Пројекат Растко ЦМС

Body

Беснило-Бес-Бесноћа-Lyssa-Rabies-Hydrophobia, је једно од најстрашнијих акутних инфективних болести домаћих и дивљих животиња, птица и људи -зооноза, које од праисторијских времена прати људску популацију. Беснило је акутна инфективна болест Централног Нервног Система коју изазива филтрабилни неуротропни вирус. До ЦНС-а доспева нервним влакнима где се умножава и доводи до обољења. Путем периферних нервних влакана доспева у пљувачне жлезде и друга ткива. Спада у групу Rabdovirusa. Има карактеристичан облик цилиндра. Прве податке о беснилу налазимо у Хамурабијевом закону (збирка прописа) из 1700. године п.н.е, где су дати детаљи у вези новчаних кажњавања власника "лудих" паса чији је ујед довео до смртног исхода за угриженог човека.

Democritos – живео је у IV веку п.н.е. објашњавао је беснило упалом живаца. Aristoteles 384 – 322. године п.н.е, је наводио да се беснило преноси уједом бесног пса на друге животиње, па и на камиле, али не говори да се преноси и на човека. Стари Грци су сматрали да је заштитник против беснила бог Aristaeus ( син Apolona и Kyrene), а да је бог Artemis слао беснило на човека али је поседовао снагу лечења.

Постојало је веровање да богови шаљу демона у човека који га изнутра малтретира и мучи што је био разлог да се болесници лече специфичним обредима, читањем молитви, записима и амулетима. Многи уметници, сликари старих цивилизација Египта, Грчке и Рима представљали су у својим радовима бесне псе. О беснилу су писали Виргилије и Хорације, а Cordanus у (Liber de venenis) наводи да су бале бесних животиња инфективне. О беснилу код говеда се говори и у Ветеринарском папирусу (налази се у Ермитажу у Петрограду) написаном у 3500 година п.н.е. у Египту у граду Кахуну. Cornelius Celzus који је живео од 10-37 године у I веку, препоручује да се рана од уједа пса опали усијаним гвожђем или добро исиса и да у том случају неће доћи до појаве беснила. Он је први употребио за беснило израз Hydrophobia. Serapion и Rhases-922. године н.е. арапски лекари који су познавали симптоме беснила препоручују третирање рана настале уједом бесног пса разним хемијским средствима.

У једном рукописном Требнику из XVI века (бр. 290, својина Српске патријаршије) поред текста у коме се налазе магијске формуле и молитве за лечење од уједа бесног пса, вука и змије, руком је са стране је написано: А рану жежи.

Lucius Iunius Moderatus Columella између 40. и 60. године н.е., у својим сабраним делима De re rustika ( 12 књига) на једном месту захтева да се болесне животиње одвоје од здравих и да се сумњиве животиње на беснило убију.

Caelius Aurelianus и Galenus који су живели од 130-200 године п.н.е. детаљно су описали ток болести код људи и препоручују ресекцију ране насталу уједом бесног пса, а Aetius да рана остане отворена што дуже све док се не појави гнојни процес.

У та давна времена сматрало се да беснило изазива неки отров који се преноси са животиње на животињу, утицајем климатских фактора – врућина, хладноћа, температурне осцилације, конзумирање вреле и неисправне хране, жеђ, велики страх, па чак и прекид коитуса и многим другим утицајима.

Од времена Овидија веровало се да је узрочник беснила црв (на грчком lyssa) који се налази испод језика човека и животиње. Fracaster је у свом делу De morbis contagiosis објављеном 1584. године, изразио сумњу да узрочник беснила може бити живи агенс semina.

Детаљни опис беснила и његово лечење налазимо у делу De Rabie et hydrophobia које је написао Danielis Sennerti 1641. године, а клиничку слику код човека описао је Van Swieten 1770. године.

Да се беснило преноси балама бесног пса доказао је Zinke 1804. године мазањем ране здравом псу, кунићу и петлу. Bernth је доказао 1822. године да су бале и других болесних животиња такође вирулентне, а човека 1823. године Magendie.

