Body
(Политика, Београд, 4. јануар 2010)
Била је умесна идеја да се у оквиру Документарно-драмског програма оживе сећања на сликара Косту Хакмана (1899-1961). Рођен у Босанској Крупи, по завршеној средњој школи у Сарајеву, Хакман одлази 1929. године у Праг у Уметничку школу, да би после две године прешао у Беч на Академију ликовних уметности, на којој ће студирати две године, а трећу и четврту завршиће у Академији у Кракову. Од 1930. деловао је у Београду као гимназијски наставник цртања, а од 1935. до 1941. наставник је акварелисања на Архитектонском одсеку Техничког факултета у Београду, а после је био професор Академије ликовних уметности у Београду. У земљи је приредио већи број самосталних изложби, или са Сретеном Стојановићем и групом „Дванаесторица", а излагао је у иностранству (Барселона, Лондон, Амстердам, Брисел, Анверс, Рим). На Међународној изложби у Паризу 1937. године био је награђен златном медаљом. Концепцијски близак следбеницима импресионизма, радио је уља и аквареле, најчешће пејзаж, фигуру и мртву природу. Велики уметник, био је сматран за једног од најбољих акварелиста Србије.
Зоран Стефановић, у својству аутора и редитеља, приредио је документарну емисију „Снег није бео" о Кости Хакману, успевши да данашњем слушаоцу прикаже његов развојни пут, уметничка схватања и стваралачке преокупације, али и бурна и неповољна времена (два светска рата)) у којима је сликар живео. О уметнику су говорили присно и са пијететом његова кћи, Милица Хакман, са афинитетом и аналитички Љиљана Пилетић-Стојановић, историчарка уметности и ауторка монографије о Хакману, као и са поштовањем и поетским тоновима Мома Капор, писац и сликар, Хакманов студент. Низање њихових сећања у преплету, уз музичке кулисе у избору Марије Ћирић, прикладно је оживело сећања на једног од највећих српских сликара кога је неправедно сустигао заборав. Наравно, радиофонски медијум може само живом речи да приближно и донекле оживи личност и стваралаштво ликовног уметника, што изискује веома деликатан поступак. Посебно је тешко описивати ликовна дела, у Хакмановом случају то се граничи са немогућним. Упркос томе, налазимо да је ова емисија могла код слушалаца који познају дело Косте Хакмана изазвати лепа сећања на уметника, док је код оних којима је овај наш значајни сликар непознат морала изазвати интерес за његова мајсторска остварења. Зато је у програмском смислу ова премијерно изведена емисија, коју је одлично снимио Милан Филиповић, заиста пун погодак! (Радио Београд 2, 26. децембар /2009/)
Погледати такође Афиша радијске драме "Снег није бео"
|
