Пројекат Растко: Books

Book

Id: 14421
Title: Обликовање и смисао наука безбедности
Author Name: Владимир Н. Цветковић
Description
First Published
Keywords
Project
Template: Философија рата и мира
Language
Status: 1
Nodes Count: 1
Authors Count: 0
Created: 2012-03-05 13:57:29
Modified: 2012-03-05 15:35:11
Published: 2012-03-05

Related Nodes

Id	Book Id	Filename	Nodetype	Description	Default	Actions
4334	14421		1		1	View Edit Delete
Body УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ редовни професор доктор ВЛАДИМИР Н. ЦВЕТКОВИЋ Извор: Зборник Моћ, сила, сигурност: Увођење у науке безбедности Науке безбедности претпостављају стицање дискурзивног знања о томе зашто и како се ствара, надасве употребљава моћ — политичке, али и сваке друге провенијенције. Стечено знање представља основу за разумевање различитих начина претварања конкретних моћи у разнолике врсте (не)институционализоване силе. Технички аспект овог знања своди се на организовање, односно употребу и контролу наречених сила. Ових неколико корака стицања појмовног знања о безбедности у филозофском жаргону дало би се сажети на следећи начин: феномен безбедности потребује спознају претварања засебних силá у јединствену моћ. Поимање безбедности није ништа друго до спознавање или можда пре: „разоткривање“ начина наметања засебне воље (за моћ) помоћу специфичних средстава реализације — легитимних и легалних, тј. прихваћених процедура надзирања и кажњавања. Оне представљају основу за установљење сфере власти, што ће рећи институционализовања моћи. Изван ове ничеанско–фукоовске реторике могло би се рећи да откривање истине о безбедности (државе, друштва, појединца) значи поимање разлога за успостављање неког од облика контроле моћи и употребе силе с једне, односно успостављање епистемолошког протокола о оцењивању њихове ефикасности, с друге стране. То би значило да се до истине о безбедности долази сазнавањем корена (разлога) стварања и начина употребе моћи/силе, што подразумева и сагледавања процеса њиховог легитимисања и доказивања (оправдања; успостављања и одржавања), као и тумачење њиховог домашаја, тј. последица и тенденција. У класичном сцијентистичком амбијенту научно знање о безбедности (државе, друштва, грађана...) могло би се представити као методолошки увид у метаморфозе засебних врста друштвених силá, које се преко различитих нивоа и облика власти[1] разобручавају (осамостаљују) или контролишу (усмеравају), увек у потрази за сопственим легитимитетом. Утолико су науке безбедности, баш као и све друге друштвене науке, у свој функционалној — инструменталној димензији усмерене ка мање–више техничким знањима и умећима: како се успоставља и употребљава (или: спречава, неутралише; речју — контролише) конкретна сила (или силе/моћи). Наравно, да би се уопште могло говорити о науци или научном приступу, новонастале науке безбедности[2] морају имати развијене сазнајне темеље, тј. теоријске оквире унутра којих се формирају знања о начинима стицања (прикупљања) искуствених налаза (чињеница), као и о њиховој адекватној обради кроз квантификацију и моделирање, што заједно чини основу за формулисање одређених концепата истинитости, и коначно — корисности тако стеченог знања. Међутим, као и све друге друштвене науке, у својој круцијалној — утемељујућој равни, науке безбедности садрже, штавише — захтевају, примерено филозофско, следствено и — етичко заснивање. I Гледано из перспективе утемељења, науке безбедности улазе у домен традиционалне политичке филозофије (поимање односа слободе и нужности у светлу најбољег државног уређења; начини оправдања власти и сл), односно модерне филозофије политике (облици слободе и могућности њиховог институционалног успостављања), баш као и бројних етичких проблема/питања, међу којима је (у овом случају) можда најважније оно: „Који је живот вредан живљења?“. На фундаменталној филозофској равни постављају се питања смисла или разлога безбедности, што упућује на разумевање широког поља (зло)употребе моћи и њеног постављање иза стварног или лажног, благотворног или погубног пружања сигурности. У тој призми стечена, знања о феномену безбедности добијају истински политички и етички смисао који далеко надилази њихово техничко значење сведено на ранг произвођења сигурности за коју су унутар конкретних области задужени стручњаци, тзв. безбедњаци.[3] Па ипак, питања смисла, па тако и изведене функционалности безбедности, свагда одлучујуће остају утопљена у проблем начина/карактера њене реализације. Корисност надилази сврху и то није ништа ново у свету Модерне. Оно што је (релативно) ново јесте чињеница да је безбедност човека (као природног, али много више као „друштвеног бића“) данас угроженија више него икад. Ако само за тренутак занемаримо сва она бројна еколошка, а заправо: економско–политичка питања о одрживости човекове животне средине (од уништавања природе — биљних и животињских врста, преко загађивања градова, до планетарног стварања ефекта „стаклене баште“), остаје чињеница да појам безбедности, у свом друштвеном аспекту, постаје замена, штавише — реална алтернатива за појам и егзистенцију слободе. Политички идеал савремене (пост)модерне цивилизације све више постаје „гола физичка“ безбедност (у идеологији: безбедност грађана, „међународне заједнице“, чак и планете; у фактицитету: сувереност конкретне државе и одрживост конкретних политичких интереса и њима примерних савеза), а све мање слобода одлучивања самосталних појединаца удружених у конкретне политичке заједнице или организације (државе, странке, синдикате и др). Дијалектика сигурности и слободе, као танка линија између безбедног и заробљеног, показује да Модерна заказује у простору за који се мислило да је њена ексклузивност: аутономија. Свеколики „пројекат Модерне“ заснован је на успостављању аутономија различитих подручја живота (привреде, политике, уметности..., све до морала), при чему су они изнедрили до тада непознате облике и садржаје различитих врста слобода. Такође се убрзо видело да стечене слободе принципијелно не могу имати заједнички регулативни принцип (као што је то била нпр. религија у премодерним временима). Наравно, упражњеном место кохезивног фактора заједнице покушавале су да попуне различите идеологије током протекла два–три века, с подједнаком горљивошћу, али и готово сличним — поражавајућим учинцима. Наводни тријумф носеће идеологије Модерне — либерализма, данас се показује као јалов и то управо из перспективе његовог кључног мотива — слободе. Издвојене сфере друштвеног живота стекле су извесну аутономију, али су зато постале рањивије но икада пре. Утолико је њихова безбедност (очување, заштита) постала толико важан проблем. Због тога и филозофска анализа безбедности не само да није сувишна (као што би то била ако би се свела на неку врста „естетизације“ проблема), већ је управо нужна, е да би се очувао сам смисао/разлог постојања безбедности. Само на том основу појединачна знања и њима одговарајућа умећа проистекла из знања (наука) безбедности (за)добијају своју једино могућу — пуну, дакле целовиту истину. * Независно од наречене, безмало класицистичке академске позадине сваког, па тако и проблема безбедности, знање о безбедности, као и већина других (са)знања данас, првенствено се везује за корисне вештине и „упутства“ везана за тзв. техничка питања. У овом случају реч је о питањима организације, тј. стварања и руковођења системима који пружају највећи степен сигурности за своје субјекте, ма о коме да је реч: грађанин (правна и физичка сигурност), држава (национална безбедност, организација војске, полиције или цивилне заштите; борба против криминала, тероризма и сл) или предузеће (од сигурности киоска до информатичке безбедности привредних или финансијских система). Сви ови проблеми подразумевају организациона знања и умећа, али и извесне теоријске предлошке који надилазе техницизам „оспособљености“. Теоријска знања наука безбедности нису, нити могу бити нека засебна или аутономна знања. Разлог томе јесте сложеност и различитост феномена безбедности који није јединствен, већ је свагда посредован и изведен, што значи да се појављује у мноштву облика (форми) и контекста који продукују различите садржаје и сврхе. Тако на пример, безбедност конкретне државе (не и неке „државе уопште“) подразумева више различитих питања и проблема: од унутрашњег поретка и правне ефикасности (форма и начин одржавања политичког и економског система; степен заштићености грађана и њихове својине од свих врста криминала, укључујући ту и неправно насиље од стране државе), преко питања природног окружења (изложеност природним катастрофама — поплаве, земљотреси, пожари), индустријске развијености и потенцијалног урушавања човекове околине (хемијски и други акциденти, укључујући ту и оспособљеност државе или друштва да реагује у ванредним ситуацијама), до међународног аспекта и/или могућности урушавања државе спољним војним нападима или можда економским санкцијама. Разликујући безбедносне изазове, претње и проблеме, субјекте претње и актере заштите, средства и циљеве безбедности итд., науке безбедности интегришу одређене врсте системског и систематски стеченог знања из домена филозофије (политичка филозофија; етика), права (уставно, управно, кривично, кривично–процесно, међународно право и др), социологије (социологија политике, криминологија, социјална патологија и др), психологије (социјална психологија, психологија личности и др), политикологије (политички системи, међународни односи и др), укључујући ту и екологију која је интердисциплинарна област по себи. На ова знања надовезују се организациона или системска сазнања, односно вештине или умећа из широке области менаџмента (начини управљања и вештине вођства; изградња и функционисање система – војних, полицијских и других облика сигурности и заштите; познавање доктрина и организација тзв. система безбедности: од приватне и корпоративне, преко „људске“ — грађанске, до националне, односно државне безбедности и система одбране и заштите итд). Онај ко жели да постане професионални „безбедњак“ мора поседовати низ управљачких знања, способности и вештина за штићење, тј. брањење, сигурност, заштите или одбране: људи, објеката, система, информација, природе итд. Све је то само нужан, нипошто не и довољан услов да би се неко „бавио безбедношћу“. Услови за успешно делање тим послом подразумевају усвајање делатних — теоријских и практичних знања из етике (морала), права (законски услови, процедуре, санкције итд), социологије (појединац и друштвене групе, институције, конфликти и др), психологије (типови личности и организација, свесно и несвесно мишљење/деловање...), као и широко појмљеног менаџмента (управљање у