Пројекат Растко ЦМС

Body

АПСТРАКТ: Предмет овог рада су друштвена збивања на острву Ада Кале и у подунавским граничним регијама, од античких времена до његовог исељавања и потапања због изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап.

КЉУЧНЕ РЕЧИ: Острво, Дунав, рат, трговина, саобраћај, изградња. Србија, Мађарска, Аустрија, Румунија, Турска,

1. Имена, положај и далека прошлост

Saan, Ducepratum, Острвски град, Ата/Ада, Острво-тврђава, Ада Кале, Ada-i- Kebir, Оршавско острво, Нова Оршава, Каролина, називи су за острво које се, до 1971. године и потапања за потребе изградње хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап, простирало средином Дунава од 220. до 221, 6 км низводно од Београда, на 4 километара низводно од српске Текије и румунске Оршаве, 2 км низводно од ушћа Черне, 18 км узводно од Турну Северина и 15 км од Кладова. Позиција Аде Кале, како се у време дефинитивног урањања у дубине Дунава звало, а исписивало са Ada Kale, Ada Cale, Adakaleh, Ada Kaleh, Adacale, Ада Кале, Адакале, Адекале, омеђена је 950. и 952. километром дунавског пловног пута (1). Документом из 1738. године потврђено је било постојање острвца Sig /Сиџ/ „на којем нема зграда“, у непосредној близини најистуреније западне тачке великог острва (2). Средином XX столећа по целом ободу Аду Кале додиривао је пешчани спруд, најдужи уз западну границу, око 500 метара, где га је Дунав на крајњој тачки покривао воденим слојем дубоким 3 метра. Југозападно од острва била су три мања засебна подводна спруда, док се један, облика џиновске стопе, простирао уз његов југоисточни обод. Једини спруд изнад водене површине, дужине око 200 метара, лоциран је северозападно, издижући се изнад Дунава свега 25 сантиметара. Најближе тачке острва биле су удаљене 255 метара од румунске стране коју надвисује брег Алион и 315 метара од српске стране са обронцима Мироча. Готово медитеранска клима погодовала је добром прилагођавању неких егзотичних врста биљака, попут маслина, на острву дугом 1780 метара и широком између 400-500 метара које је, гледано из ваздуха, својим обликом између осталог подсећало на какву неман што је главу заронила у дунавске дубине. Отуда бројне легенде о митском боју јунака Новака и аждахе управо у ђердапској регији, као и прича да је баш ово острво постојбина маслине (3).

Постоје мишљења да је цар Трајан приликом Дачко-римског рата 101-102. године своје легије пребацио преко Дунава баш на месту где се налази Ада Кале, начинивши мост од мноштва чамаца, са острвом као средишњом потпором (4). Ако је теза тачна, приказ подухвата на Трајановом стубу у Риму чинио би најранију познату ликовну представу значајног дунавског острва. Најзначајнији археолошки репери у острвској регији су Трајанова табла 13 км узводно и Трајанов мост 22 км низводно од острва.

Преко пута Аде Кале, на 221, 4 км од Београда на српској страни налази се улаз у каналисани део пловног пута, због ђердапског стења изузетно значајног пункта за дунавску пловидбу, а 1400 метара дели крајњу тачку острва од почетка великог насипа-диге на истој речној обали. Феликс Каниц нам је оставио значајно сведочанство о античком градитељском генију: „Погрешно је, иако веома раширено, мишљење да се идеја о уклањању запрека које отежавају пловидбу кроз Гвоздену капију јавила тек у новије време, када је пара заменила тежак рад веслача. Истина је само то да је она у последњих неколико деценија прерасла у енергичан захтев, а на уклањање се у ствари мислило већ у време тамом мистике обавијене пловидбе Аргонаута и, поготово, у време Римљана, када је Трајан на својим походима у Дакију гледао како му огромне стеновите запреке, окружене хучним таласима и вртлозима, гутајући људе и бродове, заустављају моћну дунавску флоту. Ако је истина да је цар Трајан поводом тешког проблема регулације реке позвао у помоћ свога архитекта Аполодора из Дамаска, који се прославио великим мостом код Турну Северина – а све околности говоре да је тако било – онда је извесно да се велики математичар и војни градитељ са својом генијалношћу ангажовао на Гвозденој капији на тако изврстан начин да су његова решења на истом задатку прихватили и највиспренији хидротехничари нашег времена... Иако се данашњи канал, изграђен за савремено паробродство, не подудара у свим појединостима са својим античким узором, римски градитељи су при избору места, при одређивању полупречника и дужине лукова показали задивљујућу оштроумност“ (5).

Управо постојање пловидбеног канала указује на околност да је острво, својом позицијом од изузетног стратешког значаја за одбрану прилаза каналу, морало бити насељено током првог и другог века. Анализирајући Прокопијево набрајање тврђава на Дунаву, Владимир Кондић је изнео тезу да је на Ади Кале постојало римско утврђење Ducepratum или Ducis pratum, у употреби од четвртог до шестог века (6). Чињеница да је на острву приликом археолошких ископавања пронађено јако мало остатака римске културе правда се тиме што су каснији градитељи, нарочито Аустријанци, као и на другим местима, користили сав расположиви материјал античких грађевина за извођење фортификацијских радова, те да су врло темељно уклањали остатке других култура (7). Изузев Јустинијанових обновитељских подухвата на Дунавском лимесу током шестог века, вероватно је и присуство Константинових легија, о чему сведочи новчић датиран 306-307 године, као и новчићи исковани у његову славу, а пронађени у суседној Дијани, на српској обали (8). Како је познато, након ратова вођених на Дунаву, између 315. и 319. године овај владар помињан је са титулама Gothicus Maximus, Carpicus Maximus (9). Оно што је на острву преостало из римских времена гроф Луђи Фердинандо Марсиљи, почетком XVIII века описао је као „квадратно римско утврђење с округлим кулама на угловима и две изоловане античке куле“ (10).

Друго име из старијег раздобља, по писању румунских историчара Saan, могло би имати корена у једном од Зевсових атрибута, али и у другом називу за античку богињу Дијану. По овим божанствима су се могли звати римска насеобина Занес, али и мало острво Зан низводно од Аде Кале, према турском попису из 1741. године насељено искључиво хришћанима, који су истовремено били пописани и у харачком дефтеру на Ади Тимур Капија, низводно од Сипа (11). Нешто свежији историјски трагови упућују нас и на топоним Саина/Шаина крај села Манастирица као истородни назив са оним потоњег адакалског острва (12). На везе такве врсте указује посредно, чињеница да је Шаина, приликом турског пописа из 1741. године евидентирана одмах после думенџија са острва Зан (13). У раном средњем веку ђердапско поднебље, реон око реке Черне која се улива у Дунав са леве обале, преко пута острва, насељавало је словенско племе Северјани – Северини. Имајући у виду околност да постоји историјска веза са словенским живљем, изузев по насељавању Северина и по боравку на овим просторима черниговског кнеза Ростислава Михајловича, владара Мачве у својству зета краља Беле IV, и војевању против Данила Романовича, чији је син Лав такође био зет Беле IV, којом приликом је одсудну битку Данило однео на реци Сан код Јарослава 1250. године, могуће је да име острва Saan има словенске корене као и име реке Сан код Јарослава (14). Већ постоје тезе да оближњи Турну Северин дугује име племену Северина а Кладово старој словенској речи, што чини основанијом претпоставку о сродном пореклу назива ђердапског острва (15). Ово пак не искључује друге опције о корену назива проистичућег из неког старог прединдоверопског језика, или неког средства изражавања новијег датума. Таква реч постоји и у културама других народа који су имали додир са острвом, попут Турака или Јевреја.

Назив острва у турском језику има потпору у речи „sagan“ – тамносмеђа птица – ластавица или чиопа /Apus apus/, са белим грлом, која је феномен издржљивости, виталности, а станишта налази у незагађеним срединама, градећи гнезда у шупљинама дрвећа или пећина. У претхришћанској ери ова птица била је симбол живота после смрти и ускрснућа, у египатским погребним обредима представљала је наду у бољи загробни живот. Код античких Грка и Римљана сматрало се да се душе умрле деце настањују у телима ластавица. Тимочани имају обичај лечења психофизички заосталог детета изговарањем магијских речи, када га, пошто га је окупала, мајка благо протрља живом ластавицом изговарајући: „Ко ласта брз да будеш и из кревет’ да изиђеш“ (16). Та дружбеница небеских висина до данашњих дана важи за симбол физичке и духовне светлости. Један од могућих разлога датог тумачења порекла имена лежи у импресији изазиваној присуством на острву много већег броја птица но што је то уобичајено у другим срединама, вероватно зато јер је током дужег периода део острва утонуо у дунавску воду а селице столећима касније задржавају идентични „миграторски импулс“ и долазе управо на локацију чији је знатан део у међувремену нестао. Потпору тези о ластавици као извору имена острва даје и његов изглед посматран са висине. Оно неодољиво подсећа на труп птице која није раширила крила. Да ово место није једино у регији чији би назив могао бити везан за птицу, сведочи и пар десетина километара низводно ситуирана Острво Корбово, крај истоименог насеља на десној обали. Постоје веровања да је оно добило име по птици „corvus“ из рода гавранова, који је и једна историјска личност позната и по присуству на овим просторима – мађарски краљ Матија Хуњади – Корвин /1458-1490./, ставио у свој породични грб. Преовлађује мишљење да је он то учинио како би доказао везу са старом римском патрицијском породицом Валерија (17). Једно острво, потопљено услед изградње хидроенергетског и пловидбеног система на Ђердапу – Голубиње, на 33. км. узводно од Аде Кале као и два српска села – Мало и Велико Голубиње, али и нешто даље узводно тврђава и насеље Голубац /1040. км. пловног пута/, имена дугују голубу. Десетак километара западно од Кладова, изнад села Река, постоји потес Соколовица, а близу Аде Кале на српској страни је поток и земљишни потес Шаина, назив са могућим пореклом од турске/иранске речи за сокола. У атару Соколовице, поводом упада Хуна 441-447. године, склонило се становништво хришћанске архиепископије Аквис /Прахово/, које је изгледа у знатној мери упражњавало Боносову јерес. Наиме из римског Аквиса потиче велики број бронзаних фигуралних представа птица налик ластавици или голубу сломљених крила, постављених на штапићима који су се завршавали металним кругом и малим продужетком четвороугаоног пресека – симболом Боносове јереси, назване по епископу из друге половине IV века. Истоветни бронзани ранохришћански предмети пронађени су и у Кладову и на локалитету Равне на Дунаву, из чега се да закључити да је култ са птицом као хришћанским знаменом, вероватно почивајући на старијим религијским обредима, имао значајно упориште на ђердапском Подунављу, коме припада и Saan (18).

