Пројекат Растко ЦМС

Body

Прим. др Илинка Вуковић

 „Слава у слова запретана
чека светлост...“
Матеја Матејић
Хиландарска библиотека (1)

 „Мајстор скида књигу
Из столетног мира,
Узима кедрово уље,
Пчелињи восак,
Ланолин, петролетар
Загрева јој душу,
Све док књига не прогледа
И зађе у још
Једну бесмртност.“
Ђоко Стојичић
Спасавање књига у Хиландару (1)

И поред значајног напретка савремених медицинских истраживања, лечење већине реуматских болести, као и артритиса, који даје печат овим болестима, још увек представља проблем, због чега је ова тема увек у жижи интересовања лекара практичара, реуматолога и истраживача ове области (2, 3), а за историчаре медицине инспирација да погледамо шта пише у старим књигама. Стога, идемо у средњи век.

Како се артритис лечио у Србији пре пет и више векова, сазнајемо из Хиландарског медицинског кодекса, најзначајнијег дела српске средњовековне медицине (4). Ова књига сачињена је као зборник списа тадашње званичне медицине европских медицинских центара, Салерна и Монпељеа, уз значајне елементе античке медицине, на чијим је темељима и израсла западна медицина. Хиландарски медицински кодекс садржи више текстова који пружају велики број података, како из базичних, тако и из клиничких грана медицине средњег века.

Читајући Хиландарски медицински кодекс наишли смо на чланак који је посвећен лечењу артритиса, што нас је подстакло на детаљније истраживање. Овај рад је посвећен дискусији о резултатима наше анализе. У истраживању смо обратили пажњу на врсту лекова, облик и начин примене, као и на њихово порекло што су и најважнији подаци до којих смо, при оваквом истраживању, могли доћи. Код нас до сада о овој теми није писано[1], а значајна је за историју медицине, посебно реуматологије.

Претпоставља се да је (као зборник) Хиландарски медицински кодекс настао у XV или почетком XVI века, мада су поједини списи знатно старији. Оригинални текст је на српскословенском језику, а аутор дела није утврђен; претпоставља се да их је било више. У сваком случају, саставио га је неко ко је добро познавао тадашњу медицинску проблематику, фармакотерапију, као и латински језик. Читавих пет векова ова књига се налазила тамо где се чува још много тога од нашег духовног блага – у библиотеци манастира Хиландар. Тамо је, 1952. године, пронашао историчар и академик Ђорђе Сп. Радојичић и дао је нама на изучавање (5).

Како би ова драгоцена књига била приступачна читаоцима и научницима из медицине и других области, припремљено је најпре фототипско издање, 1980. године, а затим су, 1989. године, Љубомир Котарчић и Младен Миливојевић, урадили транскрипцију српскословенског оригинала и превели на савремени српски језик. Приређивач издања и аутор уводне студије је Реља Катић, најбољи домаћи познавалац српске средњовековне медицине (6).

Ради бољег разумевања нашега рада и целине излагања навешћемо укратко садржај списа Хиландарског медицинског кодекса:

1. Дијагностика:

   а. Дијагностика обољења по променама пулса;

   б. Дијагностика обољења по променама у мокраћи;

   в. Списи о огњицама;

   г. Различита поглавља из интерне медицине;

2. Списи о заразним болестима;
3. Фармаколошки списи:

а. Спис о простим лековима;

б. Спис о сложеним лековима (пилуле, електуарио, масти/уља, емпластри, сирупи);

4. Фармакотерапија, први и други део терапијских бележака;
5. Спис о флеботомији;
6. Спис о педијатрији;
7. Токсиколошки спис.

Познато је да су у средњем веку велики медицински проблем биле заразне болести и епидемије: лепра, куга, маларија, велике и мале богиње, пегавац, сифилис, затим разна акутна стања из интерне медицине, као што су срчана слабост, жутица и др., потом дечије болести, тровања итд., док се реуматским и другим хроничним незаразним болестима, чини се, није придавао већи значај (8). Међутим, то није у потпуности тачно. Лек се тражио увек, за сваку човекову болест и муку, што се види и у Хиландарском медицинском кодексу.