безбедносним — војним, полицијским и другим сличним системима). Тек се на тај начин, уз познавање одређених филозофских и/или етичких начела и проблема, стичу услови да се буде успешан у конкретном — издвојеном сегменту безбедности, ма о којој функцији безбедности или одбране/заштите да је реч. Другим речима, само кроз способност сабирања (укрштања; преламања) знања из широке лепезе традиционалних друштвено–хуманистичких и новонасталих наука безбедности може се постати успешан стручњак у области која дотиче сâму сврху (или је то можда пре само средство?) људског постојања — безбедан живот у заједници. II На који год начин мислили о безбедности у центру пажње увек је онај најразвијенији облик политичког живота од антике до данас: држава. Упркос различитим пророчким најавама и идеолошким објавама, држава остаје стожер политичког живота и у (пост)модерној епохи. Управо је држава та која ствара и одржава међусобну повезаност појединаца у модерном друштву, дефинише јединство и делокруг шароликих институција, при чему се традиционални односи наређивања и послушности, ауторитета и легитимитета, и даље намећу као нужни. Истовремено, свака политичка творевина као што је држава свој идентитет остварује у разлици спрам других, сличних политичких тела. Речју, државе су увек партикуларистичке и као такве уобичајено искључиво настројени политички ентитети. Сврха њиховог постојања јесте успостављање одређеног („истинског“, „аутентичног“ итд) поретка који превладава анархију безакоња и то саобразно замишљеној, али и остваривој идеји праведности (јединство са космичким поретком, Божјом промисли, општим једнакошћу пред законом и сл). Свеколика историја политичке филозофије није ништа друго до стална расправа о томе који је политички поредак уистину најпримеренији човеку и његовој природи. При томе се појам слободе свагда истиче у први план, наравно — уз различите интерпретације и бројне међусобне искључивости. Модерно доба је тој вишестолетној расправи придонело и један стари мотив, сада пак на нов начин обликован и као такав посебно истакнут — безбедност. Наглашавањем утилитарног карактера расправе о држави, тј. истицањем осигурања безбедности грађана и њихове политичке воље као примарне сврхе државе, расправа о слободи, правичности итд., готово неосетно бива потискивана у други план — независно и од воље самих актера расправе. Данас смо сведоци да на известан начин савремене политичке односе између, али и унутар држава, карактерише такорећи опсесија безбедношћу. Актуелна обузетост безбедношћу означава (а посредно промовише) фактичност огромног раста значаја државе у свакодневном животу људи (заштита, али и контрола готово свих аспеката заједничког живота), што има за последицу реалну претњу да брига о сталним, да не кажемо „вечним“ питањима политичког живота, као што су правда и правичност, слобода и насиље итд., у потпуности буду затомљене идеологијом пуке сигурности. Ова тенденција уочена је у филозофској, увек иначе „одвише апстрактној“ равни још у херојско време конституисања Модерне (нпр. Ниче), да би у хладноратовско време и уз потенцију нуклеарног рата постала опште место. Некако баш у то време (средина XX века) као посебна грана друштвених наука настају и „Студије безбедности“ – најпре издвојени (војни) одељак у области међународних односа, да би касније еволуирале у дословно свим могућим правцима. У складу са идеолошким менама времена, расправа о безбедности крајем XX века излази из класичног видокруга расправа о држави. До недавно, брига о безбедности је била ексклузивитет државе. И то првенствено у виду изборене сигурности (суверености) у односу на друге државе. Тако се питање о безбедности постављало као питање рата или мира. Са престанком „хладног рата“ и одржавања „биполарног света“, постепено се шире, тј. измештају значења појма безбедности: с једне стране инсистира се на глобализацији безбедности (што подразумева акцентовање значења сарадње унутар „међународне заједнице“, инсистирање на „глобалној безбедности“ и сл), док се с друге стране безбедност спушта на индивидуални ниво (безбедност појединца у држави, чак и насупрот њој). На том трагу су се развиле различите концепције тзв. меке моћи (моћ информација vs. моћ новца; знање vs. оружје итд), као извесна алтернатива „традиционалистичким“ концепцијама безбедности[4], баш као и концепт тзв. људске безбедности.[5] Ипак, оба ова, иначе компатибилна концепта проистекла из окриља „институционалног либерализма“ и „критичке теорије“ подразумевају да држава — облик и карактер власти и других институција које утеловљују сувереност, легитимност силе и темељних одлука о рату, миру или ванредним ситуацијама (а при том /не/осигуравају слободу друштва и појединца) — и надаље остаје кључни предмет/проблем унутар наука безбедности. * Нема појединачне (индивидуалне) слободе без слободе у друштву. Она је пак, могућа само у уређеној, што нужно значи и безбедној држави. Где је граница те уређености, односно када безбедност заједнице прелази у заточеништво појединаца — то су питања на која мора одговорити анализа конкретне употребе моћи. Начелна расправа, по свему судећи, води у слепу улицу. Разлог томе је метафизичка природа „темељних принципа“ на којима се воде начелне дискусије. Наиме, такве дискусије претпостављају долазак до „коначног“ одговора на кључно питање (које је самим тим лишено рационално аргументованог недвосмисленог одговора): „Каква је (или шта је) људска природа“? Овакво постављање питања спада у традицију политичке филозофије. Оно у себи носи низ недоумица, поврх осталих и оно — шта је људима најважније? Чему увек и без остатка тежимо, пре свих других циљева или сврха? Аристотел је сматрао да је то срећа. Она се може на различите начине дефинисати (одредити), но несумњиво је да сваки њен облик или садржај претпостављају извесно задовољство (духовно или физичко), који уз разборитост обезбеђују срећу или самоостваривање човека. Јединство теоријског (bios theoretikos) и практичног (bios politikos) значи усаглашавање природе, навике и разума, што није могуће изван конкретне политичке заједнице (државе). Утолико је учешће у политици, тј. активно (теоријско и практично) деловање унутар властите заједнице, један од основних услова постизања среће.[6] Другим речима, услов за реализацију потенција људске природе налази се у вођењу активног друштвеног (овде: „политичког“) живота. На сличној позицији стајао је и Платон, када је тражио налажење „сразмере“ у животу, што је подразумевало одговор на питање да ли је добро, коме сви по природи тежимо — уживање (наслада, задовољство; радост и уживање), или је оно – мудрост (тј. разборитост, интелигенција и памћење)? Све што је лепо, па тако и добро, закључиће Платонов Сократ у Филебу, настаје из мешања онога што је бесконачно и онога што има границу. Следи да ни уживања (чулно, делатно), али ни ум (мишљење, теоријско), сами по себи, не могу представљати добро по себи, тј. не могу обезбедити срећу. Ниједно од њих није самодовољно, па самим тим не може бити ни савршено.[7] За добар, тј. праведан, хармоничан, речју — срећан живот, свака претераност је погубна, па била она очитована и као контемплативна загледаност у свет идеја (која подразумева самоизолованост из света политике). Праведност или Добро у животу, стиче се мером, односно умереношћу у спајању или „мешању“ знања (истине) и онога што је названо „чисто уживање“. Реализовати своју људску природу значи истовремено бивствовати у свету идеја и свету људи. Зато је важно учествовати у напорима да траје праведни државни поредак. То је оно што одговара човековој природи и задовољава његову усмереност ка истинској срећи. Када је представљао своју „другу најбољу по реду државу“, ону која је, за разлику од савршенства Политеје, људима реално остварљива, Платон је констатовао да постоје два основна државна уређења која су „мајке“ свих других: монархија и демократија. Прво инсистира на јединству, док друго апсолутизује слободу. Држава која жели да задржи слободу, али и „јединство уз разборитост“, мора да помеша оба основна државна уређења. Држање средине између једнакости и слободе обезбеђује унутрашњу снагу (онемогућава раскол или побуну), при чему неједнакима према врлини даје „према њиховој природи, па тиме истински једнако“. Оно што важи „изнутра“, истовремено треба да је и „спољашњи“ принцип праведне државе. Премда између појединаца и држава непрестано траје рат, а државе се налазе у „необјављеном рату, и то све против свих“[8], циљ државе није стална ратна приправност и спремност на победу, мада се то подразумева, већ је истински циљ доброг државног уређења „мир и слога с љубављу“. Речју, основна сврха доброг законодавства јесте стицање и одржавање врлина грађана, дакле — остварење најбољег дела њихове природе. Све друго само су средства погодна за остваривање тог врхунског циља људске егзистенције.[9] Са оваквим постављањем питања о држави, тј. политици и људској природи[10] радикално је раскинуо Хобс. Премда је и сам следио наслеђену расправу о људској природи и најбољем уређењу, он је читаву ствар одлучујуће усмерио у модерном правцу — питању суверености државе и њеним кључним актерима. Држава мора да садржи одређену јавну службу (владу) или личност (владара, „суверена“), који су правно овлашћени да одлучују о решењу свих могућих екстремних ситуација, дакле — о угроженој безбедности државе. Сувереност јасно раздваја јавно од приватног унутар државе, као и разлику у односу на другу државу. Држава није случајна погодба, ратни плен племенске хорде или прећутни договор супротстављених друштвених група — она је израз природне потребе појединца да буде заштићен — безбедан. У том науку Хобс спаја традиционалне филозофске идеје и модерне протонаучне погледе о држави. Суштина је у следећем: људска природа се огледа у тежњи ка сигурности (безбедности), а не ка срећи, правди или слободи. Те узвишене идеје могу да следе као циљеви тек по самоодржању појединца. Човеков основни порив је страх и зато је његов главни циљ — самоодржање. Као превасходно нагонско биће, човек је крволочан вук који свакога вреба и од свих се плаши. Такво — „природно стање“, неодрживо је и зато човек захвално прихвата сваку заштиту у односу на друге — сличне вукове око себе.[11] Такву заштиту овом бићу сазданом од исконског страха за свој живот пружа држава (суверен), тј. политичка организација у чије име се појединац одриче дела своје вучје природе, е да би био безбедан. Утолико је друштвени живот овог плашљивог вука разапет између потребе за заштитом и покорности спрам онога ко ту заштиту може да обезбеди. Хобс је међу првима уочио тенденцију раскола човека на оног „приватног“ – који има природну потребу за безбедношћу с једне, и човека који је одвојен од техничког (овде: „безбедносног“) карактера државе (суверен, апарат власти...) с друге стране. Држава код њега више није тражени одраз вечне симетрије Универзума (тако у антици) или воље Божије (хришћански – средњовековни свет), већ је израз задовољења основног људског нагона да се преживи, тј. буде безбедан.