Пројекат Растко ЦМС

Slavistika, 4, 2000.

Misli se obično da čovek s kraja veka - u našem slučaju, i milenijuma - ima za sobom neka značajna iskustva, lična i kolektivna, koja bi mu omogućila nadmoćnu orijentaciju u prostoru i vremenu. Kao da je te privilegije lišen čovek iz svakog drugog vremena! I kao da životno i profesionalno iskustvo čoveku može doneti štogod više od svesti o vlastitim greškama…

Od ovog izlaganja, recimo to odmah na početku, ne treba očekivati posebno fundiran futurološki projekat, a još manje bilo kakve proročanske pretenzije ili naročite polemičke namere. Podležući, naime, 'milenijumskoj groznici' koja toliko podseća na razvratni, pa opet neodoljivo šarmantni 'fin-de-siecle', odlučili smo da sa ovim skupom podelimo neka svoja razišljanja.

Predmet

Svima je, reklo bi se, potpuno jasno šta su slavistička književno-naučna istraživanja, odnosno, šta bi se pod tim pojmom moglo podrazumevati. Pa ipak, i tu bi se mogle sintetizovati bar dve suprotstavljene definicije: 1) po jednoj, to bi bila podređena oblast slavistike, primenjena slavistička istraživanja, gde metodološki instrumentarijum u potpunosti diktira nadređena disciplina; 2) po drugoj, reč bi bila prvenstveno o oblasti nauke o književnosti - u primeni na književne procese u kulturama slovenskih naroda. Kao i uvek kada je o ekstremima reč, i ovde je, razume se, istina negde između, premda - po našem mišljenju - nešto bliže drugom gledištu. U ovim razmišljanjima, dakle, slavistička književno-naučna istraživanja posmatraju se pre svega kao deo nauke o književnosti u kojem su metodološki imperativ, pa donekle i korektiv - specifičnosti slovenskog kulturno-istorijskog kompleksa.

Problem bi mogao nastati i zbog jedninskog oblika prethodne formulacije. Danas je priličan broj ljudi iz naše branše, naime, veoma osetljiv na jedninu u definisanju kategorija koje se tiču svih Slovena, te se se već neko vreme insistira (donekle s pravom, ako se ima u vidu isključivo sadašnjost) na slovenskoj kulturnoj razjedinjenosti. Da ne bi bilo zabuna, ističemo da se nismo slučajno opredelili za formulaciju 'slovenski kulturnoistorijski kompleks', jer reč 'kompleks', kao obuhvat određenog broja pojava, već sama po sebi podrazumeva njihovu kvantitativnu, a naročito kvalitativnu pluralnost.

A pod tim slovenskim kulturnoistorijskim kompleksom, osim ne uvek pouzdane svesti o međusobnoj srodnosti, podrezumevamo, pre svega, nespornu srodnost jezika, (prethrišćanskih) mitoloških obrazaca, folklora, donekle materijalne kulture, zatim sličnosti etnonacionalne karakterologije i istorije (posebno u segmentu buđenja nacionalne svesti, odnosno partikularnih narodnih 'preporoda'), a najposle - svakako, u nejednakoj meri - tradiciju međusobnih kulturnih prožimanja motivisanih upravo osećanjem sličnosti po nekom osnovu.

Kao što se iz prethodnoga može naslutiti, pažnju većim delom usmeravamo ka slovenskoj književnoj komparatistici, čiji metodološki modeli imaju svoju primenu i u posebnim istraživanjima slovenskih nacionalnih književnosti.

Pristupi

Pogled u mogućne metodološke orijentacije nauke o slovenskim književnostima koji bi pao neposredno preko granice milenijuma, dakle, u narednih nekoliko godina, teško da bi mogao primetiti nešto sasvim novo, dosad neslućeno.

Gotovo sa sigurnošću možemo reći da će se, bar kad je reč o narednom, XXI veku, slovenskim književnostima pristupati najpre unutar posebnih nauka o nacionalnim književnostima, a zatim i poredbeno, da će se dijahronijska istraživanja temeljiti na već izgrađenom (i tokom našeg veka ne odveć promenjenom) istorijsko-književnom metodu, da će i dijahronija i sinhronija u toj oblasti kao reper u nekoj meri nužno morati da imaju odnos književnosti i društva. Isto se tako, čini se, s pravom može očekivati da će i poetičko-hermeneutička i komparativno-komunikacijska istraživanja zadržati, pa i jačati svoju naučnu interdisciplinarnost, a posebno tendenciju širenja u oblast kulturološkog konteksta, što je smer, kao što znamo, ozbiljno trasiran naročito u poslednjim dvema decenijama XX veka.

