Пројекат Растко ЦМС

Body

Ко је био Милош Ђ. Поповић, рођен 27. фебруара 1876. године у Чајетини, ужички округ (Златибор)? На ком пољу и какав је траг оставио за својих 78. година, колико је поживео. јер је преминуо 7. септембра 1954. године у Београду, а сахрањен на Новом гробљу. Да ли је, као и многи други, донекле заборављен? Којим то генерацијама српске интелигенције 19. века припада и какав је био њихов пут до диплома које у њихово време нису могли да стекну у Србији? Да ли је и како његово име сачувано у колективном памћењу, у српским енциклопедијским издањима 20. и 21. века? Јер, ево, прошло је 60 година од његовог упокојења и 138 година од његовог рођења; што је и повод за оживљавање сећања на њега на овом редовном скупу Секције за историју медицине Српског лекарског друштва; сећања на један његов мање познат а несумњив допринос, онај на геронтолошком пољу, о чему сведочи и ФОНД МИЛОША Ђ. ПОПОВИЋА у Музеју науке и технике, Збирка Музеја српске медицине Српског лекарског друштва. Поменути фонд садржи и текстове “О старости и подмлађивању” (куцан на писаћој машини, 13 листова /100), “О старости и подмлађивању – Разговори о животу, смрти и борби против болести и старости за поуку младима, за утеху старима – друго допуњено и илустровано издање, куцан текст + рукопис, 98 листова/101) и Омот “Разно о раду”, куцан текст + рукопис, 98 листова, са одељцима “Граница старости и радне способности, Опште обезбеђење (осигурање), Природа као васпитач, Психологија”/102).

А шта налазимо у енциклопедијским издањима о њему? Колико му је простора посвећено и која је главна одредница уз његово име?

У Народној енциклопедији српско-хрватско-словеначкој Станоја Станојевића, књига 3, Н-Р, издање из 1927. године, страна 490, пише ПОПОВИЋ МИЛОШ ДР, зубар, лекар и радник на пољу социјалне медицине, са подацима о школовању, раду и животном путу у 24 једностубна реда (у то имао је 41 годину и већ био познат и признат и лекар и радник на пољу социјалне медицине!). У Енциклопедији Југославије, чији је главни уредник био Мирослав Крлежа, која је у 8 књига излазила од 1955-1971. године, у 6. књизи, на страни 560, у 27 једностубачних редова, налази се и одредница о Милошу Поповићу, са само једном назнаком професије – лекар. МАЛА ЕНЦИКЛОПЕДИЈА ПРОСВЕТА – општа енциклопедија, четврто издање, књ. 3, По-Ш, страна 46, у 10 једностубачних редова налази се и одредница: лекар, радник на пољу социјалне медицине. Најзад, најновије енциклопедијско издање, ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСКОГ НАРОДА, у издању Завода за уџбенике (2008), на страни 872, у 24 једностубачна реда уз име Милош Ђ. Поповић стоји лекар, стоматолог. Дакле, битно је да ни у једном од ова четири енциклопедијска издања није изостављено име Милоша Ђ. Поповића, било само као лекара, као и лекара и стоматолога и, што је, врло важно, у два издања и као радника на пољу социјалне медицине, што је несумњиво и био.

На крају није могуће изоставити интернет издања. Тако, на “клик” Милош Поповић, добијамо подужи текст од 75 редова, са фотографијом Милош Поповић у извиђачкој униформи и детаљнијим описом школовања – основна школа у Ужицу, нижа гимназија у Смедереву, пети разред гимназије у Крагујевцу, остали разреди са матуром у Београду (ова сеоба из града у град током школовања. очигледно, била је повезана са премештајима родитеља. Да је студије медицине започео 1895. а завршио 1901. године у Бечу знамо и из осталих извора; уосталом то је био једини пут за школовање наших младића за лекарски позив.

