Слово на отварању треће самосталне изложбе Милоша Ћирковића (са гостима) у матичној школи у Костајнику, на Савин-дан, лета Господњег 2007.

Помоз Бог свима!

У славу Свете Тројице и равноапостолног нам Светог Саве, архипастира и првог архиепископа Српског, Милош је, ево, својој првој школи принео у дар пробрани цвет својих духовних треперења и њихових рукотворених изображења.

Милош је данас на великом испиту. На испиту великом, радосном и тешком.

Али, данас су сви ђаци, свих српских школа у свету и сви словесни Срби на истом испиту.

Наш Богомдани први и вечити Учитељ Свети Сава, данас је на овом испиту и захтевни Надзорник. Захтевно и благо опомиње да се преиспитамо, не само да ли су нам рухо и обичаји светосавски, већ да ли нам душу греје пламен Светосавља. Да ли тај пламен и издишемо? Да ли он наше ближње и ине благо греје, а не жеже?

Милошев одговор на овом испиту је без колебања јасан, достојан и храбар.

И поврх свега — Светосавски.

Могао је Милош са својом изложбом да дође сам и прикаже само своја дела.

Био би подарен великом чашћу да у Летопису ове школе, од њеног стотрећег лета, па на вавијек, стоји уписано да је он — њен први обдарени и најудостојенији ђак, чијом изложбом је обележен рођендан Галерије.

На испиту пред Надзорником Светим Савом, ова изложба као одговор нашег Милоша Ћирковића одише пуноћом Православног Светосавља са уприличеном пуноћом старих, добрих обичаја наших предака.

На своју самосталну изложбу, на њиву богатог рода, у мобенички зајам је позвао и нас који ћемо овом прегнућу тек мало рукотворно допринети, а много ћемо поделити његову радост.

А, помало и понос што смо позвани, па нека нам буде опроштено.

Одговором је победио гордост и самољубље, одговором је сабрао још четири ђака ове школе, четири сабрата по ликовном дару, да духовно заједно у овом великом и радосном дану, у ђачкој светињи Моја Прва Школа — ускликнемо с љубављу Светитељу Сави. И, када ова изложба оде одавде некуда где се сама зове и очекује, надамо се да ће је пратити ваш глас да је овде достојно стајала, а Милошу, овој школи и свима нама образ осветлала.

Али, над нашим образом су и чело и теме. На овој животној ветрометини и по овој зими добро нам је да још нечим честито заштитимо и једно и друго.

Опет по Светосавском науку, позвали смо ђака чије сведочанство из 1934. године оверава печат ове школе. Печат ондашње и — хвала Богу — садашње вечите Србије са двоглавим орлом на круни.

Ђак је Милорад-Мићо Мићић, син Мелентија и Гроздане из Горње Борине, најбољи ђак међу својим исписницима.

А, приходио нам је са гуслама које су нам сачувале образ и памћење и са неугаслом љубављу према овој школи, која нам је на животном путу била и темељ и слеме. Држала нас и штитила од студени незнања и када ми за то нисмо знали.

У славу Светог Саве, гусле у рукама Миће Мићића су најдостојније да отворе ову Галерију. На гуслама је част да одгуде најстарије слово.

А, ја све вас молим да мени буде опроштено што ћу о нама млађим ђацима који овде излажу своја духовна сочињенија и рукотворенија, проговорити још неколико речи.

Долазимо вам у жељи, да нас добронамерно и без строгог суда, данас прихватите као своје, у жељи да овој школи и кроз ову Галерију, сви међусобно оснажени допринесемо да струје непресушни потоци нашег бистрог духовног наслеђа. Да са жаром ваше младости, са вашим учитељима и просветитељима и мудрошћу честитих старина попут Миће Мићића и његових животних исписника отворимо неке видике и укажемо на неке духовне путеве на којима смо сабрали разнолика искуства и знања.

Молим присутне ђаке, молим све присутне, молим и оне много обавештеније и начитаније до којих ће стићи глас о овој изложби, да покушају присетити се који је то сликар у крилу наше свете мајке Српске православне цркве за седам година сам фрескописао седам храмова. А, поврх тога у истом времену изделао и иконописао неколико иконостаса уз још бројне и бројне иконе Светих. У српској култури се не зна ко је и одакле Пантелија Други-Паја Милосављевић, поета, сликар, иконописац, рестауратор, калиграф, фрескописац, вајар, дуборезац и... И заиста би било за ову прилику предуго набрајање великих дарова које, Божијом милошћу носи у својим, народ би рекао, „златним рукама“.

Зато, молим прочитајте ону скромну белешку у каталогу о нашем Паји, о госту ове изложбе. Зна Милош Ћирковић са ким ће да се дружи!

А, ја верујем и знам да Пантелијин отац Живко нема ни један разлог да се по стваралачком дару и трудољубљу покорно поклони пред синовљевим стваралаштвом.

Радује му се и иде широким путем који је сам изградио. Ходи стваралачки зрело, мирно и спокојно, јер Живко никада није ни помислио да је свој широки пут само за себе градио. Напротив, све тајне сопственог дара увек је нештедимице делио и знанима и незнанима. И надаље је спреман да дели не плашећи се да ће себи омалити.

Ако се упитате које су то тајне и где их научише ови што нам данас дођоше, лако ми је да вам одговорим у име свих нас:

Научисмо их у Костајнику и Рађевини, а то схватисмо тек кад се преиспитасмо са другима у белом свету.

Живко Милосављевић је позванији од мене да вам „на Маркове конаке“ беседи:

О великој ликовној академији коју смо у праскозорја и сутоне похађали на Костајничком Вису, на Биљегу, на Орлујаку, на Пландиштима, на Мачковом Камену, на Кошутњој Стопи, на Соко Граду... о видицима на све четири стране света. А, пре тих часова или потом незаобилазно смо приходили на поклоњење и укрепљење нашој Светој Троноши, нашем парохијском храму у Добром Потоку, али и свему старом што је чувало нашу прошлост и памћење.

Сада знамо да смо тој и овој школи остали доживотни дужници.

Молимо се Свевишњем, молимо се, Светом Сави, молимо се свим светима да смогнемо што више снаге да тај дуг, наук и подарења достојно узвратимо.

Нека је Милошу срећно на многаја љета!

Нека је све ово што је вредно у славу Господњу.

Срећан нам велики празник.

Хвала вам и праштајте мени грешном.

Са братском љубављу у Христу,
Милинко (Будимира ) Стефановић