* * *

Sredinom devedesetih, pred kongres slavista u Krakovu 1998, na stranicama „Zbornika Matice srpske za slavistiku“[1]vodio se dosta zanimljiv dijalog oko pristupa slavistici uopšte - u svetlu nove geopolitičke situacije evropskih i slovenskih naroda. Polazište su bili neki stavovi poznatog slovačkog komparatiste Dionisa Đurišina. Autor knjige Čo je svetová literatúra? (1992), inspirator impozantnog niza novih komparatističkih studija, Đurišin je stvorio, da ga tako odredimo, interaktivan model stvetske književnosti po kojem ona prestaje biti statična suma dęla ili 'kataloga' nacionalnih književnosti, već živo tkivo sazdano od mnoštva dinamičnih književnih procesa. Pri tome, kao što je danas već opštepoznato, Đurišin promoviše kategoriju interliterarnosti koja obuhvata splet odnosa dveju ili više nacionalnih književnosti, odnosno književnih enklava, a iz nje generiše dva prostorno-vremenska, tj. geografsko-istorijska klasifikatora - interliterarnu zajednicu i interliterarni centrizam.

Pravi povod za taj dijalog bila je Đurišinova ocena književne slavistike u tekstu O interliterarnom centrizmu balkanskih književnosti. Govoreći o iskustvima sa slavističkih kongresa, slovački naučnik veli da se „problematika književne slavistike okreće pomalo sumnjivom 'odveć slavističkom' smeru i specijalizaciji“ i nastavlja:

Književna problematika se u celini opasno sužava na tzv. slavističke probleme na štetu razvijanja stručne, naučno diferencirane problematike, kojom književnost živi i o njoj razmišlja. Moglo bi se prigovoriti da slavistika danas postaje već više istorijska nego savremena nauka. Upravo u toj spontanoj usmerenosti ka prošlosti leži spomenuti problem. Književna slavistika, dakle, živi u prošlosti jer međuslovenski književni odnosi egzistiraju doduše i danas, ali njihovo postojanje gubi životnost sasvim objektivnih formi slabljenja saživota nekadašnjih slovenskih kultura i, samim tim, i književnosti.[2]

Đurišin ne tvrdi da će se taj kulturni saživot - pa time i predmet književne slavistike - brzo ugasiti, ali njegovu budućnost vezuje za buduće oblike koegzistencije slovenskih naroda. Zbog toga etničkom principu u pristupu pojedinim (ne samo slovenskim) književnostima, kao odveć delikatnom, suprotstavlja - geografski.

Naš ugledni slavista Miodrag Sibinović, u to vreme urednik „Zbornika“ i predsednik Jugoslovenskog slavističkog komiteta, u tekstu Perspektive savremene slavistike temeljito odgovara na neke od ovih stavova, ne negirajući današnju krizu slavistike, ali smatrajući da upravo ti stavovi ukazuju na to da se

slavistička „etnička“ istraživanja, u ime istine, moraju pre intenzivirati nego što ih treba zamenjivati geografskim rasparčavanjem slovenske genetski, jezički, folklorno, pa i geopolitički (naročito u odnosu prema germanskoj) jedinstvene kulture. „Domestikacija“ određenih opšteslovenskih, grčkih, latinskih, germanskih, romanskih, islamskih ideja i kulturnih tekovina evidentna je i prirodna u svakom nacionalnom, pa i u svakom nacionalnom slovenskom kulturnom modelu. Međutim, njenu genezu, smisao i vrednost nije moguće do kraja razumeti van konteksta duhove celine višeg reda kojoj nacionalni model pripada.[3]

Pri tome Sibinović veruje da su sužavanju prostora slavistike doprinosile doskorašnje političke zabrane, svakovrsni ideološki tabui, pa i predubeđenja, kakvih se, premda suštinski promenjenih, slovenski narodi nisu oslobodili ni danas.

Ovaj dijalog, međutim, nije bio polemika o nespornim istinama, već o spornim posledicama i rezultatima koje bi Đurišinov model mogao imati za naučno poznavanje slovenskih naroda i njihovih književnosti. Kategorija interliterarnosti, a i funkcionalni aspekt interliterarne zajednice u ovom modelu imaju više no dobru perspektivu. Upravo zato što taj model smatramo vitalnim i, mogućno, veoma produktivnim u budućnosti, daćemo kratak komentar onoga što je Sibinović već označio kao sporno.

Ako u književnosti uopšte postoji ikakav imanentni zakon, onda je to zakon, recimo uslovno, idejne komunikacije: pisac, grupa pisaca, 'škole', 'pokolenja' - pa tako i cele nacionalne književnosti - stvaraju tako što se nužno osvrću iza sebe i oko sebe da bi mogli ići napred. Za nacionalnu književnost u njenim razvojnim fazama (a to se može jasno sagledati samo sa 'istorijske distance') ne postoji ni kategorija (apsolutnog) diskontinuiteta u odnosu na vlastitu tradiciju, ni (trajnije) prostorno-vremenske izolacije.