Имајући у виду годину рођења Милоша Ђ. Поповића, можемо се осврнути и на време у коме почиње да се школује овај младић из Србије и на генерацију којој припада. Истражујући процес образовања и територијално порекло српске стваралачке интелигенције 1820 – 1920. године. Што је и објављено као књига под насловом “Један век српске стваралачке интелигенције 1820-1920” (2001), утврдио сам да је Србија за тих 100 година успела, по систему благодејанија (стипендирања), да ишколује и велики број својих лекара, али на страни. Само у категорији научници и стручњаци у области природних, техничких и медицинских наука, било је 28 лекара, не рачунајући оне који су се по завршетку студија нашли на Великој школи. Међу овим лекарима, и то у генерацији рођених од 1861-1880., која је била најбројнија, нашао се и Милош Ђ. Поповић. У њој су многа позната имена, међу којима Милорада Гођевца (Ваљево, 1860 – Београд, 1933) лекара и националног радника, шефа београдског општинског санитета и Хранислава Јоксимовића (Бачина, 1878 – Београд, 1963), шефа санитета у Београду и Скопљу до 1941. године, оснивача Српског ботаничког друштва итд. Милош Ђ. Поповић, као радник на пољу социјалне медицине, ако изузмемо др Лазу К. Лазаревића (Шабац, 1851 – Београд, 1890), није заправо имао претеча. Истини за вољу, и његов нешто старији земљак, поменути др Милорад Гођевац, који је медицину такође завршио у Бечу 1899. године, држао је предавања о очувању и неговању здравља и био један од оснивача Службе хитне помоћи у Београду и Санитарног одељења у београдске општине, данас познатог као Градски завод за јавно здравље, али је Милош Ђ. Поповић, својом активношћу на пољу социјалне медицине, све до краја свог живота оставио много дубљи траг.

Шта је то овај лекар-стоматолог, али и радник на пољу социјалне медицине, како га најмање две енциклопедије представљају, урадио непосредно по завршетку својих студија у Бечу, пре ратова на почетку 20. века, па све до почетка Другог светског рата? Већ 1904. године, Милош Ђ. Поповић је отворио прву зубну станицу (амбуланту) у Војној болници у Београду, а 1908. и следећу при Сталној Моравској војној болници у Нишу, што је у складу и са његовом специјализацијом стеченом у Бечу (ЕСН.872). У овој краткој биографској одредници ипак се наводи да је на почетку своје каријере био ангажован на пољу здравственог организовања и просвећивања и да је објавио радове из социјалне медицине. Био је један од оснивача и председник друштва Скаута и Сокола, планинки, извиђача, наводи се даље. Више је него јасно да је овај млади Златиборац своју улогу као лекар, већ у својој 30. години, схватио као мисију на пољу социјалне медицине. Треба имати у виду да ју је започео у преткумановској Србији са 2.492.882 становника крајем 1900. године, са претежно пољопривредним становништвом, са тек десетак вароши које можемо назвати градовима и са, још увек, младим становништвом, јер демографска структура показује да је било свега 73.564 (2,9 %) становника у животном добу између 65 и 90 година. Тако је Милош Ђ. Поповић већ прешао знатан део свог животног и радног пута – имао је тада преко 50 година када га је Народна енциклопедија Станоја Станојевића 1927. или 1928. године уврстила у своју трећу књигу и када је аутор његове биографске одреднице могао да пружи до тада увелико заокружен пресек Поповићеве плодне делатности на свим пољима, посебно на пољу социјалне медицине. Он је у тој Србији, која је преживела два Балканска рата, Велики рат, како Први светски рат данас сви историчари квалификују, и послератном настанку Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, односно у Краљевини Југославији, препознао два проблема – алкохолизам и потребу организовања омладине за здрав живот, али и потребу здравственог просвећивања целокупног становништва. Хронолошки гледано, М. Ђ. Поповић је од 1901., када је основао Друштво трезвености, редом оснивао следећа друштва - Савез трезвене младежи (1907), Савез извидника и планинки (1911), Друштво лекара и апстинената (1911), Друштво за заштиту југословенске деце (у Водени, 1917). Мало је познато да је он после Великог рата био и високи чиновник у државној управи. Он је 1919. године у Министарству Социјалне политике основао Државно одељење за заштиту деце, при чему је постао начелник у поменутом министарству а на тој дужности и пензионисан, када је имао 54 године (Народна енциклопедија, В. С., 490). Овде још можемо да прочитамо да је учествовао као председник управе у Соколском савезу, као члан у Друштву умних радника, у Народној Одбрани, у Одбору за помоћ гладнима у Русији итд. Све потоње енциклопедије ће мање или више преузети ове податке, па и Енциклопедија Југославије. Постоји, међутим, један податак који нећемо наићи ни у једној од наведених енциклопедија – да је Милош Ђ. Поповић после Другог светског рата постао председник Црвеног крста Југославије, што сазнајемо из интернет издања, које је коришћено за ову прилику. Овде наилазимо и на још неке потпуније податке. Превелики број људи оданих алкохолу, здравствени проблеми и висока смртност, нарочито међу децом и омладином, навела су др Милоша Ђ. Поповића на идеју о оснивању покрета против ове опасне и ружне навике – алкохолизма, Савеза трезвене младежи. У овом подухвату имао је подршку др Јoвана Данића (1854 – 1924), првог српског неуропсихијатра, значајне фигуре у историји српске медицине. Интересантна је и историја настанка извиђачког покрета. Превод књиге Извиђаштво за дечаке Роберта Бедена Пауела (1908) подстакла је овог лекара да убрзо оснује Савез извидника и планинки (1911). Та организација је као покрет извиђача одиграла значајну улогу и у послератној Југославији.

