Шандор Пал

О „родољупцима“ и функцији мађарског језика у овој Стеријиној комедији

Матица српска

Прештампано из Зборника Матице српске за књижевност и језик књига ХХIX/2 за 1981.

Ако су истраживачи Стеријиног дела и писали о страним утицајима на њега (Слободан А. Јовановић)^[1], или о језицима који се јављају у његовим делима (Братољуб Клаић)^[2], тема о функцији мађарског језика код Стерије само је узгредно помињана.

Слободан А. Јовановић вели о томе следеће: „Стеријина су стварнија знања била из мађарског и румунског. О његовом мађарском немамо сувише података. У већ помињаном писму Вуку из 1832. он вели да је мађарска права свршио и да је 'из свију наука калкул Еминенције добио', али приликом набрајања језика које зна, он испушта мађарски. (...) Милан Токин је у вршачком архиву нашао разне судске поднеске на латинском, немачком, али и на мађарском, писане Стеријином руком.“ Нешто слично је закључио и Братољуб Клаић: „За сценски говор безувјетно је потребно проучити Стеријин језик како српски, тако и њемачки, француски, словачки, славеносрпски, мађарски и грчки, јер није свеједно на који ће начин изговарати своје текстове нпр. Јован у Покондиреној тикви, баба Станија у комедији Београд некад и сад, кир Јања у комедији Тврдица, Ружичић у Покондиреној тикви или Жутилов у Родољупцима.“ Овом се проблематиком бавио и Иштван Пот^[3] износећи са каквим је успехом Стерија завршио течај филозофије, односно два завршна разреда средње школе, и какве је оцене имао из мађарског језика и књижевности.

Као што се из поменутих радова јасно види, истраживачи су указивали или на потребу проучавања употребе мађарског језика код Стерије, или су истраживали каква су била његова стварна знања мађарског језика, али употреба и функција овог језика код Стерије до сада није коментарисана. Чини се да је за ово разматрање најпогоднија његова комедија Родољупци, па ћемо се углавном бавити њеним коментарисањем.

Б. Клаић је добро запазио да нашу пажњу пре свих заслужује родољубац Жутилов, некадашњи нотарош; и његова породица: супруга Нанчика, ћерка Милчика и син Еден.

Комедија у ствари почиње на мађарском, јер Жутилов узвикује „Иљен a сабадшаг!“, a сви присутни грађани углас одговарају: „Иљен!“ Ако бисмо судили само по томе, могли бисмо погрешно закључити да се у комедији пуно говори мађарски, a није тако. Такав почетак комада у ствари је веома логичан, јер су родољупци тада још мађарони, и сасвим је природно да узвикују то што узвикују. Жутилов у свих пет чинова проговара само две сувисле реченице на мађарском, које Стерија пише ћирилицом. Прву смо већ поменули, a другу, која гласи „Јо напот, Пали пајташ!“, он изговара понизно поздрављајући Нађ Пала, пре поновног доласка мађарске војске, чиме хоће да докаже своје политичко убеђење. Укупно он употребљава само 23 мађарске речи, што је ипак скромно у поређењу са употребом страних језика неких других Стеријиних личности. Да поменемо само неке од мађарских речи из његовог арсенала: немеш, биродалом, орсаг арулоја, аз иштенирт, ки!, болондшаг, цударшаг, итд. Поставља се и неизбежно питање: какав је овај Жутиловљев мађарски? С обзиром на то да његов мађарски текст пише ћирилицом, Стерија несумњиво хоће да нам стави до знања да Жутилов њиме не влада баш беспрекорно, али своју комику не гради на тако добијеним језичким ефектима, као у другим својим делима, са другим језицима, иако су могућности изванредне. Овде нас помало страно звучање мађарских речи још више уверава у то да је Жутилов, већ према томе како ствари стоје, лажни мађарон, али и лажни родољубац, те да његова делатност није политичке (идеолошке), него неке сасвим друге, користољубиве природе.

Чини се да мађарским на том нивоу, или можда тек нешто боље, али не савршено, владају Нанчика и Милчика, које га у драми ипак мало употребљавају. О том њиховом мађарском језику ми у драми сазнајемо следеће^[4]:

МИЛЧИКА: Па зашто сте ви с оним обрлајтнантом толико разговарали се?

НАНЧИКА: Он се чудио како лепо знам мађарски.

МИЛЧИКА: То је и мени мој реко.