Za pojam interliterarnosti može otuda reći da je sintetizovan iz same suštine fenomena književnosti, ali mu se nipošto ne sme oduzimati istorijska dimenzija. Đurišin, doduše, na to svesno i ne pomišlja, štaviše, svoje „interliterarne zajednice“ definiše kao prevashodno istorijske forme, ali - bar kad je reč o pristupu slovenskim književnostima - on to nevoljno čini zamerajući književnoj slavistici preteranu 'istoričnost'.

S druge strane, vezivanje interliterarnosti isključivo ili predominantno za geografski kriterijum vrlo često može biti 'utiskivanje' faktičkog materijala u teorijski kalup, odnosno - nasilje nad činjenicama. Reč je, naime, o tome da neke geografski bliske, kako bi to nazvao Đurišin, „književne enklave“ ne pripadaju istoj interliterarnoj zajednici, i to stoga što se putevi kulturnog transfera koje te enklave uspostavljaju sa kulturno razvijenijim i po nekom kriterijumu srodnim sredinama naprosto nigde ne ukrštaju. S druge strane nisu nemogući ni primeri interliterarnih zajednica kod kojih sastavne, geografski susedne enklave gravitiraju različitim, pa i suprotstavljenim kulturnim žarištima. Još je problematičniji pojam interliterarnih centrizama, jer geografskom kriterijumu pridodaje i nešto što bi moglo ličiti na kulturne centre moći. Niko, razume se, ne spori da su nesumnjivo postojale i da postoje kulturne metropole koje proizvode etalone kulturnih vrednosti, kao i integrišući centri moći (političke, vojne, ekonomske, pa, ako se tako može reći, i kulturne), ali veliko je pitanje da li je to odista presudni formativni faktor u književnim procesima unutar nacionalnih književnosti, odnosno u procesima interliterarnih prožimanja i fornja interliterarnih zajednica.[4]

Tradicionalno, u nauci o književnosti XIX i početka XX veka, interliterarnost je ograničena uglavnom na 'uticaje' i 'veze'. S vremenom su se 'uticaji', širenjem vizure i ravni poredbenih proučavanja, utopili u široku oblast izučavanja intertekstualnosti. Kad je o 'vezama' reč, naročito na personalnom nivou, njihov materijal retko kad može sasvim da se oslobodi okazionalnog karaktera. One danas čine širi domen kontaktologije koja uvek znatnim delom ostaje na tlu kulturne istorije. Sa svoje strane, pojam interliterarnosti uglavnom apsorbuje obe oblasti.[5]

Pristup Đurišina i kolektiva doživljavamo, pored ostalog, kao potrebu za prevazilaženjem okazionalnosti i za uspostavljanjem sistema. Utoliko je taj pristup u osnovi progresivan i utoliko bi pred njim - bez obzira na ozbiljne slabosti i ograničenja - mogao biti dosta dug život u trećem milenijumu.

* * *

Pogledajmo šta bi moglo biti praktični metodološki oslonac Đurišinovog teorijskog modela.

Književna slavistika se, po svoj prilici, dugo neće odreći svoje istorijske dimenzije, ne zbog'opskurantizma', nego i zbog toga što će nužno u procesima iz prošlosti morati da traži uzroke današnjih dramatičnih međuslovenskih različitosti, kao što će jednom, u budućnosti, svakako posegnuti za istorijom kraja XX veka kako bi pokušala da objasni možda neko buduće zbližavanje.

Pa ipak, ni danas u slavistici nisu ni nemogućni, ni retki sinhronijski pristupi. Naravno, naučna književna sinhronija nije kvantitativno nadmoćna u odnosu na dijahroniju, ali ona je možda zalog obnavljanja čitave discipline. Komparatistički zasnovana, ona može ponuditi osnovu za sagledavanje nekih novih međuslovenskih analogija. U tom pogledu od najvećeg su značaja tipološka poređenja pojedinih segmenata i pojava u slovenskim književnostima, pa i tih književnosti kao sistema.

Poredbena tipološka istraživanja - iako već imaju vrlo dugu tradiciju - veoma su značajan i, rekli bismo, sve značajniji pristup i u slovenskoj književnoj dijahroniji, jer, uopšte uzev, ne moraju po svaku cenu dokazivati genetesku međuzavisnost uočenih analogija. Upravo ovaj 'pragmatični' aspekt - recimo ne bez sarkazma - može presuditi o tome da li će u narednim decenijama tipologija slovenskih književnosti možda postati dominantna sfera slavističke književne komparatistike, ne rizikujući da bude 'ni odviše slavistička, ni odviše istorijska'.