[12] Држава (суверен) се брине за оно што је корисно — за самоодржање, и као таква функционише изван питања Доброг или Злог. Она је вештачка творевина измишљена ради одбране и заштите природног човека, а не ради реализације човекових највиших потенција. Зато овде, у потпуној супротност спрам традиције политичке филозофије, постаје такорећи неважно унутрашње устројство државе (монархија или република нпр), битно је само њено техничко својство пружања заштите. Поредак и сви закони државе темеље се искључиво на фактичкој моћи која одржава безбедност, тј. самоодржање. Премда се носилац суверености државне власти временом померио у правцу репрезентативности институција (сувереност као израз воље народа/нације), расправа о безбедности као примарној функцији државе није нестала. Напротив. Томе је посебно погодовао даљи развој Модерне који је филозофију и веру заменио идеологијама. Засићеност најпре старим вредностима (правда, слобода), о онда и новим идеологијама које су их наводно заступале (комунизам, либерализам), коначно је уродило општим страхом од живота што је узроковало претерану склоност ка сигурности науштрб слободе, па чак и обичне радозналости. То је темељ за настанак нове — идеологије безбедности, новог политичког „вјерују“ које прети да поништи такорећи свеколико политичко наслеђе и расправе о досезању среће и слободе и/или реализације „људске природе“. Нова идеологија има класичну генезу: што је страх од небезбедности и чак апокалиптичног краја човечанства (као по први пут икада реално оствариве могућности путем чисто људске делатности) буде више растао, то је прича о слободама и правима (човека, нација и др) добијала на интензитету. Наравно, не у реализацији, већ у манипулацији и постварењу. Подразумева се да та манипулативна моћ говора о безбедности тражи (и добија) свој „научни“ призвук и ауру. Примера за то има безброј и готово да су данас доведени до непрепознавања. Класичан пример за то јесте актуелни дискурс страха који је обузет „ширењем тероризма и оружја за масовно уништење“. Ове две реалне претње међународној, али надасве националној безбедности, постале су изговор за сваку врсту нелегалног државног интервенционизма — како у међународним односима (тамо је, наравно, одувек „сваки разлог био добар разлог“; „јачи тлачи“), тако исто и односима унутар засебних модерних, дакле — националних држава (угрожавање стечених права на приватност, ограничавање слободе говора, политичког удруживања итд). Да би се заштитиле од наведених пошасти, државе које то себи могу да приуште спремне су да креирају своје ближе и даље окружење дословно свим мерама: почев од класичних уцена и казни (економска и/или политичка изолација проблематичних или „одметнутих“ држава), преко активног учешћа у унутрашњим поделама других држава и подршка сецесионизму или по потреби унитаризму (илегална финансијска и војна, уз званичну политичку подршку локалним савезницима), па све до новопронађене универзално оправдавајуће формуле — „хуманитарна интервенција“ (бомбардовање класичним наоружањем и окупација дела територије циљане државе из „моралних разлога“) или чак „превентивних акција“ у виду атомских напада „ниског интензитета“.[13] Ипак, злоупотреба безбедности није нити може разлог за напуштање или одустајање од анализа њене природе. О томе можда понајбоље сведоче речи Исаије Берлина, написане сличним поводом, премда у другом контексту (почетак „хладног рата“ средином XX века). Констатујући да је „право слободног избора тешко поднети, али је несносно и одрећи га се“, Берлин даље наставља:“Не постоји рационално решење за ту дилему: не можемо жртвовати ни слободу ни организацију која је потребна за њену одбрану, нити минимални стандард благостања. Излаз се стога мора тражити у неком флексибилном, па чак и вишезначном компромису који се не покорава логичким законима. Свака ситуација захтева особену тактику, будући да из кривог дебла човечанства, како је Кант једном приметио, никада није направљена ни једна права ствар. Оно што је овом добу потребно није (како често чујемо) ни више вере, ни чвршће вођство, ни научна организација. Потребно је пре супротно — мање месијанског жара, више просвећеног скептицизма, више толерантности према склоностима појединца, више ad hoc мера како би се циљеви постигли у догледној будућности, више простора за остваривање личних циљева појединаца и мањина чије склоности и уверења не наилазе (без обзира да ли оправдано или не) на разумевање већине. Потребно је да се општа начела, ма како рационална и праведна, не спроводе одвећ механички и фанатично, да се усвојена, научно проверена, уопштена решења обазривије и с мање арогантне самоуверености примењују на појединачне, неиспитане случајеве... Власти се морамо потчинити не зато што је она непогрешива, већ само из строго и чисто утилитарних разлога, као нужном средству. Пошто ни једно решење није имуно на грешке, ниједно стање ствари није коначно... Неправда, сиромаштво, ропство, незнање — проблеми су који се могу отклонити реформом или револуцијом. Али људи не живе само борећи се са злом они живе стрмећи позитивним, појединачним и заједничким циљевима, огромној разноврсности ретко предвидивих, а понекад и несагласивих сврха, и баш због те потпуне обузетости крајњим, неухватљивим сврхама, за које се не зна да ли ће се променити или остати трајне, из те појединачне и заједничке обузетости тежњом да се циљеви и остваре — за шта понекад нема потребне техничке опреме, чија се успешна реализација свесно готово не очекује, а одобравања званичника којима се полаже рачун још мање — управо због тога долазе најбољи тренуци у животима појединаца и народа“.[14] III Филозофска традиција наводи мноштво аргумената у прилог тези да није сваки живот вредан живљења. О томе је написан непрегледан низ расправа из области политичке филозофије („само слободан живот има смисао“) и примењене етике (проблем самоубиства, еутаназије, абортуса итд). Међутим, Модерна је преко Хобса промовисала идеју да је самоодржање живота вредност по себи из које се даље обликују све друге вредности. На том фону се развила прича о безбедности као самодовољном циљу сваке активности. Захваљујући низу историјских околности које стварају владајући „дух времена“, реч безбедност постала је, можда, најфреквентнија реч XXI века. Извориште њене (зло)употребе јесте политика, прецизније — политички говор, но, то је само видљиви израз или последица једног дубљег разлога који се темељи у срцу модерног бивствовања. Наравно, реч је о „системској“ или „структурној“ кризи, тој фундаменталној „нелагоди“ која захвата дословне све аспекте савременог живота. Криза је структурни основ и израз начина живота модерног човека, уједно симптом, претпоставка, последица и основни замајац свих његових прегнућа, нада и страхова.[15] У склопу свеколике модерне — универзалне кризе и њоме посредованих, потискујућих и потираних делатности, безбедност се у колоквијалном разумевању појављује безмало као засебна „вредност“, идеал који ваља остварити, односно као императив или жељено стање. Утолико безбедност поседује велики утопијски, па самим тим и идеолошки — манипулативни и мотивацијски капацитет. Вишевековно судбоносно „измештање из зглоба“ модерног света праћено је поступним укидањем традиционалних вредности и институција, односно грозничавом потрагом за новим друштвеним окружењем, најчешће представљен у неком од идеолошких облика нове „праведне заједнице“ (либерализам, комунизам, фашизам или пак хибридни конзервативизам који успорава распад класичних оријентира за индивидуално и колективно деловање). Трајање света „уређеног хаоса“, са сталним превирањем апсолутистичких амбиција, тоталитарних режима и демократија у глобалном окружењу, довело је данас безмало до идолатрије безбедности. Она се поима, боље рећи — доживљава као коначно нађена или досегнута стабилност социјалног/политичког поретка, као специфично „стање без угрожавања“, стање „одсуства опасности“ итд. Безбедно значи да је нешто „сигурно“, што даље треба да сугерише да је фатална перманентна криза (засебна или општа) коначно или макар за одређено време превладана, можда чак и укинута. Међутим, док је модерног света биће и кризе (криза) и то је неумољива чињеница савременог света. Другим речима, док је модерности биће и сталне, временом све грозничавије потраге за безбедношћу. Следећи свој утилитарни карактер по коме поимање, па тако и производња друштвене стварности захтевају јасно профилисано, тј. прецизно одређени категоријални апарат за контролисање и даље (само)произвођење, Модерна је изнедрила нову област истраживања — „безбедносни проблеми“. У духу инерције сцијентизма, али и сходно свом профилу, ови проблеми добијају примерени назив: науке безбедности. Унутар новоформираног корпуса знања и вештина, безбедност се најчешће третира као извесно стање жељеног мировања (бити изван угрожавања), које пак претпоставља одређени динамизам (деловање у смислу заштите), тј. активно противљење угрожавању. Невоља је што свако такво одређивање појма безбедности полази од тога да је оно некакво „стање одсуства“, или пак „непостојање угрожавања“.