Пројекат Растко ЦМС

Body

Капало је. Кап, кап, кап... Да је на пољанчету, каквих по Београду више и нема, или крај бандере, али оне од дрвета, какве је ретко наћи, морао би да припази да не запиша врхове својих ципела.

Кап, кап, кап... Никад краја. Опкорачио је клозетску шољу, спомињући се, још у студентским данима, прочитане оне реченице: педесетогодишњак који запишава врхове својих ципела... Бљах! Тек што је превалио педесету, а већ га стигло. Срећом те му је мушка снага нетакнута. Докле? Све те „за сада хипертрофије, пратићемо... Немојте ово, немојте оно...“ на крају се заврше – штројењем. Ма шта дробили по стручним часописима, или по Интернету. Потенција у замену за весело, младићко пишање. А кад ти успешним лечењем доакају, можеш да се до миле воље кезиш. Жене су и даље љубазне с тобом. Не примећују, као? А и ти с њима. Никад љубазнији ниси ни био, а у гаћама ти млатара – ратлук.

Временом ће се тај твој обећавајући осмех преобразити у тужну гримасу несрећника, који и не зна да је несрећник, мртваца који још не верује да је умро. А твоје двосмислене шале, на које се жене толико кикотале, претвориће се у – цинизам. Остају ти прошлост и – „чађави разговори“ (Душан Матић).

Ни боре, ни седине нису му могле ништа. Према старости, као појму, беше равнодушан, а онда му се згадила преко ноћи.

Кап, кап, кап... Одбројаваше немилосрдни Хронос.

Припреми се... Изгубићеш најпре твоје најмоћније оружје – мирис; који је од некадашњег, на горки бадем, барем су му тако све говориле, њушкајући га испод мишке, постепено прешао на мирис сличан першуну. И ето, баш тај мирис ускоро ће се преобразити у воњ пишаћке. Одбијаће их, а не привлачити твој нови базд, упркос жестоким курвањским ћапањима најскупљим мирисима; издаће те баш у трену оргазма, и преплавити ошамућену партнерку дахом са дна гроба... фуј!

„...још ми је, да не верујеш, у ноздрвицама Твој мирис, а колико је дана, ево, прошло. Јуче сам узела да сецкам першун. Захватило ме је силно, неиздржљиво узбуђење...“ Прошлост! Ту разгледницу, иако није уопште требало да му пише, чувао је данима, колебајући се да ли да отпутује у њену варошицу. Само, под којим изговором, а и кола му беху на поправци... (Сада је, наравно, проклињао самог себе, због оклевања.) Мада му је та иста „запретила“, да код ње, у варошицу, не долази. Комшилук једва чека, да неко страно мушко уђе у њену кућу, а она привремено разведена... Ко ће им ући у логику? Не постоје само женске облине, већ и њихова „логика“. А и – друштвени односи... Завист. И – церекања...

Женскарош баш и није био. Његово, ни лепо ни ружно, лице најчешће је било без израза – по чему је подсећао на давно заборављеног комичара америчког немог филма Бастера Китона. Покрети тела беху му за нијансу спорији него код других људи. Као тинејџер беше веома стидљив, потом и на студијама, мада је готово све чари женског тела открио врло рано, миловањем, љубљењем, додирима, негде пре своје петнаесте. Остаје не расплетено – и чудиће га до самртног часа – како је њима двома све то полазило за руком, у готово никаквим спољним условима, на пољанама, изван града, чешће пре подне него у предвечерје. Збрисали би из школе – „са наставе“, данас се то тако каже – па одлазили трамвајем у бестрагију. И остајали тамо сатима. Полегли, ни голи ни обучени, час једно поред, час једно преко другог. Његов распомамљени уд сатима није сплашњавао; привлачећи њен поглед препун истинског поштовања. Знала је да се мађијски игра баш са тим делом његовог тела, који никада ни пре ни после тога неће у толикој мери представљати њега самог. Откривала је стотину излуђујућих захвата, без неког ранијег љубавног свог искуства. Тим њеним ни смелим, ни бојажљивим потезима, управљала је Мајка Природа. Природа ренесансних мајстора; Природа узор, са оне стране добра и зла. Постајала је, неосетно, та иста Природа и његов водич, претварајући га у вајара. Додиривао је, миловао, стезао, час јаче а час слабије, све те облине; стварајући их.

