Пројекат Растко ЦМС

Body

Од редакције: Чланак Маријане Кијановске је у суштини позив на разговор. У њему је додирнуто много различитих проблема. Кључни проблем тиче се структурисања украјинског књижевног процеса и његовог критичког тумачења. Надамо се да размишљања ауторке неће читаоце оставити равнодушним и да ће тема бити продужена.

Чини ми се да је појам "песничке генерације", пре свега појам "територије". Тако је увек било, тако јесте и тако ће и бити. Та припадност територији постоји и на нивоу књига и културне публицистике (информација о фестивалима, књигама), и на нивоу критике ("своји" пишу о "својима", и често понајвише за "своје") и на нивоу самоидентификације неких средина и појединих песника, и на нивоу места "песничке генерације" у социјалној, политичкој, идеолошкој стварности итд. Управо захваљујући вези "песничке генерације" са широко схваћеном "територијом", припадност песника некој територији га "уписује", мање или више објективно одређујући његово "место". Тако генерација постаје својеврсни посредник између текста и дискурса, аутора и читаоца, нудећи могуће контексте за разумевање ауторске поетике и пратећег инструментаријума. Другим речима, сама припадност песника овој или оној генерацији јесте елеменат структурне карактеристике његовог стваралаштва. И зато се питање о препознатљивим обележјима песничких генерације непрестано актуелизује. Још један аспект који често испада из видног поља у разговору о песничким генерацијама је аспект вредносне оцене. Често "позитивна" и "негативна" оцена песника у односу на генерацију није филолошка, већ идеолошка. Такве карактеристике обично се не образлажу, као, например више пута поновљене речи Лине Костенко о недовршености младе и најмлађе украјинске књижевности. Чак и сама ова оцена подразумева постојање не једне, већ више хијерархија - хијерархије генерација, хијерархије унутар генерација, хијерархије, да кажемо - инфраструктуре, хијерархије утицаја итд.

Поједностављено речено, обично и свакодневно разумевање назива "поетска генерација" није бесмислено, али он није прихватљив за стручну критику. Не говорећи већ о томе да сваки озбиљан разговор о генерацијама обавезно укључује мапирање "области", фиксирање персонификованих тенденција и репутационих митова и схватање заједничких (овако или онако присутних) и индивидуалних стратегија, као и најхаризматичнијих представника, њихових хипостаза и масака.

Књижевност, ако је посматрамо кроз призму генерација, престаје да буде само књижевност, па и припадност једној или другој генерацији престаје да буде само маркер, већ постаје нешто више, тим пре, што последњих деценије различите генерације имају различите часописе, различите издаваче, различите интернет ресурсе, различите фестивале, све различито, и онај ко излази ван "територије" своје генерације, мада се не суочава са прогонима и остракизмом, не ретко доживљава својеврсну промену става према себи, умањивање права и де факто дискриминацију са генерацијским обележјима.

Ако говоримо о украјинској поезији, уопште, можемо констатовати да се у последње време значајно појачало интересовање за најмлађе учеснике књижевног процеса. Насупрот томе, поезија коју пишу већ не млади песници, се темељно дискредитује (искључујући стваралаштво неколико класика). Од средине 1990-их година за Украјину је карактеристичан велики број дебитаната ("свако може да пише"), средине се развијају, али фактички при потпуној или делимичној одсутности маркера, посебно имајући у виду да критика малтене не обавља своје функције (од "прописивања" жанрова и каталогизације, до опслуживања књижевних награда). Поред тога, поезија се, дистанцирајући се од папирних медија, премешта у блогове, и то је потпуно друкчија поезија но раније.

Машина масовних медија је у хронолошким оквирима две последње генерације дејствовала на моралном уништењу неколико књижевних средина (укључујући и Национално удружење писаца Украјине - НСПУ, као и тзв. редакције неколико часописа), што је довело до депресије великог броја писаца који су се појавили још у време Совјетског савеза - они су лишени статуса и прихода од књижевног и ококњижевног рада (писци критичари, писци преводиоци). На тлу формирања новог канона дошло је до тоталног уништења хијерархије. Сергеј Чупринин, главни уредник некада веома популарног руског часописа "Знамја" је у недавном интервјуу са Тетјаном Малкином обратио пажњу на то да је руска књижевност (то исто тиче се и украјинске књижевности) изгубила, назовимо, маркере вредности и однос према канону. А за књижевност то је смртоносни изазов, зато што се "све усредњује и упрошћује".

Али украјинска књижевност налази се сада (у поређењу са руском књижевношћу) у још горем стању. Прво, код нас су дискредитовани "стари" совјетски часописи и њихови, чак "престројени" уредници. Штавише, данас у потпуности функционише само један "дебели" часопис "Курир Кривбаса" (Кур’єр Кривбасу) чији тираж не прелази 5.000 примерака, и то у држави која је до недавно имала педесет милиона становника. Други "дебели" часописи су маргинализовани и постоје само формално или су последњих година престали да постоје .

Иста је ситуација и око песничких награда. Оне су или потпуно локалне, јер их додељују месне канцеларије Националног удружења писаца Украјине, које награде и не разглашавају или је то у Украјини најзначајнија награда Шевченка, која се даје једном годишње и нема посебну номинацију "Поезија", већ само ошту "Књижевност". Све то заједно представља тужну слику - старе хијерархије су уништене, нове хијерархије зависе понајвише од медијности песника, њихове присутности на поетским фестивалима, нарочито ван Украјине, критика не испуњава своје главне обавезе. Чак и стручњаци-филолози не знају оне које је срамно не знати. У неком смислу, то су два аспекта једног те истог проблема - то да најутицајнији на нивоу функционисања [поетског] круга нису значајни песници, већ они медијски највише "експонирани", те да књижевна критика скоро и не прати функционисање књижевности, рецимо, по вертикали, тј. кроз наслеђе и утицаје. С друге стране у украјинском књижевном процесу последњих година нема јаких и блиставих генерацијских група, као што су биле Кијевске школа поезије 60-90-их година, Лу-Го-Сад, Бу-Ба-Бу (90-их година) и др. То показује да се данашње поетске средине друкчије формирају и функционишу. Мислим да неће бити претерано ако кажем да су и сами учесници књижевног процеса помало дезоријентисани - и вредносно, и естетски.

