Vojislav M. Jovanović

Naši sinovi

Komad u četiri čina sa epilogom
(1905-1907)

Iz knjige: Vojislav M. Jovanović, Izabrane drame

Povjest ova moralna na polzovanje i uveselenije miloj Serbskoj junosti junošeski sočinjena sočiniteljem junim posvećena

LICA:

Pukovnik Ostoja
Danilo
Gile
Rajko
Gazda Rista
Simica
Stari svat
Jedan poručnik
Dever poručnik
Jedan gost
Opštinski poslužitelj
Posilni
Gospođa Hristina
Gospođa Lena
Leposava
Gospođica M.
Gospođica N.
Lina
Draga
Baba Jovana
Druga jedna baba
Živana
Agnija
Jedno žensko dete
Gosti i gošće

Prvi čin

Događa se u Beogradu 1902.

Trpezarija sa dugačkim drvenim stolom i robijaškim slamnim stolicama. Jedan veliki orman pun iznošenih haljina, starih cipela i školskih knjiga. Drugi orman sa fiokama, sa šest hlebova vojničkog taina donetog iz kasarne, sa viljuškama i noževima, solju i tanjirima.

U jednom uglu je gvozden krevet sa belim vojničkim ćebetom. Tu ponekad spava, kad dođe bratu u goste, pukovnikov brat, služitelj u nekoj gimnaziji u unutrašnjosti, gde čisti prašinu, sa krpom privezanom preko usta; on dođe u Beograd uvek s nekom molbom. Poslednji put je doveo sa sobom jedno dete od pet godina, na štaci, sa jednom nogom koja se suši. Dete nisu nigde primili, te ga je morao vratiti natrag; brat pukovnik platio im je železničku kartu.

U drugom je uglu jedan sto sa knjigama, mastilom, lampom i posuđem. Uza zid je ogroman raskliman umivaonik, kanta i kofa za vodu. Na velikom stolu su neoprane šolje od crne kafe i "Mali žurnal" od te večeri.

Jedna vrata levo i dvoja desno. Kroz hodnik levo izlazi se u kaljavu avliju. Desno, jedna vrata vode u "spavaću" sobu; iza drugih se nalaze stepenice od tavana. Ispod prozora, pozadi, vidi se rastresen plot i mlade zelene lipe sa ulice. - Sedam sati u lepo letnje veče.

Prva pojava

PUKOVNIK, SIMICA

(Njih dvojica vode razgovor o opštini, o komori, o prodaji Mitropolitove bašte. - Simica je mali činovnik, koji je stekao svoju kuću, istina daleko od sredine Beograda, na Čuburi, van rejona varoškog. - Pukovnik je bradat, ruski đak, u plavetnovišnjevoj bluzi koju nosi po kući, u papučama, razdrljen i ćelav.)

PUKOVNIK: Pa baš ozbilja?

SIMICA: Ozbilja tako, gospodine pukovniče.

PUKOVNIK: A što, oca mu, komšija, što? Đe si ti da im kažeš!

SIMICA: Pa kažem ja, gospodine pukovniče, kažem ja, a ko će da me sluša! Hoćemo, vele, i mi u rejon. Hoćemo, kažu, i mi vodu i elektriku.

PUKOVNIK: Daću ja njima i vodu i elektriku! Bitange! (Hukne.) Ama, vidiš li, brate, da imam svinju u oboru. Imam bunar, pa imate svi vodu, bolja je od topčiderske: voda vam ne treba. A fali vam još samo elektrika, sve vam drugo potaman!

SIMICA: Navalili tako, šta ćete... Ama, ne bojte se, gospodine pukovniče, neće opština da im da. Neće, znam ja, neće.

PUKOVNIK: Neće, neće, znam i ja da neće; ama zašto to, što?

SIMICA: Pitajte ih, gospodine pukovniče, ne znaju ni sami. Bio sam ja tamo u Vodovodskom odeljenju kad Grobljanci tražiše da pomere đeram, pa ga ne pomeriše. Biće to i ovaj put, gospodine pukovniče, videćete. Ne da to palilulski kvart, bratac moj, ne da palilulski kvart!

(Posilni pred vratima tresne cokulu o cokulu.)

Druga pojava

Pređašnji, POSILNI

PUKOVNIK: Ej, crni Stanko, đe si, nesrećniče, đe! Polipsa stoka, eeej, razumi, bedače! (Uhvati ga za glavu.) Razumi, po-lip-sa!

POSILNI: Javljam pokorno, ovaj...

PUKOVNIK: Jaoj, ne slepči mi i ne drljavi, some jedan! O, đe majka magarca rodi, o!

POSILNI: Zadržao me, ovaj, narednik, gospodin pukovnik!

PUKOVNIK: Kakav narednik! Ko te zadržao, crni brajko?

POSILNI: Narednik Trivun, gospodin pukovnik!

PUKOVNIK: A što te zadržao narednik Trivun?

POSILNI: Kaže, ne smeš, ovaj, Stanko, uzdaljit se izvan kruga kasarne, kaže, tako, pre šest. Zabranjeno, kaže, uzdaljit se izvan kruga kasarne sa džakom taina pre šest.

PUKOVNIK: Da kažeš naredniku Trivunu, oca mu njegovog, da će majčino mleko bljucnuti kad ga nađem. Jesi li razumeo?

POSILNI: Razumem, gospodin pukovnik!

PUKOVNIK: Šta si razumeo?

POSILNI (pogađa kako da kaže): Da kažem, ovaj, naredniku Trivunu, oca mu njegovog, tako, da će majčino mleko bljucnuti.

PUKOVNIK: To da mu kažeš. Hajd, nadrobi tain stoci, pa kujnu da opereš.

POSILNI (opet tresne nogu o nogu): Razumem, gospodin pukovnik!

Treća pojava

PUKOVNIK, SIMICA

PUKOVNIK: Eto! Eto! Eto, slavu mu naredničku!... Došao ti gedža u Beograd, brate, došao ti gedža u narednike, pa misli da je Booog. Ih, ih, što bih ga mlatio da mi je sad ovde, sukin sin!… Ne možeš, brate, ne smeš, more, da se makneš, razumeš li, ne smeeeš!

SIMICA: Muka sa svetom, gospodine pukovniče, muka! Svako vam to hoće da pokaže neku silu. - A baš vam dobre svinje: evo, glavu da mi odsečete, biće to uranjeno i zrelo za Malu gospojinu.

PUKOVNIK: Znaš, da mi je sad ovde, znaš, evo ovako, ovako bih mu iščupao jezik, razumeš!... Uh, uh, uh!

SIMICA: Ta ne ljutite se, gospodine pukovniče, ne ljutite se, to vas zdravlja košta! - Ah, što su vam dobre svinje, voda mi poteče na usta kad ih pogledam.

PUKOVNIK: Ta, hvala bogu, komšija, dobro su, ako se samo nešto ne prevrne.

SIMICA: He, he, gospodine pukovniče, neće, neće. To će samo kad hranite žirom, zato što je žir kao vino, pa se ne zna šta nosi dan a šta noć. Ovako se ne bojte. Tako ja, kad sam bio podšef u Markovcu, pa svaku jesen koljem ki knjaz. Muka ovde u Beogradu, skup kukuruz kao đavo.

PUKOVNIK: More, i to ti je grdna sekiracija, komšija. Pogan svet, brate, pogaaan! Znaš li da nađosmo u valovu onomad punu lepinju glavića od mašine. Tako, razumeš, punu puncatu bacio neko sa sokaka, odnekud, đavo bi ga znao.

SIMICA: T! t! t! Eto sad!

PUKOVNIK: Kažem ti, Simo, tako. Vidiš li što ti je pokvareno, more! Nema dana da se nešto ne nasekiraš! Nema dana da se nešto ne nasekiraš! (Uzdahne) Ej, nema moga Valjeva, brate moj!... Kad sam ti bio komandant u Valjevu, ono, brate, odaje ti čast i malo i veliko, i staro i mlado, razumeš: a ovde te svako zarezuje taman koliko Razman bozadžiju.

SIMICA: Da, gospodine pukovniče, tako je. Ne poštuje svet što treba da poštuje.

PUKOVNIK: More, zato mu ova zemlja procvetava. Ako ovako potraje...

SIMICA: Baš mi onomad...

PUKOVNIK: Čekaj!

SIMICA: Molim, gospodine pukovniče!

PUKOVNIK: Vidiš, zato mu se mrse neki konci nad ovom zemljom. Ući će ti tu jednog dana drugi neko da uredi, razumeš.

SIMICA: Ta neće, valjda, gospodine pukovniče!

PUKOVNIK: Hoće, hoće, komšija. Ne poštujeee sveet!

SIMICA: Zato baš mi onomad imadosmo zbor kod "Crvenog petla"... evo, jednoglasno rešismo... (Vadi iz džepa presavcjen tabak hartije.)

PUKOVNIK: Šta je to, komšija?

SIMICA: Molba, gospodine pukovniče.

PUKOVNIK: Kakva molba sad!

SIMICA: Molba Opštini, gospodine pukovniče.

PUKOVNIK (izmakne tabak podalje i čita glasno):

Odboru Opštine grada Beograda

Beograd.

U nizu onih heroja, koji i krv svoju proliše za svaku stopu ove napaćene zemlje, svetleće vekovečno i ime kneza Aksentija, rodom iz sela Šuvajića, sr. golubačkog, okr. požarevačkog, koji ne požali truda da i život svoj založi više puta na kocku za oltar domovine. Knezu Aksentiju priznate su rečene zasluge još za života, kada je visočajšim rešenjem (v. Pop. Vn. Đ. No. 128/32) postavljen za nadziratelnog člena pri đumruku gradištanskom.

Gospodin ministar narodne privrede izvoleo je ovih dana izneti na potpis Nj. V. Kralju ukaz kojim se praunuk velikog heroja, g. Vojislav A. Knez-Aksentijević, praktikant sreskog rasadnika, postavlja za pisara Topčiderske ekonomije. Mislimo da je ta pažnja sa najvišeg mesta najeklatantniji dokaz o umesnosti našeg tvrđenja.

Međutim, prestonica Pijemonta srpskog kao da nije dovoljno shvatila potrebu dužne pošte besmrtnome tiću Knez-Aksentiju, za koga i narodni pesnik veli:

Dok pogubim kneza Aksentija ,
Iz bijela sela Šuvajića,
Koj je kadar dići Braničevo,
On je paša a ja sam subaša.

U toj celi građani Šumarske ulice, na svome mnogobrojno posećenom zboru, održanom 23. ov. m. u lokalu Janaćka D. Trajkovića, ovd. jednoglasno rešavaju da najodanije umole opštinski odbor da izvoli odobriti da Šumarska ulica nosi ubuduće ime Ulice kneza Aksentija.

Nadajući se da će opštinski odbor znati i umeti da oceni umesnost dotične molbe, potpisani očekuju povoljnu odluku.

Ponizni:

Sima Atanasijević, činovnik Železničke direkcije; Dim. D. Matić, penzioner; Jefta Maksimović, državni vinogradžija: Mil. S. Jakovljević, s. r.; Janaćko D. Trajković, kafedžija; Pantelija Jov. Antić, bivši praktikant; Drag. Jovanović, služ. Min. finansija...

I tako dalje, i tako dalje.

SIMICA: Osamdeset i dva potpisa, gospodine pukovniče.

PUKOVNIK: Ako. I treba, i treba. To ste dobro učinili.

SIMICA: Da, da, gospodine pukovniče.

PUKOVNIK: Treba to, treba, komšija. Zaslužan čovek, brajko, heeej!

SIMICA: Ne razume to svet, mora mi da mu kažemo, gospodine pukovniče! Sramota! Ne setiše se oni iz čaršije, pa moramo mi Čuburci.

PUKOVNIK: Dabogme, Simo. Ko ti u ovom Beogradu nema svoju ulicu!... Treba, vala, naći.

SIMICA: Jest, gospodine pukovniče, to i mi mislimo. Eto, sad potpisujemo, pa, rekoh, hajde da odemo i do gospodina pukovnika.

PUKOVNIK: To si dobro učinio, Simo. Tolike zaslužne ljude imadosmo, pa im se ni korova na grobu ne zna, eeej! Znaš li, more, kad Čamdžija uzjanu top, evo ovako vidiš, uzjanu top, pa f-f-f-dum! Đe ti ga je majci danas takav junak, no sve smrzojla sa jegerkom i kaločnama. Uzjanu bratac top, ovako, razumeš, pa f-f-f-dum! Ha, de! Nađi ga!

SIMICA (pokazuje na molbu): Eto, tu, ostavismo za vas mesto napred. Dete, jedno pero i mastilo.

PUKOVNIK: Nema ti tu sreće, Simo, ni napretka jednoj zemlji dok ne nauči poštovati svoje zaslužne ljude. To fali ovoj zemlji, to! Nije nas upropastio ni Bontu, ni Kraljevica, ni Garašanin, ni bugarski rat, nego to, to, to! (Lupi pesnicom o sto. Pauza.) Kupiš jare, brate moj, pa mu čuvaš kožu i vunu, a čovek, čovek more, umre pa ga baciš u Vladanovac, kao strvinu, kao strvinu, razumeš!

SIMICA: Dabogme, gospodine pukovniče!

PUKOVNIK: Znaš li, more, u Valjevu, komandant si pa si bog bogov, kažem ti! Prođeš sokakom pa ti skida kapu i radikal, i liberal, i naprednjak, i malo i veliko, što rekoh, poštuje brate, svet, poštuje! A u ovom ćoravom Beogradu gazi te i boso i obuveno: niti te ko vidi, niti ferma. Tako, moj Simo, od kako sudove prah i ponjave tresoh, pa evo i dan danji!... A, majku mu, valjda sam i ja nešto, brate, pukovnik sam, heeej! Ne ide tako! U Peterburgu, moje društvo iz učilišta sad đeneral-majori i imperatorski ađutanti: veliki knez Afanasije Borisovič, đeneral Vladimirov, đeneral Bobrikin, đeneral Goldberg... (Simica hoće nešto da kaže.) Aja! Ko te to ovde pita! A si pukovnik, a salebdžija, baš svejedno. Onomad, Simo, pazarih nešto u čaršiju, čekaj šta ono beše... jest, deci cipele, pa donese dečko iz dućana, tako pre podne, baš ručasmo. Kažem ja, svratiću da platim kad prođem. Aja! Kaže on meni: rekao gazda da ne ostavim ako ne platite. Usred Beograda, tako, Simo, hajdučki te seca poslednja rita.

SIMICA: Nevaljao svet, gospodine pukovniče, nevaljao! (Kratka pauza.) Evo da potpišete.

PUKOVNIK: To jok! T! Ne ide!

SIMICA: Ama...

PUKOVNIK: Jok, kažem, ne ide. Ja nosim mundir, gospodine moj... Aja!

SIMICA: O pa sad!

PUKOVNIK: Ne ide, komšija, ne ide. Kaži svima da sam soglasan, ama kao vojno lice ne mogu, brate.

SIMICA: Evo, ostavili smo vam počasno mesto, gospodine pukovniče... Vidite samo!

PUKOVNIK: T!

SIMICA (savija molbu): O, baš šteta. A mi mislismo, tuje gospodin pukovnik da začelji.

PUKOVNIK: Šta ćeš, Simo! Baš mi krivo bogzna kako. Služba, služba, brate.

Četvrta pojava

Pređašnji, DANILO

(Danilo je sin pukovnikov. On ima dvadeset šest godina i činovnik je u nekom ministarstvu. On uleti i izgleda kao da nešto traži.)

SIMICA: Dobar dan, gospodin-Dane!

(Danilo samo nešto promumla pa prejuri u drugu sobu. Malo docnije se vrati.)

PUKOVNIK: Šta tražiš?

DANILO: Majka nije kod kuće?

PUKOVNIK: Nije.

( Danilo izleti iz sobe.)

Peta pojava

PUKOVNIK, SIMICA

SIMICA: Dobar vam ovaj sin, gospodine pukovniče.

PUKOVNIK: Dobar, hvala bogu. Na oca. Vredan je na službi, taj će da pravi karijeru!

SIMICA: I treba, i treba, gospodine pukovniče.

PUKOVNIK: Pisar mi je, ama vatra. Na njemu ti je celo ministarstvo. - Onako, malo, da kažeš, lumpov je i kurvaroš, ama ako, ako, nek malo protera svoje, opametiće se taj. Sad ćemo da ga ženimo.

SIMICA: E?

