Пројекат Растко ЦМС

Body

Поводом 140-годишњице од рођења др Лазара Ненадовића, првог професора физикалне медицине и балнеоклиматологије на Медицинском факултету у Београду

Проф. др Јован Максимовић

Др Марко Максимовић

„А потом бјеше празник јеврејски, и изађе Исус у Јерусалим. У Јерусалиму пак код овчијех врата има бања која се јеврејски зове Витезда, и око ње пет покривенијех тријемова, у којима лежаше мноштво болесника, слијепијех, хромијех, сухијех, који чекаху да се заљуља вода; јер анђео господњи силажаше у одређено вријеме у бању и мућаше воду, и који најприје улажаше пошто се замути вода, оздрављаше, макар каква болест да је у њему. А ондје бијаше један човјек који тридесет и осам година бјеше болестан. Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ одавно болестан, рече му: Хоћеш да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе; али немам човјека да ме спусти у бању кад се замути вода; а док ја дођем други сиђе прије мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човјек и узевши одар свој хођаше“ (Јов. 5,1-9).

„Док сам на свјету видјело сам свјету. Рекавши ово пљуну на земљу и начини као од пљуванке, и помаза калом очи слијепоме, и рече му: иди умиј се у бањи силоамској. Отиде дакле и уми се, и дођи гледајући“ (Јов. 9,5-7)  (1).

Стари  записи о хидрографским и  геоморфолошким  приликама у Војводини

Према подацима др Бранислава Букурова, на основу висинских разлика између појединих предела и геолошког састава, у Војводини се могу издвојити шест целина: планина, лесне заравни, пешчаре, равне терасе, алувијалне терасе и алувијалне равни. Из таквог геоморфолошког састава проистиче и хидрографска карта Војводине, која се опет може поделити у три зоне: планинску (фрушкогорску), лесну и зону алувијалних равни. Док је фрушкогорска зона позната по мноштву извора и планинских поточића, у равном делу Војводине извора је знатно мање, а највише их има у одсецима лесних заравни изнад глиновитих слојева који чине подлогу леса. Фрушкогорске потоке је др Букуров поделио у две групе: потоци на северној фрушкогорској падини имају велики пад, малу дужину до Дунава и минималне осцилације воде, а јужни, због своје три пута веће дужине, знатно мањи пад у Равном Срему, па многи од њих и не достижу Саву, већ се завршавају тако што се разливају  у баре и мочваре, где једним делом губе воду испаравањем, а други део воде понире у лесни материјал. Ова вода подземно се слива према Сави и у њеној алувијалној равни појављује се као изданска и у стању је да поплави велике површине Равног Срема. Овакве хидрографске осцилације су биле познате још Римљанима, па су већ они вршили прве мелиорације овог ниског и мочварног земљишта, тако што су прокопали систем канала („Јарчина“) којим су одводили вишак воде у Саву (2).

Слична ситуација у том погледу била је и у Бачкој и Банату. У својој студији о здравственој култури Војводине у XVIII веку др Ристо Јеремић описује војвођанско подручје на следећи начин: „...Данашња Војводина у 18. столећу беше једна подводна, водоплавна и мочварна, здрављу шкодљива равница, пуна бескрајних бара и ритова...једино се подручје Фрушке Горе могло похвалити здравом водом за пиће из многих извора на њеним обронцима и подножју, коју су обилно искоришћавали Римљани, Турци и Срби, градећи каптаже, чесме, водоводе и студенце.“ (3).