[16] Због таквог негативног, помало незграпног, а у сваком случају недовољно јасног дефинисања појма, остаје затомљена или превиђена чињеница да је безбедност свагда у функцији нечега — живота, правног поретка, животне средине итд. Другим речима, безбедност није никакав засебан феномен, па чак ни област, већ надасве посредовани однос између постојећег и жељеног стања, веза пројектованог циља и скупа деловања која задати циљ могу реализовати у конкретној сфери постојања (почев од егзистенције појединца, групе, заједнице или државе, до функционисања предузећа, саобраћаја, привреде или одржања природе). Закључујемо да је безбедност слојевити и разнолико структурирани феномен („стање заштићености“) који се на нивоу појма нужно заснива на одређеном филозофском осмишљавању разлога или смисла безбедности, односно етичком утемељењу тражених вредносних принципа и правила моралног деловања. У том видокругу мора опстојавати свако увођење у науке безбедности, тј. студије њених засебних подручја. * Проблем(и) безбедности манифестују се у различитим областима које су донедавно важиле за забран посебних научних дисциплина. Настале на основу генезе наука и императива поделе стварности у све мање делове, уз минуциозне анализе све минијатурних и наизглед — самодовољних светова, научне дисциплине данас показују тенденцију сабирања, нарочито у видокругу онога што се (још увек) назива „друштвено–хуманистичке науке“. Круг се затвара холистичким приступом који мотивише различите науке и њихове дисциплине да се уједине око заједничких проблема. Сведоци смо поступног, али упорног превладавања сцијентизма, себи довољне дисциплинарности, техницистичког месијанизма, научне нарцисоидности и изолованости, баш као и оне, до јуче владајуће представе о истини као „научној идеологији“. Управо зато многи „практичари“ науке, истраживачи, а не само критичари или методолози, упућују на превладавање (вештачке) поделе на природне и друштвене науке и указују на неопходност фокусирања научних истраживања (па тако и универзитетског организовања) на основу испитиваних проблема, а не дисциплина, са тежњом да се захвати целина проучаваних, увек комплексних — сложених и слојевитих феномена. Преведено на терен безбедности, то би значило да науке безбедности, поновимо још једном и последњи пут, подразумевају филозофску, правну, социолошку и сваку другу анализу обликовања и употребе политичке моћи, е да би се на том трагу истражила адекватна средства контроле сила коју моћ продукује и провоцира, укључујући ту и начине успоставе безбедности у складу са жељеним (јавно и/или правно — уставно прокламованим) начелима правде и слободе. Тек на тако култивисаном земљишту могуће је одгајити чврсто и разгранато стабло засебних студија — подручја унутар безбедности.[17] У супротном, онда када средства безбедности потиру начела на којима почивају или пак настоје да се изграде конкретне политичке заједнице, као и односи између њих, безбедност постаје још једна идеологија, тј. мање или више кохерентно оправдање за голу силу, нелегитимну моћ. У том случају, у Модерни битно потцењена и чак прогнана филозофија, поново задобија своје оправдање и смисао, постајући при том један, такорећи — безбедносни феномен. [1] Институције власти успостављају, контролишу и санкционишу деловања појединаца унутар политичке заједнице. У начелу, институције власти се у Модерни формирају кроз или унутар неколико кругова моћи: репрезенти — војска и полиција; правосуђе; гаранти — касарна, полицијска станица, судница, затвор; подршка — државна управа, школа, универзитет. [2] На овом месту научно знање о безбедности стављамо у плурал — науке безбедности и провизорно их делимо у три раздела, посебна, свакако не и вештачки затворена подручја: 1) студије безбедности (предмет: унутрашња безбедност државе: стабилност правног поретка, борба против организованог криминала, тероризма и сл; различите врсте безбедности на основу функционалности (приватна, индустријска, информациона и др. безбедност) или контекста (безбедност у школи, привреди, локалној заједници, ванредним околностима — природне катастрофе, рат, улични сукоби итд); 2) студије одбране (спољашња безбедност државе: војне науке и вештине; геополитика, међународни односи и сл.;) и 3) студије заштите животне средине (безбедност природних ресурса; организација њихове заштите и сл). Независно од могућих приговора, поготово с обзиром на већ установљен садржај широко појмљених студија безбедности (које су одавно трансцендирале ранији уски војни оквир стратешких студија, али исто тако и оквир класичних „међународних односа“), сматрамо да понуђено разликовање начелно одвојених предметних подручја унутар наука безбедности понајвише одговара тренутном развоју овог најмлађег приступа друштвеној стварности и традиционалног поља тзв. друштвено–хуманистичких наука. [3] Колоквијални термин за специјализованог стручњака за неки од облика безбедности, најчешће везан за припадност тзв. тајној државној полицији („државна безбедност“); ређе израз за припадника организације сигурности у конкретном предузећу, банци или сл. [4] Као што обично бива у свету реалних односа моћи, утопијски карактер ових теорија послужио је као идеолошки плашт за реализацију управо оних врста моћи које су проглашене анахроним и вредним само као предмет безбедносне археологије. [5] Потпуно у складу са традицијом устоличеном конституисањем САД и потоњом Француском револуцијом које су у први план истакле „људска“, тј. појединачна грађанска права. [6] Види Никомахова етика, 1177 а. [7] Уп. Филеб, 67 а. [8] Уп. Закони, 625 е — 626 а; исто важи и за унутрашњост индивидуума где „у свакоме од нас постоји рат против нас самих”, Ibid, е. [9] Детаљно о томе види у Владимир Н. Цветковић: „Платонова филозофија (Еидос и Паидеиа)”, у: Полис и филозофија, Службени лист СРЈ, Београд 2000. [10] Више о томе вид. Владимир Н. Цветковић: „Мудрост, политика, срећа“ и „Политичка природа блаженства“, у: Моћ и мудрост, Службени лист СРЈ, Београд 2001. [11] Занимљиво је да код Платона такође налазимо слично поређење, с тим да је код њега „вук“ одлика посебне врсте људи, оних који имају карактер — тиранина. Они настају у демократији као демагошки бранитељи „интереса народа“, а завршавају као вукови — вребају све и сви вребају њих. – Уп. Пол. Књ. VIII. Ови вукови (људи са тиранским карактером) су исти мах пијани, заљубљени и сулуди. Они су у будном стању онакви какви су људи обично само у сну. С обзиром да су према Платону људи слични државама, душа тиранског човека је пуна ропства и неслободе. Иако није у стању да влада самим собом, тиранин из све снаге настоји да влада над другима. Зато, „Иако то не изгледа, прави тиранин је, у ствари, прави роб, највише се улагује и потчињава, а ласка најгорим људима. Своје страсти очигледно не може да задовољи, а у очима онога ко уме да прозре целу његову душу, он је очигледно испуњен страхом и свој век проводи у бојазни, немиру и муци” (Пол. 579 е). Приметимо да је Платоново схватање о односима између полиса („необјављени рат свих против свакога“) Хобс преточио у односе између људи када нема државе. [12] Хобс примећује да „Крајњи узрок, намера и циљ људи, који од природе воле слободу и господарење над другим, кад уводе оно ограничавање самих себе у коме видимо да живе у државама, јесте предвиђање сопственог одржања...” Људи желе да безбедност траје целог њиховог живота, и то не само у ограничено време рата и мира, већ стално — у поретку државе која мири страсти проистекле из различитих — разједињујућих интереса. Утолико је држава „онај смртни бог коме дугујемо, под бесмртним Богом, свој мир и своју одбрану“. Томас Хобз: Левијатан или материја, облик и власт државе црквене и грађанске, Култура, Београд 1961, Види стр. 147–152. [13] Добар пример за наведено јесте књига „Распад нација“ Роберта Купера (2003), који је, између осталог, поставио тезу да се савремене државе деле на оне из сфере „хаоса“ (тамо где нема делотворне локалне владе и где је на делу грађански рат повезан са организованим криминалом на међународном нивоу — нпр. Авганистан, Ирак, Судан, Етиопија итд), сфере модерног национализма (инсистирање локалне владе на суверенитету и монополу над силом — све државе XIX и доброг дела XX века; данас „велики играчи“: Русија, Кина, Индија и други „мали, регионални играчи“ попут Србије нпр.), те најзад сфера постмодерних држава које су „спремне да редефинишу свој суверенитет“, уз прихватање „узајамног мешања у унутрашње ствари“ (пример: Европска унија). Занимљиво је да у овој карактеристично циничној либерално–постколонијалној схеми постоји један, али значајан изузетак — САД. Према Куперу, САД заузимају сасвим ексклузивно, издвојено место у односу на све друге државе: само САД могу легитимно да рачунају на своју сувереност (дакле, да остану „модерна држава“), зато што оне функционишу као планетарни заштитник демократије (слободе) и као утемељивач „проширеног (западњачког) идентитета“ (отелотвореног у НАТО–у, ОЕЦД–у и другим транснационалним организацијама). Наводно, деловање САД, према речима аутора — британског дипломате, предавача на Харварду и главног саветника Хавијера Солане (генералног секретара Савета Европске уније и њеног првог „високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику”), јесте претпоставка за стварање светске заједнице у којој се деле „не само интереси већ и идентитет, па чак и судбина“. Па ипак, закључиће Купер:“Моћ је оно што даје сигурност проблематичним земљама, а не добра воља“. Гарантовање безбедности које дају САД овлашћује их да „превентивно делују“, чак и нуклеарним оружјем, кад год и где год то нађу за сходно (по могућству уз сарадњу са „партнерима“, и уз подршку „савезника“). Наравно, овај приступ не важи и за друге. Када су бивши челници НАТО (врховни командант НАТО–а у Европи – амерички генерал Џон Шаликашвили, негдашњи председавајући Војног комитета НАТО немачки генерал Клаус Науман, ранији начелник Генералштаба холандске војске Хенк ван ден Бремен, бивши начелник Генералштаба француске војске адмирал Жак Ланксад и бивши начелник Генералштаба британске војске лорд Инге) објавили „Манифест о будућности Западног савеза“ у коме, између осталог, предвиђају и превентивне нуклеарне нападе Запада у циљу спречавања „неизбежног ширења нуклеарног и другог оружја за масовно уништавање“ – све то мимо „тромог“ Савета безбедности УН, проф. Купер је изјавио да је „збуњен“. Наравно, не идејом, већ њеним објављивањем:“Можда ћемо ми заиста употребити нуклеарно оружје пре других, али ја не бих то баш говорио наглас“. [14] Исаија Берлин: „Политичке идеје у двадесетом веку“, у: Четири огледа о слободи, Нолит, Београд 1992., стр. 115. [15]Модерно парцелисање друштвене стварности на наизглед издвојене и „самобитне”, али ипак увек посредујуће и зависне делове (економија, политика, идеологија, наука, филозофија, уметност, религија итд.) условило је да сваки од њих има проблем са властитим одређењем и дометом. Унутар сваког од наведених делова (може се рећи и димензија стварности) — некада обједињених заједничком сликом света (углавном религијским вредностима), сада се стварају засебни облици моћи који, између осталог, продукују сталну кризу идентитета појединаца и њихових ужих и ширих друштвених група. Утолико криза метастазира из структурног основа у сам начин живота модерног човека. Више о томе вид. Владимир Н. Цветковић: Воља за ново (О генеалогији модерности), Дерета, Београд, 2007. [16] Извори и субјекти угрожавања су непрегледни: почев од сфере политике, идеологије или правног система (носиоци угрожавања — друге државе или међународне организације, терористи, сецесионисти или унионисти, либерали, фашисти или комунисти, криминалци итд.), све до људске околине и природе као поретка на Земљи (широко поље екологије које подразумева природне или технолошке катастрофе, баш као и људски немар или нпр. „озонске рупе“). [17] Види фусноту 2.