PUKOVNIK: Jeste. Dobru mu devojku nađosmo. Sa Save, brate, gazdinska sinovica, jedinica, razumeš... Znaš onaj ćošak kod Male pijace? (Namigne.) To!

SIMICA: Pa čestitam, čestitam.

PUKOVNIK: A i književnik mi je neki. Pesme piše, brate, hvale mi ga mnogo. Proletos dobio nagradu od Matice novosadske. Sad sprema himnu za novinarski kongres.

SIMICA: Nije moguće, gospodine pukovniče!

PUKOVNIK: Jeste, jeste, kažem ti. Dobar mi je sin, Simo.

Šesta pojava

Pređašnji, GOSPOĐA HRISTINA, RAJKO, LINA, DRAGA

(Gospođa Hristina je sredovečna brkata matrona, sa libadetom i tepelukom. - Rajko, sin njen, ima dvanaest godina, izderan je i izubijan, golovrat, crn i ubojica. Njega je mati dovela kući, besna od jeda, vukući ga za uši kroz varoš. - Dvoje dece, u prazničnim haljinama i šeširima, dremljivo je i umorno. Ona popadaju na krevet, nesvučena, čak i pod velikim šeširima.)

GOSPOĐA HRISTINA (pošto ugurne u sobu Rajka i zariglja vrata za sobom): Sad mu ti sudi! (Huče.) Uh, uh, uh, poludeću!

PUKOVNIK: Šta je sad, šta je sad! (Odjednom mu se nađe konjski korbač u rukama.)

RAJKO: Jaoj, Jaaoj, Jaaaoj!

PUKOVNIK: Šta si radio, bitango jedna, govori! (Zamahnu.)

RAJKO: Jaoj, jaoj! Neću nikad više, taaata! Jaoj, molim te kao boga!

( Deca rasplašena i razdremana plaču.)

GOSPOĐA HRISTINA: Udavi se, udavi nečije dete!... Kukaj, nesrećna majko, kukajaaj, ama dockan, dockan, dockaan! Sad kukaj, a eno, bodu motkama u kanal i žabokrečinu, dockan! Nema ga, majko crna, neeema!... Poslednji mangupi uhvatili se, more, poslednji mangupi. Skinuli se goli golcati, more, nije ih sram od sveta što ih gleda, u smrdljivu baru Veneciju da se kupaju, eeej!

PUKOVNIK: Jao, jao, udaviću te!

RAJKO: Kao boga te molim, taaata!

GOSPOĐA HRISTINA: Uh, uh, kad vidoh onaj svet što se skupio, a meni nešto pršte u glavu, pršteee! Znam da se bez tvoga mangupa ne može, znaaam.

(Pukovnik je besan, zabalavio i obnevideo. On dohvati dete i gurne kroz vrata od tavanskih stepenica. Kad uđe za njim, on zatvori vrata, dohvati sina među noge, stresa ga kao džak i mlati kao vola, psujući mu oca mangupskog. Dete preklinje i jaukne dva ili tri puta, pa onda samo lupi ponekad nogom u vrata. - Žena pukovnikova pala je na zemlju, lupa sebi glavu o pod, huče i kune. - Ženska deca još više uplašena, uplašena sumrakom i jaukom bratovljevim, uhvatila su se pred vratima, plaču i zovu oca natrag. - Gospodin Simica, sa nepotpisanom molbom za Ulicu kneza Aksentija otišao je ne rekavši nikome zbogom.)

Sedma pojava

PUKOVNIK, GOSPOĐA HRISTINA, LINA, DRAGA

PUKOVNIK (crven i zaduvan; zaključa za sobom vrata i pokaže deci korbač): Eto, oca vam vašeg, ko ne sluša tatu!

GOSPOĐA HRISTINA: Ah, neće on meni više dušu jesti, neeće! Govorim ja već godinu dana, more, govorim: kakva gimnazija, kakva škola za mangupa! Ko je to video! Na zanat ti njega, pa neka lema majstor, neka lema on, da ne lomiš kosti ti, luda Hristo! Eeej!

PUKOVNIK: Hajde, sad nariči, kujo jedna, nariči! A kad ja hoću da ga dam na zanat, a ti još kukaš: jaoj, pukovnički sin, jaoj, sramota, jaoj, popraviće se dete, da se dokotura samo do akademije!... Hoću da najurim bitangu od kuće, pa neću da znam za njega, razumeš!

GOSPOĐA HRISTINA: Hajde, hajde, sad si kriva ti, Hristo, ti mi dete pokvari, ti mi napravi sina mangupa! A kad Hrista kaže zaključaj ga, more, pa mu tri dana hleba ne daj, a ti mu još kupi nove haljine: pukovnički sin, kaži, neću da mi ide izderan kao poslednji adrapovac. Kud će more iver od klade, kuuud!

PUKOVNIK: De, sad, vezi, strina, vezi. Ama dockan, dockan dockaaan! Ja mu dadoh groš da kupi praćku i razbija prozore po komšiluku! Ja mu kupih pištolj na Božić da me policija juri i globi! Ja mu uzedoh učitelja da mu kuplerajske knjige daje i u cirkus vodi! Ja! Ja! Sve ja!

GOSPOĐA HRISTINA: More, nećeš više da mi piješ krv na pamuk, nećeš! (Ustane i cepa đačke knjige sa stola.) Kakve knjige, kakve nauke, kakva gimnazija, kakvi bakrači! Blagoslovena šloserska pesnica, more, lema, leema, pa istera te bube iz glave, isteraaa!... Eno ti ga onaj u Kragujevcu, sad kao devojka kad livci koske namestiše! (Opet cepa.) Ko je video da može da bude neka pamet i neko gospodstvo baba-Jovanin unuk sa Mrčajeve Glave!

PUKOVNIK: Hajde, sad potegni i baba-Jovanu sa Mrčajeve Glave! Jeste, ženo, sa Mrčajeve Glave, ama sin, đida, evo pukovnik. Meni moj otac rublju dade kad me pusti u svet. Nisam ti ja imao profesore da me spremaju na privat, niti plaćao Hajdukoviće da me poftoravca izvlače, nego prao sudove i nosio porcije, ama prvi u petropavlovskom učilištu!... Ja porcijaš, ama evo pukovnik! Ne znam samo kakva ti je ta tvoja familija.

GOSPOĐA HRISTINA: Ne znam, tek moja familija savetnici i načelnici. Nisu porcijaši i familijazi.

PUKOVNIK: E, moja nesrećna ženo, pa to, to, to! Zato će ti sinovi porcije da nose!

GOSPOĐA HRISTINA: Kud su za bolje, kad im i otac još nosi ostruganu ruku od kaiša!

PUKOVNIK: Nema u ovoj zemlji, ženo moja, drugog sveta, nego baba-Jovaninih sinova sa Mrčajeve Glave! Nema!... Kome otac nije čuvao goveda na Mrčajevoj Glavi, on je nosio porcije u Bečkereku. Kome nije nosio porcije u Bečkereku, on je prodavao simite u Beogradu. Cincari i Čivuti su u ovoj zemlji, ženska glavo, sva gospoština od plemenita soja i koljena. Kad nas uze Turčin, ono se prvo gospoština istrebi; kad ustadosmo na Turčina, ustadosmo medvedi iz planine. Nema u Srbiji tri čoveka, ženo, koji znaju kako im se zvao čukunded: i toj trojici sinovi cirkus vode.

(Pauza)

Osma pojava

Pređašnji, GILE

(Gile je kalfa u kragujevačkoj Topolivnici. Njegovo je lice ogaravljeno, a gornja usna rascepljena. On nosi jednu staru putničku torbu. Poljubi u ruku oca i mater i ostavi torbu na sto.)

PUKOVNIK: Živ bio! Živ bio! Šta radiš, kako si?

GILE: Dobro.

GOSPOĐA HRISTINA (pribira se): A otkud ti?

GILE: Dali mi odsustvo.

PUKOVNIK: Da nisi bolestan?

GILE: Nisam.

PUKOVNIK: Šta ima novo u Kragujevcu?

GILE: Ne znam.

PUKOVNIK: Kako, ne znaš!

GILE: Ne znam. Nema ništa.

PUKOVNIK: Šta radite u Topolivnici?

GILE: Radimo.

PUKOVNIK: Šta radite?

GILE: Radimo... ne znam, tako... radimo...

PUKOVNIK: Jesi li ručao?

GILE: Ta... ručao nešto u Lapovu.

PUKOVNIK: Jesi li gladan?

GILE: Nisam.

DRAGA: Šta si mi doneo iz Kragujevca, Gile?

GILE: Nisam ništa.

LINA: A meni?

GILE: Ni tebi ništa.

GOSPOĐA HRISTINA: A piješ još, piješ?

GILE: Ne pijem, majka.

GOSPOĐA HRISTINA: Piješ, vidim, oči ti podbule... Gde spavaš?

GILE: Gde i pre.

PUKOVNIK: Što, bolan brate, je l' ti kažem da promeniš sobu, vlaga je.

GILE: Eto, ne znam, sve me nešto mrzi.

PUKOVNIK: A primaš uredno platu?

GILE: Primam.

PUKOVNIK: Sedi!

(Gile sedne na krevet; on nema čarapa pa mu se vide bose noge više cipela.)

GOSPOĐA HRISTINA: E, moj crni sine! Ej, nesrećniče! Gledaj, gledaj, kakav si!

GILE: Što, kakav sam.

GOSPOĐA HRISTINA: Još pitaš. Pogledaj se u ogledalo!

GILE: Šta mi fali?

GOSPOĐA HRISTINA: Sramotiš, more, ovog nesrećnog oca. Gledaj kakav si adrapovac!

GILE: Ništa to.

GOSPOĐA HRISTINA: Tako, kad hoćeš da se mangupiraš! Tako, kad nećeš školu da učiš, tako!

( Sa desnih vrata, iza kojih je zaključan Rajko, čuje se jecanje. Gospođa Hristina priđe te ih otvori. Izađe dete svo raskrvavljeno i izubijano.)

Deveta pojava

Pređašnji, RAJKO

GOSPOĐA HRISTINA (dohvati Rajka za glavu): Ijao, kuuuku! Ubi mi dete! Ijao, zlikovče! Jaoh, jaoh, jaoh!

RAJKO: Vode! Vode!

(Gospođa Hristina trči i kvasi jedan peškir, preliva vodom bokal i razbija jednu čašu. Huče, trči oko deteta, briše ga i pere.)

PUKOVNIK: De, sad! Mazi ga, mazi!

RAJKO (jeca i preti ocu): Čekaj, čekaj, ubiću te, mangupe matori!... Ubiću te iz levorvera, čekaj!

(Pukovnik se od muke smeje.)

GOSPOĐA HRISTINA: Ej, mučeniče moj, ej, nesrećni brajko, ej, ubiće te crni otac jednog dana, ubiće te kao pile, ili će te premlatiti, more, da ne valjaš ni bogu ni ljudima!... Vidiš li, nesrećniče moj, vidiš li!

(Rajko, koga mati drži i briše, otrgne se odjednom, dohvati flašu sa stola i poteže je na oca. - Zatim skoči kroz prozor u avliju i razbije staklena okna na jednom prozorskom krilu. On i dalje nešto preti iz avlije.)

Deseta pojava

Pređašnji, bez Rajka

PUKOVNIK: Eto, tako ti i treba! Eto ti ga sin, još ga pusti kad ga ja zatvorim, još! Oj, ženo! Oj, magareća glavo, oj! Je li ti kažem, more, ti ga pokvari!

GOSPOĐA HRISTINA: De, sad, de. Ja ga pokvarih!... Ne dam da mi biješ dete. Zato li ga rodih i dojih da mi ga ti umlatiš!

(Ona razdrema pospalu decu i vodi ih sa kreveta u drugu sobu.)

Jedanaesta pojava

PUKOVNIK, GILE

PUKOVNIK: Vidiš li, bolan sinko, kakvu muku mučim! Vidiš li, more, što imam mangupa u kući! (Zaplače se. Duga pauza.) Ej, bože moj!

(Danilo dođe spolja.)

Dvanaesta pojava

PUKOVNIK, GILE, DANILO

(Gile priđe bratu i pozdravi se.)

DANILO (ocu): Što je Rajko onakav?

PUKOVNIK: Što ne sluša, što ću da ga umlatim.

DANILO: Idi, bogati! Skupio se svet pa ga gleda.

PUKOVNIK: Neka gleda. Neka vidi što imam sina krasnika.

DANILO: Hajde, bogati!... Kad si ti došao, Gile?

GILE: Ja, današnjim vozom.

DANILO: Šta ćeš u Beogradu?

GILE: Eto, dobio odsustvo...

(Kratka pauza.)

DANILO: Ja sutra u lov.

PUKOVNIK: Kakav lov!

DANILO: Idemo, tako...

PUKOVNIK: Kakav te lov video! Je l' u četvrtak prsten treba devojci da daš!

DANILO: Šta ću, rekosmo... Nego daj mi banku, ćevap i pivo treba da pošljemo.

PUKOVNIK: Kakvu banku! Ja štampam banke!

DANILO: De, nemoj.... Molim te, vratiću ti.

PUKOVNIK: A!... ti da mi vratiš!

DANILO: Daj mi, molim te, rekao sam da ću ići.

PUKOVNIK: A što si rekao.

DANILO: E, pa sad... Nemoj tako. Vratiću ti od prve plate.

PUKOVNIK: Jadna mi ta tvoja plata! Još je ne vidoh da je doneseš, pa da pokažeš: plane to još prvo pola sata.

DANILO: Vratiću ti, brate, kad se oženim.

PUKOVNIK: Jao, crna mi tvoja ženidba! Zidovi će ti u kući propištati za petnaest dana!

DANILO: Vala, ako ne bude bolje no ovde, gore baš neće! Neću biti lud da napravim tuce dece da bazaju kao psi, tek da bude više mangupa u Beogradu.

PUKOVNIK: To tebe prvog da je majka zadavila kad te oštenila, bolje bi učinila, nego što te pustila da živiš.

DANILO: Jesam ti ja kriv!

(Pauza.)

PUKOVNIK: Blago toj ženi koja će sve ovo da dajani! Da znaju za kakvoga mangupa daju devojku, pre bi je pustili za one što nose samar kod Jerotija... Samo ćeš tuđu kuću da obrukaš.

DANILO: A, već čudna mi kuća... Glupi svi kao tikve; ne zna se ko je od koga šašaviji. Alal ti vera, kud ih nađoste ti i strina Ilinka.

PUKOVNIK: Ako nećeš, niko te ne moli. Nisu te hvatali na bućkalo.

DANILO: Da vidiš i jesu... Prosto ne mogu da vidim onu njenu majku kako mi podvaljuje, a znam šta mi misli. Zato, more, i neću!

PUKOVNIK (gleda ga ispod širokih obrva, pa se tek grohotom nasmeja): Nećeš?

(Danilo mu ništa ne odgovori, okrene leđa i prekorači sobu nekoliko puta.)

PUKOVNIK: Ala će te, more, žena da dotera u red!

DANILO: Molim te, ovde si mi se popeo!... Te žena ovo! Te žena ono! Idi sa strina-Ilinkom, pa se namiri kako znaš, niti ću više otići u kuću, niti mi žena treba!

PUKOVNIK: A? Je l' tako?... Idi pitaj Eškenazija šta on kaže, i šta kaže Vračarska zadruga i šta kaže Jeremija Bakalin.

(Pauza.)

DANILO: Ti si lud! (Okrene mu leđa, pođe, i izgleda da neće ništa da kaže. Naglo se okrene, sa rukama u džepovima od pantalona.) Šta se mlatiš. Vratiću ti, brate, sa interesom, ako ćeš.

PUKOVNIK (smeje se): Jao, da vidim ja te tvoje pare i taj tvoj interes!... Pogledaj, bolan, brata, što je radnik čovek, pa se ne pruža preko gubera i ne čantra pare od oca! Hodi ovamo, Gile, radniče, hodi da te poljubim! (Poljubi ga u obraz.) Ti ćeš, more, da mi budeš čovek, čooveeek!

DANILO: Daj banku, molim te.

PUKOVNIK (vadi iz džepa): Na. Pa nemoj da se vratite pijani.

DANILO: Hvala.

PUKOVNIK: I nemoj da zaboraviš.

(Danilo broji pare u novčaniku, pa ostavi u džep. Onda otvori ormar, izbaci razne starudije dok izvuče pušku.)

DANILO: Dede, bogati, Gile, očisti mi pušku, molim te. Ne sklapa dobro, stegni šraf kako znaš.

GILE (razgleda): Dobro, dobro.