А и време их је волело. Немилосрдни Хронос, та лажовчина, био је, тада, на њиховој страни. Онда је опсена нагло ишчезла. Девојку су родитељи са собом одвели у иностранство, причало се. Никакве везе то није имало с њиховом тајном везом, али – он се осећао покраденим. Ћапили су му скулптуру, коју тек што беше извајао; кип готово идеалних пропорција. Од тад постаде још повученији. Иако су га сви редом звали у своје друштво. Због духовитости? Хм. Толико супротне његовом готово непомичном, а тада младом лицу. Приденули су му надимак „Китон“, који се, сем у његовој свести, није одржао.

Негде на петој години студија медицине, упознаје своју будућу жену, тада студенткињу, такође медицине, друге године. Не зна се баш сасвим тачно ко је ту кога завео. Седам дана касније, у својој тесној, прохладној студентској собици, узео јој је невиност, нежно, надмоћно, до те мере искусно, да му она ни дан дањи не верује да му је била прва у животу. А потом су се волели свакодневно. Резултат тога била су два њена узастопна побачаја, о којима га је известила тек пошто беху обављени. Ни то није сметало, да као већ срећно удата (његова) жена, лако изнесе две трудноће, и роди два здрава мушка детета.

Тек потом је контрацепција почела да му загорчава живот. Мрзео је, из дна душе, презерватив, „француску гумицу“, како ју је, не налазећи о њој ни једну лепу реч, називао патријарх српског здравственог просветитељства др Милан Јовановић – Батут, тражећи својевремено од српске владе да је забрани. Мрзео је „Китон“, тај све упорније рекламирани, сатански проналазак, нарочито пред зору када би миловањима разбуђивао своју жену. При руци ти је? Проговарала би сањиво, мада суво, готово хладно; спремна да му, при негативном одговору, затвори врата од утробе. Навукао си га? Тек потом би га пуштала...

Бадава што би изјутра грабила прилику да га нежно пољуби иза ува. Момци, говорила би синовима, имате оца каквог нико нема. И лепршала. Само, због чега? Да ли стога што ће и овог пута проћи без трудноће...? Које се бојала, све више и више, како је време одмицало. Јебена њена магистратура, па докторат... Али... Дала је што је дала, два сина, два војника. Нека се мало покажу и друге жене. Колегинице поготову.

Али, не! То нису били разлози – а добро би било да их је тако могао звати – његовог потоњег промискуитета. Умешала се Природа, она ренесансна. Природа узор, која гледа само и само своја посла. Природа с оне стране добра и зла.

Уствари, ако ћемо по реду, у каријери је имао доста среће. Запослио се, прилично брзо, у Београду као лекар опште праксе. Потом, стицајем блескастих, срећних околности, поприлично брзо добио специјализацију гинекологије – која му се баш није допадала, али дај шта даш – а потом је, да човек не верује, доспео и до Института, на одељење стерилитета. Теци ту каријеру, и не жали се...

Није се жалио. Тада је још увек дубоко веровао да су све жене врло несрећна бића, јер им је Природа тако одредила. Али да мало која од њих то стварно зна. (Стога је и његово осећање кривице према сопственој жени задуго било врло снажно.) Специјализација га је у то још више уверила... Вриска и патња, и увек само – патња. И беше срећан, што је ћушнут (не баш сасвим оправдан његов израз) на одељење стерилитета.

