Пројекат Растко ЦМС

Body

I

Књижевнотеоретска разматрања су у последњих 30 до 40 година ишла у правцу разарања стабилности језичке структуре уметничког текста. Ако је раније неприкосновена тема научних испитивања била књижевно дело, пре свега као творевина аутора који је тесно повезан са настанком и тумачењем текста, те као потпуно затворена структура sui generis, од 1970-их година су теоретичари књижевности, првенствено Ханс Роберт Јаус и Волфганг Изер, те Сејмур Четмен и Вејн Бут[1] устали против биографских и структуралистичких разматрања и тумачења књижевности и почели да се интересују за примаоца текста и, доследно томе, да се баве оним што се догађа када читалац чита уметнички текст, обрађујући у ствари сусрет између аутора уметничког текста и његовог читаоца[2]. У разматрању сложених односа између писца и читаоца горе наведени англосаксонски и немачки теоретичари су представили низ етапа или функција у каналу комуникације и преношења поруке. Писац и његов читалац као стварна, физичка лица представљају тек почетну и завршну фазу једне дугачке и сложене везе, а за следбенике овог начина разматрања књижевних односа динамика књижевне речи се налази управо између те две фазе. Тако Паул Геч, на пример, види неколико инстанци или етапа у том књижевном опхођењу: 1. аутор и читалац као две међусобне различите особе; 2. аутор као стваралац књижевног дела и читалац као потрошач ауторовог дела; 3. имплицитни аутор и имплицитни читалац, 4. фиктивни наратор и наратиј[3].

1. Први пар у овом систему — стварни аутор : стварни читалац — реалне су, физичке особе које припадају одређеном друштву и времену, одређеној култури и цивилизацији, које имају своје наклоности и које воде живот и ван својих књижевних интересовања, и на један или други начин производ су свог времена и своје средине.

2. У другој функцији, аутор и читалац представљени су на делу писања односно читања, дакле као стварни писац одређеног књижевног текста, и као стварни читалац тог истог текста. Кад је реч о српској књижевности, можемо да говоримо о примеру Драгослава Михаиловића као стварном писцу, који је написао романе Кад су цветале тикве, Петријин венац или Чизмаше, и о нама, као стварним читаоцима романа Драгослава Михаиловића.

3. Термине за два учесника следећег нивоа — имплицитни аутор и имплицитни читалац — у књижевну терминологију увео је Волфганг Изер, да би подвукао разлику у односу на стварног аутора и стварног читаоца. О особинама, ставовима и светоназорима имплицитног аутора можемо да закључимо само на основу текста. Разуме се да смо на тај начин у прилици да уочимо разлике између стварног и имплицитног аутора. Може се лако претпоставити да један аутор жели да се покаже бољим, моралнијим, хуманијим, или духовитијим него што стварно јесте. Одредити појам имплицитног читаоца је међутим далеко компликованије. По Изеру ради се о хипотетичном читаоцу, оличењу свих предуслова који су потребни да би уметнички текст могао постићи свој ефекат. Он је у суштини нека врста „идеалног читаоца”, који не само што схвата и разуме све ауторове намере, него појми везе и значења којих аутор сâм није био свестан док је писао своје дело. На неки начин имплицитни читалац није једна особа него збир свих читалаца свих времена. Иако аутор одређеном стратегијом изграђује свог читаоца, управо свог „читаоца-модела”, како би рекао Умберто Еко[4], није увек реч само о читаоцу на кога је мислио аутор. Када је, на пример, Ханс Кристијан Андерсен објавио свој бајке, оне су имале заједнички наслов Бајке казиване деци. Андерсен је очигледно имао у виду децу као своје имплицитне читаоце (или слушаоце). Али када је постало јасно да су те бајке због своје слојевитости и отворености исто толико намењене и одраслима, Андерсен је касније те исте бајке објавио под насловом Бајке (или Приповетке). Очигледно је да није тако једноставно установити кога аутор подразумева као свог читаоца. Зато и није необично да касније генерације могу у делима од Хомера надаље да нађу одговоре на сасвим модерне проблеме, за које аутор није могао ни слутити да постоје. Могло би се помислити онда да је имплицитни читалац у ствари привид, да истовремено постоји и не постоји. Не треба стога искључити могућност која, због чињенице да се ради о појму који је толико широк и еластичан, доводи у сумњу управо његову сврсисходност.