Мишљење да је беснило болест ЦНС и да агенс од места уједа до мозга доспева нервним влакнима штампали су у својој књизи 1879. године познати француски лекари Brown, Seequard и Duboue.

Louis Pasteur (1822.-1895.) је 1881. године са сарадницима (Roux, Straus, Thuiller и Nocard) доказао да живи микроорганизми изазивају болести и да се налазе највећим делом у ЦНС.

Два професора Алфорске ветеринарске школе Galtier и Chauveau су први покушали 1881. год. вакцинацију оваца против беснила давањем слине пса оболелог од беснила. Pasteur је 1884. године успео да направи вакцину против беснила великим бројем пасажа уличног вируса, кроз мозак кунића.

Као конзерванс за одржавање живог вируса у инфективном ткиву Roux је 1887. користио глицерин. Adelchi Negri је 1903. године изнео податке да се у ганглијским ћелијама мозга људи и животиња, оболелих од беснила, налазе специфична телашца (инклузије) која су по њему и добила име, Негријева телашца.

Remlinger и Riffat-Bay су исте године установили да је узрочник беснила филтрабилни вирус. Употребу хемијских средстава (фенол) у инактивисању вируса фикса у суспензији можданог ткива први пут је применио Fermy 1908. године.

Велики допринос дијагностици беснила, а тиме и бржем и ефикаснијем третману угрожених особа дали су Goldwasser и Kissling 1958. године увођењем флуоресцентне микроскопије.

У време турске управе у Србији није било законских прописа из области ветеринарске медицине, а нису их имали ни сами Турци.

Оснивањем Санитетског одељења–карантинског отделенија са санитетом 1839. године у Попечитељству внутрених дела ( Министарство унутрашњих дела) ветеринарска служба се уклапа у то одељење, а тиме у исто време излази из оквира демонистичке, световне, верске и емпиријске фазе.

Санитетско одељење објављује Наставленија за окружне лекаре и физикусе па на тај начин преузима на себе бригу о здрављу људи и животиња преко својих окружних физикуса – лекара (у то време није било марвених лекара).

На основу члана 15. и 16. Наставленија они су морали да утврде појаву и врсту заразне болести, да прате ток болести и време њеног трајања и да нареде мере које треба предузети против болести.

Први распис о једној заразној болести-зоонози интресантној како хуманој, исто тако и ветеринарској медицини, Санитетско одељење је објавило 19. јула. 1839. године и упутило штампана Поученија о беснилу свима началничествима и попечитељству правосудија. У њима се о беснилу говори, да се беснило јавља само по себи у курјаку, лисици, мачки, а најчешће у псима. Од беснила могу оболети све животиње које имају врућу крв па наравно и човек. Беснило се преноси балама на друге животиње, када ове доспеју у крв или доспеју на слузокожу танке кожице усана или очију.

Беснило може настати од јаке зиме, велике врућине, глади, жеђи, држања паса на јаком сунцу, када пас лежи испод топле пећи, када се користи сувише месната храна, врела храна, смрдљиво месо, спречавање парења и др. Интересантно је запажање да пси у власништву месара, затим овчарски и пси луталице ређе обољевају од беснила у односу на кућне.

У опису беснила у псету, говори се о променама које се јављају пре појаве беснила код пса: раширене зенице, плашљив поглед, промена у понашању – зла нарав, не једе, плаши се светла, скрива се на тамним местима, отказује послушност власнику, плаши се воде и веома је слабо конзумира. Трећег дана од почетка болести очи оболелог пса постану мутне и крваве, а глас му постане промукао. Истовремено, пас је немиран, гризе дрво, отвара и затвара уста као да хвата муве, прегризе конопац са којим је био везан и режи на све оне који му се приближе. Ово су знаци тихог беснила у ком пас још не уједа.

