Пројекат Растко ЦМС

Body

Крајем шездесетих и почетком седамдесетих година XX века јавља се у српској прози један талас писаца чије је приповедање било лишено „лирских и метафоричних конструкција” и „патетично привржено свакодневном говору, именима, лицима и призорима савременог живота”. [1]Ова приповедна оријентација, означавана „новим реализмом”, „суперреализмом”, „стварносном прозом”[2], „прозом новог стила”[3] и обележена интересовањем за специфичан тип јунака и специфичну стилску и наративну тактику, темељила се, добрим делом, на двострукој - језичкој и социјалној - маргини: била је јасно усмерена на функционалне стилове, дијалекте и арго, који наглашено одударају од језичког стандарда[4], и превасходно фокусирана на судбине људи с друштвене периферије.

И по језику и по типу књижевних јунака Петријин венац (1975) Драгослава Михаиловића уклапа се у назначене поетичке оквире и може се, као и његов роман Кад су цветале тикве (1968), сматрати једним од најбољих остварења „прозе новог стила”. У овом делу, које је довело „у питање традиционалне појмове жанра и књижевне целине” [5], кроз језичку и интелектуалну призму неписмене и празноверне Петрије Ђорђевић дато је њено виђење сопственог живота, али и мрежа бројних људских судбина које је она, у мањој или већој мери, могла сагледати - двојице покојних мужева, двеју свекрва, рано помрле деце, комшија, сеоских лекара, рудара, пијанаца, богаља, Цигана, „сумашедших”... О целој тој галерији ликова и судбина Петрија неименованом и непознатом сабеседнику приповеда у дијалекту, чиме се већ на површинском, језичком нивоу, наговештава њена блискост традиционалној култури. Наиме, лексички, морфолошки и синтаксички нестандардан језик јунакиње–нараторке - наглашеним отклоном од правописне језичке и литерарне норме - сам по себи упућује на дистанцу од урбаних, школских и културних центара, односно на полуписмену руралну средину и тип мишљења својствен усменим културама.[6]

Овај тип мишљења карактерише специфична каузалност, коју модерна свест доживљава као сујеверје [7], и чулно-конкретно изражавање, које је обележило прву, најкраћу причу у књизи - Пи воду и ћути - и дало јак печат Петријином приповедању. У наслов поменуте приче извучен је, наиме, Петријин „наук” из трагичне смрти новорођенчета појеног млеком, али и животна философија метафорично смештена у овај упечатљиви исказ [8]:

Закључак да се не може за ноћ поправити оно што се годинама квари и уништава Петрија, аналогно раним, предсократским философима, који су доста баштинили од мита и митског типа мишљења,[10] саопштава чулно-конкретно: „Не мож ти за дан сто кила воду да попијеш”.[11] Овим типом изражавања - вишеструко асоцијативним, гномским исказима и готово философским уопштавањем конкретних ситуација - свој наивности упркос, скицира се лик жене коју су животне недаће начиниле мудром. О тој животној мудрости, утемељеној на великим патњама и застрашујућим искуствима, Петрија ће проговорити отворено пред београдским доктором Николићем:

О Петријиној несумњивој укорењености у традиционалну културу сведочи њено непрестано посезање за апотропејским формулама и гестовима („далеко било”, „не дај боже”, ”саклони Господе”, „злу не требало”,[13] „не било примењено”, „бог да прости”, „пу, пу, пу, јебем ти под лево колено”,[14] куцање у дрво,[15] дување у прсте [16]), као и за кратким говорним формама карактеристичним за усмене културе (клетве,[17] благослови,[18] изреке/пословице,[19] изрази [20]), али и сујеверје, које, добрим делом, детерминише поступке ове јунакиње[21] и представља основ њеног тумачења и разумевања догађаја.