Међу најзначајније и најкомплетније списе кодекса спадају Фармаколошки и Фармакотерапијски спис[2]. У Фармакотерапијском спису – други део терапијских бележака налази се текст о лечењу артритиса под називом: „Овде почиње о лечењу болести запаљења зглобова и удова (артритис)“[3]. Ту се на једном месту налази 30 различитих прескрипција за лечење оболелих зглобова. И на другим странама Фармаколошког и Фармакотерапијског списа налазимо још двадесетак рецепата за ублажавање бола и отока зглобова. Велики број и разноврсност ових рецепата указује на то да лечење артритиса у то време није било лако, али и на то да се покушавало све што се тада знало да се помогне болеснику (6).

Општи медицински појам артритис означава запаљење зглобa без обзира на узрок који га је изазвао. Карактерише га бол, оток и поремећај функције једног или више зглобова. Артритис је најкарактеристичнији знак запаљенских реуматских болести, али може бити и знак инфламације у дегенеративно измењеном зглобу, или се може јавити и код неких нереуматских болести (нпр. хемофилија, инфективни артритис), због чега у реуматологији има посебан значај (9). Артритис је несумњиво био стожер око кога ће се развијати реуматологија као веома значајна грана медицине.

Ако погледамо из историјског угла, назив артритис познат је одавно, још од Хипократа (око 460 – око 375. године п. н. е.), како наводе и документују грчки аутори (10). Из сачуваних дела овог генијалног лекара закључује се да је добро познавао артритис какав постоји код гихта, о чему је забележено и неколико афоризама, а уочавао је разлику између гихта и других облика артритиса. Хипократ је сматрао да артритис настаје због накупљања црне жучи и флегме у зглобовима, што је у складу са тадашњом хуморалном теоријом о настанку болести. Писао је О зглобовима и О кретању[4] (11). Описао је обољење које по својој клиничкој слици одговара Бехчетовом синдрому, а бавио се и другим реуматским поремећајима (12).

У нашој литератури наводи се да је вероватно Гален (129 – око 216. године н. е.)[5] први употребио појам артритис као обележје обољења зглоба (13). У сваком случају, назив артритис потиче још из античког доба.

 И много векова касније, у средњем веку, хипократско-галенска медицина још увек је била актуелна. У српскословенском изворнику Хиландарског медицинског кодекса назив за артритис је био ар`тетика (6).

Временом су се у медицини стицала нова искуства и сазнања, тако да је природа артритиса детаљније упозната, а у међувремену описани су и издвојени бројни клинички ентитети реуматских болести, од XVII века па надаље, а највише у XIX веку (2). Нажалост, етиологија многих реуматских болести остала је и данас непозната, па самим тим етиолошко лечење није могуће.

Анализирајући Хиландарски медицински кодекс откривамо да су се у средњовековној Србији за лечење артритиса користила природна средства и природни начини лечења. Тада је човек био ближи природи и добро ју је познавао. Лекови за оток и упалу зглоба/ова састојали су се углавном од лековитих биљака, мада је било и састојака животињског и минералног порекла. Најчешће је било реч о мешавини ових елемената, припремљеној у виду разних облога, лековитих масти или уља, мелема односно емпластра (emplastrum), за спољашњу употребу код отеченог и болног зглоба. Међу наведеним лековима за артритис у Хиландарском медицинском кодексу, постоје само четири рецепта за пероралну употребу који су прављени од лековитог биља: алоја, капар, чубар итд. У састав једног од њих улазио је и кукурек. Овај податак говори нам да се у лечењу користило чак и отровно биље како би се болест савладала, али се одмах указује на опрезност да овај лек није за слабе и мршаве. За лечење артритиса коришћене су и лековита купања, нпр. купка са имелом. Пронашли смо два рецепта за лековиту клизму, јер се клистирање често примењивало у средњем веку код разних болести. У састав једне од клизми улазио је дивљи краставац, мира, ружино уље, сок од морача и вода. „Ово ће користити онима који имају оток или болују од хроничног запаљења зглобова“, пише на крају наведеног рецепта (6).[6]

Лековите биљке за лечење артритиса у рецептима Хиландарског медицинског кодекса

Лечење лековитим биљем један је од најстаријих, најпознатијих и најраширенијих начина природног лечења многих болести, па међу њима и артритиса.

У прескрипцијама Хиландарског медицинског кодекса налази се најмање шездесет различитих лековитих биљака, чији су лист (боквица, бршљан...), цвет (љиљан, ружа...), плод (бибер, боб...), семе (горушица...), сок (алој...), кора (цимет...) или корен (оман, бели слез...) коришћени као лековите сировине, тј. дроге за прављење разних лекова за артритис.

