Пројекат Растко ЦМС

Србија је крајем XX века проживела деценију пропадања трпећи низ несрећа које су се низале једна за другом – ратове са западним суседима, хиперинфлацију, осиромашење, ограничавања и изолацију од других држава. У спрези свакаквих обзира лишене власти и криминала, криминал је уздигнут у сфере високе политике, а политика се у име тобоже високих начела спустила у подземље. Високи функционери партија на власти директно су наручивали или одобравали крађе и злочине за које се знало да никада неће бити кажњени. Друштво у коме се праг дозвољивог непрестано спуштао, чинећи питања морала бесмисленим показивало је као узорне људе оне који су се обогатили нечасним средствима. Уметност није остала слепа за ова дешавања и већ током деведесетих, почела су се јављати уметничка дела у којима се мање или више верно приказивала свакодневица. Филмски режисери Срђан Драгојевић (“Ране”, “Лепа села лепо горе”), Емир Кустурица (“Underground”), писци Зоран Ћирић (“Калибар 23 за специјалисту”, “Нишвил”), Драган Стојановић (“Бензин”, “Злочин и казна”), Светислав Басара (“Уклета земља”), Ненад Петровић (“Човек кога је требало убити”), Милета Продановић (“Плеши чудовиште на моју нежну музику”) и други, створили су дела са описима несрећа које су се натовариле на Србију. За разлику од других романа који следе брзу акцију или приказују психолошке границе суровости и похлепе, нарастајућу спиралу насиља, у роману “Бензин”, Драган Стојановић испитује може ли у друштву пуном неправде и беде постојати срећа, те могу ли у таквом окружењу опстати личне вредности које су у супротности са владајућим вредностима. Показивањем поступака и ставова који се одупиру притиску и себичној заслепљености, тамна слика олоша и шљама ту је постала још тамнија, али су показана и искушења на путу друкчијег животног пута.

Узгред бих осветлио један узак, али, чини ми се, занимљив аспект рецепције књижевних дела о пропадању српског друштва у 90-им годинама XX века. Јасно је да наведене романе нису писали прорежимски писци, већ аутори који су мање или више отворено, понеки и у некњижевним текстовима, осуђивали тадашње ширење насиља. Власт није посегнула за средствима цензуре како би ослабила утицај дела који су приказивали друштво тамним бојама. Чак ни документарни материјали, какав је био филм у продукцији радија Б-92 “Видимо се у читуљи” – о свету београдског подземља, нису били забрањивани. Одговор на питање зашто уметничка дела нису изазивала противљење господара пропасти само наизглед је једноставан. Извесно је да се ондашњи моћници нису плашили утицаја уметности и нису страховали да би њихова политичка моћ могла да буде подривена дејством ма каквог књижевног или филмског дела. Поред личног ниподаштавања стваралаштва и културе, властодршци су добро знали да је средња класа материјално већ бачена на дно, да се књиге све мање читају и да обичан човек, опхрван бригама преживљавања неће много марити за фантазијски уобличену стварност, утолико пре што је она опонашање наметљиво присутне беде и страдања у стварном животу. Поред тога, писци и филмски ствараоци углавном нису приказивали сам врх политичко-криминалне мафије, па у одсуству политички агресивнијег позивања на одговорност људи из највиших кругова власти, ни сам тај круг није имао разлога да се осећа директно угроженим. Па чак и када је главни виновник политичке трагедије која се одигравала у Србији постао главни јунак прозног текста – није било забрана и прогона. Доказ за то је судбина антиутопијског романа Светислава Басаре, у коме је председник несрећне државе несумњиво и намерно обликован по лику Милошевића, али сам роман “Уклета земља” није пропраћен чак ни оштрим осудама тада све малобројнијих критичара-послушника. Уз то, свака забрана ма ког фикционалног дела, које би осуђивало одозго контролисано друштво криминала и насиља, била би потврда безобзирне природе његовог режима. У ситуацији када је већ назван балканским џелатом, када је на уличним протестима и на страницама штампе поређен са Садамом и Стаљином, њему, наравно додатне невоље које би сигурно изазвале забране и прогони стваралаца – доиста нису биле потребне. Поступци укидања слободе мисли и изражавања, после пада берлинског зида, могли су само да снизе ионако уништени углед српске власти.