Посматрано кроз значења латинских речи, актуелна због присуства Римљана на острву почетком нове ере, даје се назрети основа имена острва у терминима „sanguis – крв, сила или „sanctе“ – свето. Како неки аутори сматрају, острво се пре нове ере називало Црвено односно Еритија, по кћери Ноћи и Атланта, јер је својом бојом подсећало на сусрет Сунца са смрћу у водама Запада. Острво је сматрано светим обзиром да је једно од могућих локација светог гаја трију Горгона, међу њима и Посејдонове милоснице Медузе (19).

Засад нема аргумената који би апсолутну предност дали неком од наведених схватања по питању порекла назива острва Saan. Томе знатно доприноси околност да се последњих столећа за острво користило искључиво турско име Ада Кале – „острво тврђава“, настало услед импресије утврђењем начињеним од стране аустријских владара, у чије се време називало, као и утврђење, Каролина.

2. Борбе за превласт на ђердапском Подунављу XIII-XVII век

У време владавине мађарског краља Андрије II /1205-1235./, његов син Бела, ожењен Маријом, кћери никејског цара Теодора I Ласкариса, пошто 1228. није успео да освоји Видин, створио је бановину са седиштем у Турну Северину, 1233. године основавши ту и доминиканску мисију црквеног реда браће проповедника (20). Тада је и Ада Кале потпало под мађарску управу. Већ у зиму 1241/1242. године монголске хорде прешле су залеђени Дунав и освојиле мађарске територије, у чију је неуспешну одбрану био укључен и северински бан Безеренбан /Базарабан/ (21). Након што су Мађари повратили власт, уследио је сукоб Беле IV и његовог сина Стефана V. Окончањем рата вођеног између 1263. и 1265. године, постигнут је споразум по којем је Стефан V постао владар јужних територија. Он је, ратујући на страни цара бугарског Константина Тиха 1266. г. заузео Видин, образујући Видинску бановину на Дунаву. Користећи се кризом царске власти у Бугарској, која је узела маха још 1246. а кулминирала после смрти Константина Асена 1277, када се распала на области моћних бољара, међу њима Дрмана и Куделина у Браничеву и Шишмана у Видину, српски краљ Милутин 1282. заузео је Велбужд и Земен, са делом Мраке. Пошто се оженио бугарском принцезом Аном 1284. г, Милутин је стабилизовао српско-бугарске односе. Пропашћу Браничевско-кучевске угарске бановине, коју су после 1274. освојили „бугарски бољари куманског порекла“ Дрман и Куделин, прилике у залеђу ђердапског Подунавља су након великих борби довеле на власт Милутина 1291. године, који је, освојивши Ждрело а Дрмана и Куделина протеравши из Браничева, област предао брату Драгутину (22). Милутин је убрзо стекао власт у видинском доњем Подунављу. Убирући плодове победе над татарским вазалом Шишманом, Милутин је владао Видином, односно имао га као вазални посед почев од 1293. до 1321. године. Десна обала Дунава у његовом најзначајнијем сектору, у то доба била је под влашћу Срба, с тим да је у једном периоду суверенства татарског кана Ногаја, од 1293. до 1299. српски владар био подређен Ногајевом ауторитету.

Мађарски краљ Карло Роберт I 1317. године успео је да овлада дунавским бастионима Београдом и Голупцем. Своју заинтересованост за средње и доње Подунавље Мађари су, између осталог, манифестовали пресељењем седишта Карла Роберта из Темишвара у Вишеград на Дунаву 1323. године. Из тога времена датирају Робертове отворене претензије на Влашку. Како „Историја Мађара“ наводи, „позивајући се на права Угарске на Куманију, Карло Роберт је од владара ове земље, куманског порекла, војводе Базараба, оснивача влашког војводства и његове прве династије, затражио да му се покори“ (23). Године 1326. влашки војвода, уздајући се у савезништво бугарског цара Михајла Шишмана одбио је да удовољи захтеву Мађара.

1330. године одиграла се велика битка између војске Карла Роберта и влашке војске код Посаде, где су Мађари претрпели стравичан пораз од Басарабе Првог – „Брђани су ухватили краљевску војску у клопку и уништили је, а Карло се спасао само захваљујући самопожртвовању свог дворског витеза Дежеа Хедерварија, који је заменио са краљем оклоп и погинуо уместо њега“ (24). Као резултат ове победе, територија Северинског баната, припојена је „брдском војводству“ (25).

Влашка је 1359. добила митрополију, а влашки северински банови настојали су да облашћу владају у духу православља. 1365. године, у време када је Видин освојио Лајош Први/ Лудовик Угарски, основавши Бугарску бановину где је поставио за управитеље браћу Бенедикта и Петра Химфија, румунски владар Владислав Влајку Вода омогућио је српском становништву да пребегне на леву страну Дунава. Ту, на левој обали реке, преко пута острва Saan, рођак кнеза Лазара Хребељановића, монах Никодим уз подршку Владислава Влајку Воде подигао је манастир Водица посвећен светом Антонију. Како сматра румунски митрополит Нестор Ворническу, „намера мађарског монарха била је да окупира и румунске територије северно од Дунава, што се могло правдати разлогом да је румунски војвода дао своју подршку прогнаном становништву са југа Дунава, па избор места где је требало саградити манастир није био случајан – Водица се градила када је Северин био одбранио од завојевача али му је и даље претила опасност; повољне прилике у Влашком војводству осигурале су битисање манастира на румунској територији, на планинском пределу у близини границе, непосредно крај тврђаве Северин, бедема западне румунске границе“ (26). После трогодишњих радова, манастир је освештао монах Никодим 1372. године (27).

Први већи радови на утврђивању острва тада још званог Saan поверени су 1371. г. од стране мађарског краља Лајоша I Бенедикту Химфију, једноме од управитеља 1365. г. настале Бугарске бановине, и њој додељених суседних банатских бановина (28). Ова мађарска војно-административна јединица потрајала је свега четири године, знатно краће него утврђење на дунавском острву. Године 1368. напали су је Владислав Влајку Вода и бугарски великаш Иван Шишман. У Видин су Мађари 1369. вратили на трон Ивана Срацимира, али као вазала мађарске круне. Након смрти Лајоша I 1382. престо је после великих династичких борби преузео син чешког цара Карла IV, Жигмунд Луксембуршки. За време његовог војевања у Босни Османлије су 1393. окупирале Бугарску, да би октобра 1394. прешли Дунав и напали Влашку. У боју код Ровина/Турну Магурел, Румунија, Османлијама помогнутим српским велможама Константином Дејановићем, Марком Краљевићем и деспотом Стефаном Лазаревићем, супротставили су се влашки војвода Мирча Храбри и Жигмунд Луксембуршки, уз помоћ Андријаша, брата Краљевића Марка.

Фируз бег, румелијски беглербег, војни старешина Бајазита I, окупирао је Аду Кале, истовремено са Видином и Оршавом, пошто је 17. јула 1393. дунавска Бугарска потпала под директну власт Турака (29). Српски деспот Стефан Лазаревић, након Тамерланове победе над Бајазитом код Анкаре 1402, заменивши турско вазалство угарским, постао је господар ђердапског острва, уједно штитећи српска села и манастире Водица и Тисман на левој страни велике реке (30). Иза ослобађања из Тамерлановог ропства Бајазитове милоснице а деспотове сестре Оливере 1403. године и њеног опоравка у манастиру Манастирица, у непосредној близини острва Saan, на десној обали Дунава, Стефан Лазаревић издао је даровну повељу за манастире Тисман и Водица /подигнуте од градитеља Манастирице, преподобног Никодима Тисманског, блиског рођака кнеза Лазара, преко пута острва на левој обали Дунава/. У њој се наводи да су ови манастири „у Влашкој земљи помоћу његовог блаженог родитеља/кнеза Лазара Хребељановића/ саздани“. У потпису стоји „Милошћу Божијом Господин свих Срба и Подунавља Деспот Стефан“ (31).

Након што је Жигмунд Луксембуршки поверио витезовима Тевтонског реда старање о безбедности Северинског града, ови су у извештају из 1430. године навели да на острву Saan живи 216 људи. (32). Следећи расположиви податак сведочи о окупацији острва од стране Радуа Гавруца, потпомогнутог османским завојевачима 1455. године (33). На историјској позорници кулминирају освајачке тежње Османлија, тако да половином XVI века Банат у претежном делу потпада под њихову власт, укључујући стратешки изузетно значајну регију Гвоздених врата, чију окосницу представља Ада Кале. Тек ће ослобођење Будима 1686. године довело је до усмеравања аустријских апсирација ка средишњем и доњем Подунављу. Отуда потичу и први обимни фортификацијски радови на адакалском острву, изведени 1689. под командом генерала Доната Хеслера, а први његов сународник који је одсудно придао значај острву за аустријске империјалне интересе био је генерал Федериго Ветерани (34).

Једна историјска епизода, обухваћена истраживањима Вука с. Караџића, могла би имати додирне тачке са овим острвом. Везано за збивања у аустријско турском рату 1688. године, када је да би приволео Србе за борбу на својој страни аустријски цар Леополд Први Ђорђу Бранковићу доделио племићку титулу, а овај врло брзо изиграо његова очекивања заговарајући стварање Илирске деспотовине, Вук помиње након што су „Немци тога лета освојили готово сву Српску земљу“: „На јесен врати се фелдмаршал Баденски Лудовик Вилхелм с војском од Видина у Ердељ на зимовник, и прешавши Тимок дође ка Кладову, и онде стане с војском док се начини мост преко Дунава /више Кладова на острву/. Тада Бранковић устане из Тисмана с људима својим, које је онамо био скупио, и дође према табору Немачком, да се састане с Баденским; и ту оставивши своју војску, с неколик освоји људи пређе Дунав, и дође у логор немачки. Но Баденски се учини болестан, и не прими га к себи, него се заустави у логору док се мост начини, а кад се мост сврши, пошаље га под стражом у Оршаву, и оданде у Сибињ, октобра 29. 1688. године“ (35). Ако Марсиљијев податак да је војска цара Леополда Првог искористила остатке Трајановог моста, десетак километара низводно од Кладова да би начинила прелаз на десну дунавску обалу у сврхе дејстава усмерених ка Видину упоредимо са Вуковим текстом, следи да се први односи на употребу моста низводно од Кладова, када је војска ишла ка Видину, док је у другом случају, приликом одласка у зимовник у Ердељу, аустријска војска начинила прелаз преко острва узводно од Кладова, онда постоји највећа вероватноћа да се други случај односи на прелаз преко Аде Кале (36). На то указује и одредница „кад се мост сврши пошаље га под стражом у Оршаву“ а Оршава је управо на другој страни моста, уколико се прихвати теза о његовој изградњи код Аде Кале. Најзад, како је раније већ објашњено, постоји теза да је у првим својим подухватима Трајан прешао Дунав, пре но што је импресивни мост низводно од Кладова изграђен, управо преко понтонског моста наслоњеног на Аду Кале.