Kad je već o toj tipologiji reč, ukratko bismo ukazali na dobar primer opsežnog tipološkog istraživanja, i slavističkog, i istorijskog, ali i interdisciplinarnog. Reč je o istraživačkim naporima beloruske slavistkinje Galine Tvaranovič saopšenim u nizu radova, među kojima najpre u knjizi Belaruskaja litaratura. Paudnevoslavjanski kantekst (Minsk, 1996) i doktorskoj disertaciji Belaruskaja litaratura u paudnevoslavjanskom kanteksce (prablema kul'turna-gistaryčnaga typu), odbranjenoj u Minsku 1998.

G. Tvaranovič je - uz oslonac na bogat činjenički materijal iz beloruske i južnoslovenskih književnosti - uspostavila tipološku teoriju etnokulturnog uobličavanja, tačnije, uobličavanja svesti o etnokulturnom identitetu, i to kako kod beloruskog i južnoslovenskih naroda posebno, tako i u međusobnim prožimanjima. Ovaj teorijski model, kojem bi se u osnovi malo šta moglo zameriti, već u samoj postavci ima projektovanu znatno širu aplikaciju od čisto književno-filološke ili književnoistorijske. On naime pokriva razgranat sistem međuzavisnosti političke i kulturne istorije, zatim duhovnog, sociološkog, estetskog pa, rekli bismo, i ideološkog aspekta nacionalnih književnoh procesa i - tek otuda - međuslovensku (premda ne nužno samo međuslovensku) kontaktnu sferu.

Model primenjen u radovima G. Tvaranovič, koji operiše specifično shvaćenim pojmom tipa kao „metodološke jedinice“, za svoju ciljnu tačku ima kulturno-istorijski tip slovenskog formiranja. Reč je o pokušaju uopštavanja razuđene pojave koja podrazumeva „trojedinstvo procesa“: 1) put etničkog uobličavanja, 2) arhetipizaciju toga puta u usmenom stvaralaštvu i 3) dalje obuhvatanje etno-mentalnog kompleksa u 'profesionalnoj', tj. rafiniranoj, autorskoj umetnosti. Činjenice se raspoređuju upravo kao ilustracija toga kulturno-istorijskog tipa slovenskog formiranja na primeru, prevashodno, beloruskog korpusa, prema kojem se primeravaju pojave iz južnoslovenskih, pa i drugih slovenskih književnosti, i to u vremenskom rasponu od najdublje istorijske prošlosti do epohe 'slovenskog buđenja' u XIX veku. U metodološkom instrumentarijumu G. Tvaranovič našla su se još dva nova pojma, tačnije, terminološka sklopa: 1) tipologija suštinskog (typalogija sutnascej), kojim se obeležavaju načelne, sistemske srodnosti pojedinih pojava, kao i 2) znatno dalekosežnija tipologija 'transparirajućih' uticaja (typalogija skraznyh uplyvau) uz čiju se pomoć klasifikuju pojave koje obasjavaju nekolike slovenske sredine, prevashodno ličnosti pojedinih stvaralaca.[6]

Kako god bilo, takvu vrstu širokih tipoloških poređenja posebno opravdavaju književnosti genetski bliskih naroda, i to ne zato što se takav pristup ne bi mogao ostvariti prema književnostima nesrodnih naroda, već zato što genetski bliski narodi - bez obzira na svu mogućnu divergentnost njihovih razvojnih puteva - u ciji sa sopstvenim nasleđem i među sobom operišu često podudarnim elementima upravo zajedničkog kulturnoistorijskog kompleksa. Tako sličnosti i razlike koje su rezultat naučne komparacije imaju, ipak, čvršću utemeljenost i sasvim određenu specifičnu težinu, bez realne opasnosti da ceo naučni aparat i 'dokazni postupak' odvedu ad absurdum.

U poslednjoj deceniji XX veka naročito je intenziviran jedan prilično produktivan vid tipoloških istraživanja slovenskih književnosti, atraktivan zbog toga što omogućava upravo onoj književno-naučnoj komponenti da dođe do punog izražaja, kao i zbog mogućnosti 'pomirenja' sinhronog i dijahronog: reč je o specijalizovanim 'horizontalnim' presecima. Na ovaj način književnosti slovenskih naroda se sve češće podvrgavaju raznovrsnim genološkim i tematološkim istraživanjima. Među ovim drugim posebnu pažnju privlače dosta dugo potiskivane hrišćanske teme u slovenskim književnostima, pa i širi kulturološki problem prisustva i funkcije hrišćanskog nasleđa u njima.

