Пројекат Растко ЦМС

О ВАСКРСУ 2005. ГОДИНЕ

П А В Л Е

ПО МИЛОСТИ БОЖЈОЈ

ПРАВОСЛАВНИ АРХИЕПИСКОП ПЕЋКИ, МИТРОПОЛИТ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКИ И ПАТРИЈАРХ СРПСКИ, СА СВИМА АРХИЈЕРЕЈИМА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ, СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВИМА СИНОВИМА И КЋЕРИМА НАШЕ СВЕТЕ ЦРКВЕ: БЛАГОДАТ, МИЛОСТ И МИР ОД БОГА ОЦА, И ГОСПОДА НАШЕГ ИСУСА ХРИСТА, И ДУХА СВЕТОГА, УЗ РАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Христос Васкрсе, земљу потресе, тугу однесе, радост донесе. (Св. Владика Николај)

Овим речима Светог Владике Николаја благовестимо најрадоснији од свих дана – дан када се живот објавио свету, дан када је смрт побеђена, када су врата адска разорена, дана Васкрсног, дана сверадосног. Васкрсење је највећи догађај наше људске историје, наше Богочовечанске вечности. То је дан који нас изводи из свих овоземаљских и овоживотних дана и ноћи, и уводи нас у невечерњи и непролазни дан Царства Божијег, вечнога и незалазнога. „Пасха је Празник над празницима и Свечаност над свечаностима, која превазилази све друге празнике и свечаности колико и сунце превазилази звезде“ (Свети Григорије Богослов).

У светлости Васкрсног дана ми сагледавамо сав свој живот, и радујемо се животу. Овај дан Васкрсења је дан радости живота, и то Вечног живота. Радост коју нам Васкрсење Христово даје данас, потребно је посведочити овоме свету и овом времену, јер ту радост нам нико други, никада и нигде не може ни дати ни одузети.

Управо је одсуство радости, или одсуство радости која има смисла, оно што мучи савременог човека. Одсуство радости долази отуда што се смрт не надилази, већ се доживљава као коначни крај. А ако је смрт заиста коначни догађај, после кога нема ничега, или после кога можда постоји само неодређени живот бесмртне душе, онда је живот човеков велика трагедија, која започиње рођењем, да би сваким даном био само ближи смрти, своме „коначном крају“. Данашњи дан Васкрсења Господњег показује нам и сведочи да није тако; и зато ми данас, обасјани светлошћу Васкрсења, са Апостолом Павлом кличемо: „Гдје ти је, смрти, жалац? Гдје ти је, пакле, побједа?“ (1. Кор 15,55).

Заиста велика је и чудесна тајна Васкрсења Христовог и свих спасоносних дарова које свету и човеку доноси Васкрсли Христос. Да бисмо то разумели, и да бисмо се Васкрсењу Христовом радовали, треба да разумемо Библијску, животну, Богооткривену истину, која нам сведочи да је свет створен од Бога ни из чега (1. Мој 1,1). Ни свет, па ни човек, иако од Бога створен по лику и подобију Божијем као круна и украс целокупне творевине, нема у себи самом ништа што би га држало у животу без Бога (1. Мој 1,26; 2,17). Зато је само у заједници са Богом могућ живот, и зато је Адамовим грехом, који је у суштини прекидање заједнице са Богом, човек ушао у смртност (1. Мој 3,19). Свет створен за постојање почео је да пати и страда, „јер је плата за гријех смрт“ (Рим 6,23).