Већина ових биљака налази се у Спису о простим лековима, који чини један део Фармаколошког списа. Овде су лековите биљке и друге лековите супстанце сложене по азбучном реду, према латинским називима, који су писани ћирилицом, у духу српског, односно српскословенског језика, са описом њихових главних својстава и начином употребе. За сваку биљку је на првом месту наведено да ли је врућа, топла или хладна, сува или влажна и у ком је степену дејства (I – IV). Ово су заправо основна својства материје, позната још од античких филозофа (Емпедокле, Платон, Аристотел) и лекара, Хипократа и Галена (14, 7). За многе биљке постоји и податак, исказан у годинама трајања, колико дуго могу сачувати своје лековито дејство. На пример, љиљан задржава активно дејство годину дана, дивљи краставац две године, ким пет година, а смола козинац односно саркокола може, како наводе ови списи, задржати активно дејство и до педесет година.

С обзиром на старост оригиналног рукописа Хиландарског медицинског кодекса и његово вишевековно трајање разумљиво је што сви рецепти нису у потпуности очувани. На појединим местима недостају неки састојци а други се нису могли прочитати или превести, што нам донекле умањује број лековитих биљака и других састојака у рецептима, али гледајући на укупно богатство природних лекова средњег века, сматрамо да то није од превеликог значаја.

Списак биљака и биљних продуката (нпр. смола) које су коришћене у рецептима за артритис, са народним и латинским називом и основним својствима биљке, како је наведено у Хиландарском медицинском кодексу, изложен је у табели 1.

Табела 1.

Лековите биљке или њихови продукти у рецептима за лечење артритиса у Хиландарском медицинском кодексу

За лечење артритиса у средњем веку најчешће се употребљавало семе горушице (Sinapis arvensis), као и неке друге биљке које драже и загревају кожу (нпр. рен), јер садрже сумпорне хетерозиде; и Ferula assa foetida, тј. смрдеће зеље има сумпорна једињења у свом етарском уљу. У наведеним рецептима налазимо и биљке које у свом саставу имају салицилате (нпр. рута у етерском уљу има метил-салицилата), затим слузаве материје (бели слез, љиљан, љубичица) и друго. Врло често су коришћене и различите смоле (измирна или стиракс, колофонијум или црна смола, козинац или саркокола, мирисна смола и др.), које су погодне за прављење мелема, а имају и антисептична својства. Детаљније тумачење активних састојака дрога спада у домен изучавања фармацеута и фармакогнозије, те се овом приликом у такву анализу нисмо детаљније упуштали (15).

Биљног порекла су и вино (црно и бело) које се на више начина често користило, као и сирће (Acidum aceticum), мекиње (Cantabrum furfur), брашно од ражи и боба, итд.

За ублажавање болова, у терапији реуматских обољења, широку примену имале су разне масти и уља која су овде наведена према старим називима[8]. Најчешће се користило маслиново уље (Oleum olivarum) и обично је служило за прављење других лековитих масти/уља, облога и мелема и као антидот код неких тровања.

На сличан начин употребљавало се и ружино масло или уље од руже (Oleum rosatum). Добијало се од екстракта цветних латица руже у маслиновом уљу. И друга биљна уља користила су се за мазање зглобова код болова и инфламације, као што су ловориково масло или уље (Oleum laurum), масло од синапа или уље од слачице (Oleum sinapinum), масло од деспика или шпиканарда, то јест, уље од лаванде (Oleum lavandulae), масло или уље од мастике (Oleum masticium), чији су главни састојци били маслиново уље, мастика, пелин, мелилот и индијско масло.

 За мазање болних зглобова користило се уље и од вење или клеке (Oleum Juniperi) као и масло или уље од руте (Oleum rutaceum) које се припремало од лишћа руте у маслиновом уљу.

До употребе, масти и уља чували су се у стакленом суду.