DANILO (dohvati šešir i izleti): Zbogom.

PUKOVNIK: Hoćeš li doći na večeru?

DANILO (s vrata): Ne znam... doći ću...

(Smrklo se. Iznad plota diže se pun mesec preko višnjičkog brda i baštovanskih zasada. Dole negde čuje se gde magarac okreće dolap; hladovina je i baštovani zalivaju leje patlidžana i paprike. Pukovnik i njegov sin idu po sobi kao dve crne senke; pukovnikova cigara zasvetli ponekad.)

Trinaesta pojava

PUKOVNIK, GILE

PUKOVNIK: Vidiš li što ti je brat. Svaki dan me tako dere. (Gile ćuti.) Nego će da se smiri.

GILE: Hoće da se ženi?

PUKOVNIK: Hoće da se ženi. Nađosmo mu dobru devojku.

GILE: Hoće pare da dobije?

PUKOVNIK: Hoće pare da dobije.

GILE: Kad će svadba?

PUKOVNIK: Ne znam. U četvrtak dajemo devojci prsten, kupismo kod Simonovića, šest dukata dadosmo.

GILE: Ao!

PUKOVNIK: Dabogme. Devojka ti je i na gled onako, znaš. Oka da ne odvojiš od nje! Ama para ta nosi, Gile moj! Paara nosi! Stric joj je vuna-čovek! Magazu ima na Savi, vinograd na Topčiderskom Brdu, a ona jedinica-sinovica. (Pokazuje torbu.) A šta ti je to?

GILE: Stvari.

PUKOVNIK: Kakve stvari?

GILE: Veš i haljine.

PUKOVNIK: Znaš šta, sinko. Ja znam da si pun stenica, a u mojoj ih kući, hvala bogu, nema. Neću da mi stenice uneseš u kuću.

GILE: Nemam stenica, otac.

PUKOVNIK: Imaš, znam ja. Evo tebi, Gile, dva dinara, pa da odeš da spavaš kod Slavije.

GILE (usteže se da primi dva dinara, ali ih na posletku primi): Hvala, otac!

ZAVESA

Drugi čin

U Beogradu, u staroj trgovačkoj kući na Savi. - Pretrpana soba, nameštena nameštajem iz 1850. i nameštajem iz 1902, žutim ormarima, krevetima, stolovima i stolicama, sa dva rasparena kanabeta, puna fotografija, veštačkog cveća i albuma sa dopisnim kartama. Na zidovima su slike u boji, dodaci iz "Moderne Kunst" ili "Gartenlaube" litografije cara Dušana i kosovske večere. U jednom mračnom ćošku ikona s kandilom.

Sa jedne i druge strane su vrata; pozadi vrata i prozor. - Pod samim prozorom, odmah tu u najbližem planu, dole u pristaništu, isprečili su se i natkvesili krivi krovovi sa ćeramidom i naherenim olucima, odžaci, grede, balvani što podupiru nagnute zidove starih prekrečenih kuća, direci sa telefonskim žicama, a ispod njih smolovite katarke od drvarica i šlepovi pribijeni uz magacine sa suvim šljivama, pšenicom i amerikanskim naftalisanim kožama. Odatle se čuje, s vremena na vreme, kroz treskanje gvožđarskih sanduka i katranjave buradi, gde bije zvono ili zviždi lađa. - Međutim, preko sveg tog stovarišnog haosa, pa preko niskog i blještavog ogledala julske Save, vidi se, u jednoj drhtavoj liniji, cela leva obala, peskovita i pusta, od železničkog mosta do visokog Hunjadijevog spomenika u Zemunu. Pravo prema prozoru stoji austrougarska carinska stražara i dva šlepa Rumunskog parobrodskog društva, koja leže tu u vodi već četiri meseca. U stražari jamačno madžarski financi puše lule i igraju karte sa "makovim" i "tikvenim" kartama sa žirovima. Na šlepovima se ne vidi nikad niko, osim ponekad dve debele polugole babe, sa okruglim naduvenim suknjama pozadi. One su sagnute i bosih nogu sa krupnim crnim noktima; one bez prestanka ribaju šlep ili peru o dasku svoje košulje, prljave i ogromno široke. Na šlepovima ima i kokošiju, ali je Sava široka i to se sve vidi sitno kao mušica, osim ako se ne pređe voda i čamcem ne obiđe ispod šlepa. Tako je sa druge strane Save.

Prva pojava

GOSPOĐA LENA

(Kad se zavesa podigne, pozornica je prazna. Napolju je upeklo jako julsko sunce, posle ručka, kad ceo svet spava u hladovitim sobama. Dole negde, sigurno pred hotelom Kragujevac ili pred stanicom Brodarskog društva, viče bozadžija: "Laadnaa bozaaa!" - Gospođa Lena dođe na desna vrata, još sva dremljiva, crvena i znojava. Ona duva, drapa se i proteže, u donjoj suknji, papučama i raskopčanoj rekli, ispod koje vise mlitave pune sise a trese se debljina i go podvaljak. Ona lenjo pregega pozornicu i izađe na leva vrata. Onda se vrati natrag, otvori prozor i viče.)

GOSPOĐA LENA: Aleksa! Aleksa! (Niko se ne odaziva.) Aleksa! (Pauza.) Nema ga, opet otišao sa lađari da igra domine! (Odane.) A ja zadremam u moju sobu, a se on izvuče iz kujnu, sudovi neoprani ostavi, pa u skitnju. Presedne ti i ručak i spavanje! (Viče.) Aleksa! (Pauza.) Nema koj doldrmu da mi kupi, zašto se skuva od vrućinu. (Sedne na jedno kanabe, briše znoj maramom, pa viče u drugu sobu.) Leposava! Leposavaaa!

Druga pojava

Gospođa LENA, LEPOSAVA

GOSPOĐA LENA: Dede, ćerko, slatko i vodu da me poslužiš. Nema koj doldrmu da mi kupi, Aleksa ga opet s lađari kod Deligrad domine igra. Nema koj oni Arnauti da nadgleda drva kako slažu, oće da gurnu neiscepani panjevi u sredinu... Koj ti je to tamo u sobu?

LEPOSAVA: Majka, došle mi drugarice.

GOSPOĐA LENA: Kakve drugarice!... Ćerko, isprošena devojka sa kakve se drugarice vaća treba da se pazi, jer od familiju i od drugarice prvo će se spletke pravu... Koje su ti drugarice došle? (Leposava udarila u plač.) Nemoj da mi drljaviš, nego sa slatko da me poslužiš.

(Leposava briše oči, pa donese slatko i vodu. Gospođa Lena zeva, zaklopi usta, pa se posluži.)

GOSPOĐA LENA: Je l' ti došla Karavilka braca Avramova i Natalija... kako joj se zvaše majka... de, sad mi beše na pamet...

LEPOSAVA: Stokićeva.

GOSPOĐA LENA: Jest, Stokićeva... je l' ti one dve došle?

LEPOSAVA (kroz plač): Jeste, samo one dve.

GOSPOĐA LENA: S Karavilku braca Avramovu, 'ajde dobro, iz načalničku je kuću devojka. Ama ne volem da se s Nataliju vaćaš. Ne volem.

LEPOSAVA: Zašto ne voleš?

GOSPOĐA LENA: Zato što ne volem. Bulevarska mi je to nešto sorta, s ažur čarape kao ona glumica u Abaciju što njen prozor sprama naš, pa po celi dan moramo sklopljeni kapci da držimo. Gledam je onomad u ilidžu, s muški se uvatila na sandulinu, pa je preko Savu prevozu. (Leposava ćuti.) More čim je ona Stokićkina ćerka, diži ti ruke! Nemoj s nju mnogo prijateljstvo da zavezuješ, u pukovničku ćeš kuću da uđeš, s muža sa sekretarsko mesto kroz koj dan, da paziš s kim se vaćaš. - 'Ajde, prevedi drugarice u ovu sobu, zašto ću da spustim firange na salu da se muve ne kupu na oni kompoti pod krevet.

(Ona izađe na desna vrata. Leposava na vrata pozadi, odakle se malo docncje vrati sa devojkama.)

Treća pojava

LEPOSAVA, GOSPOĐICA M. , GOSPOĐICA N.

GOSPOĐICA N.: Ja sam najprva iz Ćupriju znala da je palo Ministarstvo. Došla depeša na Načelstvo, a otac bio baš u Manasiju s neki profesori odovud iz Beograd, pa je ja otvori, pa kad kaza mami šta je, a ona ispusti tiganj (a baš pravila neku zapršku) pa zakuka: "Nesreća! Nesreća! 'Oće da se desi neko čudo od ovu zemlju!" Tako ona kad god se promenjiva vlada i raspuštuje skupština... A posle, najprvi je znao gospodin Pera poručnik, a posle najprvi gospodin Mića sreski. Pa ti mi onda pošljemo pandura da javi gospodin-Ješi, zbog što je njegov zet stavljen u nedejstvo pod prošlu vladu. Jeste, bogami ve kažem!

GOSPOĐICA M. (prezrivo): Nema čovek druga posle nego još tim da se bavi. Mene slabo zanimaju sve te kombinacije.

GOSPOĐICA N.: Jeste, jeste, sve tako nešto budi-boksnama! Ni men' to ne interesira iako sam načelnička ćerka, ama kad saznam najprva, baš mi bogzna kako milo što saznam najprva. Tako s žute cipele, ja ji prva poneso u Ćupriju, a nije da su praktične, moraš da ji dva sata gloncuješ, a ne smeš da ji daš panduru!

(Gospođica M. gurka Leposavu.)

LEPOSAVA: Tako ja kad smo bili u Abaciji, pa su mi u hotelu upropastili gasom. Ne znaju da očiste jedne žute cipele, a vajni evropski hotel!

GOSPOĐICA N.: Tako ja jedareda u Ćupriju sviram u klavir, a gospodin Toša iz okružni jagodinski sud i Sojka Sajdžijska pevaju dujet iz "Seviljski berberin"

(Gazda Risto ih prekine.)

Četvrta pojava

LEPOSAVA, GOSPOĐICA M. , GOSPOĐICA N., Gazda RISTO

LEPOSAVA: Evo ćike s pecanja, imaćemo većeras ribiju ćorbu.

Gazda RISTO (podbočio se): Gledaj, gledaj pilići! Žive bile! Žive bile! Šta krijete! Sočinjavate ljubezna pisma, sočinjavate, aa? (Miriše na sve strane.) O-ho-ho! Ljubičica!

GOSPOĐICA N.: Jok ljubičica, heliotrop!

Gazda RISTO: A-ha! a-ha! (Leposavi.) A šta mi ti radiš, isprošenice moja? A? Je li ti dolazio mladoženja?

LEPOSAVA: Nije danas. Kaže kuma Ilinka, ima mnogo posla u kancelariji.

Gazda RISTO: Ako, ako, nek mi radi Danilo, nek radi. Nek ne postidi oca! A otac mu je, ćerko moja, vojnik što mu para nema. Znam ja Ostoju dvadeset godina, vatra je to, razumi. Zavadismo se ljuto jedanput kad ja davah zob za garnizon, a on ga vraća, kaže buđav. Ali ništa, pošten je to čovek i vredan. Nek sin bude pola od oca, pa dosta. U dobru ćeš kuću da odeš, to da mi ne brineš.

LEPOSAVA (oborila trepavice): A kamo riba, ćiko?

Gazda RISTO (vadi iz džepa kutiju sardina, devojke se smeju): Šta se smejete! Šta ima smešno... Cigani prodali sve, pa, rekoh, da kupim sardine.

GOSPOĐICA M. : Spiritiel! Spiritiel! Bravo! Braaavo!

Gazda RISTO: De, de. Eno vam Jovan doterao karuce, ako ćete u Topčider.

GOSPOĐICA N.: Ju, zar u ovu aljinu!

LEPOSAVA: De, ludo, hoće neko da te vidi! (Vuče je napolje.)

GOSPOĐICA N.: S aljinu, 'ajde; nego što ću s onaj šešir!

(Guraju se i izlaze.)

Peta pojava

GAZDA RISTO, docnije GOSPOĐA LENA

(Gazda Risto pređe dva puta sobu, zastane i gleda kroz prozor. Spolja se čuju teško natovarena kola uz neravnu kaldrmu. Kočijaš psuje, arlauče i bije konje. Gazda Risto brzo otvori jedno krilo od prozora, viče psujući oca i mater.)

Gazda RISTO: Ej, slepče jedan! Za vođice, za vođice, čuješ li!... Silazi s kola, okrunićeš mi ceo zid!... Žandara! žandara mi zovite, uh, oca mu njegovog!... (Viče.) Silazi s kola kad ti kažem, pa uzmi konja za vođice! (Kratka pauza.) Ne tuci stoku, oca ti tvoga, nije ti stoka kriva! (Zalupi prozor.) Da magarca božijeg.

Gospođa LENA (očešljana i obučena, sa pletivom u rukama i naočarima na nosu): Šta ti je bogati, devere, što vičeš?

Gazda RISTO: E, ne mogu da gledam kad muči stoku. Volijem videti bijena čoveka, no bijena konja al' vola, jer ti je konj stoka beslovesna, a čovek slovesna pa treba da zna.

GOSPOĐA LENA: Ta nemoj, molim te...

Gazda RISTO: E, otkazaću magazu kirajdžiji, samo da ne gledam svakoga dana čuda u avliji.

GOSPOĐA LENA: De, nemoj da se ljutiš, nemoj... Mora, devere, mora, kad kaldrma kao preko Čestobrodicu, dolazi jutros iz Opštinu momak, pa te ne nađe, hoće te opomenu iz Opštinu, pred kuću kaldrmu da prerediš, zašto će te oglobe.

Gazda RISTO: Kakvu kaldrmu! Sad ću ja da plaćam kaldrmu belosvetskim alama i vranama. Nemam ja druga posla! Ako im treba kaldrma, nek je preređuju.

GOSPOĐA LENA: Tako kaže. Mora tako, devere, nemoj da se ljutiš.

Šesta pojava

Pređašnji, PUKOVNIK OSTOJA

(Pukovnik u uniformi; kapu nabio na levu stranu.)

GOSPOĐA LENA: A, prijatelju, ti li si!

PUKOVNIK: Ja, prijo. Pomozi bog!

GOSPOĐA LENA: Gledam s prozor iz moju sobu, pa ne mogu da vidim s naočari; vidim artiljerska uniforma, ama ne bi sigurna da si ti, zašto ko će da pozna izdaleka oficiri!... Bog ti pomogao, sedi, sedi!

PUKOVNIK: Hvala, sedoh do sad u tramvaju... Kako si mi, prijo, kako ti, prijatelju, kućo stara?

Gazda RISTO: Dobro, vojsko. Hvala bogu, vojsko. Šta ti radiš?

PUKOVNIK: Eto.

GOSPOĐA LENA: A šta nam radi mladoženja?

PUKOVNIK: A, on posao radi. Glava je to, prijo. Eno knjigu, pesme štampao. Sad sprema himnu za novinarski kongres. Hvale mi ga, hvale mi ga mnogo.

GOSPOĐA LENA: Ako, ako. I treba, i treba.

Gazda RISTO: Otkud ti ovamo na Savu?

PUKOVNIK: Bih u gradu, prijatelju. Primasmo platno ceo dan, pa sad idem u ilidžu, gola sam voda. A vala i kod vas ovi basamaci, lepo čovek da baldiše dok se popne. (Duva.) E, ne bih ti mogao da sedim na ovoj Savi, da me ubiješ. Uka i buka od tramvaja i kola: treba da vidiš kako je to kod mene na Čuburi.

Gospođa LENA (smeje se): He, he, prijatelju.

PUKOVNIK: Bogami ti kažem!

(Pauza.)

GOSPOĐA LENA: A hoćeš kafu, prijatelju?

PUKOVNIK: Hvala, sad sam pio, prijo. Crkoh od žeđi samo, daj slatko i vodu ako imaš. (Briše čelo.)

Gazda RISTO: A kakvo to platno primate?

PUKOVNIK: Za magacin, prijatelju.

Gazda RISTO: A ko liferuje?

PUKOVNIK: Arsenijević.

Gazda RISTO: A je li skupo?

PUKOVNIK: Bogami i nije. Četrdeset i dve pare.

Gazda RISTO: Pa pravo kažeš, nije skupo. (Vrti glavom.) Ne znam samo dokle će to da traje!

PUKOVNIK: Šta?

Gazda RISTO: Pa, taj Arsenijević. Dok tek čuješ jednog dana... (Zvizne i odmahne rukom.) Ono, njemu i sada vise noge, samo to kriju.