Када је, међутим, почело Поповићево интересовање за проблеме старења у једном младом друштву, какво је било друштво Србије практично све до Другог светског рата? Први попис становништва после Великог рата, 1921. године, показао је да је, како је демографски дефинисано, да Северна Србија има укупно 2.656.731 становника, а да од тог броја је њих 125.952 (4,7 %) припада категорији старих од 65-90 година. Десет година касније, 1931. године, број старијих од 60 година, у Северној Србији, која тада има 3.309.702 становника, заступљен је са 7,3 %, а оних са преко 65 година са 5,0 %. Али, др Милош Ђ. Поповић је већ 1908. године уочио да проблеми старења и на том ступњу развоја српског друштва заслужују пажњу. У свом раду “О старости и подмлађивању”, објављеном 1941. године у издању Јеремије Џелебџића, али сачуваном у рукописној форми у Музеју науке и технике, којим ћемо се овом приликом највише бавити, пише следеће: “Овај напис не посвећујем само старима, већ у првом реду младима…” , и додаје да је још 1908. године као млад лекар (тада је имао 32 године) написао у часопису “Народно здравље” чланак о прераној старости, указујући на многе чиниоце који је проузрокују, а нарочито на утицај алкохола, који у нашем телу ствара промене које су врло сличне старачким. Ипак, осим у наведеним енциклопедијским издањима и, вероватно, у најужим стручним круговима, овај неуморни радник на пољу социјалне медицине остао је некако у сенци, готово заборављен. Није случајно да је на једном округлом столу, који су у Институту за јавно здравље “Др Милан Јовановић Батут” децембра 2001. године организовали Геронтолошко друштво Србије у сарадњи са Српским лекарским друштвом и Друштвом за бригу о старим лицима општине Стари град, с намером да се реконструише развој геронтолошке мисли и праксе у Србији, први пут, колико ми је познато, поменуто и име Милоша Ђ. Поповића. То је учинио др Жарко Вуковић (1930 – 2009), лекар и геронтолог, аутор “Књиге о старости” (2008), у свом кратком али у историјском смислу значајном прилогу “Први смо писали о старости” (Развој геронтолошке мисли и праксе (43-44). Он у том прилогу наводи да је средином 1935. године Илија М. Ђуричић (1898-1965), потоњи ректор БУ и оснивач Института за медицинска истраживања, као млад доцент, у предавању на Коларчевом народном универзитету, говорио о старењу човека и његовом подмлађивању. Мада са још увек малим процентом становника старијих од 65 година (5,0 % према попису 1931), климу неповерења и негативан однос према старости повећавали су ставови о неприлагођености старих новинама. У том истом тексту, др Жарко Вуковић пише и следеће: “Почетком 20. века питањима старења и старости бавили су се узгредно и неки наши познати лекари. Тако је Милош Ђ. Поповић, радећи на популарисању медицине и пишући у часопису Народно здравље наглашавао – да ми млади народи морамо се свим силама трудити да сачувамо здравље и продужимо свој век, те да на тај начин продужимо век и своме народу. Вреднујући допринос Милоша Ђ. Поповића данас када је популационо старење, како то дефинишу демографи, цивилизацијски проблем број један, морамо да кажемо да се Поповић, у свом раду “О старењу и подмлађивању”, овим проблемом није бавио узгредно; и да треба, у овом контексту, видети ко су му били претече а ко следбеници. Поменута публикација са округлог стола “Развој геронтолошке мисли и праксе” управо садржи ретроспективу овог пређеног пута и личности које су оставиле траг на њему. У једној плејади, како се то каже, која можда и није тако бројна међу личностима које су се бавиле старењем, налази се свакако и име др Михаила Андрејевића (1898–1981), познатог гастроентеролога и професора Медицинског факултета, човека заслужног што је у Србији 1963. године, девет година по смрти Милоша Ђ. Поповића, отворено прво Геријатријско одељење при Градској болници у Београду. О њему је на поменутом округлом столу говорио његов бивши асистент а први начелник тог одељења др Петар Королија (1925 – 2004). Др Михаило Андрејевић је такође био бечки студент медицине, 22 године млађи од М. Ђ. Поповића, који је, како пише Королија, као клиничар схватио значај трећег животног доба и промена које доноси старост. Његова велика заслуга је у томе што је донацију Енглескиње Сју Рајдер намењену за збрињавање старих лица у земљама страдалима у Другом светском рату у монтажним павиљонима на локацији Градске болнице у Београду преусмерио за сврху лечења старих особа. У тој историји, др Петру Королији, који ће на месту начелника овог одељења остати све до одласка у пензију, припада почасно место. О њему је као доајену геријатријске медицине на скупу о “Развоју геронтолошке мисли и праксе” говорио др Драгослав П. Милошевић, који ће место начелника овог геријатријског одељења заузети после одласка у пензију проф. др Младена Давидовића (1945). Др Петар Королија је у тој својој научно-стручној мисији на геронтолошком пољу одиграо још једну значајну улогу – био је један од оснивача и први председник Геронтолошког друштва Србије (1973), заједно са др Растимиром Ивом Недељковићем (1930), филозофом и антропологом, др Мирославом Живковићем (1917 – 1999), социологом, др Ђорђем Козаревићем, лекарем и Петром Манојловићем (1925 – 2009), социјалним радником. Овим се свакако не исцрпљује листа геронтолога у Србији, међу којима је велики број лекара, социјалних радника, социолога, психолога и других у установама које су формиране током друге половине 20. века, међу којима су Градски завод за геронтологију и палијативно збрињавање, Градски завод за јавно здравље, Геронтолошки центар Београд, Институт за социјалну политику, Виша школа за социјалне раднике и још неке. Све то настаје на геронтолошком пољу у другој половини 20. века али све то више није довољно с обзиром пораст становништва у свету и на све већи број старијих не само од 65, већ и од 85 година. Геронтолошко друштво Србије је за ових протеклих 40 година дало свој допринос развоју геронтолошке мисли и праксе на девет конгреса и објављивањем научних и стручних прилога у својој публикацији “Геронтолошки зборник” (1973-1993) односно у часопису “Геронтологија” (1993-2013). Па у том контексту, и уз овај историјски осврт, потпуније можемо да разумемо предани рад на пољу социјалне медицине, а посебно мисао о старењу Милоша Ђ. Поповића.