На завршетку трећег дана од појаве беснила пас бежи од куће, трчи са подвијеним репом, опруженим вратом и обореном главом. Често се врти око себе и гризе свој реп, затим трчи право и као да не види напада и уједа на све што наиђе. Пси на које наиђе беже од њега, а уколико то не могу допуштају да их он слободно уједе не бранећи се уопште. При крају обољења које траје само неколико дана оболели пас постаје све слабији, језик му испадне и отекне, а из чељусти цуре бале. Глас овако оболелог пса је промукао и он угињава четвртог дана од појаве клиничких знакова болести, или седмог дана од њеног почетка.

У делу Правила за сачувати у псима беснило говори се да пса држи само онај коме је то потребно и онолико колико му треба. Кућни пси треба да буду везани у току дана. Псима се не сме давати: вруће јело, сувише меса и покварено месо, крв, лој, сало и маст. Хлеб и осталу храну коју пси конзумирају треба добро посолити. Преко лета пси треба чешће да се купају. Не сме се псима ускраћивати парење скотско терање. Старе псе треба убити пре него што оболе. Када се појави болест на неком од паса треба их одмах везати и затворити. На крају се каже да нема никакве користи т. ј. не помаже ништа ако се прворођена штенад баце (народ је веровао да најпре она могу да побесне), не ваља убијеном бесном псу одсецати реп, уши, пржити одсечени реп, сећи врх језика, или испод језика исећи црва. Ниједна од ових последње наведених мера нема вредности као превентивна мера, нити помаже као лек против беснила.

У делу који се односи на Поступање са бесним псима и уједеном стоком говори се да, ако је псето оболело, треба га одмах убити. Леш не треба бацати у воду, него га дубоко закопати у земљу, а место прекрити трњем. Нема никаквог смисла убијеном бесном псу одсецати главу и закопавати је одвојено од тела. То је чак и опасно, јер се од ножа којим је глава била одсечена може човек отровати (овде се свакако мислило на могућност заражавања). Сламу на којој је бесан пас лежао треба спалити, судове из којих је јео уништити, ланац којим је био везан треба опалити добро у ватри, а земљу по којој је бесан пас ишао треба прекопати. Домаће животиње које је ујео бесан пас треба одмах убити и закопати јер је њихово лечење неизвесно, несигурно.

У делу који говори о Поступању с људима од бесног псета уједеним, да би се беснило избегло као прво саветује се да човек којег је ујео бесан пас, огребао или обалавио, се одмах обрати лекару, а у случају да га нема потребно је предузети следеће: скинути све хаљине са уједеног човека и одмах их спалити. Ране настале од уједа бесног пса треба што пре испрати са мокраћом или сланом водом, па затим ставити на рану земљу, блато или дуван. Исисавање рана се не препоручује јер то може бити опасно за онога који рану исисава. На рану се не сме ставити никакав балсам јер он спречава крварење које ни у ком случају не треба спречавати. Кад уједени дође својој кући, или још боље, кад га буду донели, што се препоручује, треба да скине са ране оно што је ставио на њу као прву помоћ, како би омогућио да из ране изађе што више крви. Ако је крв стала, рану зависи где се налази треба обновити засецајући је унаоколо помало са оштрим ножем. Затим је треба испирати са топлом и сланом водом, или са слабим цеђом, све док не престане крварење, а нож треба опалити у ватри. Рана треба што пре да загноји. На крају на рану треба ставити облоге од слане воде који се мења сваких дванаест сати, с тим што се предходни спали у ватри. На мању рану треба ставити изгњечен и добро посољен чен белог лука. Даље се препоручује уједеним особама да првих осам дана, од уједа бесног пса, не једу уопште месо него само млеко, воће, хлеб и тесто. Забрањена је употреба алкохолних ватрених пића једино је било допуштена употреба воде, сурутке и воде од куваног јечма са сирћетом и медом. Препорука је била мировање и да просторија у којој се налази болесник буде темперирана. Дуванџијама је било дозвољено да могу пушити. Међутим, како је било потребно уз ово узимати и унутрашње внутрене лекове, које може дати само лекар, препорука болесницима је да се обавезно обрате лекару. Не треба веровати лаицима који тврде да знају лек против беснила и њихове лекове узимати, јер они не могу помоћи. Код уједа бесног пса у ствари никакви лекови и не могу помоћи ако сама рана горе поменутим, или томе подобним начином није гледана. Амајлије и записи што се тиче беснила не могу никако помоћи па их зато не треба ни употребљавати, јер оне не могу доспети до крви уједене особе где се отров налази. Исецање испод језика није штетно, али није довољно. Апелује се на правилно третирање рана, јер са тог места ће отров ући у човечји организам па га на том месту треба и уништити.