Na tematološke preseke naslanja se sagledavanje odraza pojedinih ideja ili opštih sociološko-istorijskih kategorija u ogledalu slovenskih književnosti, pri čemu u prvi plan često izbija, npr., nacija, naconalna mitologija, kult prošlosti, različiti utopijski koncepti i dr.

Ovakvi preseci angažuju ogroman faktografski materijal, daju obilje zanimljivih rezultata i nesumnjivo otvaraju horizonte, dok su, sa druge strane, za savremeni trenutak u slavistici oni zapravo 'linija najmanjeg otpora', jer ne zahtevaju - ponovo to ističemo - nedvosmisleno opredeljivanje za čvrstu slovensku međuzavisnost.

* * *

Za ovako hijerarhijski raspoređene istraživačke okvire koje smo skicirali, a koji ni izdaleka ne pokrivaju sve što se u književnoj slavistici danas radi, držimo da - nezavisno od večnih teorijskih mena u nauci o književnosti - bar još nekoliko decenija neće biti sasvim istrošeni, jer će za njih slovenske književnosti pružati, kao što i danas pružaju, relativno obilje materijala.

Rečeno, međutim, ne znači da je to ujedno credo i istraživački program autora ovog zapisa. Naprotiv. Ovo je, ponovo ističemo, razmišljanje o onome što čine ili što bi u budućnosti mogli činiti drugi.

Promene konteksta

Milenijum je strahovito dugo vreme. Dajući katkad olako procene o nekim pojavama u trećem milenijumu, kao da zaboravljamo koliki je bio ovaj drugi, šta se sve na kugli zemaljskoj i u ljudskom duhu zbilo od početka XI do kraja XX veka… A vreme od početka narednog pa sve do kraja XXX je, verovali ili ne, isto. Da li iko sme tvrditi da će promene za to vreme - pod uslovom da se u međuvremenu ne okonča zemaljska i ljudska istorija - biti manje korenite i manje kontroverzne ili da će njih samih biti manje?

Napred, u razmatranju pristupa, nismo se upuštali u predviđanja dalja od deceniju-dve. Ovde ćemo pokušati da malo dublje zavirimo u mračan ambis.

U celom trećem milenijumu, uz raniju ogradu, književno-naučna istraživanja uopšte mogućna su samo ukoliko budu imala svoju supstancu, tj. ako bude postojala književnost; teško je, međutim, zamisliti da bi književnost, kao fenomen imanentan čoveku, mogla nestati pre njega samoga. Nacionalne književnosti postojaće ukoliko bude živeo jezik date nacije (sem u retkim slučajevima uspešne 'transplantacije' jezika neke druge nacije). Jezik će živeti i opstajati sve do pretposlednje faze u životu nacije, one koja neposredno prethodi njenoj asimilaciji i smrti. I, najposle, nacija će postojati sve dok bude živa svest o tradiciji i kolektivnom poreklu kod poslednjih njenih predstavnika.

Pođimo obrnutim redom, od nacije.

1) Globalizacija, proces koji se odvija pred našim očima u svakom segmentu života, teško da se može - kao uostalom bilo koji drugi istorijski proces - na silu zaustaviti ili preokrenuti. To je datost. Koristeći se terminološkim instrumentom D. Đurišina, reći ćemo da je to evro-američki centrizam - informativni, kulturni, ekonomski, politički, vojni… - u svojoj univerzalističkoj ekspanziji. U modelu koji taj centrizam promoviše glavna vrednost je ne toliko kosmopolitizam, koliko zapravo transnacionalnost. Ona podrazumeva svekoliki pluralizam, odnosno jedinstvo različitosti, zasnovano prvo na slobodi tržišta i ljudskim pravima, a zatim na etnonacionalnoj i konfesionalnoj trpeljivosti i multikulturnosti.[7] Sve pobrojane vrednosti, od prve do poslednje, mnogo su više idealne i poželjne, negoli stvarne i ostvarljive, ali one se nameću kao sasvim realna pravila ponašanja.[8]

U rečenome modelu nacionalno se dopušta samo do granice koja ne ugrožava transnacionalnost, a nacionalna tradicija i naročito istorija potiskuju se kao potencijalne (a katkad i stvarne!) opasnosti.

Nacije koje su u poslednjoj deceniji XX veka, kao rezultat raspada 'istočnog bloka' i drugih (pa i naših eks-jugoslovenskih) dezintegracionih procesa, započele približavanje (zapadno)evropskoj integraciji morale su, iskreno ili ne, prihvatiti spomenuta pravila ponašanja i početi da im prilagođavaju svoj sistem vrednosti.[9] Na udaru se našao nacionalni kulturnoistorijski kompleks.