3. Период аустријско-османских сукоба и изградње острва – XVIII век

Након Карловачког мира из 1699. године, острво је остало под управом Турака. Именовањем Ибрахим паше за команданта флоте Гвоздених врата 1716. године интензивирани су радови утврђивања острва, за шта је коришћена радна снага око 4000 Влаха, али већ 1717. године принц Еуген Савојски /1663-1736./ успео је да острво, скупа са суседном Оршавом стави под власт хабзбуршке круне (37). Пожаревачки мир 1718. г. створио је претпоставке озбиљнијег присуства Аустријанаца у регији на ђердапском делу Дунава. Како бележи Феликс Каниц већ 1717. г. гувернер генерал Клаудије Флоримонд фон Мерси почео је са изграђивањем острвског система утврђења „према плановима принца Еугена, на основу чега је настао један бастионирани четвороугаоник начињен по свим правилима одбрамбене тактике, с одговарајућим спољним утврђењима, и на српској обали 'Fort Elisabeth“ именован по аустријској царици, супрузи императора Светог Римског царства и краља Мађарске Карла VI (38). У време грађевинских радова начињен је плутајући мост који је повезивао острво са обалом, где је на обронцима брда Алион била смештена пећ за печење цигле, док је камен довожен бродовима и узиђиван у темеље (39). Каниц је записао: „До избијања поновног рата 1737. године учињено је много на појачању објеката, а на источном делу острва настала је мала колонија немачких занатлија и ситних трговаца. Као и сва аустријска војна здања оног времена, и ова су носила печат изразите сигурности, а нарочито је била чувена чврстина њихових казамата. Венац бастиона, ломљен са много углова, допире готово свуда до саме ивице острва“ (40). Централна унутрашња грађевина имала је четвороугаону форму, чији су углови били обезбеђени кулама за осматрање. Куле су носиле имена: Карол-Карло VI /цар/, Еуген /принц/, Мерси /гувернер Баната/ и Валис /Франц Паул фон. Генерал, Мерсијев наследник/; четири унутрашње капије на утврђењу именоване су, зависно од географског положаја као Српска, Београдска, Банатска и Видин капија, а постојало је и четири спољашњих капија у оквиру околних зидина, одговарајућих назначеним унутрашњим (41). Највероватније да је цео острвски систем утврђења а следствено томе и само острво добило име по императору Светог Римског царства и краљу Мађарске Карлу VI /1685-1740/. Зидови галерија и бастиона били су од цигле, имали су висину 5-6 метара и дебљину 1, 5-2 метра, а острво је имало касарну, болницу, цркву и један тунел испод Дунава према српској обали, који је водио до обалског утврђења Елизабетфорт, названог тако по аустријској царици, сазданог на основу наредбе генерала Хамилтона 1736. године (42).

Уследио је аустријско-турски ратни сукоб 1737-1739. године и катастрофални неуспеси Аустријанаца, прво у опсади Видина од стране маршала Кевенхилера, те порази код Брзе Паланке и Сипа (43). 11. новембра 1737. видински паша стигао је до Оршаве са 130 шајки и ту 9. 11. 1737. г. потопио царске једрењаке „Карл“ и „Елизабет“, наоружане са по 22 топа, а само је зима је спречила успех османске опсаде Оршаве (44).

Турски напади настављени су у пролеће 1738. године дејствима војске од 20.000 војника предвођене Амиакум пашом. Каниц запажа да захваљујући изврсно грађеним казаматима ни острвска тврђава коју је бранило 2000 људи, ни Елизабетфорт коју је држало 240 војника, нису били теже оштећени непријатељском ватром (45). Он сматра да је царска бирократија упропастила достигнућа принца Еугена па су знатан део турских опсадних трупа чинили огорчени влашки сељаци из планинских предела (46). Илеана Роман у својој монографији „Ада Кале“ указује да је у лето 1738. султан послао другу двојицу паша – свога сина Халил бега и Маврокордата са 10.000 бораца, од којих су 3000 били Власи, што је довело до опсаде адакалске тврђаве у периоду од 69 дана (47). Истовремено вођена је велика битка за оближњу Мехадију на румунској страни Дунава. Ту се 9. јула 1738. пред аустријским налетима предало 600 јаничара, а након тога једно влашко изасланство нуди извињење за неверност аустријском владару и изразе оданости круни. Налет свежих турских снага предвођених великим везиром резултирао је „племенитим надметањем у којем су са својим принцом и вођом, Аустријанци показали права чуда од храбрости и одбили непријатеља, избацивши му из строја 5.000 људи“ (48). То је био само тренутни бљесак царске силе између Мехадије и Оршаве јер већ 16. јула наређено је повлачење према Карансебешу.

Аустријски браниоци утврђења Каролина на Ади Кале-1200 бораца, под командом пуковника Керенберга, након вишедневних стравичних напада паљбом из 120 топова и 40 мезера, предали су се Османлијама уз услов слободног проласка за Београд; командант Елизабетфорта пружао је још неко време после тога отпор (49).

Глигорије Елезовић је у Цариграду, у библиотеци музеја Топкапу пронашао мапу са представљеним током борбе за Ада Кале 1738. г. Потом је наишао на текст Феври Куртоглуа, професора цариградског поморског лицеја, праћен цртежом са представом битке за Аду Кале (50). На оригиналу цртежа исписани су подаци релевантни за праћење распореда снага и борбених дејстава у лето 1738. године. Код паланке Текија била је распоређена Мирза пашина артиљерија, а на Дунаву испред Текије постројена је султанова флота. Насупрот њима, али на супротној обали, у правцу крајње узводне тачке Аде Кале постројене су „јединице јаничара, џебџехија и серденгечдија“. Свуд уоколо острва позиционирани су чамци. На брду Алион је метериз главног команданта-сераскера, а нешто низводно метериз Туз паше, такође на Алиону. Уз крајњу низводну тачку острва, на српској страни Дунава налазио се метериз валије Дијар Бекира Али паше, док је наспрам те формације, на румунској страни реке, према крајњој низводној тачки острва био метриз Мамалу зада (51). На острву су уочени: „табија са мазгалама/пушкарницама, привезани чамци, табија са два реда постројења за топове и један ред за мускетаре, пространи ров с једног краја на други, доле артиљеријска а горе постројења за пушке, двострука табија за топове и мускетаре, куће и зграде у унутрашњости града, башта, велика табија на страни према Фетх-и-Исламу, слагалиште муниције, елипсаста табија (52). Цртеж има и констатације: „Поменути град у свима табијама и на другим местима располагао је са 151 топом способним за дејство и са 24 бацача бомби који су за све време трајања опсаде дан и ноћ били у дејству. Од рта велике табије за мускетаре на поменутом острву, на београдској страни, па до врха велике троугле табије на фетисламској страни, у дужини од 2150 аршина, земљиште је на појединим местима неједнако. Исто тако ширина пола Дунава који тече од стране утврђења Шистаб ка поменутом острву је 520 аршина, а на страни према Оршави што тече друга половина Дунава, ширина је 425 аршина. По целој тој дужини су шарампови у којим је у размацима од по 10 аршина пободено коље, за које су ланцима привезани чамци“ (53).

Први градитељски подухват османских власти на острву било је подизање минарета и претварање зграде војне команде у џамију, а од 1739. године отпочиње ера стабилног турског присуства које ће трајати све до потапања острва приликом изградње хидроелектране Ђердап (54). То не значи да су острвљани били искључиво Османлије, о чему сведоче резултати пописа из 1741. године (55). У оквиру Фетисламског кадилука, евидентирани су порески обвезници „за варош Аде Оршава“, за Махалу Ференц, Махалу Аб, Махалу Путник и посебно наведене думенџије (56). У вароши Аде Оршаве – града на Ади кале означени су као порески обвезници: Недељко Мрзак, Михалча Алекса, Стојо Милко, Александар Барбу, Станчул Михалча, Тодо Петре, Димитрашко Живул, Јован Богиња, Крста Велко, Абрам бабалик, Постол Анкич, Стојко Добра, Нико Анкич, Димитре Нико, Џора Михајло, Стан Беган, Петре Младен-Вућа. У махали Ференц то су били: Ференц Фујко, Првул Бугарче, Јован Бабација, Првул Станија, Јанкул Преда, Петре Дијак, Никола Лино, Џорка Михај, Јован Кашуга, Барбул Барзика, Јанош Пава, Винтила терзија, Чорка дунђер, Јован Мрцојић, Џора Лападат, Илија Јанош, Бела Пичор, Никола биров, Симо Терзија, Глигора Олар, Јакоб Гинтуша, Велко Богдан, Драгота слабоуман, Јакоб Рогач, Радул Владић, Димитрије бостанџија, Преда бостанџија, Паун бостанџија, Станчул Газибара. Махала Путник имала је пореске обвезнике: Вућа Беган, Јанкул Баји, Василћо Коџаман, Јон Михај, Ника Крачун, Матеј Олар, Јован Драгул, Гроз Недеља, Смаду Илија, Гина дунђер, Џорђе Царан, Драгич Драгул, Никола мумџија, Никојица Недеља. Махала Аб имала је 19 таквих особа: Никола Станчул, Димитре Скитина, Деспот Врхчић, Јован Јанош, Џора Босиок, Владул Војила, Никола Војила, Петре Лижибуре, Владика Недеља, Јован Ћорицаш, Петре Хаћакаки, Пана Анџели, Гроз Белан, Вујомир Змајка, Петре Дуги, Прља Гуцин, Петрашко Велика, Џорђе Сурдул. Пописани као думенџије били су: Јован Угрин, Михул Војка, Рајин Сибин, Петре Михај, Јован Јеремија, Јован Драгич, Џора Смиљан, Курта Гита, Крста Мојсије, Сава поп, Никола биров, Петре Ивко, Џора Богић, Милој слабоуман, Крста Мојсије, Васил Ћелако, Преда Вуксан, Јован Дуги, Павел Крачу-Трна, Траиле Лука, Пана Јон, Андреј Тобош, Аритина Јеремија, Удра Олар, Павел Смиљар, Павел Белан, Јован слабоуман, Стојан слабоуман, Живан слабоуман, Првул слабоуман, Јаков слабоуман и Риста слабоуман (57).