Мита Петровић, професор природних наука у Српској учитељској школи у Сомбору, научни и књижевни радник, какви су у то време били многи средњошколски професори, у своме чланку „Алкаличне баре у сомборској околини“, објављеном у Летопису Матице српске 1883. године, између осталог каже и ово: „...оне силне веће и мање баре и језера, што се налазе у оном делу велике угарске равнице, који се простире између Дунава и Тисе, те припада Пештанској и Бачкој жупанији; вода у свим тим барама и језерима није једнака, у гдекојима је слатка (обична), у другима опет слана... одношаји Палићког језера код Суботице донекле су познати, али земљиште западне Бачке између висоравни Телечке и Дунава, које је управо најбогатије сланим барама, није још удостојено стручне пажње. Нарочито се на том земљишту истиче Сомбор са својом околином. Одношаје, који ту постоје, проматрао сам ја ове године 1882., те сам рад да резултат тога проматрања овим саопштим“. У даљем тексту он набраја све те баре (Гробљаница, Иваначка бара, Чонопљанска бара, Тамашлија, Широка бара, Велика бара код Немеш Милетића, Велико салитрасто језеро, Бела бара и др.) и износи резултате свога проучавања хидрографских прилика овог мочварног подручја: „Све баре сомборске околине стоје у вези са Мостонгом, која у Дунав утиче. Кад је велика вода, н.пр. с пролећа, онда се скупе скоро све у једну бару... Површни посматраоц био би наклоњен, да ове баре у близини Дунава доводи у узрочну везу са Дунавом. Али се то не сме чинити. Ни једна од тих бара  не добија ни непосредно, ни посредно кроз земљу воду из Дунава. Оне су потпуно одељене од Дунава таваном за воду непропусне глине, који се простире до у велику дубину. Растење Дунава не производи никакав ефекат нити на нашим барама,  нити на нашој чистини, али се зато на њима огледа свако колебање Тисе... Ма да дакле наведене баре леже географски у Подунављу, то оне припадају ипак физиографски сразмерно удаљеној Тиси. Оне су таваном песка, који се простире испод Телечке, спојене са Тисом... Мостонга, поток је који у полукругу оптиче северну страну Сомбора...не треба је замишљати као праву реку, којом преко целе године вода тече. Она је управо систем међусобно свезаних долова, кроз које се вода у Дунав слива. Преко лета исуше се поједина места у тим доловима, Мостонга је тада испрекидана и представља непрегледан ред  већих и мањих бара. С јесени и пролећа, кад има доста воде, испуни вода опет све долове и тада изгледа Мостонга као река.“ Читајући овај, као и многе друге чланке Мите Петровића, професора учитељске школе из друге половине XIX века, задивљује његов научни приступ проблему, студиозан начин посматрања природних појава, размишљање и доношење закључака својствених научнику, који се епитет њему, обзиром на време када је радио и објављивао резултате својих истраживања, слободно може доделити. Поред описа биљног и животињског света, аутор даље указује на посебну специфичност тих бара, која је значајна и за разумевање порекла лековитости површинских минералних вода Бачке и Баната. Ове баре, разликују се од бара у другим крајевима, каже Мита Петровић, а то је: „...изглед њихове обале у лето и у почетку јесени, кад вода опада  и обала се суши. Бару опасује тада земљиште, које је превучено неком као снег белом кором. Та бела кора је једна со, наравна сода, или као што је овде по маџарском зову шикшо (szekso, sziksό). По тој кори, или као што се научно вели ефлоресценцији соде, постале су сомборске баре знамените. Шикшо није хемички чиста сода (термонатрит, натријумхидрокарбонат), него се у њему поред соде налази редовно  још и кујнске соли (хлорнатријума) и мало Глауберове соли (натријумсулфата). Тако је пену у сегединској околини анализирао Молнар... Ефлоресценција око бара најјача је кад су године сушне и велика врућина. Тада буде содна кора и за прст дебела...Хемични састав воде који се налази у сомборским барама, као што се могло очекивати, одговара потпуно саставу ефлоресценције. Вода у свим барама, на којима сам био, показује врло јаку алкаличну реакцију...Кад ветар душе, онда се у правцу ветра накупи на обали читав брег густе пене, која се може лопатом скидати и сасвим личи на пену од сапуна. Зато и вели народ за воду тих бара, да је као цеђ.“ Налаз соде на отвореним барама, каже Мита Петровић, карактеристичан је у Европи само за Угарску равницу, док се изворска вода у којој је растворена сода налази у неким познатијим европским бањама (Билин и Гисхибл у Чешкој, Виши у Француској, Емс у Немачкој, Лухачовице у Моравској и др), али да ти извори долазе из дубинских кристаличних стена вулканског порекла. За феномен присуства соде (натријумбикарбоната) у барама сомборске околине, који је карактеристичан само за површинске воде Угарске равнице, аутор чланка приказује резултат својих истраживања на следећи начин: „Ја Телечку сматрам за творевину ветра. Њу је, као и остали наш лес, уз припомоћ кише нанео ветар кад се већ Угарска равница издигла из воде...Материјал за лес Пештанске и Бачке жупаније дошао је без сумње поглавито из Карпатских гора. Отуд је нанесен и песак, који је врло распрострањен у Пештанској жупанији и који се у већем пространству налази и у Бачкој, северно од Суботице. Овај песак стоји у најтешњој вези са алкаличним барама. У песку том налази се наиме много лабрадорита. Тај минерал је један силикат у ком, поред калцијума (креча), има и натријума. Упливом атмосферске воде, удружене са угљеном киселином, преобраћају се сви силикати у карбонате. Тако постаје и из калцијум и натријум – силиката, што се налазе у лабрадориту нашег песка, временом калцијумкарбонат (вапнац) и натријумкарбонат (сода). Први остане на месту свога постања, а други, пошто се у води лако раствара, понесе вода собом и слије га у баре, које на тај начин постају алкалне...Као што се из овога види, нису баре као такове огњиште на ком се сода гради, него је оне примају са водом, што се из даље или ближе околине у њих слива...Уколико се преко лета баре суше, ефлоресцира сода на местима које је вода напустила.“ (4). Колико су размишљања Мите Петровића о пореклу хемијских карактеристика површинских вода Угарске равнице била исправна остаје да на то питање одговори данашња геологија и хидрологија, али значај његових истраживања лежи у томе да она представљају пионирски покушај у разматрању овог проблема у Војводини.