Специфичном, традиционалном колориту посебно доприноси присуство (псеудо)басми/бајалица, од којих је најупечатљивија она коју изговара врачара из Доњег Окна, Влајна Ана, лечећи Петрију од тровања живом. У њој се јављају типична ритмичка и синтаксичка понављања, успостављање блискости с оностраном силом („сестро”) и њено именовање („да ти кажем која си”), као адекватан начин борбе против болести,[22] крв, као стандардно средство магијске манипулације, специфична неразумљивост:

Посебан тип говорних фраза проистеклих из истог друштвеног контекста јесу препознатљива, типска поређења, која не говоре само о вези с традиционалном културом, већ и о свету у којем Петрија живи. Ствари које Петрија доводи у везу с мање познатим појавама или предметима граде мозаик који речито говори о границама и природи Петријиног окружења:[24] њој близак и познати свет чине канате кукуруза,[25] хлеб из карлице,[26] муљача,[27] сом,[28] кокошке,[29] мачор/мачка,[30] теле,[31] овца,[32] сврака,[33] пас,[34] јарац/коза,[35] змија,[36] јеж,[37] печурка,[38] роса,[39] дуга,[40] око,[41] нужнички црви,[42] вештац,[43] вампир,[44] „медецина” и сл.[45]

Петријино приповедање обележила су, природно, усмена веровања и предања: етиолошко предање о постанку имена Цакленац,[46] веровање у злослутни лавеж паса,[47] предање о погибији од грома из ведрог неба.[48] У њеним исказима јавља се, такође, и цео један систем веровања заснованих на митском типу мишљења (болест као казна за тежак грех, свој или својих предака,[49] дејство љубавних чини[50] и контактне магије,[51] веровање у заштитну моћ записа,[52] у ноћну активност злих сила,[53] у деструктивну моћ и опасност од жене,[54] у то да се жртва у одређеним околностима може заменити,[55] веровање у лоше предсказање звекета ствари по кући[56]), радњи проистеклих из ритуала (испијање за душу,[57] пуштање браде у знак жалости[58]) и представа које су део српске традиционалне културе (бели лук као заштита од вештица, замишљање св. Илије у небеским кочијама које возе огњени коњи,[59] св. Врача као „потуљеног” свеца[60] итд.).

Приповедајући о свом животу Петрија апострофира и читав низ народних обичаја: да на порођају свекрва српом треба да одвоји дете од мајке, да оцу за новорођеног сина треба да исцепају капу, да се некрштенима гроб не обележава и да се за њих не служи опело, да се умирући не сме „прекинути” на свом путу, јер ће се онда напатити док се растане с душом[61] и сл.

Призма кроз коју Петрија гледа на свет саткана је, дакле, од представа утемељених на митском мишљењу, али и од специфичних стереотипа традиционалне културе, као што су зла свекрва и опасна туђинка.[62] Ти стереотипи, међутим, коинцидирају с Петријиним животним искуством и у извесној мери се тим искуством потврђују. Петрија ће у оба брака бити зле среће са свекрвама: прва свекрва, Вела Бугарка, умориће јој дете и навести сина да жену отера од куће, док ће друга покушати да је отрује живом. Прва ће „липцати” сама, „кај кучка”, онако како јој је Петрија пожелела у тренутку када је схватила да је њеном кривицом умрло новорођенче, друга ће се намучити на самртничкој постељи и растати се с душом тек пошто Петрији призна свој грех.

Петријине представе о смрти такође се опиру о митску матрицу и традиционалне табуе: она смрт, по правилу, не именује[63] и означава је далеким путем, путем „одакле се нико није врнуо”, „ди сви једанпут морамо да отпутујемо”, „преласком”, одласком „на ону страну”. Виђење с покојницима (оностраним) је, ма како жељено, опасно:

што је у складу с древном представом о међусобној невидљивости два света.[65] Стога се контакт с мртвима остварује преко бића медијатора, особа с друштвене маргине - слепаца, Цигана и „несретника” за које човек „не би ни помислио да негде с неког везу мо(гу) да има(ју)”.[66]

Петријина визија загробног живота такође је у складу с народним веровањем: упаљена свећа показује покојнику пут до анђела који долази с неба и одводи га на свом крилу,[67] он се среће са „својима”, љуби и поздравља, ради на оном свету послове сличне онима које је радио на овоме, воли исте ствари итд. Најзад, и симболичка представа смрти у лавору с гашеним оловом - „грдна змијурина” и „нека опака ала” која је скоро прогутала човека - несумњиво потиче из универзалног митског арсенала.[68]

Међутим, упркос овако јаком, на више планова заснованом традиционалном фону, лик Петрије Ђорђевић није доследно конципиран као лик припаднице усмене, традиционалне културе. Наиме, у њеном приповедању јасно се разазнају сигнали који указују на чињеницу да је ова жена из народа већ искорачила из система мишљења и представа карактеристичних за архаичне, традиционалне заједнице.