Међу сложеним лековима налази се прескрипција биљне масти против артритиса, чији рецепт из Хиландарског медицинског кодекса преносимо у целости; у преводу на савремени српски језик, он гласи овако:

 „Овде почиње о масти против запаљења зглобова (Unguentum contra arthritidem ili periarthritidem):

„Узми једну литру маслиновог уља, по једну унцу метвице и мајорана и две унце млечике. Скувај заједно у новом лонцу па процеди кроз крпу, а затим додај томе три аксага воска и по две унце терпентина и праха од тамјана. Нека мало постоји на ватри. Скини са ватре и мешај док се не згусне па стави у стаклени суд. Када будеш хтео да се мажеш, мажи се поред ватре.“ (6)[9]

За припремање лекова у Хиландарском медицинском кодексу дата су врло детаљна упутства са прецизним мерама и начином употребе лека. Најчешће мере за тежину дроге биле су унца (дванаести део литре) и аксаг (шести део унце). Литра је у средњем веку означавала меру за тежину, а служила је и за мерење запремине течности (18).

У књизи Лечење биљем нашег најпознатијег фитофармацеута Јована Туцакова, наишли смо на опис скоро свих биљака које су биле у прескрипцијама за лечење артритиса и које су наведене у Хиландарском медицинском кодексу (16).

Елементи животињског порекла у рецептима Хиландарског медицинског кодекса за лечење артритиса

У рецептима за лечење артритиса у средњем веку нису били ретки ни састојци животињског порекла, мада заступљени у мањој мери него биљни производи. Често се користио пчелињи восак, који је био погодан за прављење емпластра, док је мед (Mel) од давнина сматран универзалним леком. Користио се и за припремање других сложенијих лекова или као нека врста заштите када се намаже испод облоге или емпластра са лековима јачег фармаколошког дејства. У Спису о простим лековима наведено је да мед може сачувати своју делотворност и до 100 година. Од животињских елемената користили су се лој од овце, свињско сало и гушчија маст (Adeps anserinus), најчешће као подлоге за лековите масти. За исте сврхе употребљаване су и масти дивљих животиња (нпр. сало од лисице и јазавца). До данас нам је међутим остало непознато које је то сало „од лентишко“; у доступној литератури нисмо наишли на објашњење. У време средњег века, користили су се и неки, за нас данас необични лекови, на пример, жуч од бика, прах и коштана срж јеленског рога, пуж, балега од зеца, измет од магарца или говечета. Кожа тек одране овце, док је још топла, препоручује се као облога за болно место. При изради мелема за боље везивање датих састојака користила су се жуманца или беланца кокошијих јаја. Љуска од јајета служила је као мера за дозирање неких лекова.

Лекови минералног порекла (Remedia ex mineralibus) у рецептима Хиландарског медицинског кодекса за лечење артритиса

Међу приправцима за лечење артритиса наводе се и неки минерални састојци, као што су: летаргиро – оловни оксид (Plumbum oxydatum), жива (Hydrargyrum), петролеј (Petroleum), со (Sol pulverisatum) итд.

У фармаколошком делу Хиландарског медицинског кодекса, који представља праву фармакопеју оног времена, налази се и злато (Aurum), о коме се наводи следеће: „Злато има добре особине, није ни много вруће, ни хладно ни влажно, ни суво. Има боље особине од било које друге руде. Добро је за сваку мождану и срчану болест, као и за стомак који је слаб и хладан.“

Међу Списима о сложеним лековима налази се рецепт за златну маст, под називом: „Овде почиње о златној масти (Unguentum aureum)“[10], која је припремана од златног праха и препоручивана је против свих врста назеба и запаљења зглобова (4, 6). Састав ове масти врло је сложен и спада у најсложеније рецепте ове књиге. Због оштећења оригиналног рукописа недостаје део састојака овог рецепта, стога овом приликом није анализиран. Прескрипција златне масти анализирана је у раду Шубарић-Горгиеве, јер се златна маст користила у виду емпластра, који је стављан на слабински део код оболелих од бубрега или нефролитијазе, с обзиром на вишеструко фармаколошко дејство овог лека (7). Сматрамо да је овај историјски осврт на злато важан због улоге коју ће препарати соли злата имати доцније, у XX веку у лечењу реуматоидног артритиса и других хроничних артритиса.

За прављење лекова, неопходне биљке и друге лековите супстанце, лекари су набављали из Котора и Дубровника, који су у то време имали добро снабдевене градске апотеке, а постојале су и добре комуникације између приморја и унутрашњости. Прва апотека у Котору отворена је 1326. године, а у Дубровнику још и раније, 1317. године (13,19). Такође је познато да су у средњем веку, код нас, као и у другим земљама Европе, лековите биљке гајене у вртовима многих манастира (20). До настајања првих апотека и апотекара, лекари су сами правили лекове, према тада постојећој рецептури.