PUKOVNIK (pravi se ljubopitljiv): E?

Gazda RISTO: Dabogme. Nema danas, brate, platno za četrdeset i dve pare.

PUKOVNIK (trepne očima): A? Šta veliš?

Gazda RISTO: Dobićete vi to platno, mnogo! To da zapišete! Daće on vama dve isporuke, pa svršena posla. Kod treće će pući tikva. Kolika je kaucija?

PUKOVNIK: Šest hiljada.

Gazda RISTO: Dabogme, šest hiljada. U lozovima to je četiri hiljade osam stotina. Četiri hiljade osam stotina za onoliko platno. Jeste li vi ludi!

PUKOVNIK: Šta ćeš.

Gazda RISTO: Vama baš svejedno: a cokule, a brašno, a platno, a šajak. Kaucija svud ista: što kuću vodite, to u knjige da se piše!

(Pukovnik se čudi njegovoj bistrini i trgovačkom iskustvu. - Pauza. - Gospođa Lena služi slatko i vodu. Pukovnik se poslužuje.)

PUKOVNIK (briše usta): Hvala, prijo. - A šta ti radi devojka?

GOSPOĐA LENA: Fala bogu. Izađe na karuce u Topčider s drugarice. A šta radi prija Hrista? (Nudi slatkom devera. On odbije.)

PUKOVNIK: Zdrava je, prijo. Kuva tamo neke madžune. (Sprema se da ide.)

GOSPOĐA LENA: Gde ćeš, prijatelju! Ostani kafu da ti skuvam.

PUKOVNIK: Rekoh, prijo, pio sam sad. De, u zdravlju.

GOSPOĐA LENA: Čekaj, šta ono htedo' nešto da te pitam... Onaj, znaš, a šta nam radi Beli?

PUKOVNIK: Rekoh, prijo, posao radi. Sad izveštaj pišu, kaže četrdeset tabaka.

GOSPOĐA LENA: (pravi se da je se to nešto tiče): Istina?

PUKOVNIK: Jeste. Sprema ministar izveštaj kralju, pa Beli da padne od posla. Prokleta ti je ta državna služba, prijo. Pojede ti zdravlje pa ne valjaš dve pare.

Gospođa LENA (namešta se bolje na stolici): Kažu, tako, kažu...

PUKOVNIK: Jeste. Vajnu ti neku penziju dadu posle, taman kad ti dođe da umreš. U Peterburgu moje društvo iz učilišta sad đeneral-majori i imperatorski ađutanti: Veliki knez Afanasije Borisovič, đeneral Bobrikin, đeneral Vladimirov, đeneral Goldberg... A ja izdirem kao magarac na dolapu. A, vala, ovako se više ne može; dovde mi je došlo, lepo kičmu nosim prebijenu. Evo, šesti put sam tražio penziju, a ministar ne da. Nego, ministar bi još i dao, ali kralj neće ni da čuje. Bio sam u audijenciji onomad, kaže Kralj: "Pukovnik Bojović, i kao vojnika, i kao nepokolebljivog patriota, i kao osvedočenog prijatelja dinastije, vaša je dužnost da poslušate zapovest svoga kralja." "Vaše veličanstvo", kažem ja, "ja mislim da sam dosad uvek ispunjavao svoju dužnost; sad su došli mlađi na red, i vaše će veličanstvo uvek među njima naći onih koji će zameniti pukovnika Bojovića." "Pukovnik Bojović je jedan", veli Kralj, "njegovo odstupanje biće nenaknadimi gubitak za srpsku vojsku, koja njemu već toliko duguje."

Gospođa LENA (posle pauze): Znaš, htela sam nešto da te pitam, tako, prijatelju, znaš kako je... (Gazda Risto se nešto osvrće po sobi.) Devere, idi, bogati, molim te, vidi kako oni Arnauti slažu drva, da ne gurnu panjevi neiscepani u sredinu.

(Gazda Risto izađe.)

Sedma pojava

GOSPOĐA LENA, PUKOVNIK

GOSPOĐA LENA: A, tako, kažeš, Beli ga radi, radi?

PUKOVNIK (pravi se glup): Jeste, prijo, radi...

Osma pojava

Pređašnji, DANILO

(Danilo je došao pravo od berberina, zalizan i obrijan. On, odnekud, izgleda šmokljast, grdno šmokljast.)

PUKOVNIK: Gle! O otkud ti?

Gospođa LENA (poturi mu ruku pod nos): Živ bio! A mi baš o tebe govorimo. Šta mi radiš?

PUKOVNIK: Ti iz ministarstva?

DANILO: Jok. Bio na kupanju.

(Pauza.)

PUKOVNIK (pocrveneo): Jeste svršili izveštaj?

DANILO: Kakav izveštaj?

PUKOVNIK: Pa onaj... za ministra.

DANILO (ravnodušno): Jest, baš sad završavamo: prepisuju praktikanti.

PUKOVNIK: Aha... Kakva je voda?

DANILO: Žestoka. Mi uzeli sandulinu, pa terali do Ciganlije. Sve sam ruke odrao veslom.

PUKOVNIK: Zato tebe nema na ručak! A ja mislim radi čovek pa ne može od posla!

GOSPOĐA LENA: Ako, ako, nek se ne prekilavljuje, zašto posle dockan kad zbog revnost zdravlje izgubiš. Sedi, Beli. Sedi, prijatelj-Ostoja sad ću kafu da skuvam. Oćeš slatko, Beli? Oćeš od lubenicu ili od kajsiju?

DANILO: Hvala. Napio sam se savske vode, hvala.

GOSPOĐA LENA: Zašto nećeš? Lepo slatko, kao od rajsko drvo da ga gutaš.

DANILO: Hvala lepo. Baš ne mogu.

(Gospođa Lena pređe u drugu sobu.)

Deveta pojava

PUKOVNIK, DANILO

PUKOVNIK: Što ne uzmeš slatko kad te žena lepo nudi! Šta si se osmoljavio kao niko tvoj!

DANILO: Šta sam se osmoljavio! Šta mi fali!

PUKOVNIK: Ništa ti ne fali. Izgledaš kao da si s vešala.

DANILO: Hajde sad! (Doteruje kravatu.) Je li, bogati, kako mi stoji mašna?

PUKOVNIK: Dobro.

DANILO: Ne vidi se dugme od košulje?

PUKOVNIK: Ne vidi.

(Pauza.)

PUKOVNIK: Gledaj, sad se drži. Imaće sad da se razgovara. Vrpolji se nešto ova prija Lena.

DANILO: Šta li će to sad?

PUKOVNIK: Ne znam.

Deseta pojava

Pređašnji, GOSPOĐA LENA

(Gospođa Lena donese mašinu za kafu, šoljice, šećer i špiritus. Za vreme cele ove scene ona kuva kafu i krije oči namerno. Ona zna puno palančanske diplomatske nauke i ovde je upotrebljava sa mnogo veštine. Otuda ono trljanje ruku i merenje ispod oka. - Pukovnik i Danilo gledaju se celo vreme i sporazumevaju.)

PUKOVNIK: Ovo, lepo vreme.

GOSPOĐA LENA: Jest. Samo malo vrućina, onako da kažeš.

(Pauza.)

PUKOVNIK (odvaja jaku koja mu se zalepila za vrat): Pa, jest... (Kratka pauza.) Baš dobro, kod vas ovde ćarlija, ćarlija... Žestoka hladovina!

(Pauza. Pukovnik briše čelo. Gospođa Lena ustane i traži nešto po ormanu.)

PUKOVNIK (Danilu, dok je gospođa Lena na strani): Šta si se udrvendečio kao da ne umeš ni dve unakrst?

DANILO: More, ostavi me.

(Gospođa Lena je našla jednu kašičicu, ili tako nešto. Sipa kafu i poslužuje goste.)

PUKOVNIK (srče iz šolje): Baš dobra kava. A, Danilo?

DANILO: Vrlo dobra.

(Pauza.)

Gospođa LENA (naglo ustane): Je li, more, Beli, nemoj da mi se prepodobiš kao iguman pred kadiju, zašto neće da ću te pojedem. Mlogo mi vrdaš, ne smem da te pogledam kolko mi vrdaš. Sve htedo', prijatelj-Ostoja, da te pitam, pa ne stigo a i mislim 'oće da se promeni za koji dan, reko, tako mora u prvo vreme, zašto nam je mladoženja ko žena u deveti mesec...

DANILO: Ali, molim vas...

GOSPOĐA LENA: A znam ja te što povazdan prepodobni ko bogorodica iz Rakovicu, a iznutra nesreće, nesrećeee od koje pati ova zemlja. Vrdaš mi nešto mlogo, pelivanska sorto. Nemoj da mi se s ćerku šališ, zašto... (Zagrize zubima i proguta pljuvačku.) A čujem ja, čujem tvoje nesrećluke...

DANILO: Molim vas...

GOSPOĐA LENA: Nemoj da me moliš, a znam šta mi namenjuješ u pamet, nego ti meni da rekneš, bez veliko vrdanje, šta će da bude s prsten sutra, i šta će da bude s tvoje, onako da kažem, bulevaracije. Ja ne učih školu kod seka-Magini sinovi (blago ovoj zemlji kad seka-Magini sinovi na Veliku školu profesori!), nego kod Macu Cincarku u Jagodinu, ali tek i kod moju Macu Cincarku naučih da za isprošenu devojku po usta prevrći šta kazuješ, puketi ispraćaj i bonbone od Pantelića, čest majki, i već drugo što kod seka-Magini sinovi bolje da naučiš. Ovo, pukovničko dete, sa sekretarski položaj koliko sutra, ama s neki morski noviteti, mlogo nešto morski, kao ona belosvetska sakaluda što perja u džak po Kalimegdan, sa krmez mašnu i švapsku cigaru. Šešir mu od slamu u šiljak kao vreteno a gaće mu spale do zemlju. Krstim se od čuda kad ga vido', gotovo za ludu kuću što lepo reko doktor Ćosa od prošlu nedelju... Ili Kukurek, činimiske, Kukurek će da bude... (Danilo hoće nešto da kaže, Gospođa Lena mu ne da.) Grlo da ti čujem, ne progovori, more, dve reči ni s mene ni s ćerku. Zaližeš se ko seljačka mlada, ama ti jezik vezan, ko da si s mutavu decu odrasto. Pogađam se s tvog oca i s kuma-Ilinku ko odža za magare. Nemoj da ti posle padne neki ćef za tvoje bulevaracije! A ti, prijatelj-Ostoja, nemoj da se ljutiš. Zbog što ga volem hoću da mu kazujem.

DANILO (skoči): Molim vas, kakve su to "bulevaracije"?...

(Pukovnik hoće da ga umiri. Kao da hoće da mu kaže: "More, ostavi je, nek je đavo nosi! Tako ona uvek!").

GOSPOĐA LENA: Nemoj, nemoj! Znam ja tvoju sortu! Skupo bi ve sve platio ko ve ne poznaje! S ćerku da mi se na šališ, razumeš, nego ako ti devojka iz našu, trgovačku kuću, onako da kažeš, ne ide za tvoje čuburlijske fantazije, a ti nemoj da se zaplićavaš.

PUKOVNIK (uhvatio se za bradu): Ama, bogati, prijo, otkuda ti to sad dođe! Nećemo, brate, čest vam i poštovanje, nećemo da se zaplićavamo tek da se posle zavađamo.

DANILO: Kakve to "bulevaracije"?...

PUKOVNIK (sklanja Danila): Molim te...

Gospođa LENA (oštro): S ćerku nemoj da mi se šališ!

PUKOVNIK: Nećemo, brate, nećemo. (Ustane i namignu Danilu da ustane.) E, hvala ti, prijo, hvala! Ti nas baš dočeka magareći, pravo da ti kažem, magareći!

GOSPOĐA LENA: Nemoj da mi se ljutiš, prijatelju, znaš, ljudi smo... 'Ajde, sedi. Nemoj ni ti, Beli, da se ljutiš, od milost ti govorim, nemoj da se ljutiš!

(Odahne i briše maramom čelo, pošto je svršila jednu važnu stvar.)

PUKOVNIK: Pa zbogom, prijo.

GOSPOĐA LENA: Ta gde ćeš, prijatelj-Ostoja, sedi!

PUKOVNIK: Žurim se, rekoh... Hajde, Danilo... Zbogom, prijo, zbogom! (Odvuče Danila.)

GOSPOĐA LENA: E, zbogom, zbogom. Baš mi krivo i bogzna kako! Pozdravi mi mnogo prija-Hristinu.

(Isprati ih napolje. Neko vreme pozornica ostane prazna.)

Jedanaesta pojava

GAZDA RISTO, OPŠTINSKI POSLUŽITELJ

(Gazda Risto se vrati sam, pređe nekoliko puta sobu od jednog duvara do drugog, sa rukama u džepovima od pantalona, i naposletku zastane kod prozora. Neko kuca na vrata, prvo slabo pa onda jače. Gazda Risto priđe te ih sam otvori. Opštinski poslužitelj, sa debelim protokolom pod miškom: prvo otrese obuću pred vratima, pa uđe. On je sed i ispalih jabučica.)

POSLUŽITELJ (nešto mu zaklokota pod grlom): Pomaga bog!

Gazda RISTO: Bog ti pomogao!

POSLUŽITELJ: E, vi ste gospodar Risto Obradović?

Gazda RISTO: Jes' ja.

POSLUŽITELJ: Doša sam, poslala me Opština grada Beograda da vi saopštim da pretresete kaldrmu od trotoara, je li će je ona pretresti i vama na trošak stavit. Evo vi cedulja.

Gazda RISTO: Eee?

POSLUŽITELJ: I molim ve da u protokol zabilježite e sam vi saopštio.

Gazda RISTO: E, dobro, dobro! (Potpiše.)

POSLUŽITELJ (pošto je sklopio protokol): Pa zbogom, zbogom, gazda Rista!

Gazda RISTO: De, de, stani malo, Maša!

POSLUŽITELJ: A šta ću ja tebi, gazda Rista!

Gazda RISTO: Stani, Maša brate, stani, pobratimstva ti tako!

POSLUŽITELJ: Nijesam ti ni brat ni pobrat, s đavolom se bratio, a sa đavolovim šurom pobratio dabogda!

Gazda RISTO: De, de, Maša... Šta si se ponio ka da nijesmo oba jedan hljeb dijelili.

POSLUŽITELJ: Nijesam se ja ponio, žlji me ne ponio! no si se ti odmetnuo, unevoljio si men' i ono dječice, pa ti pod lako sirotinji rugat se i podrugljivat.

Gazda RISTO: Nemoj griješiti duše, Maša brate; nemoj da se i s onu stranu ne vidimo ka da nijesmo rišćani, no poganske vjere i koljena.

POSLUŽITELJ: Ne znam ja tebe više, gospodine Rista!

Gazda RISTO: Nemoj tako, Maša moj! Nijesam ti ja kriv, nijesam, bratiću!

POSLUŽITELJ: Jes', ti, ti! Ti me zakla, ti mi se prvi napi krvi ispod grla! Padoste ka orlušine, pa mi razgrabiste do pošljednjeg saća u dom!

Gazda RISTO: Nijesam, Maša, nijesam ja, vjeruj! Bijedio si me prava-zdrava i olaja ka skota. Nagrni svako po svoje, šta sam drugo moga i ja do učinit ono i onako. Znam ja da ti to osjećaš, ma ne hoćeš priznat, znam ja, znam.

POSLUŽITELJ: De, sad, de, Rista, naricaj ka žena! Naricaj, Rista brate, niš te ne košta... A moga si, moga si, te kako si moga učinit drugo i pomoć i spast i men i moju danas sirotinju.

Gazda RISTO: Kako sam moga, Maša! Ni ja nijesam ima drugo do drvaricu lađu praznu na Skelu. (Gleda ga. Kratka pauza.) Dođe ti tako zli poneđeljnik, pa to.

POSLUŽITELJ: Zli poneđeljnik, a što žlji! Sjećaš li se kad si propa sa šeststo dukata na čatorima: trideset mjenica o roku, a u magazi nešto morske soli i katrana. Pa tebi bog pomoga, a men' ljudi ne dadoše, no dođe žlji poneđeljnik ka veliš.

Gazda RISTO: Moj Maša, ne more svak bit obuven i sedefli jatagan za pojas, no ti neko mora gladovat i trpljet. Danas tebe ne valja, sjutra mene, pa tako.

POSLUŽITELJ: Ama, kako "sjutra mene"! Kad tebe nije valjalo? Kad je tebe malo bilo?

