Пројекат Растко ЦМС

„Могла би да буде могућа“, кажеш, „када би могли да се снађемо без државе. Али да ли смо ми способни за тако нешто?“

Можда је најбољи начин да се одговори на твоје питање да посматрамо твој живот.

Коју улогу игра држава у твом животу? Да ли ти помаже да живиш? Да ли те храни, облачи и осигурава ти кров над главом? Да ли ти она помаже при раду или игри? Када си болестан, да ли зовеш доктора или полицајца? Да ли ти држава може подарити више способности него што ти их је природа дала? Да ли те она може спасити од болести, старости или смрти?

Посматрај свој свакодневни живот и видећеш да у њему држава није никакав чинилац осим када почне да се меша у твоје ствари, када те присиљава да радиш неке ствари или ти забрањује да радиш неке друге. Тера те, на пример, да плаћаш порез и да је подржаваш, хтео ти то или не. Тера те да обучеш униформу и идеш у војску. Обузима твој приватни живот, наређује ти, ограничава те, прописује ти понашање и уопште ради са тобом шта год јој одговара. Говори ти чак у шта мораш да верујеш и кажњава те ако мислиш или делаш другачије. Усмерава те шта мораш да једеш и пијеш и баца те у тамницу или те убија због непослушности. Наређује ти и влада над сваким кораком у твом животу. Третира те као лошег дечака или као неодговорно дете коме треба старатељева снажна рука, али ако не слушаш сматра те упркос томе одговорним.

Проматраћемо после ове детаље у животу у анархији и који услови и институције ће постојати у том облику друштва, како ће функционисати и какво ће имати дејство на човека.

За сада хоћемо прво да покажемо да је таква друштвена ситуација могућа, да је анархија изводљива.

Какав је данас живот просечног човека? Скоро све време он је посвећен зарађивању за живот. Толико си заузет зарађивањем за живот да једва имаш времена да живиш, да уживаш у животу. Ни новца, ни времена. Срећан си ако имаш неки извор зараде, неки посао. Понекад дођу тешка времена: незапосленост и хиљаде људи су избачени са посла, сваке године, у свакој земљи.

Та времена значе да нема више зараде, нема плате. Последице су брига и оскудица, болести, очај и самоубиство. Она проузрокују сиромаштво и злочин. Да би олакшали сиромаштво градимо куће и домове за сиромашне и бесплатне болнице, које ти све издржаваш својим порезом. Да би се спречио злочин и казнили криминалци ти опет издржаваш полицајце, детективе, државне снаге, судије, адвокате, затворе, тамничаре. Можеш ли замислити ишта бесмисленије и неизводљивије? Законодавство уводи законе, судије их тумаче, разни званичници их извршавају, полиција јури и хапси криминалце и коначно затворски чувар пази на њих. Бројне особе и институције су заузете тиме да држе незапосленог човека даље од крађе и да га казне уколико проба тако нешто. Онда га снабдевају са потрепштинама за живот које су му фалиле и због којих је починио злочин у првој линији. Онда га после дуже или краће казне пуштају на слободу. Ако не успе да нађе посао, зачарани круг се понавља: крађа, хапшење, суђење и затварање.

Ово је без много детаља, али зато типична илустрација глупог карактера нашег система; он је глуп и неделотворан. Закон и држава подржавају такав систем.

Зар није чудно што већина људи не може да замисли да би могли да се снађемо без државе, када у ствари наш прави живот нема везе са њом, она му не треба и наш живот је само ометен тамо где се појављују закон и држава?

„Али сигурност и јавни ред“, буниш се, „да ли би тога било без закона и државе? Ко би нас штитио од криминалаца?“

Истина је да је оно што зовемо „законом и редом“ најгори неред, као што смо видели у претходним поглављима. Оно мало реда и мира што имамо је због здравог разума и заједничких напора људи, најчешће упркос држави. Да ли ти треба држава да ти каже да не истрчиш пред ауто? Да ли ти она треба да не би скочио са Бруклинског моста или Ајфелове куле?

Човек је друштвено биће: он не може да постоји сам; он живи у заједницама или друштвима. Заједничке потребе и интереси узрокују одређене договоре да би нам омогућили сигурност и лагодност. Таква сарадња је слободна, добровољна; нема потребе ни за каквом присилом од стране државе. Ти се прикључујеш спортском клубу или хору зато што су то твоје наклоности и сарађујеш са другим члановима без да те неко приморава на то. Научници, писци, уметници и проналазачи трагају за својом врстом инспирације и међусобног рада. Њихови нагони и потребе су њихови најјачи мотиви: мешање било какве власти или државе може само да омета њихове напоре.

Свуда у животу можеш видети да потребе и наклоности људи воде у удруживање, због међусобне заштите и помоћи. То је разлика између управљања стварима и владања над људима; између рађења нечега по слободном избору и бивања на то приморан. То је разлика између слободе и принуде, између анархизма и државе, јер анархизам значи добровољну сарадњу уместо присилног учествовања. Он значи склад и ред наместо ометања и нереда.

„Али ко ће нас бранити од злочина и злочинаца?“, питаш.