Утврђење на адакалском острву било је толико јако да се испоставило готово неосвојивим и чак и за своје градитеље, Аустријанце у време инвазије септембра 1789. године. Тада је, захваљујући изванредној безбедносној структури фортификација, свега 800 људи успело да одоли нападима 18.000 аустријских војника, издржавши осмодневно бомбардовање са 27.000 пројектила (58). Тек у пролеће 1790. године Турци предвођени Мехмед Тарик/Тахир пашом предали су острво након вишемесечне блокаде (59). Актер дешавања Стојка из Хацега, у својим успоменама потврђује да се знатан број Срба борио на страни Аустријанаца, међу њима мајор Ракићевић, оберлајтнант Мита Атанасијевић, Ђорђе Павић, Димитрије Поповић, капетан Антоновић, мајор Маовац (60). Он сведочи да су крајем марта 1790. године високи аустријски официри Вартенслебен и Клерфи саопштили А. Маовцу да адакалски паша жели да се преда искључиво њему. Заједно са капетаном Дауном и тумачем Петросијем, Маовац је отишао на заказано место, ради преговора. „Када је дошао тамо, довикнули су да мајор Маовац позива Мустава агу и Исмаила Бошњака. Ови их поштено превезоше ораницом и уведоше их у тврђаву пред Тахир пашу“ (61). Они су у тврђави водили преговоре од 26. до 31. марта, када су Турци тврђаву предали а Маовац постављен за њеног команданта (62). Следујуће једногодишње присуство на острву, аустријска власт искористила је за претварање џамије у фрањевачки манастир (63). Већ након годину дана склопљен је Свиштовски мир, аустријске границе на оближњој реци Черни су успостављене за дуги низ година тако да је Оршава остала последњи бастион запада, док је Ада Кале предата Турцима.

4. Први српски устанак

У српској историји Ада Кале најчешће је помињано као место тренутног прибежишта, потом и страдања београдских дахија, поводом чије страховладе је и отпочео Први српски устанак. Детаљни опис збивања садржан је у писму Михаила Пејића, протопрезвитера земунског митрополиту Стевану Стратимировићу, од 1. августа 1804. године. Наводи се како су дахије „са 71 својих људи низ Дунав шајкама бекство предузели“, али да су од Пореча у Ада Кале стигли само са дванаесторо помагача. Када су острвљани јавили Реџеп аги за приспеће дахија, овај је предао Карађорђу писмо адресирано Ибрахим аги, старешини Аде Кале и Реџеп агином стрицу, да посече дахије, казавши вођи српских устаника да са десеторицом људи Реџеп агиних, „ради бољег веровања“ на острво оде Миленко Стојковић, „командант пожаревачке чете“ (64). „Тако је Миленко 25 јула у 6 сати приспео у Оршаву и писмо предао Ибрахиму. Тако одмах Ибрахим наредбу учини и 50 изабраних Турака одреди који ће с Миленком и његових 27 момака дахије потући. Кад је прошло 9 сати и дахије вечерале и истом се свукли и легли спавати, онда ови одређени полагано к конаку привуку се и уједанпут кроз пенџере у собу ватру проспу. Онда дахије скоче на оружје и 8 сати битку су држали не желећи живи предати се. А кад је ватра уједанпут престала, онда ударе наши јуриш на ону собу и секирама врата разбију и нађу Кучугалију и Аганлију и Мулу Јусуфа мртве, а Фочоглију још жива, али тешко рањена. Онда Фочоглија затражи воде да му се даде да се напије, па онда с њиме да раде шта хоће, на које молбе један Србин извади пиштољ те му у прса засу, а остали скочише те свима главе одсекоше. У овој бици погинуо је један Миленков најбољи момак и један Реџеп агин. После отидну на конак где су момци дахијски били и предложе да се предају. Они пак у почетку нису хтели, но једну ватру на Србље и Турке проспу; ови кад су видели да нема спаса предаду се и ови их све до једног посекоше. Ујутру кад је свануло дозову Циганина да главе одсечене од крви опере и после на мешину одере. Циганин уплашен прао главе, а кад опрао три и четврту тј. Аганлијину почео прати, несрећом упусти у Дунав... После сиромаху Циганину 500 батина по табанима ударе, сумњати је да ће жив остати. И потом оне три главе одеру, вуном напуне и у недељу у 6 сати ујутру у Београд Миленко донесе и код Реџеп аге, адакалског команданта предаду. Кад су пак главе однешене код везира биле, онда везир огрне овога Реџеп агу с бундом и његових седам момака изабраних такође огрне и бакшиш даде, а засада Србљем ништа није за знак храбрости дато“ (65).

Вук с. Караџић пишући биографију Миленка Стојковића даје нешто другачију представу дешавања, донекле подводљиву под данашњи појам „позитивна пропаганда“: „Кад дахије на свршетку лета 1804. године побегну из Београда у Адакале, Срби у договору са Бећир пашом пошаљу Миленка с 40-50 момака с препоруком од Реџепа на његовог стрица Ибрахима, који је био старешина у Адакалу, да побије дахије и главе да им донесе у Београд. На овоме путу Миленко кад дође у Текију од друштво своје онде сакрије а сам преобучен у просте влашке хаљине отиде у Адакале и преда Ибрахиму писмо Реџепово. Кад Ибрахим види шта му се пише, он каже Миленку да дође довече пошто се смркне, те ће му показати где дахије седе па онда нека чини с њима како зна. Кад Миленко увече дође с момцима и покаже му се кућа у којој су биле дахије, он удари на њих те их побије и главе им изодсеца и однесе у Београд /јамачно је ту Миленко задобио и новаца и других различитих скупоцених ствари/“ (66). Сима Милутиновић /1791-1848./ пишући „Равнодушје Турства“ позадину дешавања овако је описао: „Сада Гушанац по волењу своме/ Ухитрио дахије испустит/ Низ Дунаво, прав' у Адакале, / Одаклено пут им свуд отворен/.../ Срећом серпском и тог паше врла, / У свободу већ бив постављена, / Реџеп ага десио се туде, / Кога стриц је Ибрахиме знатни/ Адакалом и Кладовом владо, / ко намјесник султанина краја;/“ (67).

Регија Ђердапа почетком XIX века била је поприште борби одметнутог видинског великаша Пазван Оглуа, вођених око српске Текије против регуларних турских војних јединица. Страх и трепет на румунској обали био је одметник Бејтула ага (68). Упорна настојања Срба и Руса да освоје Кладово 1809-1810. године, кулминирала су у периоду август-септембар 1810. године. Три дана након страдања стотину бранилаца тврђаве у покушају да пробију опсаду 1. августа 1810, под окриљем лоших временских прилика једна лађа опскрбљена храном и муницијом, упутила се са Аде Кале ка турском утврђењу Фетислам/Кладово. Њену неуспешну мисију описао је Сима Милутиновић у спеву „Узеће Кладова“. Срби су успели гардама односно дрвеним стубовима „ток реци највећој Европе запречити. ораница да не могне проћи, камол' кораб са товаром знатним“ (69). Турска посада у Кладову предала се 14. септембра. Сада је на ђердапском Подунављу преостало само Ада Кале као османски бастион. У превирањима руско-турског рата 1810. године и Тудор Владимиреску, вођа влашких бораца учествовао је у заузимању острва (70). Борбе су водили и руска војска и српске јединице, које су опколиле Аду Кале „и са српске и са влашке стране“, али је оно већ 1812. године Букурештанским мировним уговором враћено Турској (71). У међувремену острво је, као уосталом и Кладово, умногоме изгубило на значају када је командант руске молдавске армије М. И. Кутузов издао наредбу да трговачки пут из Видина иде преко Калафата и Оршаве, мимоилазећи адакалску администрацију (72).

Управитељ Аде Кале Реџеп ага умногоме је угрожавао позиције устаника на српској обали Дунава организовањем хајдучких одреда који су вршили честе пљачке и убијања на територији под српском управом. Један од најистакнутијих његових најамника који су харали кладовским насељима био је хајдук Гица, чију је сестру Реџеп ага држао у свом харему (73). Зато је Карађорђе 13. новембра 1812. године издао заповест Совјету да кладовски војвода „пусти /српске/ ајдуке у ону страну, да затвори пут реџепу, и до самога града да харају и бију што /се/ може“, што је значило: пресећи Реџепове везе са значајним центрима османске моћи на Дунаву, али и са аустријским снабдевачима острва (74). На Гицину понуду да пређе на српску страну, Карађорђе је, мада 18. фебруара 1813. одбивши да директно преговара с њим, ипак почетком марта 1813. пристао на савезништво с њим, наредивши кладовском војводи да Гици допусти „гди хоће да седи“ (75). Гица је био одабрао Кладово јер је ту 1811. године оженио Јеленку, покрштену Туркињу из харема Миленка Стојковића, чија је мајка живела у Верчерови, на румунској страни Дунава преко пута Аде Кале (76). Ова жена изузетне лепоте деценију касније постаће највећа миљеница владара Србије Милоша Обреновића и мајка његовог сина Гаврила Обреновића (77).

Јула 1813. године проглашен је џихад против „српских неверника“, са налогом Махмуда Другог да се приступи њиховом уништавању и одвођењу у ропство – „Турци се као дивље звери баце на народ... плач и кукњава српског робља мешао се са узвицима срећних пљачкаша који су хитали да продају своју робу агентима најудаљенијих тржишта с робљем у Турској царевини“ (78).

Сукоб већих размера између Срба и Турака 1813. године одиграо се поводом војне интервенције адакалских јединица Реџеп аге на спречавању подунавских Срба да се са Аде Кале пребаце у унутрашњост земље. „Кад Турци Реџепови из Адакале први пут изађу у Кључ, да народу не даду бежати унутра у Србију, него да га враћају/у Адакале, и ту се побију с Вељковим братом Милутином“ (79). Биограф Хајдук Вељков, Константин Ненадовић описао је српско-турски сукоб: „Турци се Реџепови из Адакале, око 24. јуна прво покажу код Кладова, ударе на сељаке, који су своје имање и чељад у планине склањали, четири села оплене и у ропство у Адакалу поведу. Први се с њима брат Вељков Милутин побије, и разбије непријатеље, али им немогне отети свега робља и пљачке, јер их није могао својом коњицом јурити на све стране по брдима. Но одмах затим Срби се по налогу Карађорђа довољно освете Реџепу, запале му његово село Џавран/Џеврин?/ и све његово што се назвало, и што су докопали оплене и побију“ (80).

Са својом војском адакалски паша освојио је Кладово у ноћи 25/26. августа 1813, јер је поступајући противно Карађорђевој наредби да се Кладово брани по сваку цену, војвода кладовски Живко Константиновић „само са својим момцима и бећарима побегао ноћу из града и не казавши војницима, који после онде сви пропадну“, чему је следио стравичан покољ цивила и посаде укључујући и избеглице из шест околних села, склоњених под заштиту кладовског војводе (81). Како се сматра, кривицу за олаку предају сносио је и кладовски кнез Крачун Николајевић, чија је сестра била у харему Реџеп агином на Ади Кале, но он је из помоћ агину избегао смртну казну на коју је Живко Константиновић осуђен од стране Карађорђа у Београду, где је и стрељан септембра 1813, заједно са чланом кладовског магистрата Јосифом Петровићем (82). Сукоб Срба и Турака кулминирао је борбом код Неготина, где су Турцима у помоћ дошли „Реџеп из Адакале, и каравлашки кнез Караџа, и сам велики везир Рушид/Хуршид/ паша“ (83).