Ne bi trebalo onda da nas čudi što se misao o „slovenskom kontinentu“ iz Mickjevičevih pariskih predavanja (pa tako umnogome i sam Mickjevič!) odlaže u memljivi depo arhiva 'kompromitujućih' ideja. Još na početku devedesetih poljska slavistkinja Marija Bobrovnjicka počela je - dosta zanimljivo, ali po slavistiku ubitačno - da se bavi „slovenskim mitom“ vrednujući ga, zbog njegove „lažnosti“, izrazito negativno. Teza s kojom svom problemu pristupa poljska naučnica jeste kontraindikovanost slovenskog sa evropskim načelom: „Slovenski svet, slovenstvo, slovenska kultura dovedene su u opoziciju prema Evropi, evropejstvu (europejskošć), evropskoj kulturi. Baš kao da ne čine njen sastavni deo, već sasvim poseban, njoj suprotstavljen kvalitet.“[10]

U ime toga evropejstva, odnosno savremenih evropskih integracionih procesa, kod slovenskih naroda koji spadaju u kategoriju „Slavia romana“ sve više dolaze do izražaja težnje za 'emancipacijom' u odnosu na slovenski kontekst, pa tako i na slavistiku uopšte. U pitanju je - neka nam se ne zameri ocenjivanje - s jedne strane, rezultat više no praktične potrebe za mimikrijom, a sa druge - stari animozitet prema 'vizantinstvu'.[11]

Drugi milenijum počeo je u Evropi u znaku kulturne i komunikacijske ekspanzije neolatiniteta i na njemu baziranog zapadnohrišćanskog univerzalizma - bio je to zapadni evrocentrizam u povoju - što je polovinom XI veka rezultiralo i konačnim crkvenim raskolom. Da li je na kraju našega miljuma u evropskom kontekstu suštinski prevaziđena situacija sa njegovog početka? Biće da zapravo i nije: kulturni prostor koji je nekad bio obuhvaćen katoličkim univerzalizmom i danas je relativno kompaktan[12] i oštro suprotstavljen nekadašnjoj sferi istočnog hrišćanstva. Tako uspostavljena granica preseca i slovenski svet, ponegde čak krajnje traumatično, i to i danas kao u XI veku. Crkveni raskol, bez obzira na integracione ekumenske ideje, i dalje, zadugo, ostaje hrišćanska stvarnost.

Pod uslovom, dakle, da napred opisani transnacionalizam opstane u narednih nekoliko vekova, a to se, kao što uči iskustvo drugog milenijuma, zaista može dogoditi, mnoge etničke grupe i nacije, a među njima, svakako, i slovenske, biće 'pretopljene' u gigantskom 'loncu' globalizacije, i to upravo putem zatiranja svesti o pipadništvu nečem drugom do 'Globusu'.

2) Jezici, „srednji“, „mali“ i „mikrojezici“, a sa njima i najveći deo identiteta njihovih nosilaca, umiru i danas. Njihov se broj već vekovima neizbežno smanjuje. Pri tome je glotofagija ili lingvocid koji „veliki“ jezici, nosioci kulturnih centrizama, vrše nad „malima“ gotovo redovna pojava.[13]

3) U zavisnosti od stepena razvijenosti kako same književnosti tako i književnog života sa njegovim institucijama, i nacionalne književnosti, teorijski gledano, mogu umreti.[14] Zasad možemo govoriti o defanzivi manjih i manje razvijenih književnosti u odnosu na superiorno kulturno okruženje, koja možda ne mora nužno značiti i njihovu smrt, bar ne za izvesno vreme - na primer, književnost na bretonskom jeziku ili nekad velika provansalska književnost, obe u odnosu na francuski okvir. Međutim, nacionalne književnosti ne nestaju odmah pošto jezik nacije, delimično ili potpuno, iziđe iz komunikacijskog opticaja. Moguć je opstanak književnosti jedne nacije na jeziku neke druge. Da ne bismo temu nepotrebno razvijali, navešćemo samo primer znatnog korpusa irske nacionalne književnosti na engleskom jeziku.[15]

Kakva će biti sudbina slovenskih nacionalnih književnosti - teško je reći. Realna ugroženost nekih, pre svega malih i manjih slovenskih jezika neposredno se prenosi i na njima pisane nacionalne književnosti. Među prvima nekrozi bi mogla biti izložena književnost Lužičkih Srba, a zatim, mogućno, i književnosti nekih posebnih slovenskih enklava u inoslovenskom okruženju. Dezintegracioni procesi, o kojima upravo mi imamo šta da kažemo, a kojima se još ne nazire kraj, mogu dovesti do daljih pojava političke i kulturne atomizacije, pa tako i 'književnog secesionizma'.[16] Tako rascepkani prostori u budućnosti mogu upravo zbog toga biti žrtve različitih 'fagija', pa tako i potpunog zatiranja etnokulturnog identiteta. Opstanak većim slovenskim nacionalnim književnostima na duži rok garantuje, između ostalog, i brojnost recipijenata, odnosno nosilaca datog jezika.