4. Да би аутор комуницирао своје садржаје читаоцу служи се приповедним гласом, такозваним фиктивним наратором чија прича делимично или у потпуности сачињава дело. Тај наратор је па опет нешто друго у односу на имплицитног аутора. С обзиром да је читав низ карактеристика, као што су тачка гледишта, свезнање, идентитет (говори ли у првом или трећем лицу) и др., повезано с тим гласом, књижевни теоретичари инсистирају на тој фигури, иако је понекад тешко разликовати имплицитног аутора од наратора. Наратор је техничко средство којим се аутор служи да би ’сервирао’ своју причу. Велики број наратора говори у првом лицу: Давид Коперфилд, Џејн Ејр, Петрија, или пак Љуба Сретеновић, бивши боксер и мангуп са Душановца са сталним боравком у Шведској. Он, како је понекад случај, има „слушаоца” или наратија у самом тексту. У роману Кад су цветале тикве присуство тог наратија је јасно иако је анониман и невидљив. Дознајемо полако да је Сретену тај његов земљак непознат (наратор га ословљава са „ви” и често објашњава прилике у Шведској које су му очигледно непознате). Док је, дакле, Љуба Сретеновић наратор, овај непознати и ћутљиви земљак представља наратија, адресата Сретеновићеве повести. Јасно се уочава да ту имплицитни аутор и наратор нису иста особа, јер говоре два различита идиома. Аутор Драгослав Михаиловић користи се стандардним језиком, а наратор употребљава жаргон и социолект свог Душановца. Исто као што Петрија говори својим косовско-ресавским дијалектом.

The Actual Writer THE IMPLIED WRITER : THE IMPLIED READER The Actual Reader

(Steven C. Scheer)

Наравно да би се горе наведена схема, тек наизглед једноставна, могла разложити на чиниоце, на начин на који је то учинио италијански теоретичар Анђело Маркезе, који спаја имплицитног аутора и наратора с једне стране, а имплицитног читаоца и наратија с друге[5]. Тиме је Маркезе уочио и уклонио тешкоће у разликовању две споменуте инстанције, тако да је његова концепција прихватљивија и прегледнија.

Маркезе дели пре свега књижевну комуникацију на два нивоа, интратекстуални и екстратекстуални. На екстратекстуалном нивоу се налазе идеални аутор и аутор као пошиљаоци, а идеални читалац и емпиријски читалац, тј. стварни читалац као примаоци. На интратекстуалном нивоу се налазе наратор и имплицитни аутор као пошиљаоци поруке, а наратиј и имплицитни читалац као примаоци. Да би књижевна комуникација успела у смислу прихватања поруке, ауторов текст мора да буде у кôду који одговара кôду емпиријског читаоца. Ако ја, као (емпиријски) читалац узмем у руке књигу Џејмса Џојса Финеганово бдење, на пример, и нисам у стању да појмим кôд тог дела, да не делим или само делимично делим ауторов оквир референције, онда је јасно да ни Џејмс Џојс није (мој) идеални аутор, нити ја (његов) идеални читалац.

Повод за ова разматрања улоге и положаја аутора у процесу стварања књижевног дела, као и о улози читаоца, сачињава коментар Драгослава Михаиловића, изнет у писму упућеном швајцарском слависти Роберту Ходелу[6] — коментар који се односи на приповетку објављену у „НИН”-у, и која носи наслов Како да то напишем, другар[7]. Каже Драгослав Михаиловић:

Тема Михаиловићеве кореспонденције са Робертом Ходелом јесте улога дијалекта у Михаиловићевом делу, такозваном сказу. О томе каже Михаиловић:

У првом од ова два цитата Драгослав Михаиловић говори не само о односу аутор — читалац, него и о односу стварног аутора и имплицитног аутора. У првој релацији, аутор — читалац Михаиловић каже да је као читалац сасвим другачије схватио причу него што је он као „творац” те приче желео, и да је можда чак потпуно промашио тему.