У једном свом другом чланку, објављеном 1886. године у „Стражилову“, каже професор Мита Петровић и ово: „Некоје од бачких бара сматрају још од старих времена као лековите“ (5). Особито је, каже, „...на гласу Риђичка бара (Коловратово језеро). За њу не зна нико да се исушила и вода је јако алкална. Приповедају чудеса о исцељивајућој моћи те баре! Она лечи од најопакијих улога (гихт). Цело село чува најбрижљивије своју бару, да задржи од ње сваку нечистоту. Њој не сме марва, нити сме у њој кудеља да се топи. Сада долазе на ту бару дакако сами сељаци, али такав је био почетак и најславнијих купатила...Друга директна корист од алкаличних бара била је у том, што се ефлоресценције око њих могу да поберу и као сода да употребе (за прављење сапуна и у фабрикама стакла). Пређашњих година бавио се свет у сомборској околини много тим побирањем, те су отуд заслуживали лепу пару. Али од како је Лебланк изумео начин добијања соде из кујнске соли, није се више наплаћивао труд око побирања“ (4).

Премда се данас баре у сомборској околини, као и даље у Бачкој и Банату не спомињу као потенцијални балнеотерапијски локалитети, чланци Мите Петровића, објављени још у другој половини XIX века засновани су на озбиљној научној анализи, а имају за циљ да објасне феномен порекла лековитости површинских вода читавог тог подручја, укључујући и данас познате балнеотерапијске и рекреационотуристичке центе, језера Палић и Русанду.

Поред бањских лечилишта, као што су Русанда и Палић, где се у терапијске сврхе користи површинска минерална вода, постоје у Војводини и таква лечилишта у којима се користи изворска, односно изданска минерална вода, као Сланкамен и Врдник, док се у свим осталим бањама користи дубинска минерална вода, добијена артеским бушотинама (Нови Сад, Кањижа, Бечеј, Темерин, Торда, Јунаковић и др.).

