Пројекат Растко ЦМС

Body

Слике из туробног доба

Прича је основ сваког романа. Та прва наратолошка премиса лако се, а на особен начин, потврђује и на примеру прозног опуса Драгослава Михаиловића. Најпре ћемо уочити да је Михаиловићев фикционални свет у јакој вези са конкретним историјским временом и конкретним простором, али да се та веза не исцрпљује у поетици натуралистичке или веристичке репродуктивности, премда се издашно користи њеним средствима, нарочито на језичком плану: уверљивост приче увек је зависна колико од априорне важности посредованог, махом миметичног садржаја, толико и од начина њеног обликовања, од пластичности специфично језички оцртаних карактера, и предметности који нису само сценографија збивања неке стварне или могуће животне радње.

Сваки Михаиловићев роман налази аналогију у неком аспекту његових краћих прозних дела. Хајдемо редом: у приповедном средишту романа Кад су цветале тикве скружена је судбина малог човека у нерегуларном, идеолошки обојеном добу, што се може рећи и за низ Михаиловићевих прича. Те приче, у крајњу руку, хероизују и славе људску анонимност и маргиналност, следом приповедачки сугерисаног уверења да се људска природа открива у екстремним или граничним ситуацијама. И увек у непосредној близини смрти, стално праћена болом и патњом, залогом животне аутентичности и искупљивости. Слично би се могло рећи и за роман у причама Петријин венац у ком до пуног изражаја долази нискомиметска, исповедна перспектива главног лика, што је, опет, својство доброг дела Михаиловићевих приповедака, укључујући и оне ране, антологијске, попут „Лилике” и „Богиња”.

Роман Чизмаши враћа нас слици друштва у време пред Други светски рат, са протагонистима које не одликује никаква изузетност. Они подносе своје пребивање у свету као посебан облик казне, не успевајући увек да докуче ни разлоге ни околности у влашћу којих се живот одвија, а истоветан је случај и са неколиким Михаиловићевим причама, какве су, на пример: „Барабе, коњи и гегуле”, „Кратки приказ живота на Цариградском друму” или „Ћевапчићи и пиво”. Роман Гори Морава, писан на начин фикционалне аутобиографије, а у који је уметнута и приповетка „Ујка Драги седи под јабуком”, иначе премијерно објављена у збирци прича „Ухвати звезду падалицу”, подсетиће нас на латентни аутобиографизам многих страница Михаиловићеве прозе, укључујући и поједине приповетке, рецимо оне из књиге „Лов на стенице”, махом посвећене наративизацији сужањског, голооточког искуства. Потом, роман Злотвори представља резиме и финале Михаиловићевог бављења темом Голог отока, карактеристичном за раздобље детабуизације запречених идеолошких тема у једном огранку српске прозе друге половине прошлог века, а која је свој рефлекс нашла и у документарној прози у три тома под заједничким називом Голи оток, српском пандану Солжењициновог Архипелага Гулаг, са црним изобиљем тешких, документарних прича, али и у приповедним фикцијама које су кренуле од заиста догођених прича, какве су, на пример, „Мрзим голооточане” или „Парионичар, генерал и иследник”. Најзад, тематске и обликовне суседности и сродности Михаиловићевих прича и романа на посебан начин потврђују се у најновијем романескном штиву под насловом Треће пролеће, насталом проширивањем приповетке „Треће пролеће Свете Петронијевића”.

Овако предочен, кратак приказ Михаиловићевог приповедачког опуса, са посебним указивањем на сталну тематску и обликовну аналогичност, прожимање, допуњавање и претапање његових прозних дела, где је свакад у основи прича, схваћена као облик компримовања знања о животу, и њему припадних емпиријских приноса, води нас успостављању става како се из тог опуса помаља ауторски препознатљива, вишеструка и вишеслојна уметничка визија. Та визија је у свом полазишту сведочанство о људском постојању у једној епохи, док је у свом исходу модел етичког и есететског трансцендирања њених учинака. Захваљујући томе у критици и читалачком аудиторијуму, независно од поетичких, идеологемских и есететских преференција и разлика, иначе карактеристичних у гледању на савремену српску прозу, усталила се слика о Драгославу Михаиловићу као писцу који у својим романима и приповеткама тематизује немоћ човека да се одупре трагичком притиску историје и идеологије. Темељно одређујући неореалистички поетички ток модерне српске књижевности, у ком роман-приповест Кад су цветале тикве (1968) заузима централно место, Драгослав Михаиловић је обликовао слику живота у елементарном, рекло би се, хотимично неартистичном виду, што је, наравно, приповедни артизам првог реда. Тај и такав живот, по правилу унижен и неостварен, са последицама чији се узроци не дају увек до краја рационализовати, чини и подлогу и разлог за пишчево развијање трагичких визија људског постојања. Користећи се различитим социолектима/језичким кодовима, од сленга до дијалекатских идиома, и примењујући целу скалу наративних поступака, сказ, документарност и снижену („инфантилну” или редуковану) тачку гледишта, као и објективизујући, хроничарски опис збивања, Драгослав Михаиловић створио је посебан, препознатљив тип приповетке, од конститутивног значаја за једну страну иначе вишедимензионалног и вишеаспектног поетичког лика српског приповедања у другој половини прошлог и у првим годинама новог века.