Очигледно да владарима Србије нису претерано сметале књиге и филмови који су српско друштво оцртавали црним бојама, али ваља испитати и наизглед апсурдну могућност да је њима такав тип тамне слике државе можда чак и одговарао. На први поглед тешко је претпоставити да је власт била склона делима противника режима, људима који су је и својим текстовима и јавним наступима осуђивали. Али ово питање не треба посматрати са становишта здравог разума, већ са становишта злоупотребе тог критичког става од стране виновника пропасти. Осуда, представљена у виду уметничких дела, макар и стигла до малог и све мањег броја људи, могла је одиграти улогу застрашивања. Та мрачна слика о криминализованом друштву могла је понеком бити извор додатног страха и разлога да се примири јер ионако ништа не може учинити.

Покушао бих да овим прилогом осветлим књижевну слику о вредностима у прози београдског тумача књижевности и писца Драгана Стојановића. Врстан и поштован познавалац књижевности и сликарства, после низа књига (на српском и немачком језику) о теорији књижевности и стваралаштву Мана, Достојевског, Клода Лорена, Андрића и др., Стојановић је објавио је и две збирке поезије (1972, 1992), збирку пародично изокренутих митова о љубави из светске књижевности (1988) и три романа “Двојеж” (1995), “Злочин и казна”(1996) и “Бензин” (2000). Романи “Злочин и казна” и “Бензин” дешавају се у Београду, у кругу ситних криминалаца деведестих година. Јунаци које је писац изабрао у ова два дела, припадају свету који се већ налази ван закона.

У роману “Бензин” представљена је средина деведесетих година, у којима су наручена убиства, бацање бомби, шверц и рат представљали неспокојну свакодневицу за обичне људе и прилику за невиђена богаћења криминализованих политичара и криминалаца. У приказу, како добро примећује једна критичарка, “периферије” друштва, на “периферији” цивилизованог европског света уређених држава, одражава се као у некаквом изврнутом огледалу и изопачена власт. Однос према званичној партијско-државној пропаганди осветљен је тек узгред кроз овлашно преношење ставова са ТВ. Такве лажи медија у Србији 1990-их пропраћене су ироничним коментаром – као када Крлетов друг размишља:

Годинама се овде причало да могу наступити 'несагледиве последице', пуне су новине биле тога сваки дан. Ово сад су, ваљда, те 'несагледиве последице'. Дошли смо у ситуацију да их, тако несагледиве, сагледамо. (174-175)

У роману “Бензин” једну од две паралелне приповедне линије носи прича о Крлету, младићу који поред посла на бензинској пумпи живи од незаконитих послова. Зорица Бечановић у свом тексту о овом роману указује на оквире погледа на свет приповедача и друга који му у свему представља узор: "Обликујући приче и метафоре које би читаоца требало да одведу ка једном биофилном и виталистичком прихватању живота “упркос свему”, Стојановић се, у романима, померио у зону “опасног живљења”.

Јунаци Стојановићевог романа су “ситне рибе”, “раде на ситно”. То су момци приморани да у време безакоња траже средства за живот у препродаји шверцоване и крадене робе. У мирнијим околностима њих судбина не би гурнула у законом недопустива “мувања”. Али Крле и његов друг јасно осећају и своју различитост у односу на мутне типове који су ради остварења својих циљева спремни да ударе и на туђи живот. Иако знају имена шефова, “утеривача”, “килера”, они се труде да са таквим људима немају додира. Морална начела јунака дозвољавају крађу као начин да се дође до новца кога нема. Када их околности приморају они чине мале услуге крупнијим и суровим криминалцима, али не деле мерила и вредности која припадају криминализованом друштву. Поглед романописца Драгана Стојановића на свет крадљиваца и лопова осветљен је њиховим искуствима, уличним жаргоном.

Важнија од точења бензина била је крађа. Док се возач протеже, увлачи кошуљу у панталоне и проверава да га не варају док му сипају бензин, Крле и братија смотају му из кола, из џепова, одакле стигну, шта се нађе. Не узимају шта било. Прво оцене, па онда. Довољно је да једном месечно мазну нешто вредније и да то брзо утопе - ето праве зараде. Невероватно је шта се све не нађе на задњим седиштима, по пртљажницима и где већ њихови прсти све допиру. Крле се извештио, а има и природан њух. Осећа кад и кога треба обрадити. Просто, таленат. Има и одговарајућа познанства. Ништа се од плена овде не задржава дуже од једног дана. Долазе и носе. Или он носи. Или, сад, у последње време, чак и ја носим. Шта да радим? Откако је почео рат, баш не видим како да живим. Сад служим Крлету као курир и носач. Шљамизација.(12-13)