Тако ће рецимо, следећи природне асоцијације, при помену њиве у Цакленцу, Петрија свом сабеседнику испричати предање о настанку имена тог места:

Међутим, она ће одмах иза наведеног додати још једно предање и коментар:

чиме ће, у извесној мери, нарушити суштински важну одлику овог усменог жанра - веровање у истинитост исприповеданог.[71]

Петријин однос према клетви такође би ваљало имати на уму. Наиме, аутентичан припадник традиционалне културе верује у делотворност клетве и не изриче је без свести о њеној моћи. Приповедајући о својим злим свекрвама Петрија одиста куне с намером да науди, а потоње догађаје узима као сведочанство о испуњењу клетви. Међутим, она понекад куне и себи блиске и драге особе, мужа Мису и његовог „пријатеља” Жику Курјака, између осталог („Јете, не најели се”, „Пите, дабогда ви се у гушу заптило”[72]), што указује на чињеницу да клетва у њеном језику већ нема онај статус који има у усменој традицији и традиционалним заједницама. Клетва је ту већ постала афекат, израз беса, револта и немоћи, а не магична формула којом се другом наноси зло, чак и у случају када је усмерена на особу за коју Петрија верује да је вештица („Добро ти јутро, мислим се, било на гробље, а не овдена, кучко, да бил кучка” [73]).

Почињући причу о злој комшиници, Полексији, Петрија ће у једном есејистичком уводу о вештицама такође направити битан помак у односу на традиционалну норму. Наиме, за разлику од богато засведоченог и широко распрострањеног веровања да вештица шкоди својима - „Куд ће вјештица до у свој род?”[74] - Петрија као општеприхваћено мишљење наводи сасвим опречну представу:

Након наведеног пасуса следи Петријино кориговање „званичне” истине, које се формално поклапа с традиционалним народним веровањем, али које је, још увек, резултат модерног виђења света и рефлекс модерне свести, пошто је тешко отети се утиску да Петрија под „вештицом” подразумева, ако не искључиво, онда барем на једној значењској равни, метафорично значење ове лексеме:

Исти принцип понавља се, дакле, и када је реч о вештичјем изгледу: Петрија најпре скицира одређену представу о овом демонском бићу, па тек онда, на основу личног искуства, исправља дато мњење и вештицу, барем по физичком изгледу, своди на људске размере. Та „људскост” вештице у Петријиним очима постаће очигледнија у коментару изреченом из неке касније перспективе, из којег се види да вештице, попут обичних људи, старају и немоћају:

Однос модерне свести према вештици огледа се такође и у Петријиној повременој, али изразито јакој иронији, присутној у приповедању о комшиници Полексији:

Петријино искуство с Влајном Аном, врачаром из Доњег Окна, такође је саткано од елемената из двеју сфера - традиционалне и модерне, ирационалне и рационалне. Наиме, врачара Ана детектује Петријину непознату и тешку болест гашењем олова и тумачењем неразумљивих „шара” које се појављују на дну лавора, што је препознатљив „алтернативни” метод. Међутим, узрок болести коју врачара открива, супротно очекивању, није из домена традиционалних представа („напратња”, урок, нечисте силе), већ - тровање оловом. Метод детектовања и лечења болести потиче, дакле, из традиционалне културе (бајање живом, стандардни бајалички реквизити - метла, вретено, преслица), али је узрочник болести сасвим модеран и рационалан. Због своје друге тешке болести - одузимања руке - Петрија се, пак, врачари неће ни обратити, већ ће помоћ тражити искључиво од лекара, а узрок и метод лечења аутор (и доктор Ћоровић) наћи ће у фројдистичкој теорији подсвесног и аналитичкој психологији.