Шта нам је овај лекар и, можемо слободно да кажемо, и геронтолог у пунијем значењу овог термина, оставио за поуку младима, за утеху старима, када је објавио књижицу – називамо је тако због малог обима – “О старости и подмлађивању”, која у поднаслову садржи “Разговори о животу, смрти и борби против болести и старости”, а који је и сам имао већ пуних 67 година? Пролазећи пажљиво кроз девет поглавља његове књиге: Здравље и живот, Болест и смрт, Знаци старења, Узроци старења, Прерана старост, Болести старих људи, Подмлађивање, Хигијена и предохрана старења, Аутосугестија, видећемо да је Милош Ђ. Поповић старење и старост већ у то доба видео у складу са једном развијенијом мишљу и социјалне и медицинске геронтологије односно геријатрије, иако је основни постулат ипак измењен, јер је гесло старост није болест заменило гесло старост је исто што и болест. У најразвијенијем поглављу своје књиге, међутим, посвећеном предохрани старења, Поповић управо размишља о Наслеђу, Свакидашњим грешкама у исхрани, Потреби рада, врстама осећања, од позитивних до негативних и о саветима једног француског лекара, др Пошеа, у ствари о свему ономе што и доводи до преране старости, али и ономе што ту старост може да учини не само подношљивом већ и продуктивном. Већ у Уводу он истиче тешкоће у дефинисању старости. Ако хоћемо да обележимо чисто научно-биолошки старост – његове су речи – наилазимо на велике тешкоће, а још мање смо у стању да јој одредимо стабилне границе. ...Одлике младости сретамо и код неких људи у дубокој старости, као што је, на пример, полна способност, телесна и духовна свежина, стваралачка моћ. Он указује на важност препознавања старачких појава како за појединца тако и за друштво. Јер – наглашава – није свеједно да ли ће у друштву бити много прерано старих, дакле неспособних, или да буде и старих а способних људи. Он тих 40-тих година 20. века већ говори о чудној судбини старих, наиме да се, с једне стране, ствара култ старости, а, с друге, да се стари сматрају као терет, често и сметња младима, нарочито ако заузимају важне положаје итд. Ова амбиваленција, са преношењем нагласка на овај други став, постаће у многим савременим друштвима све доминантнија. Познато је колико је др Милош Ђ. Поповић своје интелектуалне енергије и друштвеног ангажмана посветио борби против алкохолизма. па је и разумљиво да је алкохолизам сврставао у чиниоце који проузрокују прерану старост, што већ у Уводу наглашава. У вези са општим одликама појаве старења, он се држи устаљене тријаде о еволуцији, инволуцији и дисолуцији, али у свим својим разматрањима различитих аспеката појава старења и старости он указује и на релативни значај сваке од тих фаза, зависно од социјално-културног контекста, што га умногоме чини савременим. Он то изричито на једном месту формулише: “Као друго правило, важи да су све ове појаве врло индивидуалне и у врло широким границама. Данас је важећи постулат да је популација старијих једна врло хетерогена скупина и у погледу статусних, и у погледу психофизичких, и у погледу менталних својстава итд.