5. Адакалска управа над Кључем и Крајином 1813-1829.

О подели османске управе у следујућим временима Вук Караџић записао је у „Географско статистическом описанију Србије“ да су „Неготин и Кладово /мислећи на њихов висок степен аутономности/ били од прије за себе, па су од скора, од године 1813, потпали под Адакале, које је сад за себе као мали пашалук“ (84).

Један од најгорих корака учињен од стране „адакалске управе“ према српском живљу односио се на дестабилизацију институција хришћанске православне цркве. „Око године 1807. дође у Оршаву некакав грчки свештеник, и потужи се овдашњим трговцима, да нема с чим отићи даље, куд је пошао. Трговци му одма скупе нешто новца и даду; но он, место да иде куд је казивао да је пошао, отиде у Адакале к Реџепу, па изнајпре постаде код њега пандур, а по томе као буљубаша над пандурима, с којима је ишао по Влашкој те је војевао; а најпосле као настојник над соли, коју је Реџеп на лађама слао у Босну те продавао. Кад Реџеп 1813. године пође у Цариград, онда запита тога свештеника, шта ће да му учини, што га је служио; а он му одговори, да би желио бити у Београду владика. На то га Реџеп одма са својим препорукама оправи у Софију, те га онде завладиче; но будући, да је у том велики везир /Хуршид паша/ у Београду био поставио једног попа из Ниша, који му је за време српског рата Србима писао писма и тумачио, тако он дође у Србију као митрополит“ (85). Указујући да су насиља грчких владика, злогласних фанариота, који би „народ проклињали и турском силом упокоравали“, додијала српском народу, Радослав Грујић управо наводи „адакалски пример“ – „Реџеп ага поставио је за митрополита једног неваљалог грчког калуђера, сврзимантију, који је код њега у Ада кале био пандур и буљукбаша“ (86).

Амбиције владара Аде Кале, како се испоставило, премашивале су његове могућности па је не успевши да постане везир у Београдском пашалуку, погубљен од стране османских власти октобра 1814. године, после оптужби да је помагао Карађорђу у организацији Првог српског устанка (87).

С друге стране, по питању помоћи Србима у напорима да се заштите од напада у Видинском пашалуку, истицала су се браћа Реџеп агина Бећир ага и Сали ага, који су након братовљеве смрти одбијали предати Аду Кале новоименованом заповеднику Дервиш бегу, сину убијеног од стране дахија Мустафа паше београдског (88). Тако се десило да Реџепова браћа буду савезници Милоша Обреновића у Другом српском устанку 1815. г. у борбама против окрутног потурченог Србина Сулејман паше Скопљака, потомка бугојанског властелина Михаила. Маја 1815, по Милошевом налогу, један од вођа српских устаника Павле Цукић био је одређен да оде на Аду Кале „ са својим одељењем да ослободи опсађеног Бећир агу и да се једно одељење Срба остави у Ади под српским старешинама“ (89). Међутим, будући под опсадом Сулејман паше Скопљака, они нису успели задржати Аду Кале, између осталог и зато што се одустало од слања српске помоћи када је велика турска војска са Марашли пашом стигла до Мораве (90).

У том раздобљу на политичку сцену Србије закорачио је, баш са Аде Кале Грк из Јањине Георгиос Папаз-оглу, односно Ђорђе Поповић /Ћелеш/, особа од највећег поверења Милоша Обреновића. Михаило Гавриловић о њему пише: „Године 1814. био је у Влашкој, где му је некакав његов сународник дао своје свиње да их прода у Банату. Он то и учини али се с новцем не врати Грку него оде у Адакале. Године 1815. Реџепова браћа, притешњена султановом војском, пошаљу га као хришћанина – јер српски није знао говорити ништа – Србима да се договори да Милош с њима заједнички војује против султана. Како Ђ. Поповић види да ће се Милошеви преговори добро свршити с Турцима и да од заједничке акције неће бити ништа, он се не хтеде враћати у Адакале, где би био заробљен царском војском, него остане уз Милоша. Тако је научио мало српски и постао тумач, хазнадар, намесник у кнежеву конаку у Београду и био је главни Милошев посредник код везира“ (91). Бурна превирања 1815. године окончана су предајом Бећир аге и Сали аге Вели паши, Дервиш бег Мустафапашић унапређен је у пашу на Ади Кале а Сулејман паша Скопљак, дотадашњи везир Београдског пашалука, именован за везира у Босни (92).

Сара Карапанџић, удова бившег крајинског кнеза Михаила, марта месеца 1816. године у писму Вуку с. Катаџићу казује: „ У Ади остаде Дервиш бег, за Србе добро се чује али незнам докад ће“ (93). Њене лоше слутње обистиниле су се већ 1818. године. Дервиш бег постављен је за везира у Видину а „командант и високи чувар Ада Кале“ постао је Абдурахман паша. За време његове управе, јануара 1821. године избио је устанак у Влашкој, првобитно усмерен против домаћих велможа. Значајну улогу у побуни имао је бивши Реџеп агин саборац хајдук Гица. Водиле су се жестоке борбе против Турака у реону прекодунавских манастира Тисман. Руски извештај из тога периода гласи: „Један командант пандура по имену Гица, имајући под својим заповедништвом једно хиљаду људи, господар је у планинама среза Мехединци, и свакодневно налеће на Турке“ (94). Вест са терена потврдио је и информатор Милоша Обреновића Вуле Глигоријевић, „посредно преко своје жене срођен са Гицом“ – „Из Оршаве данас приспе трговац... и од њега новине неповољне разуме, да је Влашка сва под Турке пала... и да само Гица још са 1000 душа по планинама одржава се“ (95). Током борби Гицина жена Јеленка боравила је са његовом мајком у Верчерови, преко пута Аде Кале (96).

Абдурахман пашу је исте, 1821. године заменио на положају адакалског владара Абдул-Керим паша, будући да је његов претходник постао београдски везир (97). На захтев Милоша Обреновића, Јеленка јануара 1822. године одлази у његов престони Крагујевац „јер је овде потребна због обученија Петрије, кћери Господареве у женским пословима“ (98). Наредне године Милошева љубимица била је у тумач приликом посете књегиње Љубице Обреновић жени бившег адакалског Абдурахман паше, а сада везира београдског – „јер је знала језике њене, турски и влашки“ а већ након три године појављивала се у јавности као Милошева друга жена и мајка његовог сина Гаврила (99). На Божић 1826, када је напуштао Београд одлазећи за босанског везира, „да се Босанци доведу у ред“, Абдурахман је примио делегацију српских велможа од којих се растао у пријатељском тону, уз неизбежно помињање Ада Кале у контексту релација различитих османских нивоа управе; за његове владавине обезбеђена је фискална аутономност Србије и предуслови за њену коначну еманципацију од турске власти (100).

За Абдул Керимове владавине Адом Кале ионако окрњене крајинске и кључке аутономне повластице значајно у деградиране. Крајински кнез Ценча „сасвим Турцима подложан“, под патронатом Абдул-Керим паше увео је нове пореске обавезе, претходно известивши га „да је Крајина у намеренију са Сербијом против Турака устати“ (101). Један од новоустановљених намета односио се на таксе за винограде: „Хаџи Абул – Керим – Ариф паша, адакалски мухафиз, налаже овде овом бурунтијом фетисламском кадији, фетисламском војводи Сеифу-дин паши, неготинском војводи азнадару Сулејман аги, фетисламском бап-кнезу Николи, неготинском баш-кнезу Станоју, б. кнезу Ценчи и свој осталој раји и кнезовима у селима и варошима Окружја неготинског, да од сада па довека наплаћују од народа у име зиџирије и таксу за винограде по 52 паре. Написано 1238-1822“ (102). За разлику од статуса пре Првог српскопг устанка, Кључ и Крајина билу су у прилици да им управитеље-кнезове поставља и смењује адакалски паша, установљене су обавезе кулука и вучења лажа кроз Ђердап људском снагом, у сваком селу постављен је субаша.

1828/1829. године владар Аде Кале постао је син потурченог Србина Сулејман паше Скопљака, Осман паша, који је интензивирао репресалије против својих српских поданика у Кључу и Крајини. Окончање руско-турског рата и Једренски мир 1829 створили су Турској обавезу да Србији врати управу на територијама одузетим 1813. године, али то ће још пар следећих година остати празно слово на папиру (103). Хатишерифом од 3/16 августа 1830. Милош Обреновић потврђен је у достојанству баш-кнеза, који ће држати оружану силу потребну ради отклањања немира и нереда „и ради земаљске полиције“. Свим муслиманима, изузев припадницима гарнизона градова забрањено је да станују у Србији, а онима који имају непокретна имања остављен је једногодишњи рок да продају Србима.

Одмах након склапања руско-турског мира на Ади Кале је изграђено велико пристаниште и обновљене постојеће грађевине, што је створило услове за развој трговине (104). Реметилачки фактор међутим била су настојања управитеља острва да не прихвати одступање са позиције владара Кључем и Крајином. Насупрот томе, допуштао је трупама Узун Алије да из Кладова креће у акције пљачке околних села, чему су потпору чиниле његове постаје у Сипу и Текији (105). Како закључује Владимир Стојанчевић, правно окончање српско-турског спора у Кључу дефинитивно је наступило тек када су кнез Милош и адакалски паша добили службени извештај из Цариграда о обавези повлачења Османлија са копненог дела Кључа, изузев са тла кладовске тврђаве Фетислам (106). После спровођења те одлуке у дело, знатан број хришћана напустио је Аду кале и населио се у Кладову, између осталих: марвени трговац Маринко Думитру са синовима Илијом и Николом, занатлија Петар Костандин, са сином Димитријем, Димитрије Божиновић са братом Бошком и синовцем Томом Ђорђевићем, Њагул Петровић, Симо Костандиновић са пасторком Гицом, Јован Живковић, Димитрије Барбул (107). Све до 1833. године адакалски паша узимао је еу име десетка из Кључа и Крајине: 70.000 ока пшенице/1 ока=1, 28184 килограма/, 12.000 ока јечма, 15.000 ока кукуруза, 7.000 кг кљука за „безгосподарне винограде у Кључу“, пола оке меда по свакој трмки, 30.000 комада дрва, 6.000 ока ћумура, 300 кола сена са по 200 ока, 100 кола сламе; ти су намети толико осиромашили кладовски крај да је целисходније било населити друго подручје, а по претсанку репресалија вратити се и наставити привређивање (108).