Петрија, дакле, одлази и лекарима и врачарама, верује подједнако и у једне и у друге,[78] на помен ђавола пљује и изговара заштитну формулу, али тог истог ђавола помиње и не приметивши,[79] говори и чулно-конкретно и дискурзивно,[80] повремено с јаком иронијом, којом се несумњиво удаљава од лика наивне сељаке и приближава типу модерног, ироничног и готово циничног књижевног јунака.[81]

Модерном типу јунака Петрија се још више приближава својеврсним скептицизмом и сумњом у поуздане водиче и ослонце:

Њено иронично, бласфемично обраћање Богу након злокобног сна, који је предсказао Мисину несрећу:

на још драстичнији начин показује да Петрији, упркос сујеверју и истинској, коренитој вези с народним језиком и народном културом, није страно ни проблематизовање и преиспитивање традиционалних вредности и кутурних стожера. Петрија, заправо, левитира између традиционалног и модерног виђења света, не припадајући до краја ни једном од њих, и по тој специфичној, граничној, двоструко маргиналној позицији, као и по дубокој, аутентичној усамљености, она се, несумњиво, може посматрати као јунакиња модерног доба и модерне прозе.

Оно што Петрију, ипак, дели од већине јунака савремене литературе јесте њен аутентичан, истински, готово животињски животни импулс. Она и у најтежим тренуцима, и у највећој беди, и у застрашујућој самоћи остаје верна животу:[84] захвална је Миси што јој је у одсудном тренутку спасао живот („Ал, срећом, мој Миса ме не да”), иако је он и даље био углавном патња и страдање, и на све себи познате начине брани се од људског и нечистог зла и злосрећне судбине: и даље носи запис против вештица („злу не требало”) и причом и ракијом блажи дубоку и застрашујућу самоћу. Петрија је, заправо, једна жива енергија жељна живота и једна од ретких јунакиња која, да парафразирамо Ивана В. Лалића, свим недаћама и свој патњи упркос, говори свету - „Да”.

Напомене:

1. Ljubiša Jeremić , Proza novog stila , Prosveta , Beograd 1978, str . 20 ( уп.: Марко Недић, Критика новог стила , Јединство–Дечје новине, Приштина–Горњи Милановац 1993, стр. 144).
2. Уп.: Muharem Pervić, Priča Petrije Đorđević , PVDM , str. 83 ( за скраћеницу погледати белешку бр. 5) .
3. Овај, у основи, индикативни термин – “проза новог стила” – увео је, како се из наслова претходно наведене књиге види, Љубиша Јеремић.
4. Љубиша Јеремић, Глас из времена , БИГЗ, Београд 1993, стр. 288-289, 317.
5. Љубиша Јеремић, Казивања Драгослава Михаиловића о патњи и милости , предговор у: Драгослав Михаиловић, Петријин венац , четврто издање, СКЗ, Београд 1981, стр. XXX. Петријин венац сачињен је “од четири мање-више кратке целине с посебним насловима и приличном новелистичком самосталношћу и једне дуже прозе с многим романескним одликама” ( Исто ). Уп. и: Vladeta Jank о vić, “ Petrijin venac” Dragoslava Mihailovića , Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 1985, str. 33-34 (даље у тексту ово издање наводиће се скраћено – PVDM ) .
6. Уп.: “(...) дијалект, нарочито територијални, узима се као обележје оних који стоје на нижим ступњевима друштвене и културне хијерархије, знак `провинцијализма` и заосталости” ( Đorđije Vuković, Književni jezik i savremeni roman , PVDM , str. 99).
7. Владислава Рибникар одлично запажа да су Петријина наивна побожност и сујеверје у вези с мотивом “трагања за извором зла и узроцима људске несреће, за рационалним објашњењем човековог страдања и начинима да се оно избегне” ( Vladislava Ribnikar, Umetnost pripovedanja , PVDM , str. 79). Овај специфичан каузалитет (артифицијелно успостављање везе између “узрока” и “последице”, то јест, огрешења и казне) налази се у самим темељима традиционалних култура, које на тај начин покушавају да учврсте човекову егзистенцијалну позицију и да дају смисао злу у свету (уп: “Свет у којем јунакиња открива деловање вештице у људском облику још увек је свет сигурности и поузданог познавања различитих могућности спречавања несреће ”, Isto ; подвукла Л. Д.).
8. Сви цитати Петријиног венца наводе се по поменутом издању СКЗ (дат је број странице или скраћеница ПВ и број странице). Све у оквиру цитата подвукла Л. Д.
9. Истовремено, параболом о води у причу су уведени кључни мотиви целог романа – смрт новорођенчета, несрећа мајке која је остала без детета (“Остаде му јадна мајка да плаче и лелече по овај свет”), пијанство које ће њеном мужу, рудару Милосаву, доћи главе.
10. Уп.: Богољуб Шијаковић, M ythos , physis , psyhe : огледање у предсократовској „онтологији” и „психологији” , друго издање, поправљено и допуњено, Јасен – Универзитет Црне Горе, Београд – Никшић – Подгорица 2002.
11. Аналогија се можда најлакше уочава с Хераклитовим фрагментима: “не можеш два пута ступити у исту реку”, “свиње се купају у блату, а перад у праху и пепелу”, “све се мења за ватру и ватра за све као роба за злато, а злато за робу”, “пут нагоре и пут надоле један је и исти” (наведено према: Frederik Koplston, Istorija filozofije. Tom I. Grčka i Rim , prevod Slobodan Žunjić, BIGZ, Beograd 1991, str. 72-80). Ваљало би, у вези с Петријином “заповешћу” – “Пи воду и ћути!” – имати на уму и чињеницу да је вода основни, животворни елемент, што доприноси симболичкој слојевитости датог исказа. Вода ће се, као лајт-мотив, неколико пута јавити у граничним животним ситуацијама Петрије Ђорђевић, што указује на то да је Михаиловић на уму имао и традиционалну представу о граничној води, оној која размеђује мртве од живих, односно представу о живој и мртвој води, од којих прва има способност да врати у живот, а друга да одведе у смрт (уп. “Ма вода ти, човече, лековита ствар, нек прича кој шта оће. Ко да сам топрв сад прогледала, тако се осећам”, стр. 49).
12. ПВ , стр. 197.