Готово опсесивно посвећем сталном варирању, дограђивању и продубљивању неколико кључних тема, датих на начин приповедне индукције, од посебног ка општем, од конкретне, поразне, појединачне људске судбине до ширег предочавања туробног историјског времена које чини све да припреми и спроведе тај пораз, ту људску предају ништавилу, и то на начин близак античкој трагедији, без стварне кривице, а са снажним упливом мотивационе наддетерминантности, Драгослав Михаиловић је у савременој српској прози, сасвим прецизно, оном њеном крилу које се не одриче „органског” наратива нити реалистичког метода, и које не таји поверење у катаризичну моћ приче и приповедања, постао синоним за парадигматичног, репрезентативног писца. Српска проза је и у даљој, и у ближој традицији имала писце високих стваралачких домета, и дубоких уметничких увида, а на срећу, има их и данас, када приповедање кодирано конвенцијама традиције, под притиском нових историјских околности и муњевите смене различитих поетичких концепција, доживљава врло видне преображаје. Драгослав Михаиловић на том турбулентном, противреченом, динамичном, уметнички плодном, полемички антагонизованом пољу савремене српске приче стоји као писац који синтетизује својства традиционалног, а потом и обликовно, пре свега психолошки модернизованог наратива, чувајући у њему, у исти мах, живу енергију старе, добре приче и продужавајући је и богатећи њен интензитет новим темама и умесно коригованим поступцима (на пример: техника „сказа” и комбиновање исповедности и документарности). Плод тога је снажна, упечатљива прича, некада у облику романа, некада у облику приповетке, која је, у основи својој, и готово увек, као по писаном михаиловићевском правилу, извештај о неком минулом збивању које се у новонасталој књижевној форми заувек чува, као у каквој свеопштој меморији једног језика.

Ако је тако, а тако углавном јесте, време је за питање због чега у говору о Михаиловићевом делу, што је иначе и опште својство говора о српској прози, углавном, и не без дубљих разлога, претежу романи. Кад помислимо на Михаиловића, ми увек прво помислимо на Тикве или на Петрију, а не сетимо се „Лилике” или, рецимо, „Јалове јесени”, и треба се запитати зашто је тако: говор о вредности, ма биле оне и неспорне, увек је у некој вези са радом конвенција и културом нехотично усвојених стереотипа. Сврха ове критичке објекције, није, наравно, у немогућем покушају да се тај поредак преобрази, те да се причи и приповеци, и у случају Драгослава Михаиловића, и у случају српске уметничке прозе, дâ приоритет (мада ме управо та немогућност привлачи), већ у настојању да се успостави правична равнотежа, да се, једноставно речено, не заборави како се дух српске прозне традиције пре свега огледа у приповеци (роман је дошао после, постајући еталоном свеколике књижевности, укључујући и књижевни успех), а која и данас даје изванредно значајне резултате.

Треба ли нам за то бољи пример од Михаиловића? Ако се овоме не може разложно противречити, остаје нам да рашчинимо због чега је, генерално узев, Михаиловићевим приповеткама посвећена знатно мања пажња него што је то случај са његовим романима, од којих неки, у првом реду поменуте Тикве и Петријин венац, по општем суду критике и публике, улазе у сам врх савремене спрске фикционалне прозе. Питање би се, сведено до суштине, могло формулисати овако: ако је прича основ романа, ако је старија од њега, и ако се на њу, на крају, опет све сведе, због чега се роман узима за основну меру вредности свеколике модерне књижевности?

Питање се наизглед лако, али само схоластички, може отклонити ставом да је и роман заправо велика прича, али такав одговор не исцрпљује проблем. Статус приче у књижевности новога доба постао је парадоксалан. Нико не пориче њен значај, нити њену темељну важност по свеколику књижевност: када бисмо из ње лабораторијски уклонили причу, укинули бисмо и саму књижевност, али, опет, готово сви читају романе, уколико, дабоме, уопште нешто читају. Па опет, и како год, у причи је кључ, и то правило важи и за Драгослава Михаиловића, пре и после свега — приповедача. Без његових прича савремена српска књижевност не би била то што јесте, о чему, уосталом, сведочи чињеница да свака релевантна антологија српске приповетке садржи једну или више Михаиловићевих прича. Са четири приповедачке збирке, почев од дебитантске Фреде, лаку ноћ (1967), која је у међувремену добила место једне од најзначајнијих приповедачких књига у неореалистичкој обнови српског приповедања из времена „црног таласа” поткрај 60-их година минулог столећа (познатијег под именом „стварносна проза”), преко у критици мање тумачених, али антологичарски уважених колекција Ухвати звезду падалицу (1983) и Лов на стенице (1993), до Јалове јесени (2000) која садржи два или три нова антологијска комада („Кратки приказ живота на Цариградском друму”, „Најбољи пријатељ”, „Јалова јесен”), Драгослав Михаиловић обогатио је и продужио златну књигу српске приче. Тиме је оснажио постојеће, али не увек довољно уобличено уверење да је управо прича можда оно најбоље што српски језик и култура могу да понуде својој широј, европској породици.

Рад М. Пантића изложен је у Институту филологије Кијевског националног универзитета "Тарас Шевченко" на скупу о "Српски књижевник Драгослав Михаиловић", 24. априла 2008.