О беснилу се говори и у Закону о заштити од сточних зараза у опште и о мерама за угушивање тих зараза од 30. марта 1881. године. Свако ко примети симптоме беснила, било да су животиње његове, њему поверене или туђе, или се макар посумња да ће до болести доћи дужан је да је одмах учини безопасном на тај начин што ће је убити или затворити, а одмах потом случај пријавити признатом марвеном лекару или месној власти. Ако је постојала сумња да ће доћи до појаве беснила таква животиња је стављана под присмотру марвеног лекара ако су услови чувања били добри и ако власник није имао намеру да је убије. У случају да се животиње слободно крећу и не чувају како треба морале су бити убијене, а исто тако и све животиње које су побеснеле као и пси и мачке које су биле у контакту са таквим животињама. Домаће животиње које је бесна животиња ујела морају се одвојити и држати под контролом, а ако се испоље знаци беснила одмах их убити. Одвајање и надзор уједених говеда и коња траје 4 месеца, а за овце, козе и свиње 3 месеца. У случају да месна власт сазна да нека сумњива или бесна животиња слободно лута одмах је издавала наредбу да се такве животиње убију или ухвате и о томе обавесте најближе месне власти, а исто тако и среске власти и полиција. У местима где такве животиње лутају и где је беснило раширено може се наредити да се сви пси држе на ланцу, воде на узици и да носе корпе на њушци. Сви пси који се не буду на овај начин држали биће убијени. Среска власт је могла да нареди и посебне хајке како би се побиле све животиње (пси, лисице, курјаци и др.) које су оболеле од беснила. Забрањено је клање бесних животиња, као употреба и продаја њихових продуката. Забрањено је дерање коже са лешева угинулих или убијених бесних животиња. Животиње су морале бити уклоњене на безопасан начин са кожом и длаком. Сецирање таквих лешева је било дозвољено само марвеним лекарима, а тамо где их није било тај посао су обављали лекари.

У прилогу III који се односи на поуке о знацима сточних заразних болести које се помињу у члану 1 Закона од 30. марта. 1881. године, закључно са говеђом кугом, под бројем 8. говори се о беснилу домаћих животиња. Беснило је заразна болест, која се брзо развија и најчешће се појављује код паса и то уједом бесних животиња-нарочито паса. Симптоми болести су код свих животиња исти. Оне су или раздражене, немирне, склоне да уједају или да учине повреду ударањем, бодењем итд (немирно беснило), или су збуњене, малаксале, кљакаве у разним деловима тела, посебно у задњем делу трупа-слабо хоће да уједају (мирно беснило).

а) Беснило код паса

Први знак обољења је промена у понашању. Пси постану ћутљиви, непослушни, немирни и плашљиви или троми као да су пребијени. Често се крију, нерадо слушају власника, радо беже од куће, слабо једу али зато узимају дрво, сламу, перје, кожу, лижу хладне предмете, камење, металне комаде, пију воду и сопствену мокраћу. Ови знаци трају два дана и тада пас бежи и лута, јавља се жеља за уједањем, посебно паса, мачака и већих домаћих животиња, а глас постаје промукао, а при лајању кратак и испрекидан који прелази у урлање. Између два напада пси леже мирно али се могу виком, додиром штапа и светлошћу раздражити. Не плаше се воде храну не узимају али зато гутају несварљиве предмете, перверзни апетит, брзо мршаве, необичног су изгледа, очи су упале и мутне, а длака накострешена и без сјаја. На крају долази до парализе вилице и задњег дела тела и такви пси угињавају између 5. и 7. дана од појаве болести.

