијали... И Влајко, брат, ће Вам све о овоме причати...Народ жели да дође до Вас и тражи за будуће изборе другог, достојнијег кандидата“ Даље се у писму Радован Казимировић бави другим питањима, те шаљући исечак једног „немачког, зналачки написаног чланка из кога се види да се наша државна консолидација не може извести без конкордата, молим Вас да ме поставите за сенатора, јер мислим да би још одсада мудро и нечујно ваљало све припремити, да то питање скинемо с дневног реда. Ја бих Вам био као десна рука у овоме послу и нико се не би бунио. Био бих Вам до гроба најискренији сарадник и најблагодарнији... Примите уверење да Вас и цени и воли, Ваш Др. Радован Казимировић“ (17).

Изузев исказане потребе да Љутица Димитријевић изгуби солидне политичке позиције, почивајуће између осталог и на функцији председника административног одбора југословенског парламента, Радован Казимировић настојао је да се и посредништвом између супротстављених политичких опција, што више приближи Милану Стојадиновићу. 26. септембра 1938. године он га извештава о разговору са др. Лазаром Марковићем, вођеним тога лета у Сплиту: „Доћи ће време када ћемо, драги Лазо, сви бити у једном табору са др. Миланом Стојадиновићем. Нису нам Хрвати криви; већ смо ми криви, јер смо се поцепали, а они су сви на окуп...уђите са још једним из главног одбора у његову владу, ја бих кумовао и од срца бих се радовао“. Даље пише да му је 25. 9. 1938. године др. Марковић саопштио да су „над нашом земљом заиста мутни облаци и да велики државни интереси захтевају заједничку акцију свих наших конструктивних елемената у земљи, да ће свим силама радити да двоје из главног одбора /циља на њега и Мишу Трифуновића/ уђу у владу, радиће да томе приволи и Ацу Станојевића и вели како ће успети да увуче и Мачекове људе“. Зато Марковић тражи да му Стојадиновић издејствује аудијенцију код кнеза Павла (18).

Иницијатива је уродила плодом и Казимировић је по Стојадиновићевом налогу 13. 10. 1938. године посетио др. Марковића у његовом стану: „Реферисао сам му о нашем синоћњем разговору и он ме је нетремице слушао и заблагодарио на услузи коју сам и њему и земљи чинио...Вашу владу ће под извесним условима помоћи и снажно учврстити, али није питање о уласку његове личности у владу већ питање о стварању једне шире базе, што би за државу много корисније било од његове личности...стварање такве базе он жели у интересу земље, да помогне и кнеза Павла и владу под Вашим председништвом...Да није било интрига, вели, и да сте Ви разговарали с њим /и његовом групом/ данас би већ имали и др. Мачека у влади. Ви сте, вели, др. Мачека једном само посетили /и то више успут, у 'јегерском' оделу/ а он је с њим имао стотину састанака и да му душу скроз познаје. Он би Вам ту много помогао јер је, вели, већ натерао Мачека да се одрекне федерације и пристане на аутономију, коју би ми могли примити. Он Вас убедљиво моли да му израдите пријем код кнеза Павла. Он Вас моли да му верујете да ће код кнеза апсолутно бити за Вашу владу /уосталом он зна да би за неку његову нелојалност одмах дознали од кнеза/, али ако му не верујете, онда удесите да кнез и Вас позове на тај разговор. И ако су прилике после избора за 50% теже, он ће са своје стране све учинити, да са Вама заједно све спроведе и чуда почини. Саопштавајући Вам тачно његове мисли, ја сам стекао уверење да би, збиља, требало из Мачекове групације извући све Србе, који би несвесно ил за инат гласали за његову листу, која је врло непријатно примљена у редовима радикала из групе Аце Станојевића и Лазе Марковића. Јер, после избора Мачек би се пред Европом хвалио и гласовима наших несвесних Срба и тражио федерацију. Зато би требало изаћи у сусрет Лази Марковићу а за Вас је главно да Ви будете председник Владе и вођа не само ЈРЗ, већ и свих конструктивних политичких група, које ће током времена чинити центрум са којим ћете јако дуго владати“ (19).

