Пројекат Растко ЦМС

Body

Приказ књиге „Вилина планина“ Тамаре Лујак, издавач: Књижевни клуб „Бранко Миљковић“, Књажевац, 2006. г.

Збирку кратких проза „Вилина планина“ Тамаре Лујак (1976) чини 11 сегмената који се, у покушају прецизнијег одређивања, могу најприближније назвати бајкама. Ово „препознавање“ је двојако: с једне стране, оно ће читаоца лакше увести у свет књиге, назначавајући му шта тамо може очекивати, а с друге стране, оно је и својеврсна „отежавајућа околност“ због потребе да се најпре аутор (а потом и његов читалац) избори како са предрасудама тако и са правилима и ограничењима која оваква врста прича намеће. Бајка је народна прича фантастичног садржаја (Вук Караџић је назива и „женским приповестима“) која се креће у јасно дефинисаним просторима и барата одговарајућом иконографијом. За њу је битно да су и приповедач и слушалац–читалац свесни њене измаштаности (због које се не инсистира на идентификацији на нивоу појединачних и општих реалности већ превасходно на нивоу идеја и етичких принципа), односно да се подразумева поштовање могућих почетака, заплета и расплета као и адекватних приповедачких стратегија. Бајке, садрже поруку–поуку што их чини погодним за васпитавање деце којој се, кроз занимљиве приче, преносе низови етаблираних принципа по којима функционише заједница. Односи између базичних начела свеколиког људског постојања (породичне и партнерске љубави, одрастања, стасавања и старења, правде и правичности као водиља кроз живот, помагања ближњима као и намерницима) кориговани су правилима која поставља друштво (поштовање аристократије и својина) али је идеал хармоничних односа у групи онај коме се сви остали покоравају и у сврху чијег поштовања се „употребљавају“. Усвајање правила живљења кроз приче јесте свеопшти облик процеса социјализације нових чланова, процеса нужног за даљи опстанак заједнице. Истовремено, деца се уче стрпљивости и поступности у раду и остварењу циљева као бољим и исправнијим особинама за разлику од напраситости и отимања. Наравно, сировост и суровост живота не може се сакрити па бајке многих народа нису ни мало благе; тек су масовни медији XX века успели да, у име додворавања и повлађивања малограђанским конзументима, бајкама прилепе ореол „нежних“ (а често и романтичних) прича.

Због свега реченог, писац који данас намерава да пише бајке (као своја ауторска дела) има тежак задатак да, познајући наслеђе, не пређе задате оквире односно да у њиховим оквирима буде свеж и занимљив. Тамара Лујак је, очито, била свесна наведених проблема и успела да их убедљиво разреши. Ауторица врло прецизно „барата“ знаном иконографијом бајки успевајући да њене елементе спаја и развија у новим заплетима. Бајке се, у оквирима књиге, према неким својим (претежнијим) карактеристикама издвајају у мање целине: „Дубрава“, „Мазар“, „Вилина планина“ и „Госпа од Шкрпјела“ везане су за постојеће географске појмове односно својеврсно су фантастичко објашњење њиховог настанка. Мотив змаја среће се у „Четворопрстом“, „Мојрама“ и „Госпи од Шкрпјела“; потраге за чудесним предметима и венчања као срећно финале таквих авантура окоснице су „Четворопрстог“, „Дубраве“, „Завета“, „Зорила“ и „Вилине планине“. Несретна љубав је у финалу „Мазара“ и „Госпе од Шкрпјела“ док је добродушност и благородност према породици и заједници окосница „Тандарића Мандарића“ и „Мојри“. Унеколико апартне су бајке „Ружа ветрова“ и „Мали бели Зец“; прва, о сукобу ветрова који је разрешио нежни цвет (и у којој нема активних људских учесника) исприповедана је у натприродно–магијском кључу (натприродност је, пошто нема литерарних људи јунака као посредника, измештена изравно на читаоца) док је бајка о зецу који ће, зарад спасавања сеоског дрвета, одважно жртвовати свој дотадашњи, комотни живот и бесповратно се променити, ближа баснама или алегоријским причама у којима нема митског наноса (и овде се људи помињу само као појаве са којима конкретне животиње немају контакте нити их прижељкују). Дакле, кроз различите приче ауторица протеже исте мотиве повезујући тако бајке у целину која није строго формална (нема јединства времена–места–ликова) али је постојећа јер се мотиви препознају и слажу у читаочевој свести и тако се самостално ствара веза међу њима. Отуда су змајеви сличних облика и карактеристика, понашање вила такође поштује образац; посебно је препознатљиво вишеструко помиње лековитих биљака као залога оздрављења али и живљења у складу са природом. Ипак, могу се запазити и помаци односно за оригиналне бајке нетипични поступци какви су брачна неверства оба супружника (кажњена пропашћу краљевства и нестајањем криваца у стихијама). Тамни наноси нису страни бајкама Тамаре Лујак, она се није определила за њихову упрошћену и зашећерену медијску верзију, већ за ону ближу оригиналима, ону која је балансирала између потребе да се поучи, усмери а да се, истовремено, не ствара потпуно лажна слика, опсена. Јер, уколико се таква, врло деликатна равнотежа не успостави прича ће, у једној крајности, можда бити допадљивија а у другој потпуно „реалистична“ али ће нестати њена сврсисходност; у оба „исклизнућа“ прича престаје да буде бајка и мутира у неки други садржај. Ауторица није дозвољавала да јој се то деси односно да се заплети отргну. Такође је уложен приметан напор да се поштују занатска правила приповедања бајки; ова дела теже примарном приповедању у коме нема места за литерарним егзибицијама већ су и заплет и реченице (зарад ефикасног остварења циља) редуковани до нивоа у коме се изостављањем било које речи руши читава конструкција бајке. Овакву језгровитост и једноставност тешко је постићи јер захтева ауторску самодисциплину, шкртост и критичност. Циљ је постигнут када приповедање бајке тече, фокусирано, без застајања, недоумица или непрепознавања ликова. Тамара Лујак се трудила и успела да одоли амбициознијим књижевним поступцима и методама приповедања, поштујући, од прве до последње речи, циљ који се себи поставила. Ова усредсређеност свакако је допринела да наум, на задовољство читалаца, у потпуности буде остварен.