Стога, Адамово покајање, као ни покајање старозаветних праведника, није било довољно, јер покајање прекида живот у греху; а нама је било потребно више: потребно је избављење из стања трулежности, пропадљивости, распадљивости, смртности (Рим 8,22-23). Као што се смрт привила уз тело, било је потребно да се и живот привије телу, како би оно са себе збацило трулеж и обукло се у живот. „Имао сам удела у лику Божијем, и нисам то сачувао; сада Он – Христос узима удела у телу моме да би и лик спасао и тело обесмртио“, каже Свети Григорије Богослов. Тако својим оваплоћењем Христос започиње искупитељско дело; али била је потребна и смрт Његовог Оживотвореног тела, јер је само кроз смрт било могуће Васкрсење (Свети Атанасије Велики). Спасоносна снага смрти и Васкрсења Христовог долази отуда што је Христос Богочовек, у чијој су Ипостаси, несливено, нераздељено, непроменљиво и неразлучно сједињене две природе, пуна Божанска и пуна човечанска (Халкидонски орос). Величина Христове жртве и пројава Његове љубави огледају се управо у томе што људска природа, која је ипостазирана у Личност Бога Логоса, није имала греха, те Христос, будући без греха, страда и умире на крсту добровољно, слободно, из љубави према роду људскоме. Да је Он имао греха, онда не би могао умрети слободно, већ нужно: „Јер је плата за грех смрт (Рим 6,23). Доласком својим у ад Христос је згазио смрт, и Васкрсењем укида моћ смрти.

По Васкрсењу Христовом стварност привремене смрти за нас се не укида – људи и даље умиру, али је Васкрсењем укинута бесконачност смрти. Јер, ако неко умре да би после тога имао бољи живот, онда то није смрт него уснуће и прелаз кроз смрт у живот. Одвајање душе од тела, располућење човека је привремено. Залог тога је Васкрсење Христово, по речи Апостола Павла: „Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети“ (1. Кор 15,22). Зато ми Христа Распетог и Васкрслог називамо Новим Адамом, у Коме ћемо сви живети (1. Кор 15,45). То је могуће због тога што смо се кроз крштење сви у Христа обукли, са Њим умрли и са Њим васкрснули, док у Светој Евхаристији – Литургији – Причешћу, примамо Христа у себе, и бивамо у Христу за живот вечни. Једном речју: у Цркви ми смо примили дар усиновљења и залог бесмртности; и зато у Литургији Бога зовемо Оцем, јер бивамо усиновљени у Сину, Који једини Бога може назвати Оцем. Тако из тог јединства са Христом произлази да је Христова победа над смрћу и наша победа над смрћу, и започињање живота вечног.

Ту дубоку истину знали су сви хришћански праведници кроз све векове до дана данашњег. Ту истину знали су и њоме живели и Свети Мученици Јасеновачки којима се молимо, и којих се посебно сећамо ове године на 60. годишњицу од пробоја страдалника из злогласног логора смрти – Јасеновца. Само захваљујући тој вери, од стотине хиљада заточених у Јасеновцу једни су пострадали као Свети Мученици – попут Светог Вукашина из Клепаца, док су други смогли снаге да голоруки крену на логорске жице, знајући да ће бити живи и ако прођу, али и ако остану на жицама. Због свега тога је наша вера у Васкрсење дубоко смислена и дубоко оправдана. Због тога се ми клањамо Крсту, целивамо Крст, осењујемо се крсним знамењем; јер знамо да нам кроз Крст долази Васкрсење, основа вере наше, по речи Светога Павла: „Ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша“ (1. Кор 15,14).

Наше Косово је данас у знаку Крста. Али знају наша браћа и сестре, распети на распетом Косову и Метохији, да Крст Христов увек узводи у Васкрсење (Рим 8,18). Зато, чврсто верујемо да ће и нашој браћи на Косову и Метохији засветлети светлост Васкрсења Христовог. Али, да бисмо ту светлост осетили, да бисмо се те светлости удостојили и на Косову и ван Косова, по свим крајевима земаљским, морамо се измирити са онима који нас мрзе, а њих није мало. Христа ради Васкрслога треба да праштамо и да се миримо; јер је Бог – у Кога верујемо и чије Васкрсење славимо – Бог мира, љубави и праштања. Као што је Он опростио онима који су Га распели на Крст, тако и ми са нашим Господом Распетим и Васкрслим треба из дубине душе да кажемо: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине!“ (Лк 23, 34). Али опрости и нама, Господе, ако смо се некада понели као нељуди.