Следећи Казимировићев корак било је утицање на Алексу-Ацу Станојевића, дугогодишњег радикалског првака, који се 1935. године био оштро супротставио Стојадиновићу напустивши његову владу, да потпомогне споразумевању М. Стојадиновића и В. Мачека. О томе он пише Стојадиновићу 21. 12. 1938. године: „Преко мог друга, који је најинтимнији пријатељ г.Аце Станојевића рекао сам, да би сада г. Аца, као пријатељ династије и земље /он је одиста 1905. године приликом крунисања, као претседник Народне Скупштине, принео круну у цркви пок. краљу Петру/ требао да приђе Вама и да нађе пут за сарадњу. Поменуо сам да би се томе сви конструктивни елементи у земљи обрадовали, јер би г. Аца затим послужио и као мост за Ваш споразум са др. Мачеком. Тај пријатељ је одмах отишао г. Аци и рекао ово. Он је поручио, да би Вам одиста помогао, јер је стање озбиљно. Рекао је, да Мачек неће сепаризацију, већ жели само уређење унутрашње у земљи. Г. Аца очекује да и Хрвати попусте и он ће свима силама радити да Вам помогне. Он би се радовао кад би се Ви с њим састали. Он Вас сматра као 'радикалско дете', па би био срећан, кад би га Ви 'као старца' посетили. Он би и др. Мачека склонио да попусти и с Вама склопи споразум“ (20).

Озбиљно стање које је Станојевић помињао односило се на нестабилност владе после избора одржаних 11. децембра 1938. године, када је владина листа са 54,09% освојених гласова добила 306 посланичких места, а уједињена опозиција на челу са Мачеком за 44,90% освојених гласова стекла је тек 67 посланика, односно 4,5 пута мање него Стојадиновићеви фаворити. Јаловост настојања Радована Казимировића за помирењем сукобљених струја испољена је у пуној мери падом са власти Милана Стојадиновића свега 47 дана после овог писма, 5. фебруара 1939. године. Тако је, уместо Казимировићевог „великог добротвора“, Драгиша Цветковић био у прилици да 26. 8. 1939. године са Хрватском сељачком странком утаначи формирање Бановине Хрватске, аутономне политичко-територијалне јединице Краљевине Југославије са значајним елементима државности и потпуном финансијском самосталношћу. Узвраћање пак Стојадиновићево за испољену приврженост Казимировићеву, по питању његових апела за уклањање др. Љутице Димитријевића из водећих политичких кругова, уродило је заинтересованошћу да, по његовој сугестији, прими делегацију са притужбама на др. Љутичин рад и кандидатуру за посланика.

Др. Димитријевић није неспреман чекао Казимировићеву акцију, већ 3. новембра 1938. године, на папиру са меморандумом Председника административног одбора Народне скупштине, председнику владе и министру иностраних послова Милану Стојадиновићу упућује депешу: „Господине Претседниче, сутра или прексутра доћи ће Вам неки учитељ Југовић, да га примите, кога народ није хтео ни за заменика народног посланика, а сада долази са једним опозиционарем Буртановић Глигоријем, који уопште нема никога за собом. Са њим долази исто тако један порезник Стаменковић који је пашеног учитеља, јер држе две рођене сестре, као и један дневничар Срескога суда неки Михаиловић. Ова четворица у цивилу, који су сва три државна чиновника, траже кандидацију. Они доносе собом и неке фалсификоване потписе сељака и претседника општине. Ове људе треба категорички одбити и ставити им до знања да се врате и доведу собом бар неке претседнике општина, када траже кандидацију. У Срезу кључком, сви су претседници општине радикали и чланови ЈРЗ. Наредити преко Банске Управе да извиди да ли су уопште ти људи држали какву конференцију, јер је уопште нису држали, док међутим подносе лажан извештај, да су одржали неку конференцију. Ја пристајем, ако се утврди да ово није тачно, да повучем конзеквенце за лажну доставу. Претседници општина Среза кључког сви су у Срезу бивши радикали, чланови ЈРЗ и претставници моје листе. Поступак ових државних чиновника треба осујетити и за лажну пријаву их доставити надлежној власти на одговорност.“ (21).

Резултати овог ривалства две значајне политичке фигуре са простора Кључа и Крајине нису донели измену листе кандидата ЈРЗ за јесење изборе, што се за кључку изборну јединицу испоставило правим потезом јер је Љутица Димитријевић, као Стојадиновићев кандидат, освојио 4. 050 гласова, преко седам пута више него што је то успело кандидату уједињене опозиције В. Мачека, Љубиши Милошевићу, са свега 592 гласа.