Na osnovu prethodnoga, izdvojićemo dve ekstremne varijante za koje možemo pretpostaviti da treći milenijum priprema slovenskim narodima. Od njih drugu treba doživljavati više kao pretnju drastičnom vaspitnom merom u funkciji 'dozivanja pameti', negoli kao (sasvim) ostvarivi scenario. To su:

a) Optimistička varijanta - podrazumeva kontinuitet razvoja slovenskih naroda sa povremenim periodima udaljavanja i zbližavanja, pri čemu će se amplituda između krajnosti postepeno smanjivati. Po toj varijanti Sloveni će se integrisati u evropski i globalni kontekst, ali održavaće na određenoj visini međusobno poznavanje. Slavistika, a posebno slavistička književna komparatistika, imaće u tom slučaju dovoljno materijala da opravda svoje postojanje.

b) Apokaliptička varijanta - takođe podrazumeva uspešno uklapanje Slovena u svoj širi kontekst, ali uz trajno nestajanje svesti o bilo kakvom zajedništvu i postepeno iščezavanje samih tih naroda koji će u svoje kulture 'transplantirati' neko univerzalno sredstvo sporazumevanja dok ne nestane i svaki trag o njihovoj posebnosti. Slavistika u celini, pa tako i književna, opet će, bar za neko vreme, imati materijala da opravda postojanje: posvetiće se u potpunosti prohujalim kulturama, mrtvim jezicima i njihovim književnim spomenicima. Tek bi u tom slučaju odista mogla postati u potpunosti 'istorijska' i 'arheološka' nauka.

Koja god da se od ovih dveju varijanta ili čitave lepeze mogućnih međuvarijanata pokaže kao ona prava - zaključujemo sa dozom profesionalnog zadovoljstva - slavistika će imati čime da se bavi, zahvaljujući vlastitom nasleđu.

Ono, naime, što čini krunu kulturnih tekovina slovenskih naroda - jezici, književni i narodni, njihov razvojni luk, folklor, nasleđe pismenosti, posebno tragovi književnog života, pa i nasleđe ideje o slovenskoj uzajamnosti - spada u oblast neizbrisivog, a zasluge zju najvećim delom upravo slavistici, tačnije - zbirnom doprinosu čitavih naraštaja njenih poslenika. I to je već zalog trajanja.

Šta je naš zadatak?

Ovo je bilo naše viđenje mogućeg, ali kako današnji slavisti-literaturolozi da pomognu opstanku discipline, a da se pri tom ne ogreše o istinu? Neka nam bude dozvoljeno da iznesemo jedan, naizgled minimalistički predlog. Smatramo da je i dalje preko potreban rad na materijalnoj osnovi, odnosno sistematizaciji izvora i građe, uopšte uzev, onoga što se katkad prezrivo naziva 'faktografijom'. Imamo na umu kritička izdanja spomeničkog nasleđa; celokupnih dela što većeg broja istaknutih nacionalnih stvaralaca; arhivske građe od vrednosti za književnu istoriju. Valjalo bi nastaviti i možda proširiti, a svakako osavremeniti započete projekte na biobibliografskim leksikonima pisaca slovenskih nacionalnih književnosti. Koristeći pogodnosti 'informatičke ere', trebalo bi uporno raditi na formiranju i širenju raznovrsnih banaka podataka o slovenskim književnostima i kulturama.[17] Ovamo ubrajamo, pored ostalog, i mravlji bibliografski rad: razne specijalne i specijalizovane bibliografije; anotativne tematske bibliografije; istorijske bibliografije periodike po strukama; bibliografije prevoda iz slovenskih književnosti, tekuće i istorijske. I više je nego korisno, najzad, sistematski prikupljati činjenice za istoriju književne slavistike…

Naš je zadatak - viđen ovoga puta iz subjektivnog ugla - da poslužimo pokolenjima koja dolaze ne toliko svojim sudovima - jer ona će i sama moći da ih formiraju - koliko činjenicama koje su nama omogućavale te sudove. Treba da im poslužimo onako kako je, pre svega radom na kapitalnim projektima i na rešavanju konkretnih pitanja, nama poslužilo pokolenje pozitivista. A posla ima još mnogo. Za čitav milenijum.