Ту му се, опет, посрећило. Био је тражен од првог дана. А да ни сам није умео да објасни зашто? Можда је његово готово непомично лице било разлог томе? Интелигентне а саосећајне очи? Или што је говорио истину, само и само истину, у неколико сажетих, али снажних , недвосмислених реченица. Убрзо га је сустигло веровање, да је у свему томе ипак пресудно његово потајно, готово несвесно, а као стена чврсто веровање да оне, нероткиње, ни у колико нису толико криве. Струка је учила да постоје и анатомске препреке, у лечењу се ишло и до хирургије, све то стоји, али... Беше му довољно да само баци поглед на мужа дотичне... Све би му у трену било јасно као дан. Јесте да је код мужа нађен нормалан материјал за оплођење: семеглаваца је било колико ту душа хоће, па још живахни и провртни... Али... Природа је, тврдоглаво, терала своје: не дам, не може. Па су све те хвале вредне ћелијице немоћно застајале пред првом, чак и незнатном препреком, ако је ова уопште постојала.

О том свом дубоком, касније сасвим изграђеном ставу, није, наравно, смео ни да зуцне; примећујући, све чешће, у погледима тих нероткиња, оно што никако не би смео ни да помисли: ех, да сте ви, којом срећом, мој муж... С вама бих зачела о час посла.

Ипак, његово прво брачно неверство беше са слатком кумом једне од њих. (Уколико је та уопште била њена кума.) Тек, осетио је силну, неодољиву привлачност, чим је та ушла у амбуланту, пратећи праву пацијенткињу. Села је њишући се, унатраг истуривши своју крушкасту позамашну, зрелу задњицу, као да се већ натиче на његов снажно укрућен уд, дубоко удахнувши, њушећи га чежњиво из даљине... А потом када је споро, споро изишла, а он помислио да ће је видети ко зна када, она се врати; заправо утрча да, као, упита за још нешто. Имао је тачно толико времена да прошапуће: сачекајте ме ту и ту, за сат и по, и запуши јој уста снажним, брзим пољупцем, и изгура је у чекаоницу.

Чекала га је. Те одмах одоше његовим колима у бестрагију... Имала је, убрзо ће му и то рећи, невелик стан, у који би се доцније, када јој је додијало све то „по пољанама“, ушуњавао као кривац... Још касније она ће затруднети, и – побацити. Исцртавајући скицу будућих његових ванбрачних авантура.

Постаде скоро па ритмично. Брз поглед (док кучка, баш по оној руској пословици, витла ли витла репом!) договор, лудачко и нестрпљиво туцање (првог пута), које би се у редовним каснијим посетама тек разбокорило. А његов мирис, његов залуђујући мужевни базд, остајао би дуго и по његовом одласку, на њеној постељини и у ваздуху.

Могао је да бира, и бирао је. Пред њим као да беше непрегледна гомила разголићених жена, све беху ту негде око тридесете, или нешто мало старијег животног доба... Живеле су и становале саме, имале своја занимања и свој круг познаника. Нису се осећале усамљене, ни одбачене, пред њима као да тек беше живот...

Јесте! Подавале би му се безмало у некој врсти транса. Судио је то по брзом њиховом (првом) оргазму, чак непосредно после пенетрације, уздасима, јечању, у којима не беше ни трага од претварања; угризима, огреботинама, од којих је, природно, зазирао. Но, већ следећег пута оне би, барем што се потоњег тиче, схватале шта се сме а шта, ето, у његовом случају, никако не сме. Има стабилан брак, породицу, углед у друштву, те га ни најлуђа љубавна страст неће натерати да све то мења. Чак и када би била установљена трудноћа дотичне, а то би се увек догађало после дужег или краћег времена, и то му било саопштено, ништа се у његовом ставу не би мењало, ни за длаку. Свака је, наравно, имала свој начин да му то каже, свака је имала свој тактичан или мање тактичан приступ, мада је основно питање било исто: оставити или убити.