13. Концентрација ових апотропејских фраза уочава се, природно, у одељку где Петрија говори о свом поласку за рањеним мужем, Мисом: “Узнем му то ново одело; ако отуд буднем морала, далеко било , у сандук да га доносим. Понесем му белу кошуљу и машну; и то би му, не дај боже , требало. Ципеле му плитке исто мало пребришем: узнем и њи. И нов качкет му узнем, главу да му отуд, саклони Господе , покријем. Злу не требало , да имам у шта да га оденем” (стр. 159).
14. Дате речи Петри ја изговара на помен ђавола (стр. 57). Сличну реакцију изазива и злослутан сан: “Пљунем трипут – пу, пу, пу, – у недра. О Господе, мислим се, и ти си, мора бит, нека будала кад си ми оваки сан послао. Зар то сан, боже ме прости? Прекрстим се, трипут дунем у прсти” (стр. 148).
15. ПВ , стр. 140.
16. ПВ , стр. 148.
17. “Земља јој коске изметнула” (стр. 10), “вуци јој гркљан прегризли” (стр. 14), “вампири те, дабогда, сачекали” (стр. 14), “језик јој у гушу, дабогда, запао, више не проговорила” (стр. 42), “мујера, крава ју у срце мунула” (стр. 47), “добро ти јутро, мислим се, било на гробље, а не овдена, кучко, да бил кучка” (стр. 83), “јете, не најели се” (стр. 270), “пите, дабогда ви се у гушу заптило” (стр. 270), “(...) врат, дабогда, сломио” (стр. 272), “проклет био” (стр. 272).
18. “Избави мене она Влајна, бог јој се одужио” (стр. 52).
19. “Кад си у невољу, помагај, брате добране, кад њему треба да се нађеш, кој ти беше, брате бежане” (стр. 84).
20. “За длаку си се провукла” (стр. 52), “скувана му попара“ (стр. 86), “пас реко, пас одреко” (стр. 104), “(...) душу би му на памук извадили” (стр. 105), “(...) не видиш ти одма шта ти се там иза брда ваља” (стр. 110), “нек тебе носи мутна Марица там ди те понела (...)” (стр. 155), “Маркови конаци” (стр. 188, 269), “(...) ниси бога за браду уватио” (стр. 214). Неки устаљени изрази су формално поређења: “(...) што си се ту удрвио ко света Бона” (стр. 146), “лупаш ко Максим по трице” (стр. 211), “дрви ко дрвена Марија” (стр. 212).
21. Петрија баца расад посађен на Свете Враче и купус из чиније која сама пуца на столу, поклања петла и виолину Циганки, верује у предсказање сном и управља се спрам снова и сл. Поред тумачења сопствених снова, Петрија наводи и нека типична “толковања”: “А то, бога ти, кад се у сан види змија ел аждаја, то, кажу жене, није рђаво, неки добитак ћеш да имаш” (стр. 45).
22. “По народном веровању зли демони изгубе своју моћ ако их сагледамо, што се изражава симболично, понављањем или записивањем демоновог имена” ( Hatidža Krnjević, Bajalica , у: Rečnik književnih termina , Institut za književnost i umetnost u Beogradu – Nolit, Beograd 1985).
23. ПВ , стр. 44. Влајна Ана изговара и неке басме на влашком, Петрији неразумљивом језику. Петрија, с друге стране, и сама импровизује неку врсту басме у покушају да Мисину главу замени петловом: “Ако на чију главу из ову кућу треба да се заврши, нек се заврши на његову. Ако ком из ову кућу оћеш крв да пустиш, пусти његову. Ако кога из ову кућу оћеш да узнеш, узни њега” (стр. 264).
24. Уп. и: Vladeta Janković, nav. delo , str. 59.
25. “Тамо ме, док ми се све унаоколо разврће и цепа, ломи ко да ми неки целе канате кукуруз навалио на леђа” (стр. 9).
26. “(...) Надођоше кај кисо леба у карлицу” (стр. 48).
27. “(...) Измуља те ко муљача грожђе” (стр. 156).
28. ”(...) И ти то не видиш кај један бркати сом” (стр. 58).
29. “Климам главом ко болесна кокошка” (стр. 47), “(...) мрзела кај квочка узицу” (стр. 53), “и онда још само једанпут зевну. Ко неко јадно, млого уморно пиле” (стр. 55).
30. “ Уватили те ко маџора лопова на таван међ пастрму” (стр. 82), “(...) прикачила уз мене кај мачка” (стр. 264).
31. “Ништа, бога ти, н уме кај теле!” (стр. 88).
32. “(...) Глупље од најглупљу овцу” (стр. 88).
33. “(...) Трепље на њега кај сврака на југовину” (стр. 91).
34. “Кај пцето га мрзе” (стр. 105), “(...) ко један лажљиви пас” (стр. 105), “кај бесан пас ме гледа” (стр. 268), “(...) зарасте ко на пцето” (стр. 114). У подтексту последњег поређења налази се, поред непосредног искуства, изрека (и басма) – “на псу рана, на псу и зарасла”.