Казивач-приповедач користи жаргонске изразе, али и жаргонско-еуфемистички ублажене изразе за крадју – обрадити, урадити, муљати итд. Описујући Крлетове ставове и подвиге, његов, нешто образованији, друг уздиже Крлетову одважност и мужевност. Иако се осећа мање вредним, он је задовољан што, вежбајући са Крлетом у теретани, саучествује у његовом животу, што у неким ситуацијама чак може да му помогне и да са њим решава текуће проблеме. Приповедач хвали природан њух свог идола и његов таленат да украде ствари из кола на пумпи. Сам идеал мишићавих момака представља и покушај да се изгледом приближе опасним и немилосрдним момцима. Тај култ тела изазван је жељом за уздизањем на социјалној лествици уз помоћ мишићавог тела које одашиље упозоравајуће знакове снаге. Момци који вежбају такође верују да велико и снажно тело привлачи девојке. Напумпавање тела и у Стојановићевом роману одражава помодну опседнутост спољашњим изгледом и, не истичући то посебно, оцртава нарцисоидоност савременог доба. Када процењује људе вишег статуса, које уистину сам и не познаје, али познаје из приче свог узора Крлета у улози љубавника госпође Лепе, приповедач наслућује да је огроман новац који они имају “повезан с полицијом или с криминалом, вероватно и једно и друго”. (35)

Стојановић ни у овом роману није изабрао за јунаке моралне чистунце који би представљали крајњу супротност убицама и лоповима. Крле и његов друг не представљају оличења безгрешности, њихово место је између насилника који су спремни и да убију, и људи који нису спремни да украду. Иако грешни, они се показују као људи спремни на пожртвовање, на солидарност. Писац уводи овог јунака у ситуацију у којој га племенитост уздиже изнад света коме по начину живота припада. Уместо размишљања лопова који мора бити и безосећајан и привикнут на то да наноси штету својим жртвама, одједном откривамо изузетно пожртвованог младића – када се запали цистерна бензина и девојчици од четрнаестак година запрети да настрада, Крле не бежи у заклон већ се баца на њу и спасава јој живот.

Морало је тако бити, није се могло десити да не заштити девојчицу. "Као да је он мислио!" Па наравно да није мислио, знам ја да није мислио. У таквим ситуацијама нема размишљања, ко је спреман да спасава, тај спасава, ко бежи, тај бежи. (16)

Писац, даље градећи лик Крлета, показује да је он не само ризиковао живот и спасао девојчицу од експлозије, већ да је при том изгубио и моћ говора и своју мужевност, која му је као љубавнику неколико жена и те како била важна. То страдање, међутим, није умањило његову спремност да још једном, по импулсу своје племените нарави, ризикује свој живот и да убије пса криминалцу који је наоружан, када опасни доберман крене на девојчицу. Али нису само импулсивни поступци Крлета окренути заштити других и слабијих, већ је доброта у његовој природи – он прима непознату децу, која стигну као избеглице са ратишта и спреман је да са пуно пажње брине о њима. Стојановић је усредсређујући пажњу на јунака који већ припада свету противзаконитих радњи, свету ситних криминалаца (мада се Крле и његов друг таквим себе не виде), оцртао спремност на саосећање и прискакање у помоћ другоме. Управо у тој измешаности црта се и отвара простор за преиспитивање начела која руководе поступцима јунака. Посебно је за то карактеристична претећа ситуација ишчекивања освете када Крле убије добермана једног од криминалаца и очекује његову освету. Пошто овај организује бацање бомбе на пумпу на којој Крле ради, другови разматрају све варијанте – од бекства, до супротстављања, или решавања проблема преко наркоманке која има утицаја на шефа криминалца и који би лако могао да спречи нове опасности. Али они закључују “Погрешно је тражити заштиту од олоша.” (184)

У свету пуном претњи – бомби, посета најамних убица, постоје племенитост, лепота и пожртвовање – као друкчији модел живљења. Племенита пожртвованост Крлета је спасла две девојчице од сигурне смрти, она га наводи и да пристиглу децу трајно смести и обезбеди им будући живот.