Gazda RISTO: Bilo je bilo, kako da nije, ma ti to nijesi osjetio, brate rođeni!... Ko nosaše ključe od kase kad ortakovasmo, ja ali ti? Čije ime bijaše najprije na magazu, moje al' tvoje? Ko u opštinu kmetovaše, ja ali ti? Sjećaš li se kad se dijelismo, ti men ostavi tri stotin oka trula pamuka, a tebe uze zdrav-suv oda srijedu?

POSLUŽITELJ (začuđeno): A zar te to boljelo, bogati?

Gazda RISTO: Boljelo, boljelo, Maša, boljelo te kako, vjeru ti zadajem. Ama ti to nijesi osjetio!

POSLUŽITELJ: E, prosti, Rista brate, nijesam zna, a da mi kaza, vjeruj, bih ti dao i kmetstvo, i starješinstvo, i ključe od kase, i bih frljio u Savu tijeh tri stotine oka, ne bilo ih!

Gazda RISTO: Jes, Maša, boljelo to, boljelo.

(Pauza.)

POSLUŽITELJ: Sjećaš li se kad prvu noć zanoćismo, ovđena, vrh šišarice i konjskijeh ćebadi. En', u oni uga' tam' umrije ti brat Niko, bog ga prostio! A za ovi isti sto popisasmo diobu, kamen dijelili. Tako to, Rista, tako!

Gazda RISTO: Bi što bi, Maša, griješismo oba ovog svijeta, ka ti svaka stoka Ristova. Znam ja ti to osjećaš, brate moj, a zna sam da ćeš jednom doć, Maša, zna sam i to lijepo ka ovo lijepo sunce božje, jer ti nijesi rđa, no te žlji svijet zalaga.

POSLUŽITELJ (malo ljuto): Nijesam ti ja doša, no me Opština opravi, to ti kazah.

Gazda RISTO: E! Sam si tam'! Rec', tio si me viđet!

POSLUŽITELJ (posle malo promišljanja): A hoćeš da ti kažem zašto sam ti doša, Rista? Neću ti niš' tražit, i ne da bog! ama ću te molit da me razriješiš riječi. Znaš kad ti se bratu rodi šći, bog je živio! ja joj obrekoh nad kolijevku karuca i jabuku kad ti se bude vjenčavala. Danas joj, ev, donesoh jabuku, a karuca, prosti, slagah. (Vadi jabuku uvijenu u crvenu maramu.) Nek ti je sretnja i dugovečna!

Gazda RISTO: De, de, Maša, hvala, brate! Hvala, Maša!

(Pauza.)

POSLUŽITELJ: Tako to. Bi što bi, ka veliš. Ma, rec’, sjećaš li se kad kod gazda Sava noćom sipasmo pune kove vode u žitarice za vojsku, ja, ti i pokojni ti brat? Sjećaš li se, u bugarski rat, kad kradosmo opanak iz vojničkijeh kola, ponova brojasmo i dva puta državi prodavasmo? Sjećaš li se kad polijevasmo gasom pa palismo osiguranu kudelju? Sjećaš li se kad prevlačismo jespap ispod katanca i crvenijeh pečata? - Pa ti sad, bolan Rista, gazda i gospodin, putuješ u stranjske banje i šećeš ka golubica, a ja brojim opštinske venjere i patroldžijske šinjele za dvanaest talira na mjesec.

Gazda RISTO: E, brate rođeni, kad bi cio svijet nosio u džep ove ključe, ko bi ajlučio? - Kad dohvatiš vreću na rame, ali ćeš bit argat i nosit je do sudnjega časa, ali će ti drugi argatovat a ti gazdovat ka prvi gospodin.

POSLUŽITELJ: E, moj dobri Rista, pa što mi to ne kaza kad polazismo od našeg lijepog golog krša. (Briše maramom oči.)

(Pauza)

Dvanaesta pojava

Pređašnji, GOSPOĐA LENA

Gospođa LENA (sa cvećem u rukama): Evo puket Lepoj od mladoženju!

ZAVESA

Treći čin

Ista soba, još punija slikama i cvećem. Na jednom stolu dva poslužavnika: jedan s kolačima i vinom, drugi sa slatkom i vodom. Kroz zadnja vrata, širom otvorena, vide se gosti, gošće, oficiri, devojke. Neko svira na klaviru, iz Gejše ili Ptičara. Posle podne.

Prva pojava

RAJKO, LEPOSAVA

(Leposava ređa kolače u plitku niklenu kotaricu.)

RAJKO: Snajka, daj mi, bolan, jednu muškaconu.

LEPOSAVA: E, sve ćeš ti. Ne dam!

RAJKO: Dobro, dobro. Kazaću da imaš u cepu kutiju sa rajspulferom.

LEPOSAVA: Mangupe jedan!

RAJKO: Dobro, dobro, "mangupe", tek ja idem da kažem.

LEPOSAVA: Idi!

RAJKO: Čekaj, čekaj, i još nešto da znaš!

LEPOSAVA: Šta "ćekaj, ćekaj"? Šta znaš?

RAJKO: Znam, znam, pa ću da kažem!

LEPOSAVA: Puci!

RAJKO: Imaš kurjuk u kosi!

LEPOSAVA: Hajt, mangupe jedan!

RAJKO: Jeste, jeste, vidi mu se pantljika!

LEPOSAVA: Marš!

(Sva crvena i užasnuta namešta kosu pred ogledalom.)

RAJKO: Dabogme, dabogme! Viri kika, devojko, viri!

(Pauza.)

LEPOSAVA: Je li, bolan Rajko, što si takva izelica?

RAJKO: Nisam ja izelica.

LEPOSAVA: Kako da nisi. Imaš pogan jezik što ga niko nema.

RAJKO: Daj mi jednu muškaconu.

LEPOSAVA: Na, samo tvoj trbuh napuni, alo nenasita!

RAJKO: Dabogme, znao sam ja da ćeš ti da daš, samo što voleš da me sekiraš. Zašto, more, tako?

Druga pojava

Pređašnji, GOSPOĐA LENA

(Gospođa Lena ima belo atlasno libade, alev fes i beo tepeluk. Sve to lepo pristaje njenim plavim očima i prijatnom podvaljku pod gušom.)

GOSPOĐA LENA: Uh, uh, uh, skuva se živa. Uh, vrućina, bogo mili, uh, uh, uh! (Briše maramom čelo.) Živ bio! A šta mi ti radiš, majkino? Kurišeš s biti imajuću snaju, aaa?

LEPOSAVA: Guši se s kolaćima, ne mogu da ga oteram.

GOSPOĐA LENA: Ako, ako, majkino, nek jede kolači, nek jede, zdrav mi bio, nek jede! Gle kaki mu puni obrazi ko lubenčići! (Cmok! Cmok!) Nek zapamti kad mu braca snaji prsten davao... Ju, što mi je lepo dete, da ga izedeš ko šećerlemu! (Cmok! Cmok!) Će da liči na Belog, dok dobije samo brkovi, ćeš da vidiš!... O, o, o! što ne mogu da se nauživam! Će da mi bude lepše dete, lepše nego zet!

LEPOSAVA: De sad ti, de. Šta ti je sad zet kriv.

GOSPOĐA LENA: Jest, hoću da kažem, baš hoću! Ja ću da ga ženim, da me bog poživi, kad mi sa viši kurs izađe, prvi u rang, majkin artiljerac... De, duni mi u usta!

RAJKO: Što da ti dunem?

GOSPOĐA LENA: Duni, tako, oću da mi duneš.

RAJKO (dune): Eto.

GOSPOĐA LENA: Jok. Još jedanput ću da mi duneš.

(Rajko opet dune.)

GOSPOĐA LENA: Pušiš, pušiš, gangarane, nesrećo.

RAJKO: Jok, ne pušim, majka-Leno.

GOSPOĐA LENA: Pušiš, pušiš, slatko, pušiš pa smrdiš na zift kao čumčurija.

RAJKO: Jok, ne pušim, živa mi majka, ne pušim.

Gospođa Lena: 'Ajde, ne laži, ne laži, gugurigo! (Vadi iz džepa kutiju cigareta i da Rajku: Znam da pušiš, evo ti cigaretle, pa da se čuvaš od tate, da ne opazi, majkino. Specijalitet je, za teb' sam uzela, za teb'.

RAJKO: Hvala, majka-Leno, hvala.

GOSPOĐA LENA: Eve ti groš da kupiš orasi da se sigraš s decu.

RAJKO: Hvala.

Gospođa LENA (isprati ga napolje): 'Ajd sad, nemoj gosti da mi rasplašuješ s tvoj buć, 'ajde. (Zatvori vrata za njim.)

Treća pojava

Gospođa LENA, LEPOSAVA

(Neko vreme pauza. Majka meri kćer od glave do pete.)

GOSPOĐA LENA: Jaoj, Jaoj, Jaoj, uši ću ti iščupam, konjušo jedna!

LEPOSAVA (ispusti na sto poslužavnik koji je taman htela poneti): Što sam konjuša jedna? Što ćeš uši da mi išćupaš?

Gospođa LENA (uhvati je za kosu): Jesam li ti kazala cipele da promeniš, more!

LEPOSAVA: Što da promenim cipele?

GOSPOĐA LENA: Zato što da promeniš. Neću u lakovane cipele da mi iziđeš pred svet, razumii. Nisam ti u vetar kazala, neću u lakovane cipele da te vidim, eeej! Znam ja što ti kazujem, ćerko moja, znaaam! Da promeniš cipele, zašto ću ti kožu oderem.

LEPOSAVA (kroz plač): Što da promenim cipele, šta im fali?

GOSPOĐA LENA: Što mi ćef! Što mi tako ćef!... Zato što po kuću lakovane cipele ne idu. Razumeš li, more, ne idu! Neću da mi se s bulevarski gust oblačiš, heeej! Vajno mi se udaješ, ćerko, a zato li ti tančul plaćah i učitelje uzimah, da ni to ne naučiš, bedo crna!... 'Ajt, cipele da si skinula, jer ću ti izvučem uši pred celi svet.

(Leposava izađe.)

Četvrta pojava

GOSPOĐA LENA

Gospođa LENA (dođe pod ikonu, prekrsti se, pomene slavu njenu, Svetog Alimpija, majku božju i božje ugodnike i dugo šapće. Vrlo duga pauza): O, baš mi laknu.

Peta pojava

GOSPOĐA LENA, GOSPOĐA HRISTINA

GOSPOĐA HRISTINA: O, prijo, a vi tu. Ne može čovek da vas vidi; ostadoše gosti sami s prijatelj-Ristom.

GOSPOĐA LENA: Bog zna kako mi žalost, prija Hristo, ćerku karam, neću da je dam iz kuće manitu, da joj svekrva na majku daru uzima.

GOSPOĐA HRISTINA: Ta ostavite devojku, prijo, nije ona kriva, nego zbunjena, prijo. Mora tako danas.

GOSPOĐA LENA: Znam ja to, zbog što će pred popa kroz frtalj sata, ama neću da je pustim ni danas da mi s njojn ćef radi. Neću! Dvadeset godina vaspitah je kako znado' i umedo' u ovu zemlju, u stranjski kloster ne stigo' da je dam, što se s dete ne mogu da rastavim (nije da rekneš što će da mi dođe skupo). Učitelje joj uzimah, i francuski i nemecki, i tančul; s klavir poče kod Rajzigerku, tri banke na mesec plaćah, i note kod Ajšteta mnogo me pojedoše, al' neka, rekoh, da ne žalim, nek mi dete i u muziku bude prvo. Ama morade da ostavi, doktor reče ima slabi nervi. Vaspitah je kako za otličnu familiju priliči, s nju se nemam da postidim. Bog mi to jedno dete ostavi, fala mu i na toliko! Deca mi se ne održaše, te mlogi jed od pokojnog Nikolu izedoh, bog zna da sam prava! Zašto je mlogo rednja kroz moju kuću prošla, a od difteriju serum nemaše kao sad, (Briše oči.) nego pijte gas, jadničići, i boga moli, crna majko! Troje u nedelju dana saranih, pametna i lepa deca i već kako najlepše da budu. Muž mi u mladost umre, bog da ga prosti! Osigura ćerci budućnost, pa men' skide tu brigu. Zato je karam, a kad s muža ostane, nek muž brigu vodi.

GOSPOĐA HRISTINA: Hvala vam, prijo, hvala. Znala sam da imate dobru ćerku i da je vospitaste kako za našu familiju priliči. Neće da ode među frontaše ili poftoravce.

GOSPOĐA LENA: Ta znam, prijo, ne brini.

GOSPOĐA HRISTINA: Ostoja izađe prvi iz Petropavlovske akademije, da ostade u Rusiji, bio bi davno general, prijo, kao njegovo društvo, ama ovde Srbija, prijo, ne možeš da daneš od šojkanera. Preplaviše šojkaneri ovu zemlju, pa se pomažu i dovlače šogore... Beli mi svrši prava sa odličnim uspehom, sve petice i četvorke, odsluži vojsku, dobi lepo mesto s lepom platom za budućnost i karijeru. Voja i Mita su mi akademci, dogodine, daj bože, majkini potporučnici, jedan će u artiljerce, drugi u konjicu. Voja mi je četrnaesti u rangu, vredan kao krtica, radi sve do ponoći, litografiše fortifikaciju: on piše što profesor predaje, pa drugi to uče što Voja piše. Mita je trideset sedmi, nije da je glup, nego lenj, neće da čita tabake, nego se samo prevrće na reh i barne, u fektovanju je prvi. Ne pustiše ih danas na odsustvo da bratu na prsten dođu, al' ne mari, nek uče, nek oca ne postide. Dobri su mi đaci bili, u gimnaziji skroz petice. S inštitutkama se ne zanosiše, nego majku slušaše: do šest razreda iz bakalnice korpu nosiše i s vojne kasapnice meso. Od kako mi odoše u Akademiju, ja ne jedoh dobro meso, iako vi civilaši ne jedete nikad onu goveđinu što mi imamo sa vojne kasapnice; možete platiti koliko hoćete, ali te goveđine nema... Gile mi se uhvatio sa rđavim društvom; muka, samu monopolsku decu imamo u komšiluku; velike smo sekiracije imali s njim, prijo, znaš, moradosmo da ga izvadimo iz gimnazije. Sad je kalfa u kragujevačkoj Topolivnici; neka ga, hvale mi ga mnogo, može i od njega nešto da ispadne. Rajko, daj bože, i njega ćemo u Akademiju, iz oficirske kuće nek su deca vojnici, samo što je Beli civil: muž mi beše u nemilosti kad mi Beli svrši šestu gimnaziju, pa ga odbiše na prijemni ispit. Odbiše ga iz pizme, oboriše ga iz matematike, a Beli mi je majkin matematičar prvi u Velikoj gimnaziji. U našoj kući sve je vojnička disciplina i vaspitanje: posilni nam je uvek u kući; on nam decu kupaše i nadziravaše. Kod nas je pravilo: strogo ama pravedno. Sedmoro imah, i sve ih izvedoh, mogadoh još sedmoro, da dade bog.

GOSPOĐA LENA: Nek su vam živi i zdravi, prijo, sinovi za ženidbu, ćerke za udadbu, daj bože i majko božja!

Šesta pojava

Pređašnje, PUKOVNIK

(Pukovnik je u paradnoj uniformi, sa zlatnim resama i ordenjem, sa očešljanom bradom i nakrivljenom ćilibarskom muštiklom u zubima.)

PUKOVNIK: Pomozi bog, narode! Kako si, prijo! (Trese joj ruku.)

GOSPOĐA LENA: Eto, prijatelju, fala bogu; kako ti?

PUKOVNIK: Hvala bogu.

GOSPOĐA LENA: A baš se lepo vreme strefi, prosto divota božja.

PUKOVNIK: Ja.

GOSPOĐA LENA: S muku sinoć zaspi, sve se nešto pobojava oće da bude kiše, zbog što mnogo muve sinoć u kujnu.

GOSPOĐA HRISTINA: I ja baš tako, celu nam noć cijuče zmija u duvaru.

GOSPOĐA LENA: Ju! zmija u duvar! Priijo! Kumim te bogom!

GOSPOĐA HRISTINA: A što?

GOSPOĐA LENA: Ju! ju! ju!

GOSPOĐA HRISTINA: Sa zmijom da živiš bolje nego sa stenicom i sa pacovima.

GOSPOĐA LENA: Ju! ju! ju! ju, šta mi kazaste, prijo Hristina! I ti, prijatelju, sa zmiju spavaš a za decu se ne plašiš! O! o! o!