35. “(...) Вречиш ти као јарац (...)” (стр. 175), “(...) дере се ко јарац” (стр. 270), “трчим ја кај коза планинска” (стр. 192).
36. “(...) Крила ко змија ноге” (стр. 228).
37. “(...) И шушка по њу ко јеж међ лишће” (стр. 151).
38. “Кожа му некако бела, ко на печурку” (стр. 117).
39. “Он ми млад онда још био, кај роса пролетња (...)” (стр. 174).
40. “Жедна сам, чини ми ске, ко дуга, целу би реку попила” (стр. 12).
41. “Пун ко око” (стр. 178).
42. “(...) Неки гад и јед и јад што ко они дебели, репати нужнички црви оће изнутра да те изеду” (стр. 204).
43. “(...) Он се дизао рано кај вештац” (стр. 214).
44. “Тргнем се ко да сам воденог вампира опазила” (стр. 146).
45. “(...) Она набере лице ко да јој дајеш неку млого гадну медецину” (стр. 107).
46. “То тамо, мора бит, и у старо време рађао добар кукуруз, кај стакло. И тако људи цео тај крај назвали Цакленац. Кај цакло. Други, опет, веле да је то од један кладенац, не би умела да ти кажем. Тај кладенац и данас там стоји. И он се цаклео” (стр. 8).
47. “То кад куче почне ноћу да ти заурлава и тако јаоче око кућу као човек, значи, неку ти беду слути, неки че ти брзо умре, барјак ћеш црн да добијеш и не смеш тако да га оставиш. Опоменеш га једанпут-двапут, па ако не да престане, има да га убијеш. Нека се на његову главу сврши. Боље тако но друкше” (стр. 152).
48. Ово предање комбиновано је с народним веровањем да св. Илија кажњава громом: “Тако, ако му се на прилику нешто замериш, свети Илија оће, богами, и из ведра неба да убије. Док сам девојком била у моје село, једнога је тако згромио. Нигде на небо ни оволички облачак, а човек се под дрво прућио мртав” (стр. 134).
49. “Намучило се, јадно, ко да га бог за нешто казнио. Ко да је не знам чији тешки греови плаћало. За три живота платило” (стр. 7).
50. Витомирову опседнутост младом комшинком, Љиљаном, Петрија, као и Витомирова породица, тумачи чињеницом да га је Љиљанина мајка, “вештица” Полексија, “замађијала” (стр. 102-103).
51. Витомирово одузимање објашњено је Полексијином враџбином помоћу украдене Витомирове пиџаме (стр. 115-116).
52. ПВ , стр. 118.
53. “(...) Добро ти ноћу не долази” (стр. 149).
54. “То се међ рудари одвајкада веровало да је жена за рудник малерозна, чим њојна нога доле закорачи, нека несрећа има да избије” (стр. 251). У традиционалним културама жена се сматра потенцијално опасним бићем: “(...) Но ипак постоји подручје гдје се мушкарац још увијек боји жене, силне и власне због своје способности да рађа потомство. Женина се власт и хисторијски заснива на сексуалном почелу. Она је због те сексуалности и снажна и опасна” ( Vladimir Jakovljevič Prop, Historijski korijeni bajke , prevodilac Vida Flaker, Svjetlost, Sarajevo 1990, str. 500). Отуда је пред почетак сетве (али и других радова или одласка у рат, рецимо) забрањен контакт с њом (“Онај кога су одредили да сеје ... од времена избора па докле год семена не посеје, не сме са женском имати односа”, Сима Тројановић, Главни српски жртвени обичаји , СКА, Београд 1911, стр. 15).
55. “(...) Старе ми жене причале, боље би можда било ако би му сад дала нешто што си сама изабрала, но да ти он бира: има да ти изабере оно највредније” (стр. 263).
56. ПВ , стр. 280-281.
57. “(...) Да попијемо за душу моје јадне Милане” (стр. 7).
58. ПВ , стр. 95.
59. ПВ , стр. 134.
60. ПВ , стр. 135.
61. “А то тако кад неки већ крене на онај пут, кад се већ занесе и почне да оставља овај свет, не смеш да га будиш. Немој, случајно, да га зовеш. Тад његова душа има далеко да путује и он се на то спрема и онда се тако занесе. Е, ако га ти у то узнемириш и пореметиш, има да ти се поврати и тад ћете и он и ти живу муку дакле, авидите, никако неће да могадне душу да испусти. И има тако да се намучи, цео ће од муке и трпње да изгори. Велики ћеј греј на душу да натовариш” (стр. 40).