Јесте! Убити. Тако је доживљавао абортусе. Тај мехурић, говорио је, више и није моја ствар. Ако изнесеш трудноћу дете ћу признати. И – то је све. Од мог развода нема ништа. Нити хоћу да се о том детету, касније, старам. Хтела си, добила си... Остављајући будућу мајку да се кува у сопственом сосу. Јер напослетку он и није био толико крив. Уверавале су га, свака наравно на свој умиљат начин, да им „француска гумица“ није потребна. Води она рачуна, није наравно с Марса пала... Али је немилосрдна Мајка Природа радила своје. Временом је схватио – или у то уверио самога себе – да он не бира, већ да је биран. Да није ловац него ловина. Њега су заводиле и подавале му се зарад здравог потомства. (У потоње га је још више учвршћивао хвале вредан изглед, и здравље његових синова.) Само и само их је то занимало, да у највећој могућој страсти, зачну с њим.

Сулуда помисао, али тачна. А што од свега тога ништа није остајало, ех... Ни томе није био сасвим крив. Одустајале би оне, пркосећи Мајци Природи. Махом су га потом и остављале.

У једном трену ужаснуо га је број извршених абортуса; износио је преко 40! Ако се томе додају и она два његове садашње жене... Није волео да се баш тога сећа, још мање упушта у комбинаторику шта-би-било-кад-би-било. Да себе замишља као оца огромне фамилије, с грдном дечурлијом и безброј жена.

Не! То тако не би ишло. Више је волео да се диви самоме себи што, ето, није откривен. Није га „провалила“ ни његова жена, ни ико од колега. Срећно је пролазио, да срећније не може бити. Признајем да сам живео! То Нерудино му је по свести добовало. А када би се и осмехнуо, што беше велика реткост, свенуло би самозадовољство, какво се стиче само тим начином.

А и његов складан брак имао је, повремено, посредну корист.

Једном, када је после бурне љубавне ноћи, мртав уморан преспавао јутарње буђење телефоном... Било је већ 9 часова изјутра када је, тетурајући се као какав старкеља, ушао у кухињу, али тамо затече своју жену, која одмах стаде да му се правда. Преморена је, завршава докторат, синоћ је рано легла, и спавала је, ни она ништа није чула. А деца су се и без ње снашла... Била је у кућној хаљини, и још врела. Пришао јој са намером не може бити јаснијом... А онда су се још не разоденути нашли на пространом француском кревету а у спаваћој соби. Опирала се тек толико да га још више попали, подајући му се. А он не памти када им је полни однос био толико дуготрајан. Уздисала је, напослетку и јецала. Никада му уд не бејаше толико напет, и скоро болан до пуцања. Буновно га је стезала па, као, одгуривала од себе, женствено али и постојано носећи се с његовим љубавним бесом. Тела им постајаху клизава, спаваћа соба беше сва испуњена баздом њихових тела. Свршио је, задржавши је последњом снагом да не одјури у купатило, милујући је више у сну него на јави. А када је отворио очи, угледао је њено лице изнад свог, а у њеним очима сузе. Како је дивно! Како је могло бити увек овако – дивно. (Можда су њене сузе то значиле?) Осмехнула се, отирући их. Заједно одоше у купатило. Обликовао ју је, попут вајара, испод тог преподневног, снажног млаза. Ништа се, на овом свету, није се могло упоредити са зрелим њеним облинама. Никога није толико волео као њу. А и она беше сасвим заборавила на „француску гумицу“, и потом – није затруднела.

Кап, кап, кап... Добовали су по симсу остаци кише. Пролеће касни. Гране дрвећа начичкане су нестрпљивим пупољцима. Тамно, оловно небо. Гране још сасвим голе...

Кап, кап, кап... Ближи ли му се крај?