б) Беснило код мачака

Беснило код мачака се манифестује исто као и код паса, а разлика је у томе што мачка чешће уједа и насртљивија је у односу на пса.

в) Беснило код коња

У почетку болести коњи изгризу она места где су уједени, постају немирни, раздражљиви и бојажљиви, не једу јер тешко гутају, глас им је промукао, појаве се грчеви и трзање. У наступу беснила, коњи ударају, гризу предмете или сами себе тако да висе комади коже и меса, крваре и нападају друге животиње, убрзано дишу, а на устима се појављује пена и бале. У даљем току болести наступи су краћи и слабији, нагло омршаве, долази до парализе задњег дела тела. Када се то догоди коњи леже и угињавају у року од 4. до 6. дана.

г) Беснило код говеда

Је слично по симптомима као код коња, а разлика је у томе што говеда не уједају већ боду роговима животиње и предмете.

д) Беснило код оваца и коза

У почетку болести ове животиње су немирне, раздражљиве, осећају јак свраб по кожи, престају да једу и да преживају. У току напада болести необично скачу, тапкају ногама, боду роговима, шкргућу зубима и појављују се бале, а козе још и гризу разне предмете. Задњи део им клоне и угињавају.

ђ) Беснило код свиње

У току болести свиње су раздражене, плашљиве, чешу се и гризу место уједа. За време наступа беснила јавља се појачана саливација, убрзано дишу, зверају и жестоко уједају. Пред смрт долази до парализе задњег дела тела.

У Упутству министра унутрашњих дела од 1. јула 1881. године, CN^o 2596 о вршењу закона од 30. марта. 1881. године О заштити од сточних зараза у опште и о мерама за угушивање тих зараза под чланом 34. ж беснило домаћих животиња, у ставу 2 се каже да у случају када људе или животиње уједе животиња сумњива на беснило, или буде у контакту и на тај начин се инфицира, таква сумњива животиња ће бити на безопасан начин ухваћена и добро затворена. Не сме се одмах убити док се стручним прегледом не установи да ли је бесна или не. По наређењу полицијске власти таква животиња је задржавана ради даљег посматрања. Животиње убијене у току затвора-карантина или угинуле при посматрању биће сециране (члан 34. последњи став). Животиње које слободно лутају и не чувају се како треба биће убијене. Под надзором и одвојено су морале да се држе уједена говеда и коњи 4 месеца, а овце, козе и свиње 3 месеца. Животиње су могле да се користе унутар сеоског подручја ако су при марвено лекарском прегледу биле здраве и није било никаквих промена у понашању ни сумње на беснило. При појави промена на животињама одмах је морала да се обавести власт, а животиње су одвајане и чуване, уколико власник не би дозволио да се оне убију. Животињама које су биле под надзором била је забрањена промена места боравка. У ставу 8. заштитне мере су одмах предузимане у случају да сумњив пас на беснило слободно лута. Те мере су могле да се прошире и на појас већи од 4 км од места где се такав пас кретао. Полицијска власт је могла изузетно у тим случајевима да одобри кретање овчарским и ловачким псима у случају потребе.

Министарство унутрашњх дела је расписом од 1. јуна 1897. године прописало начин новчане надокнаде лицима угриженим од бесних паса која су ишла у Пешту ради вакцинисања.