Book Id

Filename

Nodetype

Description

Default

Actions

4334

14421

View Edit Delete

Body

УНИВЕРЗИТЕТ У БЕОГРАДУ
ФАКУЛТЕТ БЕЗБЕДНОСТИ
редовни професор доктор ВЛАДИМИР Н. ЦВЕТКОВИЋ

Извор: Зборник Моћ, сила, сигурност: Увођење у науке безбедности

Науке безбедности претпостављају стицање дискурзивног знања о томе зашто и како се ствара, надасве употребљава моћ — политичке, али и сваке друге провенијенције. Стечено знање представља основу за разумевање различитих начина претварања конкретних моћи у разнолике врсте (не)институционализоване силе. Технички аспект овог знања своди се на организовање, односно употребу и контролу наречених сила.

Ових неколико корака стицања појмовног знања о безбедности у филозофском жаргону дало би се сажети на следећи начин: феномен безбедности потребује спознају претварања засебних силá у јединствену моћ. Поимање безбедности није ништа друго до спознавање или можда пре: „разоткривање“ начина наметања засебне воље (за моћ) помоћу специфичних средстава реализације — легитимних и легалних, тј. прихваћених процедура надзирања и кажњавања. Оне представљају основу за установљење сфере власти, што ће рећи институционализовања моћи. Изван ове ничеанско–фукоовске реторике могло би се рећи да откривање истине о безбедности (државе, друштва, појединца) значи поимање разлога за успостављање неког од облика контроле моћи и употребе силе с једне, односно успостављање епистемолошког протокола о оцењивању њихове ефикасности, с друге стране. То би значило да се до истине о безбедности долази сазнавањем корена (разлога) стварања и начина употребе моћи/силе, што подразумева и сагледавања процеса њиховог легитимисања и доказивања (оправдања; успостављања и одржавања), као и тумачење њиховог домашаја, тј. последица и тенденција.

У класичном сцијентистичком амбијенту научно знање о безбедности (државе, друштва, грађана...) могло би се представити као методолошки увид у метаморфозе засебних врста друштвених силá, које се преко различитих нивоа и облика власти[1] разобручавају (осамостаљују) или контролишу (усмеравају), увек у потрази за сопственим легитимитетом. Утолико су науке безбедности, баш као и све друге друштвене науке, у свој функционалној — инструменталној димензији усмерене ка мање–више техничким знањима и умећима: како се успоставља и употребљава (или: спречава, неутралише; речју — контролише) конкретна сила (или силе/моћи). Наравно, да би се уопште могло говорити о науци или научном приступу, новонастале науке безбедности[2] морају имати развијене сазнајне темеље, тј. теоријске оквире унутра којих се формирају знања о начинима стицања (прикупљања) искуствених налаза (чињеница), као и о њиховој адекватној обради кроз квантификацију и моделирање, што заједно чини основу за формулисање одређених концепата истинитости, и коначно — корисности тако стеченог знања. Међутим, као и све друге друштвене науке, у својој круцијалној — утемељујућој равни, науке безбедности садрже, штавише — захтевају, примерено филозофско, следствено и — етичко заснивање.

I

Гледано из перспективе утемељења, науке безбедности улазе у домен традиционалне политичке филозофије (поимање односа слободе и нужности у светлу најбољег државног уређења; начини оправдања власти и сл), односно модерне филозофије политике (облици слободе и могућности њиховог институционалног успостављања), баш као и бројних етичких проблема/питања, међу којима је (у овом случају) можда најважније оно: „Који је живот вредан живљења?“.

На фундаменталној филозофској равни постављају се питања смисла или разлога безбедности, што упућује на разумевање широког поља (зло)употребе моћи и њеног постављање иза стварног или лажног, благотворног или погубног пружања сигурности. У тој призми стечена, знања о феномену безбедности добијају истински политички и етички смисао који далеко надилази њихово техничко значење сведено на ранг произвођења сигурности за коју су унутар конкретних области задужени стручњаци, тзв. безбедњаци.[3] Па ипак, питања смисла, па тако и изведене функционалности безбедности, свагда одлучујуће остају утопљена у проблем начина/карактера њене реализације.

Корисност надилази сврху и то није ништа ново у свету Модерне. Оно што је (релативно) ново јесте чињеница да је безбедност човека (као природног, али много више као „друштвеног бића“) данас угроженија више него икад. Ако само за тренутак занемаримо сва она бројна еколошка, а заправо: економско–политичка питања о одрживости човекове животне средине (од уништавања природе — биљних и животињских врста, преко загађивања градова, до планетарног стварања ефекта „стаклене баште“), остаје чињеница да појам безбедности, у свом друштвеном аспекту, постаје замена, штавише — реална алтернатива за појам и егзистенцију слободе. Политички идеал савремене (пост)модерне цивилизације све више постаје „гола физичка“ безбедност (у идеологији: безбедност грађана, „међународне заједнице“, чак и планете; у фактицитету: сувереност конкретне државе и одрживост конкретних политичких интереса и њима примерних савеза), а све мање слобода одлучивања самосталних појединаца удружених у конкретне политичке заједнице или организације (државе, странке, синдикате и др).

Дијалектика сигурности и слободе, као танка линија између безбедног и заробљеног, показује да Модерна заказује у простору за који се мислило да је њена ексклузивност: аутономија. Свеколики „пројекат Модерне“ заснован је на успостављању аутономија различитих подручја живота (привреде, политике, уметности..., све до морала), при чему су они изнедрили до тада непознате облике и садржаје различитих врста слобода. Такође се убрзо видело да стечене слободе принципијелно не могу имати заједнички регулативни принцип (као што је то била нпр. религија у премодерним временима). Наравно, упражњеном место кохезивног фактора заједнице покушавале су да попуне различите идеологије током протекла два–три века, с подједнаком горљивошћу, али и готово сличним — поражавајућим учинцима. Наводни тријумф носеће идеологије Модерне — либерализма, данас се показује као јалов и то управо из перспективе његовог кључног мотива — слободе.

Издвојене сфере друштвеног живота стекле су извесну аутономију, али су зато постале рањивије но икада пре. Утолико је њихова безбедност (очување, заштита) постала толико важан проблем. Због тога и филозофска анализа безбедности не само да није сувишна (као што би то била ако би се свела на неку врста „естетизације“ проблема), већ је управо нужна, е да би се очувао сам смисао/разлог постојања безбедности. Само на том основу појединачна знања и њима одговарајућа умећа проистекла из знања (наука) безбедности (за)добијају своју једино могућу — пуну, дакле целовиту истину.

Независно од наречене, безмало класицистичке академске позадине сваког, па тако и проблема безбедности, знање о безбедности, као и већина других (са)знања данас, првенствено се везује за корисне вештине и „упутства“ везана за тзв. техничка питања. У овом случају реч је о питањима организације, тј. стварања и руковођења системима који пружају највећи степен сигурности за своје субјекте, ма о коме да је реч: грађанин (правна и физичка сигурност), држава (национална безбедност, организација војске, полиције или цивилне заштите; борба против криминала, тероризма и сл) или предузеће (од сигурности киоска до информатичке безбедности привредних или финансијских система). Сви ови проблеми подразумевају организациона знања и умећа, али и извесне теоријске предлошке који надилазе техницизам „оспособљености“.

Теоријска знања наука безбедности нису, нити могу бити нека засебна или аутономна знања. Разлог томе јесте сложеност и различитост феномена безбедности који није јединствен, већ је свагда посредован и изведен, што значи да се појављује у мноштву облика (форми) и контекста који продукују различите садржаје и сврхе. Тако на пример, безбедност конкретне државе (не и неке „државе уопште“) подразумева више различитих питања и проблема: од унутрашњег поретка и правне ефикасности (форма и начин одржавања политичког и економског система; степен заштићености грађана и њихове својине од свих врста криминала, укључујући ту и неправно насиље од стране државе), преко питања природног окружења (изложеност природним катастрофама — поплаве, земљотреси, пожари), индустријске развијености и потенцијалног урушавања човекове околине (хемијски и други акциденти, укључујући ту и оспособљеност државе или друштва да реагује у ванредним ситуацијама), до међународног аспекта и/или могућности урушавања државе спољним војним нападима или можда економским санкцијама.

Разликујући безбедносне изазове, претње и проблеме, субјекте претње и актере заштите, средства и циљеве безбедности итд., науке безбедности интегришу одређене врсте системског и систематски стеченог знања из домена филозофије (политичка филозофија; етика), права (уставно, управно, кривично, кривично–процесно, међународно право и др), социологије (социологија политике, криминологија, социјална патологија и др), психологије (социјална психологија, психологија личности и др), политикологије (политички системи, међународни односи и др), укључујући ту и екологију која је интердисциплинарна област по себи. На ова знања надовезују се организациона или системска сазнања, односно вештине или умећа из широке области менаџмента (начини управљања и вештине вођства; изградња и функционисање система – војних, полицијских и других облика сигурности и заштите; познавање доктрина и организација тзв. система безбедности: од приватне и корпоративне, преко „људске“ — грађанске, до националне, односно државне безбедности и система одбране и заштите итд).

Онај ко жели да постане професионални „безбедњак“ мора поседовати низ управљачких знања, способности и вештина за штићење, тј. брањење, сигурност, заштите или одбране: људи, објеката, система, информација, природе итд. Све је то само нужан, нипошто не и довољан услов да би се неко „бавио безбедношћу“. Услови за успешно делање тим послом подразумевају усвајање делатних — теоријских и практичних знања из етике (морала), права (законски услови, процедуре, санкције итд), социологије (појединац и друштвене групе, институције, конфликти и др), психологије (типови личности и организација, свесно и несвесно мишљење/деловање...), као и широко појмљеног менаџмента (управљање у безбедносним — војним, полицијским и другим сличним системима). Тек се на тај начин, уз познавање одређених филозофских и/или етичких начела и проблема, стичу услови да се буде успешан у конкретном — издвојеном сегменту безбедности, ма о којој функцији безбедности или одбране/заштите да је реч. Другим речима, само кроз способност сабирања (укрштања; преламања) знања из широке лепезе традиционалних друштвено–хуманистичких и новонасталих наука безбедности може се постати успешан стручњак у области која дотиче сâму сврху (или је то можда пре само средство?) људског постојања — безбедан живот у заједници.