62. Традиционална друштва успостављају опозицију између “своје настањене територије и непознатог и неодређеног простора који је окружује: ова прва је `Свет` (тачније: `наш свет`), Космос; остала територија више није Космос већ нека врста `другог света`, страни хаотични простор, настањен аветима, `странцима` (који су, уосталом, изједначени са демонима и фантомима)” ( Mirča Elijade, Sveto i profano: priroda religije , preveo Zoran Stojanović, Alnari – Tabernakl, Beograd – Laćarnak 2004, str. 25). Ова представа о странцима стапа се с представом о жени као потенцијално опасном бићу (уп. белешку бр. 49), што резултира стереотипом опасне странкиње, у српској култури отеловљеним у лику “проклете” Јерине (уп.: Љиљана Пешикан Љуштановић, Змај Деспот Вук – мит, историја, песма , Матица српска, Нови Сад 2002 , стр. 65; Љиљана Пешикан-Љуштановић, Мара Бранковић у усменопоетској традицији Јужних Словена , Научни састанак слависта у Вукове дане. Књ. 32/2, Међународни славистички центар на филолошком факултету, Београд 2004, стр. 87-96).
63. Петрија, у складу с традиционалним табуом неименовања појмова и бића хтонског карактера, уместо именице “смрт” користи заменицу “она” (“њу”): “Ритај се ти колико оћеш, она један дан долази и води те. И ти идеш као бела лала. Још се није тај родио који се од њу одбранио. Нема такав” (стр. 126).
64. ПВ , стр. 313.
65. “Невидљивост је својство становника пакла. Капа-невидимка је дар Хада” ( Vladimir Jakovljevič Prop, nav. delo , str. 487). Уп.: Vjačeslav S. Ivanov, Kategorija ` vidljivo ` – ` nevidljivo ` u tekstovima arhaičnih kultura , prevela Gordana Jovanović, Treći program, leto 1979, str. 397-401.
66. “Ал, опет, од људи сам слушала, млого пута си ти и преко дроњавог слепца ел Циганина нешто отуд добила, преко несретника за ког не би ни помислио да негде с неког везу може да има” (стр. 312).
67. ПВ , стр. 54, 294.
68. Vladimir Jakovljevič Prop, nav. delo , str. 342-368.
69. ПВ , стр. 8.
70. ПВ , стр. 8.
71. Уп. нпр.: “Предања су прозне нарације које, као и митове, наратор и његови слушаоци сматрају истинитим” ( Viljem Baskom, Oblici folklora: prozne naracije , Polja, god. XXXIII, broj 340, Novi Sad, juni 1987, str . 224). “Основна одлика предања је веровање у истинитост казивања или доживљаја” ( Snežana Samardžija, Usmeno predanje između verovanja i umetnosti reči ( “ blagovijest pripovijest ”) , Polja, god. XXXIII, broj 340, Novi Sad, juni 1987, str. 243).
72. ПВ , стр. 270.
73. ПВ , стр. 83.
74. Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник (1852), I, А-П, Сабрана дела Вука Караџића, књига једанаеста, приредио Јован Кашић, Просвета, Београд 1986, стр. 117. “Вештица, како народ верује, може таманити само своју родбину и пријатеље; непријатељима не може ништа” (Тихомир Р. Ђорђевић, Вештица и вила у нашем народном веровању и предању , Народна библиотека Србије – Дечје новине, Београд – Горњи Милановац 1989, стр. 21).
75. ПВ , стр. 57.
76. ПВ , стр. 124-125.
77. ПВ , стр. 82.
78. Приповедајући о свом искуству с врачаром Аном, Петрија закључује: “Све ми жена, човече, погоди кај да из књигу чита. Па нек ми неки онда прича како нема ништа. Како нема, бога ти?”. На сличан начин она кометарише и догађаје у вези с несрећном трудноћом комшинице Милијане: “Је л видиш, бога ти, шта је могло да испадне? Па нек ми још неки каже шта ћеш код доктори. Како шта ћеш, бога ти?” (стр. 73).
79. “Ал ћавола ћеш ти њега да видиш (...)” (стр. 312).
80. “Човек се ни не нада с које стране зло а с које добро може да му дође” (стр. 18), “Од плакање вајда нема” (стр. 38), “Не зна човек шта је за шта добро” (стр. 101), “Не зна човек млого о човеку” (стр. 164).
81. “Одма сад, дабоме, неки из дирекцију оће да проговоре. И, ко што већ навикли, нашег Марковића да пофале. Како нам ово и оно добро урадео. Како нам, зафаљујући њему, наш крај овако и онако процветао” (стр. 244).
82. ПВ , стр. 216.
83. ПВ , стр. 148.
84. Уп. и: Muharem Pervić, nav. delo , str. 84, Vladeta Janković, nav. delo , str. 28.