Али др Милош Ђ. Поповић мисли да и старост може имати своје лепе часове, кад је, природна, а то су мир, спокојство, уравнотеженост, задовољство које човек може имати после једног, ма и са напорима извршеног посла, после чега се жели и тражи одмор који се зове смрт или вечни сан. Овде он први пут спомиње смрт као жељу за вечним сном, што противречи жељи за животом, о чему у свом раду за Девети међународни геронтолошки конгрес пише и психијатар др Томислав Седмак у прилогу под насловом “Старење и нагон самоодржања”. Међутим, не будимо неправедни, Поповић – као геријатар и геронтолог, чак можда више ово друго, у првом поглављу своје књиге Здравље и живот посвећује доста пажње Нагону за животом, Резервној снази, Душевном здрављу, Умору, Наслеђу, Евгеници, Границама живота. Али, истовремено, не заборавимо да постоји и дуг свом времену и доминантним идејама које тада владају у науци, у научној јавности и ширем контексту друштвеног живота. Кад каже: “Још увек нисмо успели да решимо ту највећу загонетку – живот. (Јер) Оно што познајемо то су само животне појаве, телесне и духовне”, Поповић је наш савременик, јер то могу да понове савремени биолози, и савремени геријатри и савремени социјални геронтолози. Др Милош Ђ. Поповић ће у овом делу својих разматрања старости увести и појам здравља неодвојив од појаве живота као таквог; појам здравља, супротан појму болести. Здравље је у суштини несметан и нормалан рад једног живог организма, односно стање живота под најповољнијим околностима. Сваки неповољан утицај на један или више органа убрзава поремећај равнотеже између стваралачког и разорног тока рада у телу. Др Милош Ђ. Поповић ће, међутим, узети у обзир да, како каже, поред једног чисто телесно-физичког живота, постоје и појаве које називамо духовним или душевним животом. Он у вези са тим, наравно, помиње психологију као науку која се бави тим аспектом живота човека, али врло умесно, у духу неких савремених схватања, наглашава да је највиша наша духовна радња контрола свих наших духовних радњи. Ова контрола, додаје он, служи и као кочница многим нашим нагонима, кад ови нису у сагласности са моралним законима. И, на крају ових разматрања, следи један значајан закључак, наиме да је на темељу свих ових радњи у нашем мозгу створен цео наш социјални живот. Све наше духовне радње представљају једну нарочиту енергију, још увек недовољно познату, али која знатно утиче на све наше телесне радње, па на тај начин и на наше здравље. У том контексту, он даље говори о телесној и душевној хигијени, односно о одржавању душевне равнотеже, постизању душевног мира и спокојства, и прилагођавања, како би се избегли сукоби. Не треба пропустити да се наведе још један значајан његов став, с обзиром на поднаслов књиге – за поуку младима, за утеху старима. Млади нису у већини случајева свесни, да имају три велика капитала – наслеђе, младост и здравље. Све ово може лако да се проћерда, при чему младост пролази, али здравље и наслеђе, ако се чувају, могу да потрају целог живота. Занимљиво је да он у овом контексту помиње, али с врло много опрезности и ограда, једну нову науку која је настала у 19. веку, али је добила на значају тек у 20. , као оруђе побољшања расних одлика. Др Милош Ђ. Поповић ће изнети и примере дуговечности, нарочито када је реч о неким категоријама људи, као што су свештеници, уметници, књижевници. Балкан је чувен по стогодишњацима, напомиње он, а нарочито дуго живе пастири. Док међу нашим дуговечним ствараоцима истиче Уроша Предића (93), Стевана Тодоровића (93), Јована Авакумовића (92) а и сам је у једном ранијем раду за ГДС показао да научници, професори универзитета и академици, у просеку врло дуго живе. Овде нема потребе наводити статистичке податке до којих је Милош Ђ. Поповић дошао о просечној дужини века Европљана од 17-20. века, јер су они познати, али ипак наведимо да је тај просек 1931. године био 56 година, а знамо колики је данас. Колико је био акрибичан, сведочи и податак који је изнео у свом раду, да је од 250.000 умрлих у Србији (највероватније 1940. или 1941. године, а такве податке је публиковао часопис “Народно здравље”), у животном добу од 60-70 година било њих 21,0 %, а преко 70 само 6,0 %. Међутим, он ће изнети и податак да је просечна дужина века у Југославији тада износила око 30 година, што је била последица велике смртности деце и младих.