II

На који год начин мислили о безбедности у центру пажње увек је онај најразвијенији облик политичког живота од антике до данас: држава. Упркос различитим пророчким најавама и идеолошким објавама, држава остаје стожер политичког живота и у (пост)модерној епохи. Управо је држава та која ствара и одржава међусобну повезаност појединаца у модерном друштву, дефинише јединство и делокруг шароликих институција, при чему се традиционални односи наређивања и послушности, ауторитета и легитимитета, и даље намећу као нужни. Истовремено, свака политичка творевина као што је држава свој идентитет остварује у разлици спрам других, сличних политичких тела. Речју, државе су увек партикуларистичке и као такве уобичајено искључиво настројени политички ентитети. Сврха њиховог постојања јесте успостављање одређеног („истинског“, „аутентичног“ итд) поретка који превладава анархију безакоња и то саобразно замишљеној, али и остваривој идеји праведности (јединство са космичким поретком, Божјом промисли, општим једнакошћу пред законом и сл). Свеколика историја политичке филозофије није ништа друго до стална расправа о томе који је политички поредак уистину најпримеренији човеку и његовој природи. При томе се појам слободе свагда истиче у први план, наравно — уз различите интерпретације и бројне међусобне искључивости. Модерно доба је тој вишестолетној расправи придонело и један стари мотив, сада пак на нов начин обликован и као такав посебно истакнут — безбедност.

Наглашавањем утилитарног карактера расправе о држави, тј. истицањем осигурања безбедности грађана и њихове политичке воље као примарне сврхе државе, расправа о слободи, правичности итд., готово неосетно бива потискивана у други план — независно и од воље самих актера расправе. Данас смо сведоци да на известан начин савремене политичке односе између, али и унутар држава, карактерише такорећи опсесија безбедношћу. Актуелна обузетост безбедношћу означава (а посредно промовише) фактичност огромног раста значаја државе у свакодневном животу људи (заштита, али и контрола готово свих аспеката заједничког живота), што има за последицу реалну претњу да брига о сталним, да не кажемо „вечним“ питањима политичког живота, као што су правда и правичност, слобода и насиље итд., у потпуности буду затомљене идеологијом пуке сигурности. Ова тенденција уочена је у филозофској, увек иначе „одвише апстрактној“ равни још у херојско време конституисања Модерне (нпр. Ниче), да би у хладноратовско време и уз потенцију нуклеарног рата постала опште место. Некако баш у то време (средина XX века) као посебна грана друштвених наука настају и „Студије безбедности“ – најпре издвојени (војни) одељак у области међународних односа, да би касније еволуирале у дословно свим могућим правцима.

У складу са идеолошким менама времена, расправа о безбедности крајем XX века излази из класичног видокруга расправа о држави. До недавно, брига о безбедности је била ексклузивитет државе. И то првенствено у виду изборене сигурности (суверености) у односу на друге државе. Тако се питање о безбедности постављало као питање рата или мира. Са престанком „хладног рата“ и одржавања „биполарног света“, постепено се шире, тј. измештају значења појма безбедности: с једне стране инсистира се на глобализацији безбедности (што подразумева акцентовање значења сарадње унутар „међународне заједнице“, инсистирање на „глобалној безбедности“ и сл), док се с друге стране безбедност спушта на индивидуални ниво (безбедност појединца у држави, чак и насупрот њој). На том трагу су се развиле различите концепције тзв. меке моћи (моћ информација vs. моћ новца; знање vs. оружје итд), као извесна алтернатива „традиционалистичким“ концепцијама безбедности[4], баш као и концепт тзв. људске безбедности.[5] Ипак, оба ова, иначе компатибилна концепта проистекла из окриља „институционалног либерализма“ и „критичке теорије“ подразумевају да држава — облик и карактер власти и других институција које утеловљују сувереност, легитимност силе и темељних одлука о рату, миру или ванредним ситуацијама (а при том /не/осигуравају слободу друштва и појединца) — и надаље остаје кључни предмет/проблем унутар наука безбедности.

Нема појединачне (индивидуалне) слободе без слободе у друштву. Она је пак, могућа само у уређеној, што нужно значи и безбедној држави. Где је граница те уређености, односно када безбедност заједнице прелази у заточеништво појединаца — то су питања на која мора одговорити анализа конкретне употребе моћи. Начелна расправа, по свему судећи, води у слепу улицу. Разлог томе је метафизичка природа „темељних принципа“ на којима се воде начелне дискусије. Наиме, такве дискусије претпостављају долазак до „коначног“ одговора на кључно питање (које је самим тим лишено рационално аргументованог недвосмисленог одговора): „Каква је (или шта је) људска природа“?

Овакво постављање питања спада у традицију политичке филозофије. Оно у себи носи низ недоумица, поврх осталих и оно — шта је људима најважније? Чему увек и без остатка тежимо, пре свих других циљева или сврха? Аристотел је сматрао да је то срећа. Она се може на различите начине дефинисати (одредити), но несумњиво је да сваки њен облик или садржај претпостављају извесно задовољство (духовно или физичко), који уз разборитост обезбеђују срећу или самоостваривање човека. Јединство теоријског (bios theoretikos) и практичног (bios politikos) значи усаглашавање природе, навике и разума, што није могуће изван конкретне политичке заједнице (државе). Утолико је учешће у политици, тј. активно (теоријско и практично) деловање унутар властите заједнице, један од основних услова постизања среће.[6] Другим речима, услов за реализацију потенција људске природе налази се у вођењу активног друштвеног (овде: „политичког“) живота.

На сличној позицији стајао је и Платон, када је тражио налажење „сразмере“ у животу, што је подразумевало одговор на питање да ли је добро, коме сви по природи тежимо — уживање (наслада, задовољство; радост и уживање), или је оно – мудрост (тј. разборитост, интелигенција и памћење)? Све што је лепо, па тако и добро, закључиће Платонов Сократ у Филебу, настаје из мешања онога што је бесконачно и онога што има границу. Следи да ни уживања (чулно, делатно), али ни ум (мишљење, теоријско), сами по себи, не могу представљати добро по себи, тј. не могу обезбедити срећу. Ниједно од њих није самодовољно, па самим тим не може бити ни савршено.[7] За добар, тј. праведан, хармоничан, речју — срећан живот, свака претераност је погубна, па била она очитована и као контемплативна загледаност у свет идеја (која подразумева самоизолованост из света политике). Праведност или Добро у животу, стиче се мером, односно умереношћу у спајању или „мешању“ знања (истине) и онога што је названо „чисто уживање“. Реализовати своју људску природу значи истовремено бивствовати у свету идеја и свету људи. Зато је важно учествовати у напорима да траје праведни државни поредак. То је оно што одговара човековој природи и задовољава његову усмереност ка истинској срећи.

Када је представљао своју „другу најбољу по реду државу“, ону која је, за разлику од савршенства Политеје, људима реално остварљива, Платон је констатовао да постоје два основна државна уређења која су „мајке“ свих других: монархија и демократија. Прво инсистира на јединству, док друго апсолутизује слободу. Држава која жели да задржи слободу, али и „јединство уз разборитост“, мора да помеша оба основна државна уређења. Држање средине између једнакости и слободе обезбеђује унутрашњу снагу (онемогућава раскол или побуну), при чему неједнакима према врлини даје „према њиховој природи, па тиме истински једнако“. Оно што важи „изнутра“, истовремено треба да је и „спољашњи“ принцип праведне државе. Премда између појединаца и држава непрестано траје рат, а државе се налазе у „необјављеном рату, и то све против свих“[8], циљ државе није стална ратна приправност и спремност на победу, мада се то подразумева, већ је истински циљ доброг државног уређења „мир и слога с љубављу“. Речју, основна сврха доброг законодавства јесте стицање и одржавање врлина грађана, дакле — остварење најбољег дела њихове природе. Све друго само су средства погодна за остваривање тог врхунског циља људске егзистенције.[9]

Са оваквим постављањем питања о држави, тј. политици и људској природи[10] радикално је раскинуо Хобс. Премда је и сам следио наслеђену расправу о људској природи и најбољем уређењу, он је читаву ствар одлучујуће усмерио у модерном правцу — питању суверености државе и њеним кључним актерима. Држава мора да садржи одређену јавну службу (владу) или личност (владара, „суверена“), који су правно овлашћени да одлучују о решењу свих могућих екстремних ситуација, дакле — о угроженој безбедности државе. Сувереност јасно раздваја јавно од приватног унутар државе, као и разлику у односу на другу државу. Држава није случајна погодба, ратни плен племенске хорде или прећутни договор супротстављених друштвених група — она је израз природне потребе појединца да буде заштићен — безбедан. У том науку Хобс спаја традиционалне филозофске идеје и модерне протонаучне погледе о држави. Суштина је у следећем: људска природа се огледа у тежњи ка сигурности (безбедности), а не ка срећи, правди или слободи. Те узвишене идеје могу да следе као циљеви тек по самоодржању појединца.

Човеков основни порив је страх и зато је његов главни циљ — самоодржање. Као превасходно нагонско биће, човек је крволочан вук који свакога вреба и од свих се плаши. Такво — „природно стање“, неодрживо је и зато човек захвално прихвата сваку заштиту у односу на друге — сличне вукове око себе.[11] Такву заштиту овом бићу сазданом од исконског страха за свој живот пружа држава (суверен), тј. политичка организација у чије име се појединац одриче дела своје вучје природе, е да би био безбедан. Утолико је друштвени живот овог плашљивог вука разапет између потребе за заштитом и покорности спрам онога ко ту заштиту може да обезбеди.

Хобс је међу првима уочио тенденцију раскола човека на оног „приватног“ – који има природну потребу за безбедношћу с једне, и човека који је одвојен од техничког (овде: „безбедносног“) карактера државе (суверен, апарат власти...) с друге стране. Држава код њега више није тражени одраз вечне симетрије Универзума (тако у антици) или воље Божије (хришћански – средњовековни свет), већ је израз задовољења основног људског нагона да се преживи, тј. буде безбедан.[12] Држава (суверен) се брине за оно што је корисно — за самоодржање, и као таква функционише изван питања Доброг или Злог. Она је вештачка творевина измишљена ради одбране и заштите природног човека, а не ради реализације човекових највиших потенција. Зато овде, у потпуној супротност спрам традиције политичке филозофије, постаје такорећи неважно унутрашње устројство државе (монархија или република нпр), битно је само њено техничко својство пружања заштите. Поредак и сви закони државе темеље се искључиво на фактичкој моћи која одржава безбедност, тј. самоодржање.