У 1990-им је скоро свака озбиљна дискусија о актуелној књижевности, на крају крајева, долазила и до питања генерација. При томе се оштро отворило питање књижевних генерација у оквиру историје књижевности. Управо тада је читаоцима враћено "Стрељано поколење" - десетине и стотине имена украјинских писаца, као и сва књижевност која се појављивала ван Украјине. Били су прочитани песници Прашке школе и песници Њујоршке групе (Јуриј Тарнавски, Богдан Бојчук, Богдан Рубчак, Ема Андијевска), песници из круга "Савременост" и др. Можда зато, данашњи разговори о књижевним генерацијама изгледају неактуелно. При томе, уопште се не отвара питање о трансформацији представа о "макрогенерацији" и "микрогенерацији", знацима распознавања. У ствари, дошло се до тенденције не разликовања биолошких и књижевних генерација. С друге стране, у књижевном процесу се стално појављују нови људи, при чему се многи налазе изван средине. Као и у поезији писаној на руском језику, много је аутора који пишу искључиво на украјинском, иако живе у иностранству (Васиљ Махно, Оксана Луцишина, Марија Шуњ, Дана Рудик, Тарас Девдјук, Тетјана Мељник, Володимир Олејко и др.). Речито је да скоро нико од њих не фигурише у тзв. генерацијским антологијама, али су представљени у специјалном, антологијском пројекту дијаспоре "Антологији Ауторског Расејања". Ова антологија садржи песничке радове 12 аутора који сада живе у Америци, Немачкој, Пољској, Чешкој, Латвији, Енглеској, Израелу.

Осим тога, сликовито је то да антологијски пројекти последњих година уопште не узимају у обзир индивидуалне особености ауторских поетика. Они, максимум, нуде представу о неким локалним књижевним круговима, али углавном не одсликавају еволуцију актуелног књижевног процеса, као ни "миграције" песника унутар праваца (блистав пример такве миграције је стваралаштво Јурија Андруховича).

Изгледа да је у многим књижевностима заједничка тенденција равноправности младих аутора. У Украјини се то добро види на примеру Међународног књижевног фестивала, који се сваке године одвија у Лавову, уз подршку Форума издавача, као и на међународном фестивалу "Кијевске Лавре" (пројекат часописа "Шо" и Олександра Кабанова). Млади песници, доиста, врло интересантни аутори, имају исти приступ читаоцима, као и њихове старије колеге. Има још неколико многостраних и доследних, важних пројеката, али је њих мало у оквирима целокупног књижевног процеса.

Украјинска поезија, нарочито млада, наставља да надокнађује изгубљено током скоро седамдесет година трајања у условима физичког уништавања стотина украјинских писаца при условима агресиве цензуре. У своје време, истакнути украјински научник, историчар Дмитро Чижевски је увео појам "непотпуности" домаћег књижевног процеса као последицу губитка виших класа и одсуства традиције високе културе; али и ту "непотпуност" украјинска књижевност је превладала још почетком 20. века. Уместо тога, поново имамо "нову непотпуност" књижевности, зато што она, на жалост, поново, мада из сасвим друкчијих разлога, није способна да преузме огромну количину различитих уметничких поступака који су се појавили у 20. веку. Рећи да је генерација младих и најмлађих песника (1990-их и 2000-их година) - генерација будала је превише оштро и није праведно, али је очигледно културно и књижевно незнање и необразованост многих представника тог поколења. Последица тога је неспремност ових аутора да досегну до стваралаштва "пуне" књижевности. Постоји шачица естетски и филозофски формираних прозних писаца (међу онима који су дебитовали после 1990. године нема их више но 20) и скоро потпуно одсуство драмских писаца. Током 90-их година у жанру есеја је више или мање периодично наступало неколико аутора (пре свега Јуриј Андрухович и Оксана Забужко), а есејистика Јурија Шевељова и Романа Корогодског, иако је објављивана, фактички, није ушла у промет, није била културно и идеолошки прихиваћена.

На тлу кризе културе "контракултура" младих и најмлађих украјинских песника (илустративни су наслови њихових књига"Тероризам" Андреја Љубке, "Бензин" Дмитра Лазуткина, "Мој први нож" Олега Коцарева и др.) има сопствену и прилично богату традицију. У ствари, то је својеврсно "пипање" нове културе, нових митских и културних парадигми. С једне стране, ова поезија сведочи о губитку вредносних и естетичких оријентира и праваца и обезвређивање речи и културе уопште. С друге стране, игра и иронија ових аутора су постали поново "озбиљни", а интертекстуалност се претвара у нешто (ауто)биографско.

Превела Маргарита Измајлова,
студенткиња 4. године словенске филологије Института филологије Кијевског националног универзитета "Т. Шевченко"
Маріанна Кіяновська: Знаки поетичних поколінь у найновішій українській поезії (7.07.2011.)
http://litakcent.com/2011/07/07/znaky-poetychnyh-pokolin-u-najnovishij-ukrajinskij-poeziji/