Боље се запитај да ли нас држава стварно штити од њих. Зар држава сама не ствара и одржава услове који стварају злочин? Зар најезда и насиље на којима почива држава не стварају дух нетрпељивости и прогањања, мржње и још више насиља? Зар се злочин не повећава са повећањем сиромаштва и неправде проузроковане државом? Зар сама држава није највећа неправда и злочин?

Злочин је последица економских услова, друштвене неједнакости, зла и лоших ствари чији су родитељи држава и монопол. Држава и закон могу једино да казне криминалца. Они нити „лече“ злочин нити могу да га спрече. Једини прави лек против криминала је да се укину његови узроци, а то држава никада неће моћи да уради, пошто је она ту да одржава баш те узроке. Злочин се може укинути једино ако се укину и услови који га стварају. Држава то не може да уради.

Анархизам значи укидање тих услова. Злочин који је последица државе, њеног тлачења и неправде, неједнакости и сиромаштва, ће нестати у анархији. Они чине до сада највећи проценат злочина.

Сигурно ће и други злочини постојати неко време, они који се дешавају из зависти, страсти и духа присиле и насиља који данас влада светом. Они ће, као деца ауторитета и имовине, постепено нестајати у условима у којима полако ишчезава атмосфера која их је произвела.

Анархија стога неће ни гајити злочин нити му дозволити да се развије. На повремена дела против друштва ће се гледати као на остатке прошлих болесних услова и ставова и лечиће се више као нездраво стање ума него као злочин.

Анархија ће да почне да храни „криминалца“, да му осигура посао уместо да га прво надгледа, хапси, суди му и затвара га и на крају да га храни као и многе друге који онда морају да га чувају. Засигурно чак и овај пример показује колико је живот у анархији смисленији и једноставнији него данас.

Истина је да је данашњи живот непрактичан, замршен и збуњујућ, а незадовољавајућ из било које перспективе. То је разлог што има толико беде и незадовољства. Радник није задовољан; а ни газда није срећан у свом сталном страху од „лоших времена“ укључујући губитак имовине и моћи. Сабласт страха од сутрашњице прати укорак једнако и сиромашне и богате.

Радник сигурно нема шта да изгуби заменом државе и капитализма условима без државе, анархијом.

Средња класа има скоро исто толико несигурне животе као и радници. Они су зависни од добре воље произвођача и продаваца на велико, великих индустријских комбината и капитала, а увек су у опасности од банкрота и пропасти.

Чак и велики капиталисти имају мало шта да изгубе заменом данашњег поретка са анархијом, јер би у њој живот и комфор били осигурани; страх од такмичења би био уништен укидањем приватног власништва. Свако би имао потпуне и неспутане могућности да живи и ужива у свом животу до својих најдаљих граница.

Томе додај и свест о миру и хармонији; осећај који долази са слободом од финансијских и материјалних брига; схватање да се налазиш у пријатељски настројеном свету где нема зависти или пословних ривала који би могли да ти ометају мисли; у свету братства, у атмосфери слободе и општег благостања.

Скоро је немогуће замислити чудесне могућности које се отварају човеку у друштву комунистичког анархизма. Научник се може потпуно посветити својим вољеним истраживањима без да мора да мисли како да заради свој хлеб. Проналазач би имао на располагању све што му је потребно да унапреди човечанство својим изумима и проналасцима. Писац, песник, уметник — сви они би се уздигли на крилима слободе и друштвеног склада у још веће висине достигнућа.

Тек тада би правда и право дошле на своје. Немој да потцењујеш улогу ових осећања које оне играју у животима човека или народа. Ми не живимо само од хлеба. Тачно је да наше постојање није могуће без могућности да задовољимо своје физичке потребе, али њихово задовољавање не чини никако сав живот. Наш тренутни поредак цивилизације је, лишавајући милионе људи наследства, такорећи ставио трбух у центар универзума, али у разумном друштву са обиљем за свакога сви услови за живот и сигурност живљења били би сматрани за нешто што се подразумева, као што је ваздух доступан свакоме. Људска самилост, осећање за правду и исправно имали би шансу да се развију, да се задовоље, да се рашире и расту. Чак је и данас осећај за фер-плеј и правду још увек жив у људским срцима упркос вековима потискивања и изокретања. Он није могао да буде истребљен, он не може да буде истребљен јер је урођен, природан за човека, инстинкт који је исто јак као и онај за само-очувањем и исто толико битан као и наша радост. Не долази сва беда коју имамо у свету од недостатка материјалног благостања. Човек може лакше да издржи гладовање него свест о неправди. Свест да се са тобом неправедно поступа ће те навести на протест и побуну исто толико брзо као и глад, а можда и брже. Глад може да буде непосредан разлог за сваки устанак или побуну, али испод ње је сањиви отпор и мржња маса према онима од чијих руку морају да трпе неправду и недела. Правда и право играју много већу улогу у нашим животима него што је већина људи тога свесна. Они који то поричу знају веома мало о људској природи и историји. У свакодневном животу стално видиш људе који се расрде због онога што сматрају неправдом. „То није праведно“, инстинктиван је приговор човека који осећа да му је начињено недело. Наравно, свачије схватање исправног и погрешног зависи од његове традиције, околине и васпитања. Какво год било то схватање, његов природни импулс је да се супротстави ономе за шта мисли да је погрешно и неправедно.