За лековитост неких минералних извора и стајаћих вода у Војводини знало се одавно, што се може закључити из сачуваних старих записа и археолошких налаза. Претпоставља се да су још Римљани слани извор у Сланкамену користили као бању, јер се у његовој непосредној близини налазило римско граничарско утврђење Акуминкум (Acumincum) (6). У XIV веку неки Јован Ман из Сланкамена у месту је изградио капелу и уз њу хоспитал за сиромахе и немоћнике, што сазнајемо из писма папе Јована XXII (1316-1334) арцбискупу Калочком (7), а 1702. године спомиње се „Турска бања“ у Сланкамену, коју је народ из околине користио за лечење реуматских болести (6). 

Из римског периода потиче и локалитет „Бања Кулина“ код села Ердевика у Срему, где су вршена археолошка ископавања. Пронађена је једна просторија-базен, неколико термалних извора и керамичке водоводне цеви (8).

Турски путописац Евлија Челеби, у својој књизи „Путопис“ тврди да је у време Турака било купатила (хамама) у: Баји, Бачу, Бечеју, Варадину, Воћину, Вел. Бечкереку, Вршцу, Вуковару, Даљу, Илоку, Иригу, Карловцима, Ковиљу, Митровици, Рачи, Сланкамену, Сомбору, Старој Паланци, Темишвару, Тителу, Футогу и Черевићу, а лепи хамам у Великом Бечкереку да је био задужбина Мехмеда Соколовића (9,10).

У војвођанским романтичарским литерарним делима, али и у неким стручним лекарским расправама из XVIII и XIX века често су описиване и опеване природне лепоте „нашег краја“, при чему је његов „бисер Фрушка Гора“ била једна од најопеванијих планина наше земље. Готово да нема писца или песника да није, пишући о лепотама Фрушке Горе, посветио по неки редак или стих једном од бројних бистрих и хладних фрушкогорских извора и поточића, величајући их до те мере да су им приписивали лековита својства. Тако је др Максим Николић Мишковићев, лекар родом из Сремских Карловаца, у својој докторској дисертацији о кукути („De conio maculato“) коју је одбранио на Пештанском медицинском факултету 1834. године, на једном месту описао лепоту фрушкогорских извора и посебно указао на извор Убавац код манастира Велика Ремета; извор који је лековит, нарочито против грознице ((„fons medicatus, antifebrilis“). Франц Шамс (Franz Schams), апотекар у Петроварадину, у својој књизи  о Петроварадину и његовој околини, објављеној 1820. године, спомиње Стражиловачку чесму, за коју каже да је позната под називом Fieberbrünell („бунар против грознице“). Ову чесму спомиње у својој докторској дисертацији о води („De aqua...“) и др Јосиф Ребрић, Карловчан, савременик и пријатељ др Мишковићева, за чију воду каже да је хладнија од шенбрунске и да за њу у народу влада уверење да „лечи од свакојаких грозница“. Од фрушкогорских извора, описаних у својој дисертацији, др Ребрић издваја оне, који у народу носе глас о својој „лековитости“: Калину водицу код манастира Гргетега, коју „посећују силни болесници сваке године и налазе у њој здравља“, затим Вилину водицу, Добошевачку воду под Добошевачким брегом, Убавац код манастира Велика Ремета и „Лековиту воду“ код села Инђије.

Осим ових стручних расправа, постоји и књига посвећена изворима у Срему. Написао ју је и објавио у Новом Саду 1893. године, под називом „Благо Срема, најзнатније извор-воде, чесме и бунари“ Василије Константиновић, парох цркве Св. Ваведења у Сремским Карловцима. У својој књижици он је описао 21 извор и бунар, при чему је, поред описа сваког извора и квалитета његове воде, уже и шире његове околине, записао и легенде које су се у народу препричавале, а у вези с постанком извора и његовом наводном исцелитељском моћи. Као свештеник, Константиновић је указао на повезаност сваког појединог извора са празником свеца којему је извор био посвећен. На тај дан се, према Константиновићу, окупљало око извора мноштво народа, проводећи ту од јутра до вечери у забави, али и у молитви, умивајући се, понегде и купајући се у изворској води, у тражењу помоћи својим различитим тегобама и исцељења својој бољци.