Друга релација о којој говори Драгослав Михаиловић, дакле стварни аутор према имплицитном, чини се још занимљивијом. Један од ликова у приповеци, болнички мртвењак у стању је да изненади аутора својим „типичним локалистичким замењивањем сугласника и гутањем сугласника”, и да промени једну туробну сцену у „сцену малтене комичну”. Сасвим је евидентно да је књижевни лик аутору одузео контролу над текстом, и једну крајње суморну и тешку сцену претворио у „сцену малтене комичну”.

Писмо Драгослава Михаиловића Роберту Ходелу се углавном односи на сказ као књижевни поступак. Језички аспект није пак, по нашем мишљењу, пресудан у разматрању књижевне комуникације, мада је свакако један од незаобилазних фактора опхођења. У принципу наратор који говори књижевним језиком налази се у истој секундарној позицији у односу на аутора који као наратор говори дијалектом, мада постоје, за обликовање њега као лика, више могућности у смислу стилских слојева његовог језика, а такође и што се тиче његове социјалне позиције. Убацивање наратора у дело, међутим, указује на његову секундарну улогу. У писму Роберту Ходелу, наиме, Драгослав Михаиловић на једном месту каже: „[...] не успевам у сказу да видим сукоб две намере, ауторске и нараторске или како Ви кажете, двају кодова” (стр. 68), а мало потом додаје: „[...] у мом поступку једног тренутка се појавила пукотина између ширине романескног захвата и могућности главног јунака да га својом визијом савлада” (стр. 69). Ово значи да аутор има намере или визије које наратор не види и према томе не може да саопшти. А на истом месту, у вези са убацивањем трећег дела на раду на Чизмашима, каже да тај потез „треба знатижељним лаицима и стручњацима да помогне да схвате шта је “аутор још желео да каже” [...].”

У односу на концепцију која дели аутора од читаоца, мора се признати да се Драгослав Михаиловић налази у помало необичној позицији, у којој идентификује себе са „творцем” приче, што он свакако и јесте, али види себе и као „каснијег читаоца”, што би без сумње могао да буде. Наравно, сви писци јесу читаоци својих дела, не само приликом коректуре и безбројних читања пре него што се дело пошаље издавачу, него сигурно и после објављивања дела, кад је већ све окончано, и кад се једина могућност поправљања форме и садржаја наслућује у објављивању друге верзије истог дела или сасвим другог дела. Историја књижевности обилује примерима да је један писац варирао једну исту тему кроз читав свој опус. Шта је занимљиво и по нашем мишљењу доста изузетно јесте да овде имамо пример да један писац прокоментарише своје дело, не како је дошао на ту или ту одређену тему или шта је заправо хтео да каже, него баш као читалац. И резултат овог посебног сусрета аутора са читаоцем јесте чуђење и сумња, да ли је он, аутор „потпуно промашио тему”. А с обзиром да су аутор и читалац у овом случају једна иста особа, питамо се у суштини да ли је своју улогу промашио аутор или пак читалац?