Очигледно је да су и Казимировић и Димитријевић све своје адуте стављали на карту мостова. Казимировић је експлицитно то изражавао видећи себе као креатора „моста споразумевању Стојадиновића и Мачека“ зарад опстанка владе ЈРЗ, а Димитријевићев највећи политички капитал била је Стојадиновићева одлука из 1936. године о релокацији позиције дунавског моста, са подручја среза Брзопаланачког, где је неприкосновени политички ауторитет био Радованов брат Владимир Казимировић /такође народни посланик ЈРЗ/, на подручје Среза кључког, код Кладова, у атару највећих изборних победа др. Димитријевића. Из понашања Милана Стојадиновића везано за питање изградње моста преко Дунава може се међутим закључити да су и Димитријевић и Казимировић имали строго лимитирану „политичку употребну вредност“ за тек епизодне роле у његовим настојањима да „југословенском броду обезбеди немачки ветар у леђа“. Оглушујући се о апеле владе Пољске за приступање реализацији идеје везивања Варшаве и Солуна железничким и друмским комуникацијама, пред претећом пошасти тоталитаризма, у склопу чега би било неопходно што пре изградити мост између Југославије и Румуније, Стојадиновић се још једном исказао као лојални промотер немачке политике на Балкану (22). Управо такви његови гестови давали су за право Немцима приметити: „Велика је улога Стојадиновићева што је први сагледао велику будућност Немачке и што је спољнополитичко кормило Југославије са беспримерном храброшћу и спретношћу заокренуо за 180 степени. Дужни смо да му то никад не заборавимо“ (23).

Радован Казимировић немачку окупацију Србије провео је као високи чиновник Министарства просвете у Недићевој влади, док је Љутица Димитријевић сво време службовао у Кладову као лекар, уживајући велики углед међу својим суграђанима, често помажући и спашавању опонената окупационог режима, како у својим мемоарима бележи Марко Милуновић (24). По окончању Другог светског рата Казимировић је предавач руског језика на Правном факултету у Београду. Окружни народноослободилачки одбор Зајечар 1945. године дао је следећу „ мобилизацијску карактеристику“ Казимировићевог ривала: „Љ. Димитријевић, приватни лекар, бивши народни посланик и перјаница Стојадиновићева и Цветковићева, који није способан, ни поверљив да замени мобилисаног др. Славка Пиштелића при НОО Команди места и да води болницу, тако да би био погодан за војну службу“ (25). Након првих послератних искушења постављен је за управника Дома народног здравља у Кладову и радио је „у државној служби“ све до своје 73. године. Данас се о делању ове две маркантне фигуре српске политичке сцене углавном мало говори, а оно по чему се највише памте јесу Казимировићев допринос прикупљању културног народног блага и развоју црквеног права, те Димитријевићев изузетни рад на очувању здравља становништва Кладова и много пута исказана хуманост.

Да је код двојице припадника српске елите било више слуха за сарадњу и развијенијег осећаја за заједнички интерес мештана Тимочке регије, њихов допринос превазилажењу великих развојних проблема био би засигурно значајнији. Но, и трагови којима су у националној културној и политичкој баштини обележили своје присуство, чине их достојним незаборава.