Па ипак ни њима Стерија није дозволио да мађарски проговоре без страног призвука. Ево како изгледа тај њихов мађарски. Нанчика, када јој се Еден у III чину обраћа са „Едеш ањам ...“ (= Драга мајко), одговара „Еређ поколба!“ (= Иди у пакао). Милчика, када Зеленићка на политираном столу кредом црта скицу битке код Србобрана, у очајању узвикује: „Мами, аз иштенирт . . .“ (= Забога, мама). Из управо изнесених примера лако се да закључити да је у комплиментима удварача било доста куртоазије, јер је Нанчика правилно требала рећи: „Eregy a pokolba!“, a Милчика: „Mami, az istenért“. Овакво Стеријино решење је сасвим разумљиво. Да су Нанчика или Милчика којим случајем проговориле на беспрекорном мађарском, његов ефекат у сликању колебљивости и карактера српског грађанства у Војводини био би знатно слабији, a добила би се и нека друга значења, до којих Стерији очигледно није стало.

Несумњиво је да у драми мађарски најбоље говори Еден, Жутиловљев син, који на самом почетку^[5], показујући оцу мађарску кокарду каже: „Lásd, édes atyám!“ (= Види, драги оче). Када га Шербулић пита: „Ко ти је то дао?“, и када Еден не одговара, Жутилов с поносом објашњава: „Не говори српски“. Чини се да је овом Жутиловљевом репликом карактеристика Едена закључена, али није тако. Дака Поповић је у свом тексту Историјска позадина Родољубаца^[6] јасно указао на то да се I чин одиграва у пролеће 1848, a да се III у којем опет сусрећемо Едена догађа у јесен, односно зиму исте године. Сада ни Еден не говори беспрекорно мађарски, јер Стерија његов текст исписује ћирилицом („Едеш ањам ...“), па тиме без сумње хоће да нам скрене пажњу на то да се на њему примењују одређене мере преваспитања, тј. да је он почео да заборавља мађарски. Стерија се у овој драми не бави само осудом помађаривања, већ пре свега неискреним родољубљем српског грађанског сталежа у Војводини. Иако упозорава на опасност помађаривања, Стерија то не чини хистерично нити у националистичком заносу. Хуго Клајн^[7] је несумњиво у праву када каже: „Стерија није био шовинистички националиста, него космополитски оријентисан хуманиста. Корен је тој оријентацији у самом детињству његовом, када се отац трудио да од њега начини Грка, a мати Србина: иако је материн утицај коначно преовладао, Стерија, поставши истински српски родољуб, није престао да и према Грцима осећа симпатије и поштовање, a то исто је осећао и према честитим Мађарима и Немцима.“ То се у овој комедији види боље него било где. Гавриловић не каже узалудно следеће: „Народност није будалаштина; али да човек није народан ако не метне кокарду, то је будалаштина“, односно: „Ја држим срећу народну у језику и закону, у величини и напретку, a не у кокардама и бојама. Ове, како су нас изабрали, тако се могу сутра променити, пак нико неће осетити никакву штету.“^[8]

У Родољупцима, осим Жутиловљеве породице, мађарски проговара још само Смрдић („Еј, урам .. .“), наводећи сликовитости ради речи војника који станује код њега. Остале личности не говоре мађарски, али се у драми у њиховом језику могу запазити неки мађаризми, који су били толико карактеристични за Војводину. Поменимо само неке: нотарош, вармеђа, солгабиров, фебиров итд.

У драми се јавља веома интересантна личност Мађара Нађ Пала. Он је, нема сумње, представник умерених Мађара, могли бисмо рећи да је истих убеђења као и Гавриловић. У драми Нађ Пал говори беспрекорним српскохрватским језиком употребљавајући чак и две славеносербске речи. Он каже да је и пре сто педесет година било свирјепства, односно Шербулићу објашњава да је инат Србима праотечески грех. Стерија је свог Нађ Пала могао и некако другачије замислити. Познато је наиме да мађарски језик, за разлику од нашег, нема рода ни падежа, и да Мађари који говоре наш језик веома тешко разликују ове две категорије, па је Нађ Пал могао бити, рецимо, Мађар који са много смешних грешака говори српскохрватски, али није. Нађ Пал, с обзиром да је уз Гавриловића једина позитивна личност, није смео да испадне смешан. Стерија овде очито инсистира на томе шта говори Нађ Пал, a не толико на томе како је он то у стварности могао рећи. Он у драми, између осталог, каже следеће: „Иштите ваша права, пишите, доказујте, a немојте да се грдимо и ружимо.“ Нешто мало касније, коментаришући спаљивање протокола крштених, који су од 1844. били вођени на мађарском језику, Нађ Пал закључује: „Будалаштина је на сваки начин била: и уводити и цепати. Зато треба да се заборави.“ Бранећи Гавриловића, кога је Жутилов напао да је реакционар, он говори: „Не треба вређати, господо, не треба вређати. Господин Гавриловић је поштен човек, a поштење има цену у сваком народу и у сваком закону.“ Као што се из свега наведеног види, Нађ Пал инсистира на сарадњи два народа, на дијалогу, на договору, али не и на оружаним обрачунима и насиљу, што је веома важно. Кад смо већ код Нађ Пала, односно шестог позорја II чина, где се он јавља, вреди напоменути да је Стерија у рукопису Родољубаца^[9], на коме стоји „готов за печатњу“, извршио једну измену. Сходно томе у штампаним верзијама Родољубаца, када Смрдић каже: „Зато и напредујемо тако“, Шербулић наставља: „Луди су они у Карловцима, па мир“, Међутим, то је место пре интервенције изгледало овако:

СМРДИЋ: Зато и напредујемо тако.