Када су у питању рецепти из Хиландарског медицинског кодекса, још нешто желимо да истакнемо. После сваког рецепта дато је и за шта је лек добар (индикације). Тако је за лекове за артритис писало: „Добро је за оне који болују од запаљења тетива и зглобова“, или слично. А на крају готово сваког рецепта наведено је „Примени то: добро је“ или „Примени то и биће ти од помоћи“ и слично, што је на болесника сигурно деловало умирујуће и охрабрујуће, тј. психосугестивно и свакако да при лечењу није било без значаја (6).

Разноврсни рецепти из Фармакотерапијског списа, према мишљењу Реље Катића, који је највише радио на изучавању средњовековне медицине код нас, воде порекло из дела Practica brevis, чувеног Brevariuma Јоанеса Платеаријуса, а Спис о простим лековима, као први део Фармаколошког списа из дела De Simplici medicina dictus Circa Instans Матеуса Платеаријуса, што су најзначајнији списи Салернско-Монпељеске школе (19). Рецепти за сложене лекове преведени су из Antidotariuma, дела Николаса Препозитуса, које је објављено на латинском језику у Лугану 1512. и 1528. године (19, 4)

Већина лекова који су наведени у Хиландарском медицинском кодексу коришћени су у нашем народу за лечење све до XVIII века, па и касније (13). И данас се многи од њих налазе и чувају у рецептима наше народне медицине и користе се за лечење оболелих зглобова, иако је све више готових, фабрички припремљених природних препарата за ове сврхе (21).

На крају овог кратког прилога из историје реуматологије, уместо закључка поновићемо неке од особености лечења артритиса према списима Хиландарског медицинског кодекса.

· Лечење артритиса у средњовековној Србији било је на нивоу тадашње европске медицине.

· Постојао је велики број прескрипција за лечење, за које су коришћена разноврсна природна средства.

· Најчешће су коришћене лековите биљке, али и елементи животињског и минералног порекла, од којих су прављене разне облоге, мелеми и масти.

· И злато се, као лековита супстанца, налази у фармаколошким списима Хиландарског медицинског кодекса. Код упале зглобова примењивало се локално, у виду златне масти.

· Примењена терапија је била симптоматска, углавном за спољашњу употребу, мада је постојао и врло мали број једноставних лекова намењених за унутрашњу употребу.

· Циљ лечења био је да се смањи бол и оток зглоба/ова и побољша њихова функција.

· Посебно истичемо да у наведеним препорукама за лечење артритиса није било ни говора о врачању, бајању, молитвама и слично, чиме се потврђује научни карактер Хиландарског медицинског кодекса.

Бављење овом темом и историјом медицине уопште, поткрепићемо цитатима који узимају у обзир сличну проблематику: „Писати о прошлости значи сагледати људске судбине које су универзалне и увек у основи исте“ и „Однос према историји није однос пасивног посматрача, већ је то динамичан, дијалектички однос, пут ка сазнавању стварности у садашњости“ (22).

Хиландарски медицински кодекс препоручујемо за још многа читања и анализирања.

Литература

1. Перић Р, Ђидић Љ.: Хиландар, Светогорски храм у српском песништву. Београд: Апостроф; 1998.

2. Поповић М. и сарадници: Терапија реуматичних обољења. Београд: Војноиздавачки завод; 1999.

3. Младеновић В.: Биолошки (антицитокински) лекови-основне одлике. У: Научни скуп Биолошки лекови у лечењу запаљенских реуматских болести; 29. октобар 2009; Београд, Институт за реуматологију.

4. Катић Р.: Хиландарски медицински кодекс N. 517 (фототипија). Београд: Народна библиотека Србије; 1980.

5. Радојичић Ђ. Сп.: Старе српске повеље и рукописне књиге у Хиландару. Архивист 1952. 2 (23):72–5.

6. Катић Р, приредио. Хиландарски медицински кодекс N. 517. Превели Љубомир Котарчић и Младен Миливојевић. Београд: 1989. Народна библиотека Србије; и Дечје новине Горњи Милановац:

7. Шубарић-Горгиева Г.: О познавању и лечењу болести бубрега у средњем веку. У: Ђукановић Љ.: Прилози за историју нефрологије у Србији. Београд: БИГЗ; 2007. стр. 25–57.

8. Катић Р.: Српска средњовековна медицина, Дечје новине 1990.