Модел који нам нуде књижевни теоретичари изгледа у свој својој симетрији заиста убедљив, могли бисмо рећи чак примамљив. Разлика између стварног и имплицитног аутора је јасна и уочљива, и лако је препознати и идентификовати пошиљаоце и примаоце поруке, били они аутор, наратори или фиктивни слушаоци. Можемо само да потврдимо да нам је лик имплицитни аутор или наратор и фиктивни слушалац толико познати и да нам је јасно да иза њих стоји стварни аутор. Када, међутим, дође до друге половине, такорећи десне стране модела, оне која се односи на имплицитног читаоца, дакле на примаоца поруке, идентификација је далеко тежа. С тим у вези Валтер Слетоф примећује:

Стварни и имплицитни аутор је објективно присутан свугде у књижевном делу. Можемо да се односимо конкретно на њега, односно на њих, на њихове поступке, на њихове садржаје. Читалац, пак, је нејасна, субјективна и неконкретна фигура, и питање је у суштини да ли је разлика између имплицитног и стварног читаоца избрисана. Али без обзира на то, као предмет наших размишљања читалац, имплицитан или стваран, захтева сасвим други приступ и сасвим друге категорије испитивања од испитивања аутора и његових порука. На тај начин симетрија модела је разбијена. Са једне стране имамо објективну и конкретну егзистенцију књижевног текста, с друге пак субјективни читаочев респонс. Судећи по речима Драгослава Михаиловића у свом писму — које представља сведочанство искусног и афирмисаног писца — уочава се разлика између писца и наратора, али сâм Драгослав Михаиловић је очигледно мишљења да је у књижевној комуникацији стварни аутор неприкосновени творац, који може да преброди некомплетности свога наратора на неки други начин и на неком другом месту, а све у циљу спровођења своје „подмукле” намере. Писмо Драгослава Михаиловића Роберту Ходелу открива нам у сваком случају извесно неслагање у погледима између научника и књижевника[9]. За научнике, књижевност и књижевно дело представљају објекте њихових испитивања и разматрања, и теоретичари, који виде књижевно дело као један посебан случај рецепције, настоје да израде што прецизнији модел тог књижевног општења. У том општењу аутор има свој важан удео, али не мора да се увек слаже са свим улогама које му истраживачи додељују. А по свој прилици аутор је тај који зна најбоље да су сви ти модели које теоретичари конструишу — само модели, и да су у исто време и сувише проницљиви, и сувише једноставни. Аутор има своје намере које ће, на један или на други начин, ипак спровести у дело.

1. Wayne Booth, The Rhetoric of Fiction, Chicago, 1961; Walter Slatoff, With Respect to Readers, Itacha 1970; Wolfgang Iser, The Act of Reading, Baltimore, 1978; Seymour Chatman, Story and Discourse. Narrative Structure in Fiction and Film, Ithaca & London, 1980. V. i: P. Brooks, Reading for the Plot. Design and Intention in Narrative, New York, 1984.
2. В. бел. 8.
3. Paul Goetsch, Leserfiguren in der Erzahlkunst, Germanisch-Romanische Monatsschrift 33, 1983, str. 199–215.
4. Umberto Eco, Il lettore modello, u: Lector in fabula, Milano, 1979. Што је текст затворенији, то аутор више тежи изграђивању свог читаоца.
5. Angelo Marchese, L’officina del racconto. Semiotica della narratività, Milano, 1999, str. 77.
6. Драгослав Михаиловић, Књижевно писмо докторанду. Приповедна и стварна стварност нису исто, „Траг. Часопис за књижевност, уметност и културу”, год. I, књ. I, св. III, септембар III, стр. 67.
7. ”НИН”, бр. 2072, 14. септембар 1990.
8. Walter Slatoff, With Respect to Readers, нав. дело, (мој превод): „Човек се осећа помало глупо да мора почети са инсистирањем на томе да књижевна дела постоје, барем делимично, да би била прочитана, и да их ми у ствари и читамо, те да вреди размишљати о томе шта се догађа кад то чинимо.”
9. Уп.: Драгослав Михаиловић, Књижевно писмо докторанду. Приповедна и стварна стварност нису исто, нав. дело, стр. 68: „Стога не успевам у сказу да видим сукоб две намере, ауторске и нараторске или како Ви кажете, двају кодова.”

Рад Пера Јакобсена је представљен у Институту филологије Кијевског националног универзитета „Тарас Шевченко” на скупу „Српски књижевник Драгослав Михаиловић”, 24. априла 2008.