6. Острво између Истока и Запада

Хатишерифом из новембра 1833 муслиманима је продужен рок за исељење из Србије на 5 година, али су најзад Кључ и Крајина враћени Србији. Наредне године Милош Обреновић наложио је истражне и грађевинске радове на чишћењу деонице дунавског пловног пута кроз Ђердап (109). Непуних месец дана касније са Аде Кале Стефан Стефановић, војни командант дунавско тимочки обавестио је српског књаза да је гроф Сечењи ступио у карантин а већ сутрадан потврђује му да су на острво пристигла његова писма за Осман пашу и грофа Сечењија (110). Сечењи је 1833. године био именован за комесара регулационих радова на доњем Дунаву и под његовим надзором октобра 1834. био је сачињен план за регулацију Гвоздених врата, у адакалској регији. Такве мађарско-аустријске активности диктирало је увођење пароброда у дунавску пловидбу. Тиме су перспективе аустријско турске трговине добијале нову димензију, што Милошевој пажњи није промакло те је настојао да колико год је то могуће, чак и опструкцијом извођења грађевинских активности на Ђердапу, обезбеди Србији ауторитативније позиције (111). Иштван Сечењи /1791-1860/, мађарски познати политичар-реформатор, теоретичар и писац у низу политичких есеја публикованих између 1830. и 1833. године износио је конкретне предлоге за успешне одговоре аустријског и мађарског друштва изазовима модернизације. Један од његових најважнијих пројеката било је управо олакшавање услова пловидбе доњим Дунавом, до Црног мора, за та је овладавање ђердапским препрекама код Аде Кале било круцијални захват. Његов боравак на Ади Кале резултирао је изградњом Сечењијевог друма на левој дунавској обали, а његовом иницијативом уведен је паробродски саобраћај на Дунаву. Упамћен је и као вођа десног, умереног крила реформистичког покрета у Мађарској и ривал присталице радикалних промена Лајоша Кошута.

Милошева урођена склоност за превазилажењем политичких проблема без примене оружане силе, допринела је и његовом одласку на подворење султану у Цариград средином 1835. године. На том путу пароброд са српским кнезом и шездесеточланом свитом 20 јула/2. августа 1835. пристао је у адакалском пристаништу. „Ту је кнеза Милоша и његову пратњу дочекао заповедник Адакалеа Осман паша а дошао је и командант Оршаве мајор Миленковић са неколико официра. При уласку у град гости су дочекани и поздрављени почасним плотунима из осамнаест топова. Истога дана наставили су пут Дунавом“ забележио је учесник похода Сима Милутиновић Сарајлија (112). Истоком је још увек владао привид стабилности Отоманске империје, на чијим таласима је успешно пливао, ослоњен на међународну трговину, привредни живот адакалског острва.

На обалама горњег Дунава четрдесетих година политички сукоб Иштвана Сечењија и Лајоша Кошута заоштрио се до драматичних размера. Кошутови захтеви за самоуправом Угарске у оквиру Хабзбуршке монархије, позиви на бојкот робе из других крајева царства довели су мађарско друштво до револуционарних дешавања 1848 почев од 15. марта 1848. године. Краткотрајна Кошутова победа окончана је коначним поразом мађарске ослободилачке војске код Темишвара 9. августа 1849. године, када су здружена дејства аустријске и руске царске војске довела до његове абдикације и одласка у Турску. Први део његовог егзила одвијао се на острву Аде Кале, почев од 25. августа 1849. године. „На острву је Кошут дочекан краљевски, одакле га је до Видина испратило људство Адакаљанина Мустафе“ (113).

Нова српска администрација посвећивала је знатну пажњу рубним пределима земље, тако да је окружни лекар Андрија П. Ивановић у „Описанију Окружија крајинског“ публикованом 1853. године забележио податке о острву: „Ниже Текије у дунавском острву између Србије и Баната налази се древна тврдиња Адакале звана, са 120 кућа и 112 фамилија турских; овде живи и 45 хришћана. Ова тврдиња има војника 312, над којима је заповедник Миралај. Овде живи један кадија и Турци имају своју џамију. Под овај град спада и кастел, спроћу истог на обали српској лежећа тврдињица са стражом турском, која сваки дан по заоду сунца своје капије затвара“ (114).

Окружни начелник Кључки Илија Пчелар само четири године касније, 1857. објавио је нове податке о стању Аде Кале: „Ниже Текије у растојању ¾ сата на самој окуки и средини Дунава између Србије, Цесарије и Влашке лежи одвећ јако и вешто сазидан у острву град Адакале, иначе у картама позната „Neu Orsova“ са 135 кућа и 485 Турака, међу којима живе и око 30 душа хришћана. У овом граду постоји турски гарнизон од 500 војника, над којим је заповедник миралај. Турци у том граду имају џамију своју и једног кадију. Овај су град Аустријанци чудесно са млогим лагумима и сводовима подземним сазидали и нужним кулама и околним градићима снабдели, и по свршетку Турцима уговором без икакве битке предали. Овај град откако је у турске руке допао, нико га до данас освојио није. Под овај град спада и кастел „Fort Elisabeth“ спроћу истог адакалског града на обали срспкој, такође художествено од Немаца сазидана тврдиња са чрезвичајном високом стражарском кулом. Град се Кастел сваки дан по заоду сунца затвара и путницима велике неугодности, а трговцима знатне препоне причињава, јер се туда ноћу ни сувим ни водом проћи не може. У граду кастелу и у најновије време многи су српски житељи своју погибељ и гроб у Дунаву нашли. Оваквих жалосних примера много имаде. Сва три у овом срезу постојећа града зависе од валије видинскога“ (115).

Начин путовања кроз Кастел/ Елизабетфорт/ 1860. године сликовито је описао Феликс Каниц: „Када сам се 26. јула возио кроз терасасту тврђаву Елизабетфорт, ми смо хитали јер је пут који се одвајао код Кашајне реке да би се заобишла турска рампа на обали био, додуше, започет али не и довршен. Пред сам сунчев залазак стигао сам пред тврђаву која припада Адакалеу, чије су се рампе и капије, чим одјекне први позив мујезина на вечерњу молитву, беспоговорно затварале. Путник који је случајно закаснио могао је само под ведрим небом да очекује час кад ће мујезинов позив на молитву најавити следећи дан“ (116)

Политичку конфигурацију снага у регији Аде Кала знатно је изменио пристанак султанов, на наговор Француске, на уједињење Румуније 1861. године. Преосталим хришћанским земљама под отоманским скиптром преостале су мукотрпне борбе за коначну еманципацију. У првим годинама свог постојања Румунија је значајно допринела наоружавању српске војске допуштајући транзит руског оружја уа Србе кроз своју територију. Решење српско-турског спора мирним путем уследило је 1867. године, када је шест турских тврђава, међу њима кладовски Фетислам предато на управу Србима а Кастел/ бивши Елизабетфорт/ преко пута Аде Кале, њен вековни припадак, сходно постигнутом договору Турака и Срба сравњен је са земљом (117).

Током српско-турског ратног сукоба 1876. године, поводом протеста Аустро-Угарске везано за опасност запречења пловидбе Дунавом, српска влада издала је наредбу 19. јуна да се не предузимају офанзивна оружана дејства на Дунаву. Како закључује Владимир Јовановић, „није било ни у нашем интересу да се борба Дунавом развија, јер би Турци својом дунавском флотилом могли бомбардовати целу нашу дунавску обалу од Радујевца до Ђердапа, докле би ми могли само на Адакале нападати“ (118).

1878. године, на основу одредаба Берлинског уговора, управу над Адом Кале преузела је Аустро-Угарска. Једна од последњих Каницових импресија овим острвом гласи: „Усред величанствене реке појавише се светли бастиони Адакалеа, од 1878. мађарског утврђеног острва, чиј ису се рефлекси преламали у тамном огледалу воде, а оштре контуре беле сахат-куле и минарета дивно су се оцртавале на високим брдима која су овде с обе стране оивичавала реку. Појединачне светле тачке на другој страни одавале су карауле са којих је Аустрија, независно од политичких мотива, хтела да спречи кријумчарење соли и дувана, у које су се њени српски суседи радо упуштали. Једва чујно су допирали гласови турских стражара који су се смењивали, над целим пределом су завладали величанствени мир и тишина, а у душу је почела да се увлачи меланхолија. Сав живот као да се угасио. Само на уском појасу земље који је представљао мађарско-румунску границу поигравао је пламен стражарске ватре пред караулом, поред које је у оријенталном стилу саграђена капела обележавала место где је после катастрофе код Вилагоша, од 24. августа 1849, у земљи почивала највећа драгоценост Мађарске, да би о Госпођину дне 1853. заблистала новим сјајем“ (119). На крају Каниц износи: „Изузев неколико првобитно аустријских касарни, управних зграда и цркве претворене у џамију, насеље је остављало прилично бедан утисак“ (120).

Крај XIX века карактерисале су солидне пословне везе острвљана и српских партнера са десне дунавске обале. Један од најуноснијих послова био је улов крупне рибе из рода Моруне, надалеко познате по квалитетном месу и икри од које се справљао чувени „Кладовски кавијар“  – деценијама део понуде најугледнијих ресторана у земљама европског запада. Низ риболовних вирова у Ђердапској регији био је прави мајдан за улов морских немани, неретко тешких и више од 500 кг. У срезу Кључком најзначајнији вирови били су Вршка и Косовица у сипском атару, вир од реке Кашајне до Кастела/Елизабетфорт и вир Џеврин у текијском атару. Џеврински вир, сопственика Општине Текијске био је по основу закупа предат Фазлији Садику са Аде Кале ради привредне експлоатације, за чије је наследнике државна комисија Краљевине Србије 10. 8. 1895. г, утврдила да трпе штету у износу од 4.000 динара, а сам власник Текија 34.000 динара, све услед погоршаних услова експлоатације узрокованих радовима на изградњи Сипског пловидбеног канала (121).

Острво после Првог светског рата враћено Румунији, насељено претежно Турцима, деценијама је било права мала оријентална оаза у срцу Европе. У новијој српској историји остало је упамћено као место са кога је једна немачка борбена група извршила десант на њене обале у реону стратешки изузетно значајном због погона за извлачење бродова ђердапским пловним путем – Сипског канала (122). Споразум Југославије и Румуније о изградњи и експлоатацији хидроенергетског и пловидбеног система Ђердап на реци Дунав, који је ступио на снагу 16. јуна 1964. године резултирао је расељавањем Аде Кале 1968-1970. године, која је, након релокације комплетне грандиозне аустријске тврђаве, по којој је и стекла име, на острво Шимијан /раније Ада Губавац/ у близини Трајановог моста, заувек нестала у дубинама Дунава.

Једини предмет преостао на српској обали као спомен постојања несталог дунавског острва је сатни механизам са његове сахат-куле, који је седамдесетих година протеклог столећа красио зграду праховске царинарнице, да би после пресељења државних службеника у нове просторије, остао да са напуштеном руином сведочи о изгубљеном времену (123).

З А Б Е Л Е Ш К Е

* Аутор овај рад посвећује Кладовској библиотеци поводом 135. годишњице оснивања.