Када Крле изгуби моћ љубавника, њу му враћа лековита сила девојке Quappi – која издалека и незвана стиже, управо тамо где су потребни њена добробитна природа и радост живота. Наизглед обична луталица, девојка која се нигде не смирује, која не узнемирује спољашњом лепотом, испуњава самим својим присуством које дарује љубав и ведри спокој, и исцељење. Quappi чудесним и необјашњивим моћима доноси и зачетак оздрављења онемелој девојчици Торбици. Писац нам не дозвољава да не повежемо неоубичајене и благодатне последице присуства девојке, а на два места у приповедању наглашава, како је Quappi управо и морала доћи у тежак час невоља. У наизглед немуштом приповедању, ми као читаоци од Крлетовог друга и не очекујемо објашњење због чега је Quappi стигла управо у време тешких искушења, па смо приморани да се домишљамо чиме је изазван њен долазак, то уравнотежење среће и несреће, тај прилив добрих осећања. У свакодневици у којој свему прети пропаст, у друштву којима влада “шљам разних нивоа организације” (183), Драган Стојановић указује на јаз између животних, основних вредности које оличавају Quappi и Крле, са једне стране, и његови нежељени противници, слепи и окрутни криминалци, с друге стране. Силе живота и силе смрти јесу покретачи поступака јунака у сижеу који наизглед описује укрштене судбине ликова око једне бензинске пумпе.

Слика о друштву у овом делу склапа се кроз преплитање две приповедне линије и исказе два приповедача. У том току романа, Драган Стојановић је приказао јунака вишег друштвеног статуса, по образовању и погледу на свет ближег самом писцу. Аутору он омогућава да покаже располућеност друштва из потпуно другог угла. Тако се у мислима Трифуновића, Србина који се после више од две деценије враћа из Америке и богатог научног института у родни град, појављују и уопштенија разматрања о менталитету људи у несрећним, већ ратним приликама:

Отимају једни од других. Крађа украденог. Ако због нечега пропадну, биће то због непостојања солидарности у оваквим околностима. Нема ко да им каже. Говоре погрешне ствари, и себи и другима. То је почетак свега. Почетак и крај. У неку руку је чак и комично да оно најбоље што сам донео, то јест свој мозак који је одавно овладао логиком живота у свему усмереног на новац, никога не занима. Лекове су примили, радо, новац још много радије, а за моје идеје нису марили да чују. Додуше, ови с којима сам дошао у додир су ситне рибе. Није искључено да нешто и покраду. Заправо сам сигуран да ће добар део узети за себе. То је, ваљда, увек тако. Морал се у оваквим приликама квари. Зашто мислити о моралу? С бољом свешћу о важности солидарности до овако нечег не би ни дошло. Јер ко, у ствари, с ким ратује! Зато сад треба бити овде. Важно им је да се наједу. Доста је људи сада гладно. То изазива страх. Несвесно, и код осталих, који нису гладни. (22)

Уместо у учење, верују у вредност преваре. То им је добро. Куд се тако стиже. (23)

Навикнут на други поредак вредности, Трифуновић у оквиру приповести представља лик који, у морално уздрманом и неспокојном Београду деведесетих година, размишља на други начин. Док друге искушава мисао о бекству, он се враћа у град своје младости, док се други боре да преживе или да згрну што више, он веома имућан, захваљујући патенту који му је донео велики новац, стиже да дарује несрећнике, док се нико у вртлогу убрзане свакодневице не окреће уназад, овај повратник успорава свој живот, своди животне рачуне, размишљајући о себи, али и о животу, судбини, па чак и о менталитету и историји свог народа. Писац користи повлашћени положај овог јунака како би друкчијим светлом обасјао догађаје на улицама престонице у сиромашним и опасним деведестим годинама. Тако представљени јунак је у повлашћеном положају, будући да осим одлуке да се ожени Лепом, како јој саопштава: “ако је могуће, па и ако није могуће”, он није оптерећен другим циљевима. Он мане друштва у које се враћа може објективније да просуди мерилима једног мирнијег и уређенијег света у коме је проживео велики део живота. Иако и сам чини добро, доносећи помоћ у лековима и новцу (прозирући и презирући лицемерје примаоца поклона који велики део помоћи задржавају за себе), он има лични циљ, који му је важнији од општих циљева. Трифуновић разматрајући своје животне могућности и размишљајући о односу личног и општег разматра питање моралности личне среће у окружењу у коме већина страда:

Мислити о срећи кад је свуд около само несрећа, то значи не штедети свој душевни потенцијал. Нештедимице дати себе, "све од себе", једино то може савладати несрећу тренутка. (198-199)

Трифуновић до истине о богатству живота, као основне истине у животу, долази изнова проживљавајући протекле догађаје, враћајући се битним тренуцима свог живота, понирући у значење некада изговорених речи и разматрајући пожељне поступке који би довели до остварења његових жеља. Он преиспитује своје ставове, мења се, тражи нови смисао живота и у повезивању прошлости, садашњости и будућности, води дијалог са блискима – враћа се мислима бивше а покојне жене Грејс, саветима њеног богатог али богатством не окупираног оца и препорукама начитаног професора Мартиновића који није поклекао под налетом животних недаћа.

Док је Трифуновић човек у зрелом добу који захваљујући свом богатству има довољно времена али и воље да се посвети себи, Крле је сиромашан младић принуђен да све брже живи у све захукталијој свакодневици, без икакве склоности ка промишљању свог унутрашњег света. Иако постављени један наспрам другог као супротности, при чему се на неколико места истиче Крлетов презир према интелектуалцима, које он назива “педерима” и сматра их људима неспособним за живот, Трифуновић и Крле долазе до сличних вредности оличених у жени која их привлачи и деци коју збрињавају. Крле без Трифуновићевог понирања, а Трифуновић без Крлетове интуитивне животности откривају сличне “основне животне истине”. Ставови исказани у два регистра, интелектуално однегованом размишљању Трифуновића и Крлетовом уличном жаргону показује се у крајњем исходу – и нису толико далеки. Трифуновићеве формулације су прецизне и лепе, истанчано продубљене, а формулације Крлетовог друга – немуште, понекад недоречене, збуњене. Стојановић, вештином ироничара, на смешан начин снижава мангупска виђења момака са улице о девојци изузетних моћи – Крлетов друг о Quappi говори – “нешто је деловало. Лековито, није била обична особа” (115), “Код ње је све боље. Не умем да објасним то ‘све' Шта је то у њој” (122), а наивно и сликовито је његово уверење да би са Quappi и рат могао да стане (168). Сам Крле свом другу хвалећи Quappi каже “све ти је боље и све си буднији” (120). Писац показује да је важно препознати суштину, а да начин на који је она исказана представља тек могућност да се та остварена бит предочи некоме другом.

*

Сучељавајући мисли о поретку вредности у једном друштву гурнутом у неред и насиље, писац је себи, међу осталим, постављао и питање каква је судбина личних вредности у поремећеном друштву: да ли између људи преслабих да би се успротивили и оних бескруполозно сурових, којима су превара и отимачина начин живота, може постојати неко ко би имао снаге да пронађе срећу и смисао, па чак и да се супротстави насилницима по цену личне жртве. Сликајући живот Крлета и Трифуновића, али укључујући и мисли професора Мартиновића и таста Willoughby-ја, Стојановић осветљава оне непомирене појединце који верују да се личним деловањем свет може и мора мењати, да у свакој прилици човек има право да свој живот чини бољим. Мудра књига, чије су истине сложене и једноставне; оне потврђују разматрања аутора из његове књиге о лепим бићима код Иве Андрића, да несрећа једног простора не значи да је у њему свако осуђен на беду и проклетство, већ да тамо где се страда, а можда тамо још и више, има потребе за срећом и бићима која ту срећу умеју да подаре. Иако књига “Бензин” не припада типу литературе која поучава, она је у својим различитим регистрима ведра и приказује да се може живети испуњено и снажно, али без силе.

• Зоран Ћирић "Калибар 23 за специјалисту", Београд, Просвета, 1995.
• Зоран Ћирић "Нишвил", Ниш, К.П.Г.Т. 1994.
• Светислав Басара "Уклета земља", Београд, Време књиге 1995
• Ненад Петровић "Човек кога је требало убити", Београд, Стубови културе 1996 (Библиотека "Пешчаник" ; књ. 28)
• Милета Продановић "Плеши чудовиште на моју нежну музику", Београд, Стубови културе, 1996
• Драган Стојановић "Бензин", Београд, Стубови културе, 2000
• Драган Стојановић "Злочин и казна", Београд, Стубови културе, 1996
• Зорица Бечановић-Николић Парадокси маргине: Београд и Запад у романима Драгана Стојановића, Летопис Матице српске, Нови Сад, 2002, 7/8.