Пројекат Растко ЦМС

Кад сам пре неколико година због неких моји послова из Крагујевца у Београду путовао, догоди ми се стати с колима код проглашене од 1839. године меане на Трешњи. Ушавши у меану, затечем у њој неколико момака српски из околни места и једног средовечног човека, с којим се један од они момака погађао да купи од њега краву за своју свадбу. Као простоте љубитељ и желећи који час у забави провести, уђем и ја у њиово коло и посадим се на празну столичицу код ватре. Онај који је намеравао купити краву, бивши као младожења добре воље, частио је остало друштво ракијом, и како је имао гусле близу себе, то ји је неколико пута узимао, и прекидајући разговор, по неколико је стихова сад из ове, сад из оне народне песме уз гусле испевао.

Затим, кад је, зар, озбиљски био наумио погодбу за краву углавити и прекинути, пружи гусле другу до себе, који превуче неколико пута гудалом, па ји преда другом до себе, што је до мене седио, и шапне му на уво: „Посвирај мало побратиме, па ји подај том до тебе Шваби.“ Младић овај послуша га, и пошто измами из гусала неколико хармонически звукова, пружи ји мени, надајући се тврдо са свима осталима да ћу ја рећи: „Нисам им, брате, вешт“, или да ћу како му драго гудалом превлачити и прстима ударати, па да се имају чему смејати. Но, они се у надежди преваре јер пошто гусле узо у руке, започнем им, пре свега, овако говорити:

„Браћо моја, међу свима справама за свирање које су Србима познате, нису гусле ни за уво последње, а заиста су прве, што се њиове друге вредноће тиче. Јер ваља знати да се ми измалена готово свему оном поред гусала учимо и извештавамо што нам као христијанима, као Србима, као војницима и воопште као поштеним људима знати ваља. Поклем између небројени народни песама, које се уз гусле певају, колико је има што нас немало с нашом вером и побожним обичајима упознавају, и што нам је у најживљим примерима показују да без Божије помоћи, која само на честите силази, нико ни у чем напредовати не може. Колико песама има које уз гусле верне пратиоце своје излажу: какав смо и колики смо ми Срби народ; у којим земљама живимо; какве смо нарави, крви и језика; шта смо себи и другоме добра или зла на свету учинили; који и какви су били наши краљеви и цареви, наши кнезови, војводе и витезови. Српче раније, милије и лакше поред гусала научи, ко му је био Краљевић Марко, кнез Лазар, Милош Обилић и други, него ли што Немче дозна, ко му је био Херман, или Маџарче, ко му је био Арпад, који са свима осталим народима овакво што само у школама или из књига с немалим трудом постићи могу. Колико песама има које представљају витешка дела наши предака и современика, још у млада српска срца усађују племенито чувство ратоборства за веру и народ, за владаоца и отечество, и које силним примерима у којима блистају различите војничке врлине, младеж нашу напајају и питају храброшћу, постојанством, одважношћу, војничком хитрошћу и прочаја.

Приповеда се да су у време подизања српског на даије, оне Бошњаке који су даијама у помоћ потекли, старци Бошњаци овако световали: „Синови, кад у Србију дођете, понајвећма истребљујте оне који чокот окопавају, и који у гусле ударају; јер кад се Вла напије вина или ракије, па узме гусле и уз њи се раздере, спомињући какав је био Марко или Јанко, све ти оно друго око њега на велике наше јаде полуди и подивља“.

Од колике ли је ползе својим гуслама и песмама био, као што извесни Сима Милутиновић у Србијанки наводи, надалеко чувени слепац Филип Вишњић, из села Међаша, који:

„У Лозници сједећ’ пјевушећи
све јунаштва, и мејдане разне,
посред града забављајућ’ браћу,
и дружину, та и сине своје,
кад најжешће насрћу их Турци“.

Више би пута био одушевљен народношћу повикао околостојећим:

„Ха јунаци, сви за светле пушке!
Ви за пушке, а ја ћу за гусле!
Бог је моћан, пак и мејдан српски,
та свак згађај, к’а но б’ ја иг худни!"

А као што поменути Сима Милутиновић у истој својој Србијанки даље вели:

„Што л’ подржа Црногорце Србе,
над’ Косово до данашња дана,
у својости и неујармљењу?
Гусал’ звуци, што уздржја пуни!"

Најпосле, неколико ми лепи песама народни уз гусле чујемо, које нас уче да будемо паметни и поштени људи, да радо свакоме човеку у потреби помажемо, да смо дружевни, постојани на речи, трудољубиви, праведни, стрпљиви, штедљиви, умерени и прочаја. Све ово други народи само на одређеним за то местима од извесни мужева, с великим трудом, или дугим искуством дознају и науче, а ми на сваком месту, где год гусле допрети могу и од свакога који је иоле њима вешт. Оне, дакле, чувају и у животу задржавају нашу народност.

У најстарија времена кад људи не знајући никакве занате, нису земљу радили, и кад се корењем, воћем и ловом издржавали, изишао је један од њи с туљом (кошаром) пуним стрелама о рамену и с луком у руци да лови дивјач. Тумарајући дуго време и гонећи пред собом животињу, уморио се, па је сео на једну стену да се одмори. Овако седећи и одмарајући се, био је на опрезу као се каква лисица покаже да је прострели, па је тога ради туљ с рамена скинуо и преда се га као ја ове гусле поставио, а оне струње о којима је туљ о рамену висио затезао је обмотавајући ји око прста. Десном руком држао је лук, на ком је тетива такоше од струња била, и саглашавајући се како својом фантазијом, тако и рукама са милим цвркутом птица и са обајателно жуборећим потоцима, ударао је затегнутим луком о запети туљ, чешући струње о струње и разабрао је неке, наравно мукле и тупе гласове, али се том приликом одма довијати почео како би се јаснији гласови из струња измамљивати могли, и тако од данас до сутра дотерајући своје изобретеније, начинио је најпослије од туља и лука гусле, које су као природне кћери налик и данас на своју мајку, па је после у њи за својим гласом и певањем одприлике овако ударао“.

Ово испричавши, одма започнем песму о Краљевићу Марку и вили уз гусле певати, и кад је до пола свршим, викне ме кочијаш к запрегнутим колма да полазимо, те ја моје друштво оставим рекавши му: „Збогом браћо!" и не чекавши одговара, удивљено и као очарано друштво оставим, које одма за мном из меане изађе и жалећи што га остављам, срећан ми пут и свако добро пожели.

Даница 1999. Вукова Задужбина, Београд