(1) Најстарије сачуване мапе острва из XVIII века: а) Joseph Deharo, Plan de l’Ysle de Orsova et de la fortification situee sur le Danuve... Museum of Archeologz in Istanbul, inv. 5842; б) Avon von Bellavich, Plan des gegen das Turkische Gebeit ausgestellen Banatischen Cordons mittelst welchen die bereits vorhandene gut-und Brauchbahre alte, dann die neu zu errichten antragede Waclehaltnussen als Chardaquen, Wachthauser, Erd-und Ruhr-Hutten nach ihrer verschiendenen Bau-Arth mit distinguierten Farben aufgezeichnet seynd – War Archives Vienna 1774. г; в) F. von Reilly, Karte von dem Osmanischen Reiche in Eurоpa 1796. г. За сагледавање позиције острва пре потапања 1969, 44 st. 43' ON; 22 st. 26' 60 E релевантне су: а) војна мапа Топографског института Министарства одбране Румуније из 1962. г; б) Пилотска/“Лоцманска карта реке Дунав од Молдаве Веке /1048 км/ до Турну Северина /931 км./ по левој обали и од Винце /1048 км/ до Костола /931 км/ по десној обали – Гвоздена врата“ у размери 1:15000, издање Секретаријата Дунавске комисије 1955. г. Румунски извори углавном говоре о дужини острва од 1750 метара, док Радоје Зечевић у делу „Србија и међународни положај Ђердапа“ Београд, 200, с. 49, фуснота 98 износи податак који потврђује и „Пилотска карта...“ – 1780 метара. Б) У „Старим српским записима и натписима“ Љ. Стојановића, књ. 2, бр. 3645, под год. 1791. записано је: „... Немац узе од Турчина: Белиград, Смедерево, Пожаревац, Адекале...“. У истом спису, бр. 3651 Хаџи Рувим под годином 1793. забележио је: „...и предадоше Немци Турцима: Београд, Смедерево, Адакале“.

(2) Мапа евидентирана под бројем 14/4633 музеја Топкапу Сараја у Истамбулу, са изгледом Аде Кале и околине 1738. г. Податак преузет од: Глигорије Елезовић, Прилози за историју манастира Букова код Неготина, Београд 1941, с. 20. и 49-51. Иначе на турском „СИГ“ које се изговара као „СГ“ значи „плићак“ или „пешчана обала“ што би могло говорити о структури острвца.

(3) О митској прошлости Аде Кале детаљније: Ранко Јаковљевић, Гвоздена врата Атлантиде, Београд 2005. г. и Атлантида у Србији, Београд 2008. г.

(4) Carmen Bulzan, Florina Bulzan, Interactiune sociala si comunicare interculturala in clisura Dunarii, Craiova 2007, 269, и фуснота 103. Тако прелаз Дунава одређује и Cornel Barsan, Revansa Daciei, Craiova, s. 176 на карти са приказом пута римских легија према Дакији у Првом рату 101-102. године.

(5) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1987, књига 2, с. 499.

(6) Procopius, De aedificiis IV 6; Наведено према Dr. А. Gheorghe, Alexis Project: Ada Kaleh; Proceedings of the XIX th International Congress of Roman Frontier Studeis, edited Zsolt Visy, University of Pecs 2005.

(7) Исто.

(8) Исто. Јелена Ранков, Караташ – Statio cataractum Dianae, „Ђердапске свеске“ II, Београд 1984.

(9) Детаљније: Ранко Јаковљевић, Сви ђердапски мостови, Кладово 2002, с. 28-29.

(10) Наведено према: Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, Београд 1987, 2. књига, с. 507.

(11) Радмила Тричковић, Два турска пописа Крајине и Кључа из 1741. године, Miscellanea 2, Београд 1973, с. 281. О Зевсу и Дијани као могућим изворима назива ђердапских насеобина: Ранко Јаковљевић, Гвоздена врата Атлантиде, Београд 2005, с. 27.

(12) Ранко Јаковљевић, Пут светог Никодима, Београд 2007, с. 40-41.

(13) Радмила Тричковић, наведено дело, с. 281. Године 1569. један соколар, са братом и сином евидентиран је од турских пописивача као житељ Шаине: Олга Зиројевић, Општина Кладово у периоду турске владавине, до 1683. г, „Баштиник“ бр. 1, Неготин 1997, с. 20.

(14) Петар Рокаи и група аутора, Историја Мађара, Београд 2002, с. 85.

(15) О словенском пореклу имена Кладова: Ранко Јаковљевић, Руси у Србији, Београд 2004, с. 6-7. О словенском пореклу имена Турну Северин: Љубивоје Церовић, Срби на тлу данашње Румуније од раног средњег века до Париске мировне конференције, Темишварски зборник 1, Нови Сад 1994, с. 21.

(16) Александар Ницић и Јован Протић, Лечење и поступак са неуропсихијатријским болесницима у народној медицини Тимочке крајине, Развитак бр. 2, Зајечар 1986, с. 88.

(17) Петар Рокаи и група аутора, Историја Мађара, с. 169.

(18) Ђорђе Јанковић, Подунавски део области Аквиса у VI и почетком VII века, Београд 1981, с. 176-177. и 185. О Боносовој јереси видети: Небојша Озимић, Епископи Ниша од IV до VI века, „Пешчаник“ I, Историјски архив Ниш 2003. г.

(19) Ранко Јаковљевић, Атлантида у Србији, Београд 2008, с. 10-12.

(20) Петар Рокаи и група аутора, Историја Мађара, с. 67. Према монографији Turnu Severin – Municipul Drobeta, Costea Achim и група аутора, Т. Северин 1972, с. 24, бановина са седиштем у Т. Северину онована је 1230. г, док се код Илеане Роман, у монографији Ада Кале – Ileana Roman, Viata si opera insulei Ada/Kaleh, Turnu Severin 2005, на http://www.ccm.ro/ada_kaleh/saan_carolina.htm налази податак је да банат основан 1233. г.

(21) Историја Мађара, с. 76; Турну-Северин Муниципијум Дробета с. 24.

(22) Синиша Мишић, Краљ Стефан Урош Други Милутин и Бугари, Браничевски гласник бр. 2, Пожаревац 2003/2004, с. 8-9.

(23) Историја Мађара, с. 97.

(24) Исто, с. 98.

(25) Илеана Роман, http://www.ccm.ro/ada_kaleh/saan-carolina.htm. „Turnu Severin – Municipul Drobeta“, с. 27.

(26) Митрополит Нестор Ворническу, Преподобни Никодим-ктитор светих богомоља, објављено код: Р. Јаковљевић, Пут светог Никодима, Београд 2007, с. 74-75.

(27) Ранко Јаковљевић, Пут светог Никодима, с. 33.

(28) Илеана Роман, http://www.ccm.ro/ada_kaleh_carolina.htm

(29) Исто. Историја Османског царства, пр. Робер Мантран, Београд 2002, с. 53. Извор са интернета наводи податак да се то десило 1390. г, када су окупирани и Видин и Оршава; неспорно је да је Видин окупиран 1393. г, како се наводи и у Историји Османског царства.

(30) Илеана Роман, http://www.ccm.ro/ada_kaleh_carolina.htm

(31) Деспот Стефан Лазарервић, књижевни радови, прир. Ђорђе Трифуновић, Београд 1979, с. 167-168. Детаљније о томе: Ранко Јаковљевић, Пут светог Никодима, с. 29-42.

(32) Илеана Роман, http://www.ccm.ro/ada_kaleh/saan_carolina.htm

(33) Исто.

(34) Исто.

(35) Вук Стефановић Караџић, Историјски списи II, Београд 1969, с. 280.

(36) Marsigli, Danubius Panonnico Mysicus 1738, vol. II, с. 25, 27.

(37)Илеана Роман. Исто.

(38) Феликс Каниц, Србија, земља и становништво, књига 2, с. 507. Елизабета /1691-1750/ кћер је војводе Рудолфа од Брунцвик-Линебурга, мајка Марије Терезије.

(39) Илеана Роман. Исто.

(40) Феликс Каниц. Исто.

(41) Илеана Роман. Исто.

(42) Феликса Каниц описујући утврђење као грађевину са два бастиона и једном нешто више постављеном кулом и осматрачницом, потврђује његову изградњу 1736. године, с. 508. Међутим на с. 501, када помиње своје путовање покрај тврђаве 26. јула 1860. г, он казује да је „терасасту тврђаву“ Елизабетфорт саградио генерал Хамилтон 1730. године, с. 501.

(43) Феликс Каниц. Исто, с. 508-509.

(44) Исто.

(45) Исто.

(46) „Знатан део турских опсадних трупа чинили су огорчени влашки сељаци из планинских предела, који су за време владавине исто тако доброг ратника као и мудрог политичара Еугена у Подунављу били углавном остављени на миру; нико им није дирао у веру, а ни порезима нису били много оптерећени – плаћали су један дукат по глави. Хумани гувернер Мерси је с пуно обзира поступао с рајом, па је и она с вољом учествовала у подизању великих грађевина по Еугеновом плану. Те грађевине су се одржале до данашњег дана као сведоци једног славног раздобља аустријске прошлости. Међутим, после Мерсијеве смрти царска бирократија је убрзо упропастила Еугеново дело. Без државничке далековидости, она је изгубила из вида високе задатке Аустрије на Истоку. Усмерена у првом реду на попуњавање стално празне државне касе, комора државних добара је у Србији и Влашкој расписала веома високе порезе. И домаће сељачко становништво, увек склоно да сваку владу мери висином намета које има да плаћа, а поред тога сасвим непотребним мерама често вређано у вршењу свог култа, поздравило је – што се раније ни замислити није могло – надируће Турке као жељно ишчекиване ослободиоце од аустријске владавине!“ Феликс Каниц. Исто, с. 510.

(47) Илеана Роман. Исто.

(48) Феликс Каниц, с. 511.

(49) Илеана Роман, исто, Феликс Каниц, с, 512.

(50) Глигорије Елезовић, Прилози за историју манастира Букова код Неготина, са седам факсимила у тексту и два плана у прилогу, Београд 1941, с. 19.

(51) Исто, с. 20-21. и цртеж у прилогу.

(52) Исто, с. 21-22. и цртеж у прилогу.

(53) Исто. А) Елезовић је под р. бр. 19 прочитао „ово је место тврђаве „Шанац“ (?) /Шанс/“, а код напомене 23 о ширини реке између српске обале и острва наводи „утврђење 'Шанац' /Шанс кал'аси/. Код Каница је оно идентификовано, у турској терминологији као Шистаб, а код аустријских извора као Елизабетфорт; Б) аршин има 0, 6858 метара.

(54) Илеана Роман http://www.ccm.ro/ada_kaleh/sedentarizare.htm

(55) Радмила Тричковић, Два турска пописа Крајине и Кључа из 1741, Miscellanea 2, Београд 1973, с. 214-216.

(56) Исто, с. 214-216.

(57) Исто.