ЗАБЕЛЕШКЕ

1. У кратком животопису који је својеручно написао, после објављивања књиге Тајанствене појаве у нашем народу /“Чарање, гатање.../ из 1940. године, Казимировић наводи да је аутор „више од 500 чланака и расправа“, издвајајући као посебно значајне десет поименице наведених „оделитих књига“. Видети: Архив СиЦГ Београд, фонд бр. 37, фасц 65/386, јединица описа Казимировић Радован, 65-249. У свом делу „Чарање, гатање...“ , Београд 1940. г. на стр. 534 уз назнаку „од истог писца“ наводи се да је аутор „наштампао преко 400 разних есеја, чланака и расправа. Казимировић је уврштен међу знамените личности Неготина XIX века (?!) / Negotin I Krajina, Znamenite ličnosti XIX vek http://negotin.50webs.com/licnosti19/DrRadovanKazimirovic.html/, али у монографији родног му Јабуковца, аутора Тихомира Станојевића, из 1979. године, његовом делу су, од укупно 125 страница књиге, посвећена тек четири реда текста, исписаног најситнијим словима, у склопу „објашњења“, фуснота 3), с.122.
2. Владимир Дедијер, Сарајево 1914, Београд 1966. г, с.773-774.
3. Исто.
4. „Политика“ од 12. 10. 930. г. „Одговорност за светски рат...“ цитирано према Небојша Јовић, Енигма Јабуковчанина Казимировића, Тимочке новине Неготин.
5. Шематизам Округа крајинског 1839-1924, Неготин 2005. године, с. 399. и 408. Званично признање за хуманизам и прегалаштво у лечењу становништва Кладова и околине др. Љутици Димитријевићу Кладовљани су одали посвећујући му најлепше стране монографије Здравственог центра Кладово, Кладово 2004. г, приређивач Боривоје Мишић, с. 30-36, поглавље „Први пионир кладовског здравства“. Међутим још седамдесетих година протеклог столећа настојања да се овдашњој болници да име др. Љутице Димитријевића, етикетирана су од партијске врхушке као реакционарство, а један од најгласнијих заговорника таквог начина одавања почасти др. Димитријевићу, угледни кладовски хирург др. Светислав Јовановић, ново место под сунцем морао је потражити далеко од свог родног краја, наставивши успешну каријеру у Нишу; забележено по казивању Душана М. Ђенића, банкара из Кладова, од 31. 12. 1996. године.
6. Бранислав Глигоријевић, Кладово и околина између два светска рата, Неготин 1999. године, с. 97.
7. Исто, с. 97-99.
8. „Крајинац“, Неготин, цитирано према:Тихомир Станојевић, Јабуковац, Јабуковац 1979. г, с. 71-72.
9. „Крајинац“, орган радикала Округа крајинског, Неготин, од 2. јануара 1925. године, број 5, с. 1.
10. Бранислав Глигоријевић, исто, с. 101-103.
11. Исто, с. 112.
12. Архив СиЦГ Београд, фонд 37, фас. бр. 59, документ 61.
13. Архив СиЦГ Београд, фонд 334. фас. бр. 17, јед. описа бр. 17/44
14. Архив СиЦГ Београд, фонд 37, фас. бр. 59, документ 64.
15. Архив СиЦГ Београд, фонд 37, фас. бр. 59. јединица 59-63.
16. Архив СиЦГ Београд, фонд 37, фас. бр. 34, јединица 348, 54-154
17. Архив СиЦГ Београд, фонд 37, фас. 65/386, јединица 65-235,236. Милан Стојадиновић високо је ценио Владимира Казимировића, о чему сведочи његова белешка од 21. 4. 1940. г. да је „тешко погођен вешћу о смрти једног верног пријатеља, Владимира Казимировића, мужа моје свастике Сафо“- Милан Стојадиновић: „Ни рат ни пакт“, Ријека 1970, с. 607.
18. Архив СиЦГ Београд, фонд 37, фас. бр. 65/386, јединица 65-239-241
19. Архив СиЦГ Београд, фонд 37, фас. бр. 65/386, јединица 65-242
20. Архив СиЦГ Београд, фонд 37, фас. бр. 65/386, јединица 65-244
21. Архив СиЦГ Београд, фонд 37, фас. бр. 54, јед.348, 54-156
22. Детаљније: Ранко Јаковљевић, Сви ђердапски мостови, Кладово 2002, с.61-64.
23. Збирка докумената Југославија 1918/1988, ур. Бранко Петрановић и Момчило Зечевић, Београд 1988, с. 373-374.
24. Марко Милуновић, Са капетаном Нашом у Београду, приватно издање Стокхолм 1990. г, с. 21. и даље
25. Историјски архив Зајечар, Фонд ОНО фасцикла ХХХ, бр. 1555/2/1945; наведено према: Петар Паунковић, Лекари на подручју Тимочке крајине после Другог светског рата, „Развитак“ бр. 225-226, Зајечар 2006, с. 110.

РЕЗИМЕ

Овај рад бави се аспектима политичког ривалства две перјанице радикалске политике у Крајини и Кључу двадесетих и тридесетих година XX века, угледних Тимочана др. Радована Казимировића и др. Љутице Димитријевића. Кроз указивање на њихове несугласице у опредељењу за опцију развоја најпогоднију за кладовски и неготински крај, закључује се да њихови високи домети у националној култури, нису резултирали и успешним активирањем стратешких развојних праваца чије би рефлексије чиниле солиднију основу привредног и политичког препорода у Крајини и Кључу.