GOSPOĐA HRISTINA: To je sreća, prijo-Leno, sreećaaa! Za devet vučenja od Klasne lutrije još ne izgubih od kako mi zmija u duvaru.

(Pukovnik pred ogledalom ulepšava bradu.)

GOSPOĐA LENA: O, ženo, šta mi kaza, o! Prosto da se prekrstiš od čuda!

(Pauza.)

PUKOVNIK: A kad će pop?

GOSPOĐA LENA: U pet. Ima pratnju iz Gospocku ulicu.

PUKOVNIK: Ja! (Pušta dim.)

GOSPOĐA HRISTINA: A gde ti ga je Beli?

PUKOVNIK: Ostade još da se oblači. Pet kragnova promeni, ne može da skopča. Viče i psuje, moradoh da pobegnem. Cipele si mu, kaže, zaključala.

GOSPOĐA HRISTINA: Hajde sad, cipele sam mu zaključala! Tako! Tako! Ja mislim da će s tobom da dođe; rekoh, hajde otac sa sinom da ga svet vidi, pa gde ga je! Sve ti to kao razbijena vojska.

GOSPOĐA LENA: Mora, prijo, kad je velika familija, mora, slatka moja gospa Hristo, mora! E, kam da je u moju kuću šest lebova malo za dan, kaaam! No pusto, ko posle koleru, puusto, prijo, da svisneš od žalost! Nema mi ćerka brata, pa muka, za balovi nema koj da je vodi. Isplaka mi se dete prošlu zimu, reko', u krevet će da padne od tugu.

GOSPOĐA HRISTINA: More, prijo Leno, ne znate vi što je sekiracija sa decom, s velikom i s malom, ne znate šta je gore. Dok su mali, molite boga dok odrastu, a kad odrastu, dušu vam izedu.

GOSPOĐA LENA: Muka to bez decu. Čamotinja u kuću, grobljanska čamotinja; ne znam šta ću kad ostanem i bez to jedno dete. A moram da je udam jedanput, moram!

GOSPOĐA HRISTINA: Ne smeš svom detetu da želiš da sede plete. Dosta su za Beograd Kara-Tasine ćerke da se ludiraju po Knez-Mihajlovoj ulici; lice im se speklo i užutelo kao oktobarska kruška (tu im već četrdeseta, ne behu mnogo mlađe od mene kod frajla-Jece); one amrel u ruke, nos u nebo: sačuvaj me bože, ako nisu za ludu kuću!

GOSPOĐA LENA: Tako onomad u pozorište odosmo, izvadi dever ložu za poslepodne, Persa Rajina igraše; prosto crkoh od smeja, prijo, tolko beše Kara-Tasina ćerka. Ne valja joj samo, znaš, mnogo zanosi na topčiderski, a od naš beogradski jezik bolji nema. Muku sad mučimo od šojkaneri, pravo kažeš, što nam unosu neki novi unterhaltunzi, kažu francuski, ama pre bi rekla farmazonski, i još više od Šapčani što nam kvaru jezik s šabački vicevi da se nećemo razumemo jedan dan.

(Pauza.)

PUKOVNIK: More, prijo, ostavi nauku profesorima, Persu Rajinu da mi ne ogovaraš, nego kaži ti meni ima li slatko kod vas, na Savi, ili da ga poručimo s Čubure?

GOSPOĐA LENA: Oprosti, prijatelju, u zabunu sam, a devojka mi kuva kafu. (Viče u drugu sobu.) Leposava! - Tako, sve dunulo iz sobu kad gosti treba da posluži. (Viče opet.) Leposava!

Sedma pojava

Pređašnji, LEPOSAVA

LEPOSAVA: Ljubim ruke!

PUKOVNIK: Živa bila!

GOSPOĐA LENA: De si, more, ćerko, da poslužiš prijatelja sa slatko i vodu. Nemoj da mi perjaš po kući, a gosti na čiviju.

(Leposava posluži Pukovnika.)

PUKOVNIK: Dobro ti ovo slatko, prijo.

GOSPOĐA LENA: Iz naš su vinograd breske, 'oću ti pošljem koštice, prijo Hristo, da posadiš kod teb'. Nema te breske u Beograd, iz Temišvar ji dever dobi. - Leposava, idi u salu, vidi je l' ima dosta cigaretle pred gosti. Pa da raščistiš ovaj astal, zbog što ću da prevedem gosti u ovu sobu, da za popa spremimo salu.

(Leposava izađe.)

Osma pojava

PUKOVNIK, GOSPOĐA HRISTINA, GOSPOĐA LENA, docnije STARI SVAT

PUKOVNIK: A gde mi je prijatelj Risto?

GOSPOĐA LENA: U spavaću sobu, s gosti, s oficiri i s devojčuljci mi se uvatio: ću da ga karam, ću da ga karam!

PUKOVNIK: Nemoj, prijo, bogati, neće prijatelj Risto; neće, znam ja njega.

(Stari svat u crnom redengotu, s belom mašnom. On dođe na prstima i sve se klanja i sagiba.)

STARI SVAT: Dobar dan, dobar dan želim!

Gospođa Hristina: Gle, gospodin Joksa! Kako ste? Kako gospođa Mileva?

STARI SVAT: Hvala na pitanju! Hvala bogu, dobro smo, samo nam žena nešto slaba... Kako ste, gospođo Leno?... Kako vi, gospodin pukovniče? ("Hvala bogu! Hvala bogu!") Da nije dockan, gospođo pukovnikovice?

GOSPOĐA HRISTINA: Nije, gospodin-Jokso. Pop će u pet, jel te, prijo?

GOSPOĐA LENA: U pet, zbog što ima pratnju iz Gospocku ulicu.

STARI SVAT: Jest, jest, sećamo se... A gosti, gosti mnogo?

GOSPOĐA LENA: Kao u našu familiju... Kuma još čekamo, nema ga iz Kijevo, valjda mu voz utekao.

STARI SVAT: Taaako! Taaako!

Deveta pojava

Pređašnji, LEPOSAVA

STARI SVAT: Klanjam se, gospođice!

GOSPOĐA LENA: Da nam starojka poslužiš, ćerko, pa da u drugu sobu poslužavnike nosiš.

STARI SVAT: Hvala, gospođo Leno, hvala. Samo vodu, samo čašu vode, biću vrlo blagodaran.

PUKOVNIK: A je li nam tu dever?

GOSPOĐA LENA: Tu je, u spavaću sobu s drugi oficiri.

STARI SVAT (pije vodu): Hvala, hvala, gospođice.

GOSPOĐA HRISTINA: Pa izvolite u salu, gospodin-Jokso.

GOSPOĐA LENA: Ne može u salu, za popa će da spremamo.

(Ona trči oko stola onako puna i teturava, te pomogne Leposavi da raspremi. Onda pređe u drugu sobu i prevede sve goste na pozornicu.)

Deseta pojava

PUKOVNIK, GOSPOĐA HRISTINA, GOSPOĐA LENA, GAZDA RISTO, JEDAN PORUČNIK, DEVER PORUČNIK, STARI SVAT, GOSPOĐICA M., GOSPOĐICA N., GOSTI I GOŠĆE, DEVOJKE I OFICIRI,

(Žagor, smeh, mešavina.)

Zdravo vojsko! - Zdravstvuj prijatelju! - Dobar dan, gospodin-Jokso! - Osobito mi je milo! - Taaako? - Vrlo mi je žao! - Taaako! - A zašto niste doveli decu? - More, mani tu brigu, prijo! - Taako? - Jest, vrlo lep dan. - Hvala na pitanju. - Baš ja tako kažem Simi... - Da nije bolesna gospođa Persida? - Ta umrla je još preklane, gospođo Hristina! - O! budiboksnama, to tek sad čujem! Beše jadnica zdrava, ko bi to rekao! - (Pauza. Žagor.) - Imaš li tabake iz taktike? - Ne znam gde su mi: neko mi ih diže. - Zbilja, jesi li video skoro malog Mitu? - Baš ga sinoć sretoh pred Bulevarom. - Izvolite duvana. - Hvala, ne pušim. - Baš vam lepo stoji. - Moja se šnajderka preselila u Peštu. - A gde ste kupili? - Kod Vuletića. - To je, kažu, poslednja moda. - Vrlo vam lepo stoji, vrlo lepo, okrenite se. - Odlično. - Ave vu vi mosije Paštrljić?[¹] - Non. - Leposava, daj cigaretle za devera. - Niht meglih! Ganc meglih.[²] - Izvolite duvana. - Mersi enfiniman.[³]

Jedan Gost (drugoj devojci koju je uhvatio, oni mu se iščuđavaju i pokušavaju da ga prekinu, ali se on ne da): Molim vas, kakve su naše novine, sve nepismene! Sve neke lične grdnje: nema tu objektivnosti, nema načelne polemike; ne može to tek tako! Faktima, faktima, gospodine moj! Ja sam lanjske godine liferovao ječam kruševačkom garnizonu, davao sam sto kila tri i dvadeset sedam, što nikad niko nije davao niti će davati. Bez pozitivnih fakata, bez dokaza u ruci, napadoše me da sam davao klijao ječam... ("Nije moguće!)" Mogao sam da tužim urednika sudu... ("Trebali ste!") pa da ga kazne minimalno sa trista dinara, kako je to zakonodavac predvideo, al' neću da plaćam za tužbe... ("Tako ja jedanput...") Napisao sam ispravku i uz nju poslao amanetnom poštom dva kila ječma uredniku da proba i da se uveri... ("Tako, kad sam bio u Kraljevu...") Molim vas, zar je to objektivno?... ("Pardon što vas prekidam, tako isto ja jedanput u Kraljevu...") Novine imaju zadatak da pouče i vaspitaju svet, da kritikuju što ne valja, a pohvale što valja... ("Imate pravo, sasvim imate pravo! Tako ja kad sam bio u Kraljevu...").

PUKOVNIK ( oficirima): Čitate li vi tabake?

JEDAN PORUČNIK: Čitamo, gospodine pukovniče.

PUKOVNIK: Nemoj čitamo, a ovamo mi jure na proševine. Tabake da mi čitate, jer ćemo da vas kosimo na ispitu kao snoplje. Nije viši kurs mulećina, onako da mi se provlačite kao u tančulu.

PORUČNIK: Spremamo se, gospodine pukovniče.

PUKOVNIK: I treba da se spremate... U Peterburgu, u učilištu, gospodine moj, mraz stegao, sibirski mraz, razumeš, puca drvo i kamen, a mi sve četiri i četiri u sobi, ja, veliki knez Afanasije Borisović, đeneral Vlađimirović, đeneral Goldberg, a u drugoj đeneral Bobrikin, đeneral-major Sergij Lavovič Hohštajn, đeneral-lajtnant Vasilij Arturovič Stepnjin...

GOSPOĐICA N.: Je l' ti kazujem, ne nose se minđuše kad si u žalosti.

GOSPOĐICA M. : A ja vam kažem, nose se!

GOSPOĐICA N.: Ćuti, ne znaš.

GOSPOĐICA M. (okrene joj leđa): Mosije Nikolić, eje la bonte d ferme set port. Že mal a la tet.[⁴]

PORUČNIK: Avek plezir.[⁵]

GOSPOĐICA N. (deveru Poručniku): Šprehen zi dajč?[⁶]

DEVER PORUČNIK: O, ja. Niht zer gut, aber genug. Ih šprehe beser franceziš.[⁷]

GOSPOĐICA N.: Ih šprehe zer šleht franceziš...[⁸]

DEVER PORUČNIK: Zooo?[⁹]

GOSPOĐICA N.: In unzeren klošter in Bajzaš var ajne lererin fir franceziš, aber mit zer šlehten akcent. Zi šprah ihen-franceziš. Ih šprehe nur gut dajč.[¹⁰]

DEVER PORUČNIK: Zooo?

GOSPOĐICA N.: Ah, ih libe dajče šprahe. Ih vajs niht varum, aber das ist ajne šene šprahe![¹¹]

DEVER PORUČNIK: Ja, zi haben reht, ganc reht! Ih libe auh. (Gladi brkove.) Ih denke imer an ajne klajne, gute, šene medhen aus Dajčland mit cen tauzend dukaten. Das vird gut zajn fir majne vekseln.[¹²]

(Gospođica N. mu preti prstom.)

GOSPOĐA LENA: Je li, devere, bogati, kakve gaće nosiš, na dugmeta ili na pantljiku?

(Opšta zabuna.)

GOSPOĐA LENA: Što se iščuđavate! Pitam čoveka zbog što mu boščaluk spremam; neću da mu pošljem raspar-gaće.

(Smeh.)

GOSPOĐA LENA: Čuješ li što te pitam!

DEVER PORUČNIK: Pošljite kakve hoćete.

GOSPOĐA LENA: Nemoj da me ljutiš. Oću da znam.

DEVER PORUČNIK: Na pantljiku.

GOSPOĐA LENA: Tako mi kaži, na pantljiku.

(Smeh. Pauza.)

PORUČNIK: O, servus! Koman sa va?[¹³]

DEVER PORUČNIK: Servus! Tre bijen. Mersi.[¹⁴]

PORUČNIK: U e ti? On n pe pa t voar. Il i a troa žur, ti e kom tombe an la ter. Žete ijer soar dan Orfeum še Kolarac. Jerotije ete osi. Že panse k ti vijendra.[¹⁵]

Dever PORUČNIK: Ekskiz moa. Že dormi ijer soar tut nuji, žete tre fatige. Ijer maten a dmi senk er že fe in promenad.[¹⁶]

PORUČNIK: Sir šval?[¹⁷]

Dever PORUČNIK: Vuji, sir šval. Že rankontre sir la rut d Banjica kolonel Janković sir Zelenko.[¹⁸]

PORUČNIK: Ete ti sel?[¹⁹]

DEVER PORUČNIK: Vuji, tu sel. Zelenko e manjifik šval, koman an marš, telman an galop.[²⁰]

PORUČNIK: A-ti vi se žur lijetnan Kicoš?[²¹]

DEVER PORUČNIK: Non. Me ž se k il se prepar pur l kurs siperijer. Il li la fortifikasion. Il gruva.[²²]

PORUČNIK (pukne prstom): Par egzampl, že ublije d ašte l dernije nimero di Pti Parizijen. Kan ž vjen še Cvijanović, tute te vandi kom alva. A ti ašte?[²³]

DEVER PORUČNIK: Vuji.

PORUČNIK: Ve ti etr ensi bon de m anvoaje par ton ordonans?[²⁴]

DEVER PORUČNIK: A, vuji.

PORUČNIK: Mersi an avan![²⁵]

DEVER PORUČNIK: Il ni a pa purkoa![²⁶]

PORUČNIK: Ajduković m di k l Maten e pli zenteresan k l Pti Parizijen.[27]

DEVER PORUČNIK: A! Ajduković! Ne zna Ajduković ništa! Kud će da bude Maten bolji kad se Pti Parizijen prodaje u šest miliona primeraka!

PORUČNIK: Uhaaa!

DEVER PORUČNIK: Dabome, šest miliona. Šest miliona, kažem ti.

PORUČNIK: Ala ti sad slaga!

DEVER PORUČNIK: Hajde, magarče, ne veruj!

PORUČNIK: De, čudo nisi rekao sto miliona!

DEVER PORUČNIK: Što se trpaš u stvari koje ne znaš. (Podvlači svaku reč.) L Pti Parizijen se štampa u šest miliona, razumi!

Napomene

¹ Jeste li videli gospodina Paštrljića?

² Nemoguće! Sasvim moguće.

³ Beskrajno hvala.

⁴ Gospodine Nikoliću, budite dobri i zatvorite vrata. Boli me glava.

⁵ Sa zadovoljstvom.

⁶ Govorite li nemački?

⁷ O, da. Ne osobito dobro, ali dosta. Bolje govorim francuski.

⁸ Ja veoma loše govorim francuski.

⁹ Taaaako?

¹⁰ U našem samostanu u Bajzašu bila je jedna učiteljica francuskog, ali sa veoma lošim akcentom. Ona je govorila kuhinjsko-francuski. Ja govorim samo dobar nemački.

¹¹ Ah, ja volim nemački jezik. Ne znam zašto, ali to je jedan lep jezik.

¹² Da, u pravu ste, sasvim u pravu! Ja volim takođe. Mislim uvek na jednu malu, dobru, lepu devojku iz Nemačke sa deset hiljada dukata. Biće to dobro za moje menice.

¹³ Kako je?

¹⁴ Vrlo dobro. Hvala!