У јавним медијима је о беснилу било објављено више запажених чланака. Тако у Родољупцу из 1858. године у бр. 4 и 5 први пут су објављене јавне наредбе против беснила где се предлаже смањење броја животиња које су склоне овој болести (посебно вукова)и мере које треба применити да би ова болест била искорењена. Српске новине су 1886. године у чланку Беснило у Европи и у свету обавестиле нашу јавност о раду Луја Пастера, његовом начину рада и постигнутим резултатима. О псећем беснилу – дијагнози и профилакси аутора сточног лекара Антонија Коблишке објавио је 1896. године Српски Архив за целокупно лекарство. Исти аутор је 1904. године на I конгресу српских лекара и природњака одржаном у Београду изложио свој рад Компаративна патологија с обзиром на псећи бес. Ветеринарски гласник је у броју из 1905. год. чланак Марка Павловића „Беснило, Lyssa, Rabies, Hidrophobie”, а 1906. год. О беснилу непознатог аутора и 1907. год.

Рад Милутина Митровића Беснило. Овај аутор је 1911. год. објавио и књигу Беснило код човека и домаћих животиња, која има више поглавља која говоре:О беснилу у опште; Географском ширењу беснила-статистика; Симптомима беснила; Диферанцијалној дијагнози; Микробиологији; Склоности према беснилу, Начину продирања у организам; Патогенези; Издржљивости заразе; Експерименталном испитивању вирулентности; Имунизацији; Наш Пастеров завод и начин лечења у њему - Пастеров завод је почео рад 3. септембра 1900. год. у Нишу - Иротерапији беснила; Профилакси лечења повреда; Сугестивном лечењу; Имунизацији паса; Санитетским мерама; Преносу заразе на човека; Законодавству; Чланак „О псећем беснилу”објавио је 1912 године Петар Д. Тодоровић, а „О беснилу-Lyssa humani„ др Михајло Стевановић.

Интересантно је да је марвени лекар Антоније Коблишка предлагао још 1896. год. увођење таксе за псе у циљу смањења њиховог броја, (ово је била и препорука међународног конгреса одржаног у Берну 1895. год.), а уз то и обавезу да пси на њушкама носе металне корпе и буду уписани у сточни регистар. О производњи вакцина ради имунизације животиња које су биле угрижене од стране бесних паса писао је марвени лекар М. Тодоровић у свом раду Антирабично лечење животиња .

Законски прописи донети пре 1881. године (пребактериолошка ерa) када се још ништа није знало о бактеријама као узрочницима болести, имао је у односу на данашње време ненаучан и нестручан однос и приступ у решавању проблема везаних за профилаксу, терапију, сузбијање, искорењивање заразних болести, дезинфекцији, средствима за дезинфекцију и др. Закони донети после 1881. године у време бактериолошке ере - време Пастера - били су у складу са новим научним сазнањима и открићима.

Превентивна вакцинација паса и мачака је најбоље оружје човека у борби против ове страшне и неизлечиве болести.

Литература:

• Др. Милан Николић, Беснило код човека и животиња, Пастеров завод, Нови Сад, 1955. година
• Димитрије Палић, Прилог познавању епизоотиолошке ситуације беснила код лисица у басену Делиблатске пешчаре и метода редукције њихове популације, Докторска дисертација, Београд, 1971. год.
• Драгољуб Дивљановић, Заразне болести домаћих животиња у Србији 1800 – 1914. год., Београд, 1974. год.
• Реља Катић, Историја ветеринарстава Србије – период од XII до друге половине XIX века, Српска академија наука, Београд, 1957. год.
• Зборник закона и уредаба у Књажевству Српском, II, Београд, 1845. година
• Зоран Јевтић, Прилог изучавању ветеринарског законодавства у Србији XIX века, докторска дисертација, Београд, 1979. година
• Санитетски зборник Закона, уредаба, расписа и преписа, Књига друга, Свеска прва, Београд, 1882. година.
• Слободан Ч. Теодосић, Прилог познавању имунитета против беснила код куја вакцинисаних вакцинама по Хемпт-у, Флури и Адсорбат и пасивног имунитета код њихове штенади, Докторска дисертација, Београд, 1976. год.