Коначно, у листу „Јавор“ из 1878. године објављено је једно писмо Атанасија Стојковића, писца прве српске физике, рођеног у Руми, које је он из Беча 1707. године упутио тадашњем румском свештенику Василију Крстићу. У писму се говори о Борковачком извору недалеко Руме. Атанасије Стојковић се у писму присећа часова које су њих двојица провели код овог извора. Он ту указује на исцелитељску вредност изворске воде, у коју верује, па чак даје и упуте у којим случајевима и на који начин треба ову воду болесници да користе, и то они оболели од грознице, стомачних болести и губитка апетита. Писмо завршава песмом посвећеном овом извору коју је под називом „Ода на источник Борковачки“ написао неки „Старац Велизар“, а коју су њих двојица пријатеља у младости својој код Борковачког извора читали.

Овом, широј јавности непознатом песмом, посвећеном неком од извора у Срему, наравно да ни приближно не завршава литерарни опус о фрушкогорским изворима. Почевши од Бранка, преко Змаја, Јована Грчића Миленка, Илије Округлића Сремца и др., готово да нема песника, а да опевајући лепоте Фрушке Горе није посветио понеки стих, а неретко и читаву песму неком од многобројних планинских извора и бистрих поточића, којима су у свом песничком одушевљењу придавали и „исцелитељске моћи“ (11).

Мало је познато да је у Војводини постојало и лечилиште хладном водом по угледу на, у Европи тада популарна, Кнајпова лечилишта. Поводом тога било је објављено 1895. једно обавештење у „Српском архиву за целокупно лекарство“, које гласи: „Завод за лечење хладном водом – Ми још у целој земљи немамо завода за лечење хладном водом, иако хиљадама наших болесника требају методички изведену хидротерапију. Да би наши болесници у таквим приликама ипак поуздане и својске помоћи добили, с радошћу јављамо да је дописни члан Српског лекарског друштва г. др Лаза Станојевић у друштву са гг. д-ром Јованом Велимировићем и д-ром Левијем отворио 1. маја у Новом Саду „Завод за лечење хладном водом, масажом и шведском гимнастиком“. У тај завод примају се болесници са нервозношћу, ревматизмом, хроничним катарима у грлу, плућима, материци, са шуљевима, са навалом крви у главу и прсима, са малокрвношћу, бледоћом и т. д. Имена нам јамче за солидност и лекарских услуга и других прилика“(12).

Прве хемијске анализе вода у Војводини

Прву до данас познату хемијску анализу једне минералне воде у Војводини извршио је још 1805. године Франц Шамс (Franz Schams), апотекар у Петроварадину. Тај свој подухват описао је у књизи „Петроварадин и његова околина“ („Peterwardein und seine Umgebung“), коју је објавио у Пешти 1820. године. О томе он каже следеће: „На путу за Карловце, дуж Дунав, на пола пута до Земуна лежи Сланкамен (Саланкемент- илирски)... Ближе обали Дунава извире из заклоњене земље слана вода која, након мог испитивања, које сам извршио 1805. године, садржи следеће састојке:

Четири фунте течности садржи:

Сумпорно киселог натрона (соде)......................................................32 грана

Слано киселог натрона (соде).............................................................59 грана

Сумпорно киселог вапна (креча) или гипса....................................... 9 грана

Земљаног остатка.................................................................................18 грана*

* Није штампарска грешка. Гран је старинска мера за тежину, приближно један двадесети део грама. Тачније: гран = 0,06 грама.