Др Милош Ђ. Поповић ће се у овом свом раду позабавити, као што може да се види из садржаја, и знацима старења, и прераном старошћу. Када је реч о знацима старења, поменимо само следеће. У старости се ствара постепено једно душевно стање – нарочита психологија старих. Оно што је у човеку основно – добро или зло, велико или ситно, дубоко или површно, све његове урођене способности и особине, током живота могу да се развијају или угуше, да се истакну или да остану незапажене. А о прераној старости, можемо да прочитамо и ово. Мада цитира познату латинску изреку Senectus ipsa morbus, он у духу савремене геријатрије истиче да нас искуство учи да можемо доста добро да одвојимо границу једног типичног старења, названог физиолошко-нормално, од прераног или патолошког старења. Према томе, закључује он, имамо или опште или само делимично старење.

Већ овим што је до сада речено у великој мери се заокружује геронтолошка мисао др Милоша Ђ. Поповића, иако није незанимљиво и његово позивање на можда мало познатог француског доктора Пошеа и његову књигу “Остати млад”, који је скалу осећања човека видео у бојама од плаве, као оптимистичке и алтруистичке до црне, као песимистичке између којих су црвена и сива. Много је, међутим, релевантније његово разматрање радне способности човека у познијим годинама. Потпуно је релативна ствар, наглашава он, када наступа делимична или потпуна неспособност за сваки рад. Сасвим актуелно звуче његове речи да због тога што се све више продужава људски век – у напредним државама тада је већ био 65 година, а у Југославији 60 – поставља се питање и са социјално-економског гледишта о упослењу као и о збрињавању старих људи. Уколико се буде продужавао век, изричит је Поповић, утолико ће се морати продужавати и радна способност. Као да читамо савремене извештаје о старијима! Стога се још у младости морамо бринути за подношљиву старост и што дуже одржавање радне способности.

Завршимо и с две изреке преузете из књиге др Пошеа. Човек никад није много стар, да још не буде млад. Живот је покрет. Када престане покрет, онда је то смрт. Када се успори покрет, то је старост. Све што бих још додатно рекао и о нашем савременику др Милошу Ђ. Поповићу било би сувишно.

(Предавање одржано на 47. редовном састанку секције за историју медицине Српског лекарског друштва, 11. децембра 2014. године)