На стручном конгресу пре коју годину, ни сам не памти како се он (у страну ћушнути) нашао тамо, негде извечери другог дана, приђе му колега Немац, (или он њему, неважно је) невеликог, чак малог раста, претерано намирисан, изгледом чак шепртља... Шта ви велите на овај циркус? Упита га на перфектном енглеском језику. У нашем стерилитету. Па се закикота. Замишљамо, или се правимо, настави Немац, да јајна ћелија чека негде у непрегледним пространствима женске утробе, да у њу продре најпровртнији сперматозоид, да потом, њена ћелијска опна постане непробојна, за све остале, закаснеле и задихане. Допустићете – каква глупост. Јер све би онда била последица случајности. Овај је јуноша кренуо овамо, онај онамо, мигоље се, трагају и батргају... А само један стрефи циљ. Није него! Не, драги мој, него и она, женска јајна ћелија к њима хрли, и она бира свог љубавника, који мора бити само и само најбољи од најбољих. Немац се закикота још снажније. Једном ће и то избити на светло дана, када се пронађу сасвим, сасвим мајушне камере. Немац се зацени од силног смеха. Можда хиљаде мајушних камерица... Немчево лице поста модро, носина препуна набреклих жила. Није га било тешко замислити тртастог, голог, кратких удова, како забацује дуге и беле ноге своје партнерке, и – свршава. Готово да је видео Немца у таквој пози, као да гледа самог себе. Није ли колега Немац био он главом, неутољив у својој полној жудњи? Али, шта је онда, ког врага, Мајка Природа хтела? И такве тртасте примерке... Није него! А Немац сијаше од задовољства. Има он здраву породицу, три кћери, жену... Ево фотки...

Реците онда, настави Немац, због чега су деца љубави толико лепа? Та, махом отпорна а напуштена деца, остављена пред туђим вратима, или чешће по контејнерима и сметлиштима, и тек, тек, мада ретко, уступљена, боље рећи продата неком бездетном брачном пару...? Шта ми светски стручњаци на то кажемо!? Ми који знамо где ђаво спава!? Сигурно сте се и ви упитали, а још сам сигурнији да знате прави правцати, научно скривен одговор. Јер, драги колега, праве нероткиње јесу велика реткост! Само, од чега бисмо, онда, ми живели, и овако се састајали; надмудривали, хвалисали се, и опањкавали један другог... Све, све иде одавде! Немац се на то кврцну по челу. Али да нероткиње препустимо психићима. То – никако.

Узмите Евин грех. Дрво сазнања, а забрањено. Зар није природније да том дрвету први приступи праотац – Адам. Сазнање то је наука, то су природни закони... Али не! Тог шмокљана претиче Ева, која гледајући у Адамову оклембешену киту, и своју рупицу предосећа да се ту крије највећа тајна. И... и... немојте мислити да су све оне дивне слике које су нам оставили стари мајстори, под заједничким насловом „Изгон из Раја“ сасвим верна представа онога што се уистину збило. Не, драги колега. Ни у ком случају... Можда им је Глас Господњи парао уши, стога су, док је то потрајало морали да увлаче главу у рамена, и да изгледају доиста јадно. Али потом... Кад су се потом дохватили...

Изгледало је да ће се тртасти Немац сасвим распрснути. Смејао се и смејао толико гласно, а његов смех није остављао места сумњи чему се толико слатко смеје. Цимали су: „Китон“ дупли скоч а Немац пиво. За околним столовима преовлађивале су жене, славне и мање славне универзитетске професорке. Освртале су се, бацајући погледе ка њиховом столу али ни једна својим изгледом није заслуживала ни трен пажње. Иако напирлитане изгледале су људождерски, редом снажних , гојазних надлактица. Ипак, Немац је, по навици, са њима помало флертовао.

Генијално! Млео је даље Немац. Та древна, библијска прича, је ге-ни-јал-на... Прича о стварном настанку људског рода. А тај род ће кад тад доакати јадној овој планети. Што тек долази... Зато имате – апокалипсу.