Napomene

1. Sveska 46-47 za 1994.
2. Dioniz Đurišin, O interliterarnom centrizmu balkanskih književnosti. Zbornik MS za slavistiku, 1994, 46-47, 185-186.
3. Miodrag Sibinović, Perspektive savremene slavistike. Zbornik MS za slavistiku, 1994, 46-47, 13.
4. Držimo da bi kao dobra ilustracija mogao poslužiti jedan, nama blizak primer iz oblasti recepcije poljske književnosti kod Srba. Srpska recepcija dęla poljsko-nemačkog moderniste i 'sataniste' Stanislava Pšibiševskog - koji je inače pojava u najvećoj meri nemačko-skandinavska i srednjoevropska, pa tek onda poljska i slovenska - nije se uvek odvijala neposredno. Neka nam bibliografija njegovih dela u prevodu na srpski jezik to pokaže: od ukupno 22 jedinice - 10 ih je prevedeno s nemačkog, 2 sa poljskog i 10 - sa ruskog. Pšibiševski na srpskom do II svetskog rata ima 6 knjiga; od toga je samo jedna prevedena s nemačkog, a 5 - sa ruskog. Pri tome, prevode i s nemačkog i s poljskog tretiramo kao prevode sa originala, dok su prevodi s ruskog - 'prevodi prevoda'. Ukratko, smatramo da ovoliko prisustvo prevoda Pšibiševskog preko ruskog rečito svedoči o tome da je srpska kultura preko ruske primala, pored ostalog, i sadržaje iz srednjoevropskog i zapadnoevropskog kulturnog kruga. Za to vreme Hrvati su Pšibiševskog recipirali neposredno sa nemačkog i poljskog jezika, odnosno iz njegovog autentičnog nemačko-srednjoevropskog kruga, na koji su bili kulturno orijentisani. Pa opet, s pravom se može reći da srpska i hrvatska književnost tada čine interliterarnu zajednicu (up.: Mihajlo Pantić, Južnoslovenska interliterarna zajednica: odnosi srpske i hrvatske književnosti 1918-1930. Zbornik MS za slavistiku, 1994, 46-47, 29-43).
5. Verujemo da o intertekstualnim i kontaktološkim istraživanjima nema potrebe posebno govoriti, jer su to tokom celog XX veka bila dominantna metodološka opredeljenja slavističke književne komparatistike.
6. N-pr. Kiril Turovski, mitropolit Kiprijan, Grigorije Camblak, Konstantin Mihajlović Ostrovičanin, Mikolaj Husovski, Ivan Gundulić, Meletij Smotricki, Simeon Polocki…
7. Up.: Bazyli Białokozowicz, Polsko-wschodniosłowiańskie pogranicze kulturowe. Termapily, Belastok, 1998, 1, 20.
8. Drugo je pitanje što je 'transnacionalizacija sveta', baš kao nekad 'svetska revolucija', zapravo - utopija.
9. Up.: B. Białokozowicz, na istom mestu (citat iz: Janusz Tazbir, Polska na zakrętach dziejów), nap. 1.
10. Maria Bobrownicka, W kręgu słowiańskiego mitu. [U zb.:] Język-literatura-kultura Słowian dawniej i dziś. Poznań, 1991, 7.
11. O tome piše i M. Sibinović: nav. delo, 13.
12. Ovo nije prilika da se upuštamo u njegove suštinske istorijske promene (npr. ekspanziju na američki i druge kontinente) ili u kulturnu, a danas i geopolitičku kompatibilnost sa evropskim prostorima koje trajno definiše derivat zapadnog hrišćanstva - protestantizam.
13. Up.: Predrag Piper, O velikim i malim jezicima u svetlu lingvističke ekologije. Filološki pregled, XXV/1998, 1, 67-85; posebno: 75.
14. O klasičnim književnostima mediteranskog basena i drevnog Istoka teško možemo govoriti kao o nacionalnim književnostima u savremenom smislu. Iako pisana na 'mrtvim' jezicima, pojedina dela iz ovih književnosti 'življa' su danas nego mnoga savremena - zahvaljujući mehanizmima formiranja književne tradicije i stereotipima recepcije (up.: P. Bunjak, O pitanju istorije recepcije strane književnosti. Književna istorija, 1998, XXX, 104, str. 5-26 i literaturu u napomenama).
15. Simptomatičan je, međutim, i ne mali broj Iraca čija dela čine korpus engleske nacionalne književnosti - od Džonatana Svifta, preko Olivera Goldsmita, do Oskara Vajlda, Džordža Bernarda Šoa ili Džemsa Džojsa.
16. O suštinski srodnoj jezičko-političkoj secsiji v. P. Piper, nav. delo, 80.
17. Kao primer neka posluži međunarodni megaprojekat, star već čitavu deceniju - Banka podataka ruske kulture XX veka - na kojem zajednički rade Institut za svetsku književnost RAN (Moskva), Institut za rusku i sovjetsku kulturu (Bohum), Institut za istočnoslovensku filologiju Jagjelonskog univerziteta (Krakov) i mnogi pojedinci iz različitih centara.