Премда се носилац суверености државне власти временом померио у правцу репрезентативности институција (сувереност као израз воље народа/нације), расправа о безбедности као примарној функцији државе није нестала. Напротив. Томе је посебно погодовао даљи развој Модерне који је филозофију и веру заменио идеологијама.

Засићеност најпре старим вредностима (правда, слобода), о онда и новим идеологијама које су их наводно заступале (комунизам, либерализам), коначно је уродило општим страхом од живота што је узроковало претерану склоност ка сигурности науштрб слободе, па чак и обичне радозналости. То је темељ за настанак нове — идеологије безбедности, новог политичког „вјерују“ које прети да поништи такорећи свеколико политичко наслеђе и расправе о досезању среће и слободе и/или реализације „људске природе“.

Нова идеологија има класичну генезу: што је страх од небезбедности и чак апокалиптичног краја човечанства (као по први пут икада реално оствариве могућности путем чисто људске делатности) буде више растао, то је прича о слободама и правима (човека, нација и др) добијала на интензитету. Наравно, не у реализацији, већ у манипулацији и постварењу. Подразумева се да та манипулативна моћ говора о безбедности тражи (и добија) свој „научни“ призвук и ауру. Примера за то има безброј и готово да су данас доведени до непрепознавања. Класичан пример за то јесте актуелни дискурс страха који је обузет „ширењем тероризма и оружја за масовно уништење“. Ове две реалне претње међународној, али надасве националној безбедности, постале су изговор за сваку врсту нелегалног државног интервенционизма — како у међународним односима (тамо је, наравно, одувек „сваки разлог био добар разлог“; „јачи тлачи“), тако исто и односима унутар засебних модерних, дакле — националних држава (угрожавање стечених права на приватност, ограничавање слободе говора, политичког удруживања итд).

Да би се заштитиле од наведених пошасти, државе које то себи могу да приуште спремне су да креирају своје ближе и даље окружење дословно свим мерама: почев од класичних уцена и казни (економска и/или политичка изолација проблематичних или „одметнутих“ држава), преко активног учешћа у унутрашњим поделама других држава и подршка сецесионизму или по потреби унитаризму (илегална финансијска и војна, уз званичну политичку подршку локалним савезницима), па све до новопронађене универзално оправдавајуће формуле — „хуманитарна интервенција“ (бомбардовање класичним наоружањем и окупација дела територије циљане државе из „моралних разлога“) или чак „превентивних акција“ у виду атомских напада „ниског интензитета“.[13]

Ипак, злоупотреба безбедности није нити може разлог за напуштање или одустајање од анализа њене природе. О томе можда понајбоље сведоче речи Исаије Берлина, написане сличним поводом, премда у другом контексту (почетак „хладног рата“ средином XX века). Констатујући да је „право слободног избора тешко поднети, али је несносно и одрећи га се“, Берлин даље наставља:“Не постоји рационално решење за ту дилему: не можемо жртвовати ни слободу ни организацију која је потребна за њену одбрану, нити минимални стандард благостања. Излаз се стога мора тражити у неком флексибилном, па чак и вишезначном компромису који се не покорава логичким законима. Свака ситуација захтева особену тактику, будући да из кривог дебла човечанства, како је Кант једном приметио, никада није направљена ни једна права ствар. Оно што је овом добу потребно није (како често чујемо) ни више вере, ни чвршће вођство, ни научна организација. Потребно је пре супротно — мање месијанског жара, више просвећеног скептицизма, више толерантности према склоностима појединца, више ad hoc мера како би се циљеви постигли у догледној будућности, више простора за остваривање личних циљева појединаца и мањина чије склоности и уверења не наилазе (без обзира да ли оправдано или не) на разумевање већине. Потребно је да се општа начела, ма како рационална и праведна, не спроводе одвећ механички и фанатично, да се усвојена, научно проверена, уопштена решења обазривије и с мање арогантне самоуверености примењују на појединачне, неиспитане случајеве... Власти се морамо потчинити не зато што је она непогрешива, већ само из строго и чисто утилитарних разлога, као нужном средству. Пошто ни једно решење није имуно на грешке, ниједно стање ствари није коначно... Неправда, сиромаштво, ропство, незнање — проблеми су који се могу отклонити реформом или револуцијом. Али људи не живе само борећи се са злом они живе стрмећи позитивним, појединачним и заједничким циљевима, огромној разноврсности ретко предвидивих, а понекад и несагласивих сврха, и баш због те потпуне обузетости крајњим, неухватљивим сврхама, за које се не зна да ли ће се променити или остати трајне, из те појединачне и заједничке обузетости тежњом да се циљеви и остваре — за шта понекад нема потребне техничке опреме, чија се успешна реализација свесно готово не очекује, а одобравања званичника којима се полаже рачун још мање — управо због тога долазе најбољи тренуци у животима појединаца и народа“.[14]

III

Филозофска традиција наводи мноштво аргумената у прилог тези да није сваки живот вредан живљења. О томе је написан непрегледан низ расправа из области политичке филозофије („само слободан живот има смисао“) и примењене етике (проблем самоубиства, еутаназије, абортуса итд). Међутим, Модерна је преко Хобса промовисала идеју да је самоодржање живота вредност по себи из које се даље обликују све друге вредности. На том фону се развила прича о безбедности као самодовољном циљу сваке активности.

Захваљујући низу историјских околности које стварају владајући „дух времена“, реч безбедност постала је, можда, најфреквентнија реч XXI века. Извориште њене (зло)употребе јесте политика, прецизније — политички говор, но, то је само видљиви израз или последица једног дубљег разлога који се темељи у срцу модерног бивствовања. Наравно, реч је о „системској“ или „структурној“ кризи, тој фундаменталној „нелагоди“ која захвата дословне све аспекте савременог живота. Криза је структурни основ и израз начина живота модерног човека, уједно симптом, претпоставка, последица и основни замајац свих његових прегнућа, нада и страхова.[15] У склопу свеколике модерне — универзалне кризе и њоме посредованих, потискујућих и потираних делатности, безбедност се у колоквијалном разумевању појављује безмало као засебна „вредност“, идеал који ваља остварити, односно као императив или жељено стање. Утолико безбедност поседује велики утопијски, па самим тим и идеолошки — манипулативни и мотивацијски капацитет.

Вишевековно судбоносно „измештање из зглоба“ модерног света праћено је поступним укидањем традиционалних вредности и институција, односно грозничавом потрагом за новим друштвеним окружењем, најчешће представљен у неком од идеолошких облика нове „праведне заједнице“ (либерализам, комунизам, фашизам или пак хибридни конзервативизам који успорава распад класичних оријентира за индивидуално и колективно деловање). Трајање света „уређеног хаоса“, са сталним превирањем апсолутистичких амбиција, тоталитарних режима и демократија у глобалном окружењу, довело је данас безмало до идолатрије безбедности. Она се поима, боље рећи — доживљава као коначно нађена или досегнута стабилност социјалног/политичког поретка, као специфично „стање без угрожавања“, стање „одсуства опасности“ итд. Безбедно значи да је нешто „сигурно“, што даље треба да сугерише да је фатална перманентна криза (засебна или општа) коначно или макар за одређено време превладана, можда чак и укинута. Међутим, док је модерног света биће и кризе (криза) и то је неумољива чињеница савременог света. Другим речима, док је модерности биће и сталне, временом све грозничавије потраге за безбедношћу. Следећи свој утилитарни карактер по коме поимање, па тако и производња друштвене стварности захтевају јасно профилисано, тј. прецизно одређени категоријални апарат за контролисање и даље (само)произвођење, Модерна је изнедрила нову област истраживања — „безбедносни проблеми“. У духу инерције сцијентизма, али и сходно свом профилу, ови проблеми добијају примерени назив: науке безбедности.

Унутар новоформираног корпуса знања и вештина, безбедност се најчешће третира као извесно стање жељеног мировања (бити изван угрожавања), које пак претпоставља одређени динамизам (деловање у смислу заштите), тј. активно противљење угрожавању. Невоља је што свако такво одређивање појма безбедности полази од тога да је оно некакво „стање одсуства“, или пак „непостојање угрожавања“.[16] Због таквог негативног, помало незграпног, а у сваком случају недовољно јасног дефинисања појма, остаје затомљена или превиђена чињеница да је безбедност свагда у функцији нечега — живота, правног поретка, животне средине итд. Другим речима, безбедност није никакав засебан феномен, па чак ни област, већ надасве посредовани однос између постојећег и жељеног стања, веза пројектованог циља и скупа деловања која задати циљ могу реализовати у конкретној сфери постојања (почев од егзистенције појединца, групе, заједнице или државе, до функционисања предузећа, саобраћаја, привреде или одржања природе).

Закључујемо да је безбедност слојевити и разнолико структурирани феномен („стање заштићености“) који се на нивоу појма нужно заснива на одређеном филозофском осмишљавању разлога или смисла безбедности, односно етичком утемељењу тражених вредносних принципа и правила моралног деловања. У том видокругу мора опстојавати свако увођење у науке безбедности, тј. студије њених засебних подручја.

Проблем(и) безбедности манифестују се у различитим областима које су донедавно важиле за забран посебних научних дисциплина. Настале на основу генезе наука и императива поделе стварности у све мање делове, уз минуциозне анализе све минијатурних и наизглед — самодовољних светова, научне дисциплине данас показују тенденцију сабирања, нарочито у видокругу онога што се (још увек) назива „друштвено–хуманистичке науке“. Круг се затвара холистичким приступом који мотивише различите науке и њихове дисциплине да се уједине око заједничких проблема. Сведоци смо поступног, али упорног превладавања сцијентизма, себи довољне дисциплинарности, техницистичког месијанизма, научне нарцисоидности и изолованости, баш као и оне, до јуче владајуће представе о истини као „научној идеологији“. Управо зато многи „практичари“ науке, истраживачи, а не само критичари или методолози, упућују на превладавање (вештачке) поделе на природне и друштвене науке и указују на неопходност фокусирања научних истраживања (па тако и универзитетског организовања) на основу испитиваних проблема, а не дисциплина, са тежњом да се захвати целина проучаваних, увек комплексних — сложених и слојевитих феномена.