На ту и такву веру ми данас позивамо сав наш Христољубиви народ; а та вера, понављамо, није вера у смрт, како нам неки злонамерни пребацују. То је вера у живот вечни, али у живот вечни који овде и сада започиње. Зато позивамо све људе, посебно младе, да у Христу, у Цркви Христовој која је Богочовечанска заједница, утемеље свој живот. Само тако и само ту, наћи ће мир и радост за којом жуде. Знамо да је младост најлепше али и најбурније доба човековог живота, и управо зато се никада тако снажно као у младости не окуша слобода човекова. Зато позивамо наше младе да своју слободу не жртвују „убилачким ауторитетима“ какви су дрога и алкохол, као и распусни живот којим се угрожава здрава припрема за светињу брака. Позивамо наше младе да се смире пред светињом и озбиљношћу живота, јер живот није забава, односно живот се не може свести само на забаву. Живот је стална борба са свим оним што нас од Господа одваја, једна стална борба за „слободу од греха“ а не за „слободу за грех“, која се данас назива „еманципацијом“ или некаквим тобожњим „напретком“. Хришћански живот је борба за добро, а против зла и изопачености које видимо у себи, другима и заједници којој припадамо. Не заборавимо никада да је зло увек кратког века и, само наизглед успешно и блиставо. Зато на злу, лукавству, превари, не треба заснивати ништа, поготову не живот. Дакле, само ако се на Васкрслом Господу утемељи живот, могуће је наћи мир и радост за којом сваки човек истински жуди. Када је Апостол Филип рекао свом пријатељу Натанаилу да су нашли Месију, Натанаило је изразио сумњу; али га Апостол Филип позива и каже му: „Дођи и види“ (Јн 1,45-46). Овај позив и ми, драга наша децо духовна, упућујемо вама: дођите и видите. Дођите и долазите у наше храмове, узимајте учешћа у Светој Литургији која је жива слика будућег Царства Божијег, јер учествовати у Светој Литургији значи предокушати већ сада и овде плодове будућег Царства Његовог. Ту видимо да наша хришћанска будућност не зависи ни од тешких материјалних прилика, нити од моћника овога света; и оно што је најважније: ту у Светој Литургији видимо да наш живот има смисла, да наша будућност има смисла који се не ограничава само на овај свет и век, већ се продужава у вечност.

У име тог смисла и те радости, на све вас, децо наша духовна, призивамо сверадосну светлост и силу Васкрслога Богочовека, Господа Исуса Христа. Позивамо вас да се данас, и у све дане свога живота, дане осмишљене Васкрслим Господом, радујете. Радујте се, јер је смрт побеђена. Својом радошћу сведочите радост Васкрсења свим људима и свим народима, како хришћанским тако и нехришћанским. Радујте се, јер је радост Васкрсења нама и дарована да би се од нас излила на свеколику творевину Божију, на коју данас призивамо свеосвећујућу силу Васкрсења, радосно кличући са целом васељеном:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ - ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ !

Дано у Патријаршији српској у Београду, о Васкрсу 2005. године.
Ваши молитвеници пред Распетим и Васкрслим Господом:
Архиепископ пећки,
митрополит београдско-карловачки
и патријарх српски ПАВЛЕ

Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит средњезападноамерички ХРИСТОФОР
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ

Епископ шабачко-ваљевски ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ нишки ИРИНЕЈ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ за Америку и Канаду Митрополије новограчаничке ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ рашко-призренски АРТЕМИЈЕ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадијски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ аустралијско-новозеландски Митрополије новограчаничке МИЛУТИН
и администратор Епархије аустралијско-новозеландске
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ јегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ липљански ТЕОДОСИЈЕ
Викарни Епископ диоклијски ЈОВАН
Викарни Епископ хумски МАКСИМ

ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:
Митрополит велешки и повардарски ЈОВАН,
патријарашки егзарх аутономне Охридске архиепископије
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Викарни Епископ дремвицки и администратор
Епархије битољске МАРКО