ШЕРБУЛИЋ: Сваки дан нас је мање.

НАЂ: Богме, који траже прилике да гину, не могу се ни умножавати.

ГАВРИЛОВИЋ: Јa ne знам многи говоре: само да добијемо што желимо, па макар двојица остали, опет је добро. Но ја нисам тога мишљења.

НАЂ: Има много села која носе српско име, али ни једног Србина нема. Ако је то слава за вас, онда је добро.

ШЕРБУЛИЋ: Луди су они у Карловцима, па мир.

Није тешко закључити да је Стерија ову исправку извршио због Гавриловића, који каже: „Ја не знам многи говоре: само да добијемо што желимо, па макар двојица остали, опет је добро. Но ја нисам тога мишљења.“ Ако ове и друге Гавриловићеве речи упоредимо са претходно навођеним речима Нађ Пала, запазићемо невероватну сличност, пре свега у томе што обојица осуђују употребу оружја у сређивању односа два народа; до чега је Стерији много стало, самим тим што је одлучио да нам у драми као позитивне личности прикаже једног Мађара, и једног Србина.

Дака Поповић у свом већ помињаном раду, на страни 158. каже следеће: „Родољупци нису историјска драма, како то многи мисле, јер се у овом делу не види ниједна историјска личност из оних бурних дана који су без сумње били историјски дани. Ту се не виде на сцени ни патријарх Рајачић, ни Книћанин, ни Ђорђе Стратимировић, ни Петар Бига. Не виде се ту ни шајкаши, ни варадински граничари, ни србијански добровољци и царске катане. На сцени видимо само неколико људи и жена, сасвим неисторијске личности, које нису сасвим ни једнородне“; да би већ на следећој страни закључио: „Из једног акта генерала Кузмана Тодоровића сазнајемо да је грађанин Гавриловић историјска личност, и да се звао Арсеније.“ Треба овоме додати да је и Нађ Пал (Felsőbüki Nagy Pál) историјска личност. Рођен је 1777. Био је правник по струци и једна од водећих личности мађарске просвећености. Посланик града Шопрона у мађарском парламенту (од 1807—1840), и један од најславнијих говорника. Одлучно се супротстављао радикалним схватањима млађих мађарских политичара (Кошут). Умро је 1857. у Бечу.^[10] Y речнику издања Родољубаца у едицији „Српска књижевност у сто књига“ каже се да се алудира на мађарског политичара Нађ Пала, и да је он у овој драми само симбол умереног Мађара, што ће рећи да је он у ствари Стеријина конструкција, тим пре што је име Нађ Пал веома често код Мађара. Међутим ако се само мало детаљније позабавимо судбином и убеђењима овог човека, видећемо да је Стерија стварајући овај лик пред собом имао конкретну личност, и да га је он као таквог верно пренео у свој комад. Поменимо само ове две појединости:

1. Нађ Пал је у једном од својих говора у мађарском парламенту, 13. новембра 1833. рекао следеће: „Ja y принципу сматрам да су револуције, уопштено узев штетне. Оне су крвавим словима забележене у летописима наше домовине. Слободно могу рећи да је и сама Француска револуција, чак и под условом да је остварила најпозитивније промене, за 25 година унесрећила више људи него што би их усрећила за читавих 1000 година, не само у Европи, већ и у целом свету. То међутим не значи да се према неким народима, који су делимично задојени њеним идејама, могу примењивати сва немилосрдна средства одмазде, чак и на нејакој деци; и да њих треба прогањати и уништавати“ ...^[11]

2. Његов биограф Леринц Тот^[12] пише ово: „Једна од карактеристика његове племените природе је то што непријатељства из парламента никада није преносио у приватни живот. Знао је бити драг, и љубави достојан пријатељ свога политичког противника, кога је нападао, и прао без сапуна за зеленим столом“, односно: „После 1840. Нађ Пала, који је некада био једна од главних личности, нема у јавном животу Мађарске. Он је само у круговима својих пријатеља, и понекад на саборима жупаније Шопрон, износио своје оштре примедбе на ствари од општег интереса. Свака политичка партија, или струја, добијала је понешто од критике, a критиковао је, горким средствима сатире, све што је сматрао претераним.“