¹⁵Gde si? Ne može čovek da te vidi. Već tri dana kao da si propao u zemlju. Bio sam sinoć u Orfeumu kod Kolarca. Jerotije je takođe bio. Mislio sam da ćeš doći.

¹⁶ Oprosti mi. Spavao sam sinoć cele noći, bio sam veoma umoran. Juče ujutro u pola pet izašao sam u šetnju.

¹⁷Na konju?

¹⁸ Da, na konju. Sreo sam na banjičkom putu pukovnika Jankovića na Zelenku.

¹⁹ Da li si bio sam?

²⁰ Da, sasvim sam. Zelenko je veličanstven konj, kako u maršu tako i u galopu.

²¹ Da li si video ovih dana poručnika Kicoša?

²² Ne. Ali znam da se on priprema za viši kurs. Čita fortifikaciju. Gruva.

²³ Eto ti sad, zaboravio sam da kupim poslednji broj Pti Parizijena. Kad sam došao kod Cvijanovića, sve je bilo prodato kao alva. Jesi li ti kupio?

²⁴ Hoćeš li biti tako dobar da pošalješ po svom ordonansu?

²⁵ Hvala unapred.

²⁶ Nema na čemu.

²⁷Ajduković mi kaže da je Maten zanimljiviji od Pti Parizijena.

Jedanaesta pojava

Pređašnji, DANILO

(Opet žagor i mešavina.)

Čestitamo! - Dobar dan! - Pop još nije došao. - Nema ni kuma. - Srećno, srećno. - Lako oficirima ćerke da udaju: pošlji zeta u Belgiju na odsustvo, pa ti pare ne trebaju! - Evo ga mladoženja. - A gde mi je Lepa, blago tetki? - Sprema salu. - Šest dukata prsten kod Simonovića. - Je l' brilijantski? - Ne razbiram nemecki! - Eno mu knjiga po auzlozi, dvadeset pet banke platio prijatelj Ostoja za štamparu. - Aaa! Naš spisatelj!

GOSPOĐA LENA: Jest, stihove mi sočinjava, ljubezne knjige piše. Će da se opameti s ženu.

JEDAN GLAS: Što da ne sočinjava stihovi. U luft je to, nije izistinsko da se pribojavaš za ćerku.

GOSPOĐA LENA: Ne volem, kumo Ilinka, pelivanski maniri. Ne volem. Za devojačke pare i vospitanje neću da imam pelivanski zetovi.

DANILO (između tri ili četiri gosta oko njega): Jao, ćuskija jedna!

GAZDA RISTO (s vrata): Evo ga pop u sali.

(Svi pređu u "salu". Ostane sam Danilo, svečano obučen, srozan u jednu naslonjaču, usred duvanskog dima i ispušenih cigara.)

Dvanaesta pojava

DANILO, GOSPOĐA LENA, GOSPOĐA HRISTINA, PUKOVNIK, docnije GAZDA RISTO

(Posle velike pauze, gospođa Lena, Pukovnik i gospođa Hristina dolaze da traže Danila.)

PUKOVNIK: Gde si ti!

GOSPOĐA LENA: Hajde, Beli, pop čeka.

GOSPOĐA HRISTINA: Šta si mi se udrvendečio ko sveta Bona! Od sveta treba, more, da te sramota!

DANILO (uzme šešir i hoće da ide): Vi mislite da sam ja šašav.

GOSPOĐA LENA(istrči pred njega): Kud ćeš! Kuuu-ku, žandari ću da zovem!

PUKOVNIK (i on hoće da zaustavi sina): Šta ti je, bogati?

(Danilo hoće da ga odgurne; Pukovnik se ne da; za jedan trenutak otac i sin kao da se rvu. U trenutku, Danilo udari snažno oca i izleti. Pukovnik se zaljulja i padne.)

GAZDA RISTO (s vrata): Pita pop...

GOSPOĐA LENA: Kuku, ćerku gde mi obruka! Kuku, mangup iz Novo Selište, kuku! Kuuuku!

ZAVESA

Četvrti čin

Pozornica prvog čina. - Prepodne.

Prva pojava

AGNIJA, POSILNI, LINA

(Agnija namešta nešto po sobi i ormanima. - Posilni zvižduće i obilazi oko stola sa turskom vodenicom u rukama. On melje kafu. - Mala Lina na jednom kraju stola piše. S vremena na vreme ona plašljivo pogleda na vojnika ili devojku, koji nešto govore između sebe i kriju od nje.)

AGNIJA: Štanko, ti mene kažeš ko ono ispocepano čovek spavalo nočas ovde?

POSILNI: Šta kazala?

AGNIJA: Ono ispocepano čovek spavalo nočas ovaj krevet?

POSILNI: To brat od gospodina pukovnik.

AGNIJA: Ono ispocepano čovek?

POSILNI: Ono ispocepano čovek. Ono gospodina čovek. Ono vamilijaz paraćinsko gimnazija, sin ono staro gospoja, ti išlo kupiš flaša rakija. Razumila?

AGNIJA: Razumila.

POSILNI: Ono staro gospoja muterka od gospodin pukovnik. Umrelo muž u selo, došlo Paraćin, udalo u Paraćin. Bilo žena od jedno kolar. Imalo sin oficir, udalo jedno kolar. Drugo sin bilo vamilijaz paraćinsko gimnazija. Sin vamilijaz dovelo Beograd pomogne bolesno sin pukovnik. Mnogo dobra gospoja, štrikalo meni čarape... Vamilijaz veliko gospodin, šest banke plata mesec, ništa ne radilo: čistilo škola.

AGNIJA: Sluga?

POSILNI: Najn sluga. Šest banke plata... (Kratka pauza.) Gospodina pukovnik zdravo dobra čovek, cela njegova selo postalo žandar. Četrdeset i pet dinar plata. Vamilijaz najn sluga, žandar najn sluga u Srbija. Vamilijaz gospodin čovek u Srbija. Svako žandar u Srbija rod veliko gospoda.

(Pauza)

AGNIJA: Zašto bolesno gospodina pukovnik?

POSILNI: Staro gospodina pukovnik, mnogo staro. Pedeset godina staro gospodina pukovnik: mnogo staro, mnogo staro. Moja otac bilo staro čovek, umrelo četrdeset šest godina. Bolje umrelo! Postaneš šašavo u Srbija četrdeset šest godina. Svađalo s deca svako dan. Tuklo s deca svako dan. ( Duga pauza. Okrene se Lini.) A, je li, curo, onaj, tako, a đe je gospodin Danilo?

LINA: Ne znam.

POSILNI (namigne na Agniju i glupo se cereka): Aaa?

LINA: Ne znam.

POSILNI (Agniji): Sin od gospodino pukovnik pobeglo od kuća. Mnogo šašavo sin od gospodino pukovnik. Lumpovalo svako noć, došlo pijano ujutro na kuća. Pričalo mene Reži, ono devojka služilo pre tebe, kazalo mene jedna noć sin gospodino pukovnik razbilo prozor njeno soba.

AGNIJA: Ne mogučno! Lagalo!

POSILNI: Ne lagalo! - Mnogo šašavo sin. Ono ukralo jedno kutija srebrna kašika od kuća, prodalo Čivutina. Reži bilo tri dana aps; ja bilo tri dana aps. Policija našlo kašika Čivutina, prodalo sin.

AGNIJA: Lagalo!

POSILNI: Ne lagalo! Ono nije htelo oženi jedno bogato devojka. Celo svet čudila; ne verovala sin udarilo otac, pobeglo iz devojačka kuća. Ne mogučno, kazalo svet! Lagalo ko kazalo! - Bilo mogučno! Ne lagalo ko kazalo! Ja tuklo moja otac s vrljika. Svako čovek tuklo njegov otac s vrljika, samo sakrilo, ne smelo kazala. Svako čovek znalo: tuklo otac bilo velika sramota. Otkud znalo bilo sramota, ne tuklo nikad otac s vrljika?

AGNIJA: Ja ne tuklo moje otac.

POSILNI: Lagalo!

AGNIJA: Ne lagalo!

POSILNI: Lagalo!

AGNIJA: Ne lagalo! Ja nemalo otac. Mene bilo našlo jedno staro baba pred jedno vrata.

(Pauza.)

POSILNI: Gospodina pukovnik bilo mnogo ljuto njegovo sin ne oženilo bogato devojka. Nesvest palo sutra kod kasarna; puno krv isteklo njegova usta. Došlo bolničarsko kola iz Vojna bolnica, dovelo kuća.

AGNIJA: Ne mogučno! Lagala!

POSILNI: Ne lagala!

AGNIJA: Lagala! Ne mogučno!

(Pauza.)

POSILNI: Joj, Agnice, joj što mi srce puče, Agnice, ijaoooj! Jaoj, što ću ti zgnječim kiku, joooj! (Hvata je.)

AGNIJA: Štanko, ostavila moja zuknja! Ne diralo, zvinja jedna!

POSILNI: Nemoj tako! Nemoj, more, tako! Tu me boli, znaš li, tuuu!

AGNIJA: Napoli! Napoli se vuči, štoka jedna vojničko!

POSILNI: Nemoj da se ljutiš, gugulence, nemoj da se ljutiš!... Joj, dušo, crkooo!

AGNIJA: Zvinja jedna! Ideš kod selo, kod tvoja žena, štipaš kako čuran!

(Izađe napolje i zalupi vrata za sobom.)

Druga pojava

POSILNI, LINA, RAJKO

RAJKO (uđe na druga vrata; nedra su mu puna nečega): Aha, aha, čekaj, čekaj dok te tužim kod tate, čekaj, diraš Agniju, bitango jedna gejačka!

(Posilni promumla nešto.)

RAJKO: Ama, džabe se mučiš, somčino moja, džaaabe! Ne da Agnija, gedžo, ne da! Tu je podnarednik, moj gedžo, s dve zvezdice i lakiranim čizmama, pa ne smrdi na fuškiju kao ti!

(Posilni opet nešto promumla.)

RAJKO (skoči): Kome majku, mangupe jedan! Kome majku, majku li ti gejačku! (Gađa ga nečim sa stola.)

POSILNI: Šta se biješ, bolan.

RAJKO: Ne bijem se, hoću tebe da bijem. Što diraš devojku!

POSILNI: Ko je dira, bolan?

Rajko: Ti je diraš. Imaš ženu kod kuće, pa tuđe devojke tražiš. More, zato ti se tvoja žena sad fat vuče po selu!

Treća pojava

Pređašnji, JEDNA BABA

(Baba je zabrađena šamijom, spremila se za groblje.)

BABA: Pomozi bog, kućo!

(Rajko je gleda.)

POSILNI: Kako si, babo?

(Baba razrogačila oči.)

BABA (Rajku):Kako ti je otac, dete?

RAJKO: Dobro, babo.

BABA: Je l' mu bolje danas?

RAJKO: Bolje, babo.

BABA: Šta ti radi stara majka?

RAJKO: Pitaj je, ko je zna!

BABA: Hm, Hm. Zbogom.

RAJKO: Zbogom, babo.

Četvrta pojava

POSILNI, RAJKO, LINA

RAJKO (Posilnom): Šta zijaš? Tornjaj se odavde!

POSILNI: Ćuti, bre!

RAJKO: Ko da ćuti, ćuti ti!

POSILNI: Ti da ćutiš. Ja ću da kažem gospodin-pukovniku!

RAJKO: Ne laj! Marš!

(Posilni izađe napolje. On je ljut i treska cokulom po podu.)

Peta pojava

RAJKO, LINA

(Rajko gleda po sobi šta da počne da radi. Onda dođe kod Line, gleda je neko vreme kako piše, i, naposletku, udari je po peru te iskrmači sav propis. Dete plače.)

LINA: Čekaj, čekaj, dok te tata dohvati da bije! Čekaj, čekaj!

RAJKO: Kuš!

LINA: I dok te tužim što si krao kajsije iz Simine bašte, mangupe jedan.

(Rajko počne vaditi iz nedara kruške i kajsije, utucane i otkinute sa granjem, neke zagrizene, neke još zelene. Sve to on poteže na sestru, koja se boji i ne sme da plače.)

Šesta pojava

Pređašnji, GOSPOĐA HRISTINA

GOSPOĐA HRISTINA (sa jednom korpom): Rajko, hajde ocu led da ideš da kupiš. Na ti groš, kod Janaćka da ideš, iz pivskog aparata nek ti da.

RAJKO: Neću s korpom da idem! Nisam ja tvoj sluga!

GOSPOĐA HRISTINA: Kuku, otac će da mu umre, a ono neće pamet da dobije. Led, bre, da kupiš! Braća ti do šeste gimnazije korpu nosiše, a tebe poftoravca sramota. (Pauza.) Kuku, što izedoše oca, pa će da ga puste da umre. Kuku!

(Rajko uzme groš od majke i korpu pa ide.)

Sedma pojava

GOSPOĐA HRISTINA, LINA, DANILO

GOSPOĐA HRISTINA: Ej, što živce za oca u krevetu nema, ej! Ej, što ne misle da ću da ostanem sa petnaest banaka penzije, ej! Ne mole boga da im oca poživi, ako ništa drugo, a ono za pukovničku platu! Ej, kuku! Hoće da vide šta je udovička penzija kad im se otac izvrne!

(Pauza. Danilo uđe kao da se krije od koga. Lina plašljivo gleda brata; ona ga odavna nije videla.)

GOSPOĐA HRISTINA: Ej, nesrećniče, zar baš nećeš oca da vidiš dok ga ne metnu na astal!

DANILO: Pst, ćuti, bogati!

GOSPOĐA HRISTINA: Da ćutim! Sad da ćutim, a ti mu glavu izede!

DANILO: Kako mu je?

GOSPOĐA HRISTINA: Kako mu je! Još imaš srama da pitaš, mangupe!

DANILO: Molim te, nemoj da vičeš.

GOSPOĐA HRISTINA: Dobro mu je jadniku, od kakvih sinova muku ima, dobro mu je.

LINA: Beli, kaže Stanko spavaš na Kalimegdanu. Tamo ima manažerija, majmuni i lafovi.

(Danilo je utišava.)

Osma pojava

Pređašnji, BABA JOVANA

(Pukovnikova je majka užička seljanka koja se preudala u Levač, u onaj Paraćin čija se džigerica otima o provincijalnu slavu sa jagodinskim ćuranima, nimalo manje zaslužnim predmetom lokalne literature. Baba Jovana je jedna neobična mešavina uticaja dveju sredina, koje gotovo ne znaju jedna za drugu. Snažna, koščata žena od planinske rase i »kadra da ponese vojnika u ruku", ona je sišla sa Mrčajeve Glave, tamo negde oko Kosjerića ili Čajetine, iz "gorskog vazduha" borovih suvata na trgovačku prašinu carigradskog druma, gde je vekovima cvetala cincarska kultura, od Fridrika Barbarose i njegovih krstaša do Orijent ekspresa i diplomatskih kurira, i gde su se vekovima slagali blato i stenice po turskim mezulanama i hanovima moravske doline. Ta pojava izgleda tako nešto daleko od stenografije kao Crnogorac pobugaren ili porumunjen, nepretopljen potpuno, čak još pod kapicom svijetlog gospodara lomeći rumunješće sa ženom i decom, u dnu Miroča i usred Homolja. Na toj paraćinskoj kolarci vidi se mnogo čiste seljačke prirode "slavenske tipične patrijarhalne žene" i puno "užičke prirodne bistrine", ali se još više oseća iznenađujuće brzi uticaj orijentalnog palanačkog duha i banaćanske verboznosti. Ta je žena odrasla u užičkoj, u rudničkoj demokratskoj poeziji seljačkih gaća i radikalskih britvica prote Tadije Kostića, urediika Takova, zapala ne u palilulski kosmopolitizam Stevana Sremca i Ilije Stanojevića, već u ono palančansko čapkunstvo koje su opskurni i anonimni pisci (izuzimajući, razume se, G. Vlad. M. Lunjevicu, koji nije anoniman) napravili toliko popularnim, da je danas teško latiti se kakvog posla u istom smislu. Kao što je poznato, toj je popularnosti udaren temelj u onim mnogobrojnim humorističkim listovima ("za šalu i satiru"), koji nas zanimaju uvek, osim kad imaju naročite namere da to čine.