Угљено киселог гаса није било, а ове земљане остатке сматрао сам примесом која, премда после пажљивог пречишћавања, у једва видљивим деловима у води постоји као додатак. Издашни састојци ове воде могли би бити на отвореном почетку овог извора. Сумпорно киселу соду (Глауберова со) пронашао сам 21. јануара ујутру 1806. године, када је хладноћа прекрила Дунав слојем леда...Напустио сам тада да копањем истражим почетак извора, а недостајало ми је и ваљано овлаштење да са својим радницима проширим истраживање. Осим тога изненадио сам се кад је сутрадан ујутро мој мукотрпан рад стока из села изгазила и уништила, у налету срчући са пожудом слану изворску воду. Тако сам напустио са негодовањем даљи значајан рад на том месту, које сам након неколико година поново таквим нашао, као да ту нико никада није копао. Према мојој претпоставци могла би ова вода прелазити преко једне велике подземне масе соли, а после једног тачног испитивања могла би држави донети велику корист (13).

Године 1882. професор Мита Петровић је извршио хемијску анализу воде из бара сомборске околине и своје резултате објавио у летопису Матице српске. Свој поступак је описао на следећи начин:“ За испитивање узео сам воду из Иваначке баре. Вода та слани у устима и нема никаква мириса. При испаравању на ватри не гради се никакав иоле знатан талог, што показује да у тој води нема земљаних карбоната. Испари ли се вода сасвим, онда од употребљених 1200 грама исте преостане 4 грама сталног остатка. То је дакле 1/300 део или на хиљаду (1000) делова воде 3.33 сталних честица. Анализа је показала да се у тој води, поред натријума као јединог базичног састојка, налази угљена киселина, хлор и сумпорна киселина...Кад се нађена тела у везу доведу, онда добијамо соду (натријум карбонат), кујнску со (хлор натријум) и Глауберову со (натријум сулфат) као саставне делове воде у Иваначкој бари. Да се уверим да се тај резултат даје применити и на друге баре сомборске околине, извео сам кратко анализе са водом још из друге две баре (Тршчаре и Томашлије), које су, како једна од друге тако и од Иваначке баре сасвим удаљене, па како и оне исти састав показаше, то се може рећи да све алкаличне баре у сомборској околини имају у себи соде, кујнске соли и Глауберове соли. Још сам опредељивао и специфичну тежину и нашао сам за Иваначку бару 1.004, за Тршчару 1.0033 и исто толико за Томашлију (4).

Мита Петровић, професор природних наука на Сомборској учитељској школи, о коме је већ раније било речи, попут неких интелектуалаца оног времена, био је свестрани истраживач природних појава и врстан публициста. Између осталог, занимао се и за хемијску аналитику, па је поред анализе воде из бара сомборске околине, у оквиру тог свог истраживања извршио и прву хемијску и бактериолошку анализу воде из Петроварадинске чесме, која лежи на путу између Карловаца и Петроварадина и за коју он каже да је „најпознатија чесма у Фрушкој Гори, пошто се вода из ње сматра за најбољу“. У тој води је одређивао количину органских маретија, азотне киселине, хлора, сумпорне киселине, амонијака и азотасте киселине, количину чврстог остатка и тврдоћу воде. Резултате своје анализе објавио је у Летопису Матице српске 1885. године и дошао до закључка да вода са Петроварадинске чесме одговара у потпуности свим потребним условима и да се може с правом сматрати као врло добра и здрава за пиће (14). У једном другом чланку, такође објављеном у Летопису Матице српске 1887. године, изнео је резултате своје анализе Стражиловачке чесме, чесме на Карловачкој пијаци и Калине водице код манастира Гргетега, коју је извршио током 1886. године. Дошао је до следећих закључака: све три воде биле су наизглед бистре, без укуса, боје и мириса, а примесе појединих састојака у 100.000 делова воде приказане су на приложеној табели:

     Све три воде су и микроскопски прегледане и то одмах и после стајања од десет дана. У узорку воде са извора Калина водица није се ни после стајања од десет дана могло видети ништа друго до зрнца песка, док је у води са чесме из вароши нађено прилично много алги и понешто инфузорија, а у талогу Стражиловачке воде много алги Bacilariacea и многобројне инфузорије. Овако развијен органски живот у већ нешто устајалој води Стражиловачког извора показао је да та вода није савршено чиста, но да се ипак по тадашњим нормама и стражиловачка и карловачка вода могу сматрати здравим водама за пиће, али да се ниједном од ових извора не може приписати никакав посебан значај, пошто су јако запуштени, са жаљењем констатује професор Мита Петровић. Калина водица, напротив, показала се приликом ових анализа потпуно чистом, најчистијом од свих до тада испитиваних фрушкогорских извора, „идеал здраве воде за пиће“(15). Ове анализе воде које је током 1882., 1885., и 1886. године извршио професор Мита Петровић спадају у пионирске кораке на пољу хемијске и бактериолошке аналитике квалитета воде за пиће из фрушкогорских извора и балнеотерапијског потенцијала минералне воде бара из сомборске околине.

Хемијском аналитиком у оно време бавили су се и неки лекари. Премда није у Војводини, бању Дарувар је у својој књизи „Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема“ описао службеник Славонске Генералне команде Штефан Енгел (Franz Stephan Engel). У том тексту он спомиње тадашњег новосадског физикуса др Амброа и назива га „веома вештим“. Заједно са Енгелом др Амбро је 1785. године пропутовао овим крајевима и извршио испитивање воде са главног извора у Дарувару, те нашао да је та вода „бистра, светла, готово без мириса, по укусу у почетку слична обичној води, али на крају слана, оштра и опора“. Даље је следио резултат хемијске анализе те воде коју Штефан Енгел у овом свом путопису није објавио (16).

Из овог кратког приказа првих поступака и резултата хемијске аналитике вода у Војводини јасно се може уочити ширина образовања и стручност, не само уска, особа које су у XVIII и XIX веку, на периферији Аустријског царства, извршили истраживања која нису повезана са њиховом основном професијом. Међутим, то нису биле и једино извршене анализе минералних вода Војводине у то време. Све остале анализе, које су извршиле компетентне институције у Пешти и Бечу биће споменуте у неком будућем тексту који се односи на историјат појединих бања у Војводини.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1. Нови завјет Господа Исуса Христа, превео Вук Стеф. Караџић. У Београду, У изданју Британског и иностранога библијског друштва, 1921.

2. Букуров Б.: Геоморфолошки приказ Војводине, Зборник Матице српске, серија природних наука, св. 4., Нови Сад, 1953.

3. Јеремић Р.: Здравствена култура Војводине у XVIII веку, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, 41–42, кнј. XIII, св. 3–4:1–19, 1940.

4. Петровић М.: Алкаличне баре у сомборској околини. Летопис Матице српске. Књ. 133, стр. 1–21, Нови Сад, 1886.

5. Петровић М.: Ново купатило у Бачкој, Стражилово, II: 1305–1310, 1886.

6. Лековито купатило „Сланача“ у Старом Сланкамену, Купалишна управа, Земун, 1909.

7. Руварац И.: Стари Сланкамен, Српска краљевска академија, књ. CIII, Св. I, str. 365–410, Земун, 1892.

8. Раденовић З.: Бања Кулина – Ердевик – римско купатило, Археолошки преглед, 24:108–193, Београд, 1985.

9. Јеремић Р.: Прилог историји здравствене културе Војводства Србије, САНУ, књ. XVII 3:61–62, Београд, 1874.

10. Челеби Е.: Путопис, Веселин Маслеша, Сарајево, 1973.

11. Максимовић Ј.: Извори у Срему и њихова лековитост, Свеске Матице српске, 19:2:47–58, Матица српска, Нови Сад, 1991.

12. Српски архив за целокупно лекарство, 9:277, Београд, 1895.

13. Schams F.: Topographische Beschreibung von Peterwardein und seine Umgebung, Hartlebens Verlag, Pesth, 1820.

14. Петровић М.: Петроварадинска чесма, Летопис Матице српске, књ.144, стр. 81–85, Нови Сад, 1885.

15. Петровић М.: Фрушкогорски извори и помени о њима у старијој књижевности, Летопис Матице српске, књ. 151:25–39, Нови Сад, 1887.

16. Енгел Ф. Ш.: Опис Краљевине Славоније и Војводства Срема, Матица српска, Нови Сад, 2003.