У историји се да исто то потврдити. Више побуна и ратова су били вођени због идеја о исправном и погрешном него због материјалних услова. Марксисти би приговорили да наше погледе о исправном и погрешном обликују економски услови, али то никако не мења чињеницу да је смисао за правду и исправност вечито наводио људе на хероизам и пожртвовање за идеале.

Христови и Буде свих епоха нису настали из материјалних размишљања већ због своје посвећености правди и исправноме. Пионири у сваком људском настојању су трпели клевете, протеривања, чак и осуде на смрт, не због личног уздизања већ због вере у исправност свог циља. Јанови Хуси, Лутери, Брунои, Савонароле, Галилеји и многи други религиозни и друштвени идеалисти борили су се и умирали борећи се за правду како су је они видели. Слично се дешавало и на путевима науке, филозофије, уметности, песништва и образовања - од времена Сократа до данашњих дана људи су посвећивали своје животе у корист истине и правде. На пољу политичког и друштвеног напредовања, почевши са Мојсијем и Спартаком, најплеменитији људи жртвовали су се за своје идеале правде и једнакости. Али није ни ова силовита моћ идеализма ограничена само на изузетне појединце. Она је увек покретала масе. Амерички рат за независност, на пример, започео је народном мржњом у колонијама према неправди због пореза без да могу да имају представнике. Крсташи су трајали две стотине година због покушаја да се осигура хришћанска света земља. Овај верски идеал је навео шест милиона људи, чак и армије деце, да се суоче са неизрецивим тешкоћама, болестима и смрћу у име правде и исправног. Чак су се и у последњем светском рату, који је био капиталистички у својим циљевима и последицама, борили милиони људи из убеђења да се он води за исправан циљ, за демократију и крај свих ратова.

Тако је кроз целу историју, стару и модерну, осећај правде и исправног наводио човека, појединачно и колективно, на самопожртвовање и посвећивање и уздизало га много изнад досаде његовог свакодневног живота. Трагично је наравно што се овај идеализам изразио кроз протеривања, насиље и покољ. Нечаст и саможивост краља, свештеника и господара, незнање и фанатизам су одредиле такву форму. Дух који их је испуњавао је ипак био дух правде и поштења. Сва пређашња искуства доказују да је тај дух још увек жив и моћан и да је одлучујућ чинилац на свакој лествици људског живота.

Услови живота данас ослабљују и изопачују ову најплеменитију људску особину, изокрећу њено испољавање и претварају је у канале за нетолеранцију, протеривање, мржњу и свађу, али једном када се човек ослободи утицаја материјалних интереса које га кваре, када се окане незнања и класних супротности, његов урођен дух за правду ће се појавити у новим облицима, облицима који ће заједно тежити још већем братству и благонаклоности, ка личном миру и друштвеној хармонији.

Једино у анархији може овакав дух да се у потпуности развије. Ослобођени од понижавајуће и бруталне борбе за наш свакодневни хлеб, када сви буду делили рад и благостање, најбоље особине људског срца и ума моћи ће да расту и имаће могућност да се примене за добробит свих. Човек би у ствари постао племенито дело природе о којем је до сада само сањао.

Из тих разлога је анархија идеал не само за одређену класу већ за цело човечанство, јер би од ње, у најуопштенијем смислу те речи, сви имали користи. Зато је анархизам израз универзалне и вечите жудње људске врсте.

У интересу сваке жене и сваког мушкарца је да помогну да се дође до анархије. Они би то сигурно и радили када би схватили лепоту и правду једног таквог новог живота. Свако људско биће које није лишено осећања и разума тежи анархији. Свако ко трпи неправду и зло, корупцију и грозоте данашњег живота је инстинктивно душевно сродан са анархијом. Свакоме коме срце није окаменило на љубазност, страст и самилост за својег ближњег мора бити у интересу да је подржи. Свако ко мора да подноси сиромаштво и беду, тиранију и потлачивање треба да прижељкује анархију. Сваки слободољубив и правдољубив мушкарац и жена треба да помогну у њеном остваривању.

Пре свега и оно што је најбитније је да је она у интересу свих потлачених и потиснутих овога света. Они који граде палате, али живе у [travels]; који постављају нит живота, али који не смеју да учествују у обеду; који стварају богатство овога света и који су лишени наследства; који испуњавају живот радошћу и сунчаном светлошћу, а притом су презрени у дубинама тмине; Самсони живота лишени снаге од стране страха и незнања; беспомоћан див рада, пролетаријат ума и мишића, индустријске масе и пољопривредници—они треба да са уживањем пригрле анархију.

За њих је анархизам најјача драж; они су ти који први и последњи морају да раде на новом дану који ће им вратити њихово наслеђе и донети слободу и благостање, радост и сунчеву светлост целом човечанству.

„Сјајна ствар“, приметићеш, „али да ли би то радило? И како да до тога дођемо?“