9. McCarty DЈ.: Differential Diagnosis of Arthritis: Analysis of Signs and Symptoms. У: Koopman WJ, editor. Arthritis and Allied conditions: A Textbook of Rheumatology. 13^th ed, vol. 1. Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins; 1996. стр. 35–46.

10. Phokas EA. Rheumatic Diseases. Athens; 1961. Цитирано у: Rigatos G, Kappou-Rigatou I, Thouas V.: The History of Greek Rheumatology: From Prehistoric Times to the Present. Athens: Hellenic Society of Rheumatology; 1987. стр. 28.

11. Littré É. Oevres Complètes d’ Hippocrate. Paris: Ballière J-B; 1839–1857. Цитирано у: Шубарић-Горгиева Г. : О познавању и лечењу болести бубрега у средњем веку. У: Ђукановић Љ, приредила. Прилози за историју нефрологије у Србији. Београд: БИГЗ; 2007. стр. 25–57.

12. Rigatos G, Kappou-Rigatou I, Thouas V.: The History of Greek Rheumatology: From Prehistoric Times to the Present. Athens: Hellenic Society of Rheumatology; 1987.

13. Рељин И.: Преглед историје средњовековне медицине. Нови Сад: Лито студио; 2008.

14. Павловић Бранко: Пресократска мисао. Београд: Плато; 1997.

15. Туцаков Ј.: Фармакогнозија. Београд: Завод за издавање уџбеника; 1964.

16. Туцаков Ј.: Лечење биљем: Фитотерапија. Београд: Рад; 1986.

17. Симоновић Д.: Ботанички речник, САН, Београд 1959. стр 459.

18. Ћирковић С.: Мере у средњовековној српској држави – мере на тлу Србије кроз векове. Београд: Галерија САНУ; 1974.

19. Катић Р.: Порекло српске средњовековне медицине. Београд: САНУ; 1981.

20. Павловић Будимир: Осам векова болница у манастирима Хиландар и Студеница. Београд: ДИМЕС; 2009.

21. Вуковић И, Дамјанов Н, Рађеновић Р.: Анализа фитотерапије код оболелих од реуматоидног артритиса. XIII Конгрес реуматолога Југославије; 2002 Септембар 10–14; Врдник. Резиме у: Acta rheumatologica Belgradensia 2002; годиште 32 супл. 1: 103.

22. Вуковић М.: Архетипско у Андрићевим приповеткама (дисертација). Београд: Филолошки факултет; 2009.

Помоћна литература

1. Катић Р. Медицина код Срба у средњем веку. Београд: САНУ; 1958.

2. Катић Р. Терминолошки речник српске средњовековне медицине. Београд: САНУ; 1987.

3. Станојевић В. Историја медицине. Друго издање. Београд-Загреб: Медицинска књига; 1962.

4. Трифуновић Ђ. Стара српска књижевност. Београд: Филип Вишњић; 1994.

[1] У вези са болестима бубрега списе Хиландарског медицинског кодекса анализирала је Гордана Шубарић-Горгиева: О познавању и лечењу болести бубрега у средњем веку (О уроскопији, Нефролошки ентитети, и О лечењу болести бубрега), што чини једно поглавље у књизи: Прилози за историју нефрологије у Србији, уредник Љубица Ђукановић, 2007 (7)

[2] Превео: М. Миливојевић

[3] Види: превод на српски језик стр. 181- 183

[4] Види: IV/ 45:181 и IV/343 (11)

[5] Године рођења и смрти Хипократа и Галена цитиране су према последњем издању Енциклопедије Британика, доступне у електронској форми на интернет страници: http://www.britannica.com/ (септембар, 2010)

[6] Види: српскословенски оригинал стр. 351, лист 196а, превод на српски језик стр. 152

[7]Види: превод на српски језик стр.144, савремени латински назив за Бухач, пиретрум је  Pyrethrum cinerariaefolium (15, 16), а Tanacetum balsamita  је латински назив за другу биљку истога рода чији је народни назив Калопер (17)

[8] Види: превод на српски језик стр. 159-165; српскословенски оригинал стр. 359-365; лист 168а; 168b; 170a и 170б

[9] Види: српскословенски оригинал стр. 365, лист 173, превод на српски језик стр. 165

[10] Види: превод на српски језик стр. 164, српскословенски оригинал: стр. 365, лист 173а

(Изговорено на 15. Студеничкој академији 800 година српске медицине, у манастиру Студеница, јуна 2010. године.)