Као што се из свега наведеног види, Стеријин и стварни Нађ Пал су једна личност. Ова личност није плод чисте конструкције, као што се то често мисли. У драми, Нађ Пал је заговорник помирења између два народа, што ће се остварити већ педесетих и шездесетих година у неким српско-мађарским манифестацијама, рецимо приликом прославе стогодишњице рођења Саве Текелије (1861), a y позориштима ће се, рецимо у Пешти, узвикивати „Живео Мађар!“ и „Éljen a szerb“, приликом представа комада са српском тематиком.^[13]

Б. Клаић у свом већ помињаном тексту каже да „ ... читав Стеријин драматуршки опус носи и одлучан став против туђинских утјецаја у српском језику“. Тако се често пута пише и у другим текстовима. Ипак се чини да се ова констатација не може применити и на мађарски језик. У случајевима када Нанчика Зеленићки на куцање одговара „Херајн!“, и када ју ова исправља: „Слободно, слатке моје, или извол'те, заповедајте, то је лепше него херајн“; или када Милчика каже: „Шнајдер Лист...“, a Зеленићка поправља у: „Кројач Лист...“, може се говорити о Стеријиној борби против страних утицаја. Али се ситуација када „Стеријин човек“ Гавриловић каже: „Сентомаш је пао“, и када га занесењак Лепршић исправља: „И Србобран пао, кажете ви?“, односно када Зеленићка исправља Лепршића и каже: „Не Нанчика, него Анка. То је лепо, српско име“, свакако не може упоређивати са претходно изнесеним примерима, јер су ове промене, с обзиром на то од кога долазе, и у овом контексту, израз национализма, a не жеља за језичком чистотом. Осим тога, ни на другим се местима не сусрећемо са Стеријиним презривим односом према мађарском језику. Он се овим језиком користи само као узгредном, али веома успешном карактеризацијом својих личности. Кад Жутилов говори мађарски, Стеријин презир није упућен том језику, него превртљивости и подлости овог „родољупца“. Његов текст, уосталом, из тих разлога не пише латиницом. У Родољупцима мађарски језик није извор комике (сарказма) и негативних карактеристика упућених Мађарима. Овде се људи, мање-више, карактеришу делима (нечасним), чиновима, a не говором, односно језиком, јер чак и Гавриловић употребљава мађаризме, који су уосталом уобичајени у Војводини. Стерија своје личности не дели на мађароне и немађароне, него на подлаце и поштене. Жутилов није лош зато што зна мађарски, него зато што је покварен.

До сада су интерпретатори ове драме прву реченицу „Иљен a сабадшаг!“ схватали као „Éljen a szabadság!“ (=Живела Слобода!), али то може да значи и нешто сасвим друго. Ако овај ћирилички текст, према изговору, напишемо и на мађарском, добићемо „Ilyen a szabadság!“, a то сада више не значи „Живела слобода!“, већ „Оваква је слобода“, односно „Овако изгледа слобода“, што је као нека врста кратког увода у драму сасвим прихватљиво, јер је прошло већ неко лико дана од 15. марта, од избијања револуције у Пешти. Из драме знамо како је та слобода изгледала.

Напомене

1 Слободан А. Јовановић: Страни одјеци у Стеријином делу. — „Књига о Стерији“, Београд, СКЗ, 1956.

2 Братољуб Клаић: Њемачки језик у комедијама Јована Стерије Поповића. — „Језик“, 11961-1962, IX, 5, 137:-145.

3 Ј Иштван Пот. Скроман допринос к Стеријином јубилеју. — Studia Slavica, Budapest, 1957, tomus III, fasciculi 1—4, Miscellanea, 433—435.

4 III чин, позорје прво.

5 I чин, позорје друго.

6 Дака Поповић: Историјска позадина Родољубаца. — ЛМС, 1951, год. 127, књ. 367, 157—165.

7 Хуго Клајн: Стеријин хумор. — „Српска књижевност у књижевној критици“, књ. .11, Београд, Нолит, 1973, стр. 78.

8 II чин, позорје пето.

9 Рукопис Родољубаца. чува се у Рукописном одељењу Матице српске. Сигнатура: М. 9412. (Сигнатура микрофилма: МК 7).

10 Детаљније о Нађ Палу видети y^: Révai Nagy Lexikona, XIV, 177; Barta István: Felsőbüki Nagy Pál és a bécsi kormány. — Századok, 1963, 97 évf., 4. szám, 747—781.

11 Toldy István: A magyar politikai szónoklat kézikönyve. — Pest, 1866, I, 26.

12 Tóth Lőrinc: Felsöbüki Nagy Pál emlékezete. — Budapest, Akadémia, 1874, 56, 53—54.

13 За ове податке захвалан сам др Иштвану Поту.