(58) Илеана Роман http://www.ccm.ro/ada kaleh/prima_generatie.htm

(59) Исто. Феликс Каниц тврди, не наводећи извор, да је „острвска тврђава под личним вођством цара Јосифа/Другог/ опседнута 1789. и после дуже блокаде заузета 1790.“ – Србија, земља и становништво, књига 2, с. 512-513. Цар Јосиф након дуге и тешке болести, прозван последњих година живота због тога „умирући цар“ преминуо је 20. фебруара 1790. године, а на престолу га је наследио брат, Леополд Други за кога је извесно да је водио завршне операције у аустријско турском рату, обезбедивши услове за потписивање Свиштовског мировног споразума.

(60) Хроника попа Стојке из 1825. г, Академија наука Букурешт; наведено према: Сава Јанковић, Белешке из историје Тимочке крајине у једној хроници из 1825. године, „Развитак“ Зајечар 3-4/1971, с. 85.

(61) Исто. Аутор наводи име „Адам Маовац“ а код коментара уз спев Симе Милутиновића „Обзор историје Славјан“, приређивач Душан Иванић идентификује га као „фрајкорски капетан Антоније Маховац/Маовац/ предао се Турцима у борбама код Оршаве 1788. г.“, без навођења извора. Сима Милутиновић пак, у наведеном спеву 298-299 говори о турском налету: „Премда узгред тад збрисаше Кочу, /И Маховца, пониже Базјаша/“. Сима Милутиновић Сарајлија, Србијанка, Београд 1993, с. 55. и забелешка 299, с. 568.

(62) Исто. Поп Стојка на крају ове сцене наводи „Потом је Тахир паша са 700 душа, жена, деце – све Арнаути, пошао низ Дунав, праћен аустријским хусарима“ Такође помиње детаљ да је присуствовао Маовчевом умивању, везано за предају Аде Кале, када му је послужен пешкир извезен сав у злату. Том приликом је сазнао и да су Турци приликом трајања опсаде „појели и упропастили 60 коња“. Исто, с. 85.

(63) Илеана Роман. Исто.

(64) Први српски устанак-акта и писма на српском језику, књига 1 1804-1808. Београд, 1977. г, приредио Радослав Перовић, с. 89-91, документ 35. Оригинал АСАНУ, бр. 384.

(65) Исто.

(66) Вук Стефановић Караџић, Историјски списи, Београд 1969, с. 97.

(67) Сима Милутиновић Сарајлија, Србијанка, Београд 1993, „Равнодушје Турства“ 126-129, с. 179. и 167-172, с. 180. Приређивач Душан Иванић погрешно износи запажање да се вероватно ради о језичкој омашци када се у песми наводи „султанина краја“ уместо „султанова краја“-наведено дело с. 591. Међутим, није у питању грешка обзиром да је Кладово/Кључ управо као султанијин домен било област са израженим степеном аутономности, о чему је писао још Вук с. Караџић, потом Душан Пантелић и Владимир Стојанчевић. Видети В. Стојанчевић, Крајински обор-кнезови и Крајина – од краја Првог устанка до ослобођења Источне Србије, у зборнику „Из историје Србије Другог устанка и кнез Милошеве владе 1815-1839“, Београд 1995, с. 67-95.

(68) Илеана Роман. http://www.com.ro/ada%20kaleh/sedentarizare.htm

(69) Сима Милутиновић Сарајлија, Србијанка, Београд 1993, „Узеће Кладова“, 30-55, с. 237.

(70) Илеана Роман. Исто.

(71) Исто. Вук с. Караџић, Историјски списи 1, Београд 1969. г, с. 35.

(72) Петар Милосављевић, Кладово и околина у првој половини XIX века, Зборник радова са научних скупова у Неготину и Кладову поводом обележавања 170 година од погибије Хајдук Вељка Петровића и 150 година ослобођења од Турака, Неготин-Кладово 1984. г, с. 54.

(73) Владимр Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, „Баштиник“ бр. 4, Неготин 2001. г, с. 33. Картак помен хајдука Гице садржи и песма Симе Милутиновића Сарајлије „Румун“, стихови 52-59: „Гица храбри, Реџеп аге друже, / и војниче, и љубивче сами, / Абраша се обасјавши глас'ма, / Честитост је оставио турску, / Нека глође злокућарства кости, / Премда једва и по убијењу/ Вука браће, Мирка и Давида, / И богатог Транганеле Грка... „Сербијанка, Београд 1993, с. 295-298. Приређивач овог издања Д. Иванић додао је у забелешци 59, с. 619: „Гица храбри' – изгледа да је то неко од хајдучке дружине, из војске Реџеп аге, заповедника Адакал, придружујући се Абрашу у хајдуковању“

(74) Исто, с. 33

(75) Исто, с. 33-34.

(76) Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књига 2 /1821-1826/, Београд 1909. г, с. 717-718.

(77) Исто, 718-725.

(78) Владимир Стојанчевић, Србија пред устанак 1815. г, зборник Из историје Србије Другог устанка и кнез Милошеве владе 1815-1839, Београд 1995, с. 23.

(79) Вук с. Караџић, „Даница“ 1826-1829 и 1834, Београд 1969, с. 73.

(80) Константин Ненадовић, „Хајдук Вељко Петровић крајински војвода“, „Баштиник“ бр. 5, Неготин 2002. г, с. 183.

(81) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, „Баштиник“ бр. 4, Неготин 2001. г, с. 37.

(82) Владимир Стојанчевић, с. 37-38.

(83) Вук с. Караџић, „Даница“, с. 73.

(84) Исто, с. 140.

(85) Исто, с. 174.

(86) Радослав М. Грујић, Православна српска црква, Београд 1921. с. 107-110.

(87) Михаило Гавриловић, Милош Обреновић, књига 1 /1813-1820/, Београд 1908, с. 170.

(88) Исто.

(89) Исто, с. 171. Како даље бележи Михаило Гавриловић, „године 1820. ишао је у депутацију у Цариград. У својој четрдесетој години већ Ђ. Поповић није имао ни длаке на глави нити трепавица, нити обрва, нити бркова, и Милош га је стога назвао 'ћелешем'... Као Милошев љубимац био је сила, сви су га се бојали; иначе је често због сумње да издаје Турцима српске тајне, долазио у велику опасност од Милоша, која га је могла живота стати, али је увек срећно испливао и очувао до смрти његово поверење. Погинуо је 1 августа 1825“.

(90) Петар Милосављевић, Кладово и околина у првој половини XIX века, с. 55.

(91) Михаило Гавриловић, Исто, књига 2 /1821-1826/, с. 447.

(92) Михаило Гавриловић. Исто, књига 1, с. 237-238.

(93) Вук с. Караџић, Вукова преписка 1, Београд 1907, 124.

(94) Сава Јанковић, Хајдук Гица, „Развитак“ Зајечар 1967, бр. 3, с. 84. Извештај А. Пинија министру Неселроду од 17/30. јула 1821.

(95) Исто, Извештај Вула Глигоријевића Милошу Обреновићу.

(96) Исто, с. 84. Михаило Гавриловић, „Милош Обреновић“ књига 2, с. 717. и 718, позивајући се на документ из Архива Србије КК, Дп. 22. јул 1820, наводи како је Милош наредио да му се пошаљу сви сродници Гицини у Крагујевац, односно „одпушта Гицину жену и све сроднике Гицине, под тим уговором да мајка и жена пребуду у Пожаревцу до даљег решенија“. За период до 26, јануара 1822. Гавриловић нема податке о Јеленкином кретању.

(97) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост Кључа 1804-1839, с. 41.

(98) Михаило Гавриловић, „Милош Обреновић“ књига 2, с. 718.

(99) Исто, с. 718-719. и даље.

(100) Исто, с. 245-246, 401.

(101)Владимир Стојанчевић, „Историјска прошлост...“с. 73, писмо Вула Глигоријевића из Пореча упућено кнезу Милошу Обреновићу, Архив Србије КК, XXI 328.

(102) Владимир Стојанчевић. Исто, с. 74, позивом на истраживања Душана Пантелића.

(103) Једренски уговор између Порте и Русије склопљен је 2/15 септембра 1829. године. Чланом 6, Порта се обавезује да ће без одлагања вратити шест нахија одузетих од Србије.

(104) Илеана Роман, http://www.ccm.ro/ada_kaleh/haiducie_1.htm

(105) Владимир Стојанчевић, „Историјска прошлост...“ с. 45.

(106) Исто, с. 45.

(107) Исто, с. 53. У време досељавања Маринко Думитру имао је 71 годину, приспео је са женом, имали су 1 плуг, 1 косу и 1 мотику; довео је и синове Николу старог 14 и Илију старог 10 година – р. бр. 39. пописа вароши Кладово 1834. Наведено према: Видосава Стојанчевић, Етнодемографске карактеристике и традиционална култура у Кључу у XIX веку, до првог светског рата, „Баштиник“ бр. 4, Неготин 2001, с. 97.

(108) Владимир Стојанчевић, Историјска прошлост крајева источне Србије 1804. 1833, Историјски институт Београд, Зборник Тимочка крајина у 19. веку, Књажевац 1988, с. 24.

(109)Архив Србије, КК 19-162

(110) Архив Србије КК 19-174 и 19-175.

(111) Радоје Зечевић, Србија и међународни положај Ђердапа, Београд 1999, с. 66-67, фуснота 142, позивом на: Стојан Новаковић, Писма Боа Ле Конта де Рињи министру иностраних дела у Паризу о тадашњем стању у Србији, Споменик Српске Краљевске Академије, Београд 1894, 24.

(112) Српске новине, II 1835, бр. 28, 27. јула, 217-218. Наведено према: Станиша Војиновић, Сима у Крајини и Кључу, Кладово-Неготин 1987, с. 26.

(113) http://www.ccm.ro/ada_kaleh/pasoptisti.htm

(114) Гласник Друштва српске словесности 5, Београд 1853, с. 233.

(115) Илија Пчелар, Окруженије крајинско, Гласник Друштва срспке словесности св. 9, Београд 1857, с. 214-215.

(116) Феликс Каниц, Србија земља и становништво, 2, с. 502.

(117) „Испод Текије, према Адакалу, на десној обали дунавској, леже сада распрскани дебели зидови недавно страшнога Кастела, који су држали Турци све до 1867, па су га тада морали распрскати у ваздух, пошто су најпре дигли из њега своју посаду“ – Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, Београд 1876, књига 2, с. 951.

(118)Владимир Јовановић, Успомене, Београд 1988, с. 311.

(119) Феликс Каниц, с. 502-503.

(120) Исто, с. 506.

(121) Архив Србије, Тор-II-Sp. 62/902, реферат по акту Пбр. 3641/95, сачињен од стране К. Петровића 10. августа 1895. г.

(122)Слободан Босиљчић, Тимочка крајина, Зајечар 1988, с. 5.

(123) Сведочење Милета Букатаревића из Неготина, старог 58 година, забележено 6. 6. 2007. године.