Преведено на терен безбедности, то би значило да науке безбедности, поновимо још једном и последњи пут, подразумевају филозофску, правну, социолошку и сваку другу анализу обликовања и употребе политичке моћи, е да би се на том трагу истражила адекватна средства контроле сила коју моћ продукује и провоцира, укључујући ту и начине успоставе безбедности у складу са жељеним (јавно и/или правно — уставно прокламованим) начелима правде и слободе. Тек на тако култивисаном земљишту могуће је одгајити чврсто и разгранато стабло засебних студија — подручја унутар безбедности.[17] У супротном, онда када средства безбедности потиру начела на којима почивају или пак настоје да се изграде конкретне политичке заједнице, као и односи између њих, безбедност постаје још једна идеологија, тј. мање или више кохерентно оправдање за голу силу, нелегитимну моћ. У том случају, у Модерни битно потцењена и чак прогнана филозофија, поново задобија своје оправдање и смисао, постајући при том један, такорећи — безбедносни феномен.

[1] Институције власти успостављају, контролишу и санкционишу деловања појединаца унутар политичке заједнице. У начелу, институције власти се у Модерни формирају кроз или унутар неколико кругова моћи: репрезенти — војска и полиција; правосуђе; гаранти — касарна, полицијска станица, судница, затвор; подршка — државна управа, школа, универзитет.

[2] На овом месту научно знање о безбедности стављамо у плурал — науке безбедности и провизорно их делимо у три раздела, посебна, свакако не и вештачки затворена подручја: 1) студије безбедности (предмет: унутрашња безбедност државе: стабилност правног поретка, борба против организованог криминала, тероризма и сл; различите врсте безбедности на основу функционалности (приватна, индустријска, информациона и др. безбедност) или контекста (безбедност у школи, привреди, локалној заједници, ванредним околностима — природне катастрофе, рат, улични сукоби итд); 2) студије одбране (спољашња безбедност државе: војне науке и вештине; геополитика, међународни односи и сл.;) и 3) студије заштите животне средине (безбедност природних ресурса; организација њихове заштите и сл). Независно од могућих приговора, поготово с обзиром на већ установљен садржај широко појмљених студија безбедности (које су одавно трансцендирале ранији уски војни оквир стратешких студија, али исто тако и оквир класичних „међународних односа“), сматрамо да понуђено разликовање начелно одвојених предметних подручја унутар наука безбедности понајвише одговара тренутном развоју овог најмлађег приступа друштвеној стварности и традиционалног поља тзв. друштвено–хуманистичких наука.

[3] Колоквијални термин за специјализованог стручњака за неки од облика безбедности, најчешће везан за припадност тзв. тајној државној полицији („државна безбедност“); ређе израз за припадника организације сигурности у конкретном предузећу, банци или сл.

[4] Као што обично бива у свету реалних односа моћи, утопијски карактер ових теорија послужио је као идеолошки плашт за реализацију управо оних врста моћи које су проглашене анахроним и вредним само као предмет безбедносне археологије.

[5] Потпуно у складу са традицијом устоличеном конституисањем САД и потоњом Француском револуцијом које су у први план истакле „људска“, тј. појединачна грађанска права.

[6] Види Никомахова етика, 1177 а.

[7] Уп. Филеб, 67 а.

[8] Уп. Закони, 625 е — 626 а; исто важи и за унутрашњост индивидуума где „у свакоме од нас постоји рат против нас самих”, Ibid, е.

[9] Детаљно о томе види у Владимир Н. Цветковић: „Платонова филозофија (Еидос и Паидеиа)”, у: Полис и филозофија, Службени лист СРЈ, Београд 2000.

[10] Више о томе вид. Владимир Н. Цветковић: „Мудрост, политика, срећа“ и „Политичка природа блаженства“, у: Моћ и мудрост, Службени лист СРЈ, Београд 2001.

[11] Занимљиво је да код Платона такође налазимо слично поређење, с тим да је код њега „вук“ одлика посебне врсте људи, оних који имају карактер — тиранина. Они настају у демократији као демагошки бранитељи „интереса народа“, а завршавају као вукови — вребају све и сви вребају њих. – Уп. Пол. Књ. VIII. Ови вукови (људи са тиранским карактером) су исти мах пијани, заљубљени и сулуди. Они су у будном стању онакви какви су људи обично само у сну. С обзиром да су према Платону људи слични државама, душа тиранског човека је пуна ропства и неслободе. Иако није у стању да влада самим собом, тиранин из све снаге настоји да влада над другима. Зато, „Иако то не изгледа, прави тиранин је, у ствари, прави роб, највише се улагује и потчињава, а ласка најгорим људима. Своје страсти очигледно не може да задовољи, а у очима онога ко уме да прозре целу његову душу, он је очигледно испуњен страхом и свој век проводи у бојазни, немиру и муци” (Пол. 579 е). Приметимо да је Платоново схватање о односима између полиса („необјављени рат свих против свакога“) Хобс преточио у односе између људи када нема државе.

[12] Хобс примећује да „Крајњи узрок, намера и циљ људи, који од природе воле слободу и господарење над другим, кад уводе оно ограничавање самих себе у коме видимо да живе у државама, јесте предвиђање сопственог одржања...” Људи желе да безбедност траје целог њиховог живота, и то не само у ограничено време рата и мира, већ стално — у поретку државе која мири страсти проистекле из различитих — разједињујућих интереса. Утолико је држава „онај смртни бог коме дугујемо, под бесмртним Богом, свој мир и своју одбрану“. Томас Хобз: Левијатан или материја, облик и власт државе црквене и грађанске, Култура, Београд 1961, Види стр. 147–152.

[13] Добар пример за наведено јесте књига „Распад нација“ Роберта Купера (2003), који је, између осталог, поставио тезу да се савремене државе деле на оне из сфере „хаоса“ (тамо где нема делотворне локалне владе и где је на делу грађански рат повезан са организованим криминалом на међународном нивоу — нпр. Авганистан, Ирак, Судан, Етиопија итд), сфере модерног национализма (инсистирање локалне владе на суверенитету и монополу над силом — све државе XIX и доброг дела XX века; данас „велики играчи“: Русија, Кина, Индија и други „мали, регионални играчи“ попут Србије нпр.), те најзад сфера постмодерних држава које су „спремне да редефинишу свој суверенитет“, уз прихватање „узајамног мешања у унутрашње ствари“ (пример: Европска унија). Занимљиво је да у овој карактеристично циничној либерално–постколонијалној схеми постоји један, али значајан изузетак — САД. Према Куперу, САД заузимају сасвим ексклузивно, издвојено место у односу на све друге државе: само САД могу легитимно да рачунају на своју сувереност (дакле, да остану „модерна држава“), зато што оне функционишу као планетарни заштитник демократије (слободе) и као утемељивач „проширеног (западњачког) идентитета“ (отелотвореног у НАТО–у, ОЕЦД–у и другим транснационалним организацијама). Наводно, деловање САД, према речима аутора — британског дипломате, предавача на Харварду и главног саветника Хавијера Солане (генералног секретара Савета Европске уније и њеног првог „високог представника за заједничку спољну и безбедносну политику”), јесте претпоставка за стварање светске заједнице у којој се деле „не само интереси већ и идентитет, па чак и судбина“. Па ипак, закључиће Купер:“Моћ је оно што даје сигурност проблематичним земљама, а не добра воља“. Гарантовање безбедности које дају САД овлашћује их да „превентивно делују“, чак и нуклеарним оружјем, кад год и где год то нађу за сходно (по могућству уз сарадњу са „партнерима“, и уз подршку „савезника“). Наравно, овај приступ не важи и за друге. Када су бивши челници НАТО (врховни командант НАТО–а у Европи – амерички генерал Џон Шаликашвили, негдашњи председавајући Војног комитета НАТО немачки генерал Клаус Науман, ранији начелник Генералштаба холандске војске Хенк ван ден Бремен, бивши начелник Генералштаба француске војске адмирал Жак Ланксад и бивши начелник Генералштаба британске војске лорд Инге) објавили „Манифест о будућности Западног савеза“ у коме, између осталог, предвиђају и превентивне нуклеарне нападе Запада у циљу спречавања „неизбежног ширења нуклеарног и другог оружја за масовно уништавање“ – све то мимо „тромог“ Савета безбедности УН, проф. Купер је изјавио да је „збуњен“. Наравно, не идејом, већ њеним објављивањем:“Можда ћемо ми заиста употребити нуклеарно оружје пре других, али ја не бих то баш говорио наглас“.

[14] Исаија Берлин: „Политичке идеје у двадесетом веку“, у: Четири огледа о слободи, Нолит, Београд 1992., стр. 115.

[15]Модерно парцелисање друштвене стварности на наизглед издвојене и „самобитне”, али ипак увек посредујуће и зависне делове (економија, политика, идеологија, наука, филозофија, уметност, религија итд.) условило је да сваки од њих има проблем са властитим одређењем и дометом. Унутар сваког од наведених делова (може се рећи и димензија стварности) — некада обједињених заједничком сликом света (углавном религијским вредностима), сада се стварају засебни облици моћи који, између осталог, продукују сталну кризу идентитета појединаца и њихових ужих и ширих друштвених група. Утолико криза метастазира из структурног основа у сам начин живота модерног човека. Више о томе вид. Владимир Н. Цветковић: Воља за ново (О генеалогији модерности), Дерета, Београд, 2007.

[16] Извори и субјекти угрожавања су непрегледни: почев од сфере политике, идеологије или правног система (носиоци угрожавања — друге државе или међународне организације, терористи, сецесионисти или унионисти, либерали, фашисти или комунисти, криминалци итд.), све до људске околине и природе као поретка на Земљи (широко поље екологије које подразумева природне или технолошке катастрофе, баш као и људски немар или нпр. „озонске рупе“).

[17] Види фусноту 2.

New Node

Пројекат Растко ЦМС

Book

Related Nodes

I

II

III

Related Authors