Није престајао. То није било обично старачко клепетање, него – вулкан. Нешто што се морало чути. Прикивао је пажњу његов монолог. Човек је морао поверовати свакој његовој речи, јер је иза те бујице сјактало самозадовољство, истинско, ненамештено, право... Признајем да сам живео, да сад живим!

А жена му је, рече успут, лепа, стасом виша од њега, Словенски тип, са широком доњом вилицом. Обожава га. Баш тај тртасти примерак људске врсте...

После је Немац нестао, док је „Китон“ докобрљавши се до своје хотелске собе горео од силног вискија. А сан никако да га обузме. Шта је Природа, одједном, хтела? Зашто је Судбина одредила да он баш овде сретне тртастог Немца, који је можда карикатура славног „Китона“ но ипак више он и од њега самог? Исте мисли. Иста философија, само окићена и накићена примерима. Цитирао је Немац и Флобера, Игоа... А после? Отишао је у собу једне од колегиница кечерки-људождерки. „Китон“ на трен осети благу мучнину. Причињавало му се да удише Немчев старачки, а њен пост климактерични базд. Свршавали су, а она одскакала као махнита, покушавајући да растргне тртастог Немца.

Сиђе, откључа кола. На ветробрану засветлуцаше ситне капи... Кап, кап... Одјекивало је сада у његовој машти. Упалио је мотор, кренуо сасвим опрезно, дубоко удахнувши и издахнувши неколико пута. Његове теорије, његова схватања, његов живот? Одједном као да је разумео – да ли на прави начин овога пута? – ондашње крупне сузе своје жене. Зашто ти нисам родила осморо, десеторо, дванаесторо здраве и лепе деце. Још бисмо се силно волели, можда још јаче, још снажније... Све је знала? (Ох, само то не!) О грдним његовим љубавним излетима. (само, само то не, никако!) Не бих свенула, него напротив... Летела бих, постављајући вам вечеру, пуштајући вам музику, грдећи вас... Праштај Свевишњи нашу глупост. Мора да је све знала, све, све о гомили љубавница, и – лешева. (Ма нек' причају шта год хоће, живот почиње од зачећа!)

Само, само то не, да је знала. Долазило му је да – урликне.

А и њеном јебеном докторату никад краја. Пооштрени су услови, требало је да објави чак три научна рада из „своје“ теме, у угледним тамо неким стручним часописима, који су се штампали у бестрагији; те би јој уважени рецензенти враћали рад само због једне пишљиве запете. Два су већ прошла... Али то њено рвање ником није засметало, никог оптерећивало, ни њега ни синове. Њено расположење још беше нетакнуто, па и изглед... Све се у длаку слагало, до детаља као да је он онај Немац, кога Мајка Природа посебно воли, и простире му под ноге црвен тепих. Само, Немац не бира... Немац је онај прави.

Какав кошмар! Изишао је из кола, и поправио кравату. Концентриши се на случајеве. Опомињаше самог себе.

Уђе у ординацију, непомичног израза лица. Чекала га је једна од трију медицинских сестра, које су се месечно смењивале, овог пута она дугачка, плава с којом је био понајближи. Никад да закасните. Одох по кафу.

Обукао је бели мантил. Пришао телефону. Ако ће га већ кастрирати за годину, две или десет, може барем вечерас; сигурно може, мора... Ја сам, изговори у телефонску слушалицу. Да ли су стигли гости? Значило је: да ли си добила менструацију, по старом народском исказу. Замисли – нису. Не знам зашто ми касни... Поче са оне стране уобичајена прича, коју прекиде. О кеј, онда вечерас. (Цмок.)

Зна се због чега „гости нису дошли“. Увериће се вечерас, кад само баци поглед на њене очи. Само што ни овога пута не беше у њему ни трага од кривице.

Уђе сестра уносећи му кафу.

Почнимо. Рече он. Сестри се учини, чак, весело. Волела је што ради с њим.  

(Савременик, бр. 189-190-191/2011, стр. 48-55)