Ne treba zaboraviti, ova žena, ona je majka jednog pukovnika i jednog gimnazijskog služitelja, kod koga se skrasila, jadnog jednog čoveka sa plućima punim prašine, krede i osušenog mastila. Ona je kod njega došla kao kod gospodina, jer ona nikad nije mogla da nađe kakve razlike između dva svoja sina. Njihov život bio joj je u nečem podjednako tuđ, i tome njena tvrda zlatiborska glava nikad nije mogla da popusti. Ona je prošla školske učionice i krpila čarape mladim suplentima, koje je sudbina bacila u Paraćin; oni su je svi zaboravili, danas jedni učeni profesori univerziteta, drugi narodni poslanici, pa i ministri, treći još predajući zemljopis i računicu negde u unutrašnjosti, ali poznati u Beogradu kao larmadžije na svima profesorskim zborovima. Baba Jovana je uvek imala respekta za prosvetu, i od ovog njenog dodira sa školom ostalo je na njoj dosta traga. Kad se još kaže da se ona propila, njena netipična i amorfna ličnost morala je postati još netipičnija, i još neodređenija, superpoziranjem svih onih linija jedne na drugu.)

BABA JOVANA: Jesi li poslala za led, snajo?

GOSPOĐA HRISTINA: Poslala.

BABA JOVANA (Danilu): Tu li si, skitnico!... Da mi se lunjaš sad kad ti ocu srce puče!

DANILO: Ćuti, babo, molim te! Bolje gledaj tvoja posla.

GOSPOĐA HRISTINA: Ideš u kancelariju, nesrećniče?

DANILO: Idem.

GOSPOĐA HRISTINA: Jadna ti služba i jadna država koju služiš!... Što ti jaka od košulje prljava, more? Zar nemaš vešerku u toj tvojoj kući?

DANILO: Nije prljava!

GOSPOĐA HRISTINA: Nije prljava! Ništa nisi bolji od onog iz Kragujevca. (Babi.) Ko je kod Ostoje?

BABA JOVANA: Nema ga niko. Spava malo.

LINA: Majka, zašto Ema šusterova kaže da će topovi da pucaju tati na pratnji? (Kroz plač.) Neće tata da umre.

GOSPOĐA HRISTINA: Neće, neće, čedo moje. Tatu da slušaš, bog će da ga poživi ćerke da uda. Za ćerke će bog da ga poživi.

DANILO (hoće da uzme jednu knjižicu koju Lina ima u rukama): Šta ti je to?

LINA (sva pocrveni i krije u krilo): Ništa, ništa!

DANILO: Kako ništa. Daj ovamo. (Sa malo muke otme detetu knjigu i gleda je.) Otkud ti ovo?

( Lina ne sme ništa da kaže.)

DANILO: Otkud ti ovo?

LINA: Čitao posilni sa Agnijom.

DANILO: Ovde je čitao sa Agnijom.

LINA: Jeste.

(Danilo cepa u komade i baca iscepanu hartiju.)

GOSPOĐA HRISTINA: Opet mi kuplerajske knjige u kući! - Hoću da mu izvučem uši gejačke što se sa sluškinjom zanosi, a svoj posao ne gleda. - Hajde ti, babo, idi ljušti u đevđir one šljive za slatko.

BABA JOVANA: 'Ajde, sve ja.

GOSPOĐA HRISTINA: Nego ćeš da mi tu skrstiš ruke! (Baba odlazi.) Ne znam samo šta mi se dovukla ovamo da je pita ko! I ona i ona vucibatina paraćinska!

Deveta pojava

GOSPOĐA HRISTINA, DANILO, LINA, DRAGA

(Draga dolazi iz škole. Ona nosi bukvar i tablu sa koje sunđer visi do zemlje. Na nju niko ne gleda osim Line.)

LINA: Aha! Aha! Ostala si u apsu! Ostala si u apsu!

DRAGA (kroz plač): N-i-i-i-sam.

LINA: A što si ostala do jedanaest?

DRAGA: Vodila nas gospojca na pratnju Leposavi Jovićevoj.

LINA: Lažeš! Lažeš!

DRAGA: Ne lažem!

LINA: Lažeš!

DRAGA: Ne lažem!

LINA: Lažeš! Lažeš!

DRAGA (plače): Ne l-a-a-a-žem!

Deseta pojava

Pređašnji, RAJKO

RAJKO (donese led u korpi): Evo led!... Gle, Beli! Šta radiš, Beli?

DANILO: Pazi ga kakav je mangup! Nema niko sad da te mlati!

RAJKO: More, tebe treba neko da dohvati, šašavezijo kalimegdanska!

DANILO: Ne laj!

RAJKO: Ne laj ti!

DANILO (potegne se na brata): Kuš!

RAJKO: Kušuj ti!

GOSPOĐA HRISTINA: Kuku, ne bijte se, otac vam umire, eeej! Kuku! (Izgura Rajka.)

Jedanaesta pojava

GOSPOĐA HRISTINA, DANILO, LINA, DRAGA

(Duga pauza. Gospođa Hristina uzme korpu s ledom i odnese kod bolesnika. Baba Jovana pređe pozornicu sa zasukanim rukavima. Danilo je našao neke šljive, pa jede i baca koštice po sobi.)

GOSPOĐA HRISTINA (vrati se): Lina, da odeš kod tetka-Berte, da kažeš: poslala me majka za našu šerpu od slatka. Kad uzmeš, ženo, ne umeš da vratiš.

LINA: Poslala je tetka Berta šerpu juče. Eno je u dolapu.

GOSPOĐA HRISTINA: Dobro, a što u dolapu! Ko je video da se u buđavi dolap ostavljaju šerpe!... Da odeš u bakalnicu da uzmeš vanilu za sto para i za groš limontosa. Na.

(Lina uzme tri groša u niklu i izađe.)

GOSPOĐA HRISTINA (za njom): Taze vanilu da ti da, jer ću da vratim ako ne valja.

(Pauza.)

DANILO: Je li u krevetu?

GOSPOĐA HRISTINA: U krevetu.

DANILO: Može da ustane?

GOSPOĐA HRISTINA: Može malo po sobi.

DANILO: Da li dolazi doktor?

GOSPOĐA HRISTINA: Dolazi. (Izađe na drugu stranu.)

Dvanaesta pojava

DANILO, DRAGA

(Draga za celo vreme do sada nije smela da pogleda u brata. Danilo je zovne i pita.)

DANILO: Šta ti radiš?

(Dete ga gleda plašljivo.)

DANILO: Ideš u školu?

DRAGA: Idem.

DANILO: Je l' učiš?

DRAGA: Učim.

DANILO: Šta učiš?

DRAGA: Učim prvi razred ženske škole na istočnom Vračaru, kod gospojce Danice, Melentijevićeve.

DANILO: Na ti marjaš da kupiš bonbone.

Trinaesta pojava

DRAGA, BABA JOVANA, PUKOVNIK

(Vrata od sobe u kojoj boluje otac Danilov otvore se. U šlafroku, u papučama, iznemogao, sa mrtvačkim zemljastim licem, Pukovnik dođe sam, polako, gleda oko sebe ustajalim i upalim očima, mutno i besmisleno, jer ništa ne vidi. On govori nešto što se ne čuje. - Jot pre no što je on ušao, Danilo je pobegao iz sobe, ne našavši ništa bolje da učini.)

BABA JOVANA: Gde ćeš, sinko, u ovaj vašar.

(Pukovnik kaže nešto vrlo tiho.)

BABA JOVANA (pridrži ga): 'Ajde na krevet.

(Ona dovede bolesnika do kreveta. Pukovnik sedne na kraj, uhvati se za ogradu i gleda nešto.)

PUKOVNIK (jedva se čuje): Je li tu onaj nesrećnik?

BABA JOVANA: Nije. (Uzme jednu stolicu i sedne prema njemu.)

PUKOVNIK: Tu je, znam, tu je. Ej, nesrećna ženska deca što će tuđe da mi peru... Hodi ovamo, Draga. ( Draga ne čuje.)

BABA JOVANA: Draga, otac te zove.

(Draga dođe krevetu.)

PUKOVNIK (tiho): Majku da slušaš, sa sestrom oči da ne vadiš. Razumeš?

(Draga, izgleda, ne razume ništa.)

BABA JOVANA: 'Ajde, idi s decu da se igraš.

PUKOVNIK: Nek ostane ovde... Ideš u školu?

DRAGA: Idem.

PUKOVNIK: Sedi, pa piši šta imaš za školu.

(Pukovnik i baba Jovana razgovaraju dalje, ali se od njihovog razgovora ne čuje mnogo. - Draga sedne za sto i škripi križuljom po kamenoj tablici.)

BABA JOVANA: Je l' ti lakše?

PUKOVNIK: A, lakše! (Hoće reći da nije.)

BABA JOVANA: Oćeš ladni oblozi?

PUKOVNIK: Ništa to ne pomaže. Guši me tu, tu, tu! (Zine da udahne vazduha.)

BABA JOVANA: Što u krevet ne legneš?

(Pukovnik nešto kaže.)

BABA JOVANA: Oće da se umoriš tako. 'Ajde u krevet.

(Pukovnik opet kaže nešto.)

BABA JOVANA: Tako ti brat u Paraćin bolovaše, steže ga nešto pod gušu, pa krklja, krklja, krklja, pa prođe od ladnu krpu.

(Kratka pauza.)

PUKOVNIK: U Peterburgu, u učilištu, ja, veliki knez Afanasije Borisović, đeneral Bobrikin, đeneral Vlađimirov, đeneral Goldberg... (Guši se u kašlju.)

(Pauza.)

BABA JOVANA: Draga, donesi ocu medecinu iz drugu sobu.

( Draga donese jednu flašu i kašiku. Baba Jovana napuni kašiku i da Pukovniku.)

BABA JOVANA: Je l' ti bolje?

PUKOVNIK (namešta se): Bolje.

(Oni i dalje nešto govore, ali se od svega toga malo što čuje. - Draga je svršila svoju tablicu. Ona je naslonila glavu na naslon od stolice i gleda u tavanicu. Ona govori za sebe, reč po reč.)

DRAGA: Milivoje,
Kilivoje,
Kili babu,
Na malabu,
Da mu lodi,
Svabu.

BABA JOVANA: Oću da te pljesnem preko usta, krv da ti poleti! Koj te to naučio!

(Draga se uplašila. Ona metne prst u usta i ode postiđena u jedan ćošak. Pukovnik šapće nešto.)

BABA JOVANA: Eto, kad se s mangupsku decu vaća!

PUKOVNIK: Hajde, šta ćeš, ostavi je.

BABA JOVANA: More, zato će mnogu batinu da izede! (Pukovnik opet kaže nešto.)

BABA JOVANA: Idem ja da ti spremim mokri čaršavi. (Izađe.)

Četrnaesta pojava

PUKOVNIK, DRAGA

(Duga, vrlo duga pauza. Draga još stoji u uglu, okrenuta leđima. Pukovnik s mukom podigne noge sa zemlje na krevet i legne zgrčen. On još nešto govori i u jednom trenutku pusti krik, kao da ne može da udahne dovoljno vazduha. - Pauza. - Draga je čula nešto i naslutila. Ona prvo zastane, pa priđe krevetu.)

DRAGA: Tata! Tata! Tata (Pukovnik ne odgovori ništa. Draga, uplašena, pritrči jednim vratima, otvori ih i viče. Majka! Majka! Majka!

ZAVESA

Epilog

Ista ona soba u kojoj je pre četiri meseca bolovao Pukovnik. U njoj je sve pohabano i netreseno. Tri kreveta uz duvare, i sto na sredini. Vrata i prozor pozadi; vrata i prozor levo; dvoja vrata desno. Sa zadnjih vrata silazi se u avliju niz kamene stepenice sa gvozdenom ogradom. Tu ima nekoliko saksija sa cvećem. Kad je napolju zima i sneg, te saksije stoje obično u sobi; sad je neko decembarsko sunce; tanak sloj snega topi se, kaplje sa krovova i drveća i pravi blato. Lina je iznela cveće pred kuću na svetlost i toplinu. - U jednom krevetu, među pokrivačima, Danilo, u beloj noćnoj košulji, žut i neizbrijan. Blizu njega je mali sto sa flašama od medicine, čašama, kašičicama i rasečenim limunovima. Uz krevet je i jedna stolica sa dve-tri knjige, dućanskom kutijom i papirom. - U jednom uglu je ugašena peć. Levo, jedna vrata vode u kujnu; ona su otvorena, te se soba otuda greje i povlači zadah od zagorelih jela.

Prva pojava

ŽIVANA, DANILO, BABA JOVANA

( Danilo je sam u sobi; on čita neku knjigu i prevrće se po krevetu s jedne strane na drugu. - Živana je seljanka "iz okoline Beograda", iz Mokrog Luga ili Ritopeka, sa vedricama sira na obramici i kupovnim cvećem za ušima. Ona ima četrdeset godina. - Baba Jovana je levo u kujni. Čuje se kako ona tamo secka meso pa dasci.)

ŽIVANA (iz avlije): Sira! Oćeš sira, gospoja-Risto.

(Danilo hoće da se podigne da vidi ko je to.)

ŽIVANA: Ej, gospoja-Risto!

DANILO (viče u kujnu): Babo! Babo!

BABA JOVANA (u crno zabrađena, sa zasukanim rukavima i sa satarom u ruci): Šta je?

DANILO: Eto, vidi ko je to.

(Baba Jovana otvori vrata pozadi. Živana je dole u avliji, pred kućom, baba Jovana na pragu i stepenicama.)

ŽIVANA: Dobrojutro! Kako si! Oćeš sira?

BABA JOVANA: A kakav ti je sir?

ŽIVANA: Mlaaad, doobar.

BABA JOVANA: De, da vidim.

(Živana skine obramicu s vrata i spusti kantar u prljav sneg na kaldrmu. Kantar zvecne.)

BABA JOVANA (siđe i proba sir): A, snašo, nije ti prevreo kako treba.

ŽIVANA: Kako da nije, bog s tobom, goospo! Gledni mu surutku! Bogićevićka mu uze tri kila. Ermila dva, Tanackovićka tri, Aračićka uze četiri. Kažem ja Ermili: "Ti sve, sve, ali bez moga sira ne možeš!" Poručuju mi u selo po gardisti da dođem... More, i u dvoru se zna za mene. Kralj, kažu, ne jede sir, ama kraljica ga traži... Nemaš ti, ženo, ovaj sir na daleko!

BABA JOVANA: Aja, aja, ne valja ti!... A pošto ga daješ?

ŽIVANA: Četiri groooša.

BABA JOVANA: Oha! (Okrene se Danilu.) Beli, imaš li dinar?

DANILO: Nemam, babo.

BABA JOVANA: Nemoj da lažeš kad znam da imaš.

DANILO: Kažem ti da nemam... Zatvori, molim te, ta vrata: zima mi.

BABA JOVANA: 'Ajd, sad ti zima! Kakva te zima spopala! Zar ne vidiš da je sunce napolju... Skup ti sir, snašo; ne treba mi.

ŽIVANA: De, bogati! Ka da prvi put dođo' u ovu kuću... A gde je gospoja Ristina? Zna ona Živanu i Živanin sir.

BABA JOVANA: A odakle si ti, snašo?

ŽIVANA: Zar ne znaš, bogati!

BABA JOVANA: Ne znam:

ŽIVANA: Ja iz Moštanice. Zna mene gospa Rista, pozdravi je... A 'de je?

BABA JOVANA: Nije gospa Rista kod kuće.

ŽIVANA: Ja de?

BABA JOVANA: Bolesna ti je, snašo.

ŽIVANA: Očiju ti? A šta joj bi, bogati?

BABA JOVANA: Pade s tranvaja, crna joj sudba. Mužu na grob iđaše, pade s tranvaja, pa se ugruva kao niko njen.

ŽIVANA: O! o! o! Šta mi kaza!

BABA JOVANA: Ej, kuuuku mene, zlosrećni siiine! Ej, Ostoja, moj crni mučeničeee! Ej, da ti deca glavu pojedošeee!

ŽIVANA: Ne nariči, babo, bi mu tako, šta ćeš!

BABA JOVANA: (trlja oči kao da ništa nije bilo): Ja, bi mu tako, pravo kažeš.

ŽIVANA: A 'de mi je gospa Rista?

BABA JOVANA: U bolnicu je; mora nogu da joj u gips meću, s štaku mora da ide.

ŽIVANA: O! o! o! O, crna gospa-Risto, o!... A kako su joj deca?

BABA JOVANA: Fala bogu.

Druga pojava

Pređašnji, LINA

(Lina je u crnoj haljini, jeftino kupljenoj kod Jevreja iz Vasine ulice. Na tankim nogama ima pocepane čarape i velike papuče isečene od starih očevih cipela. Ona je vrlo bleda i izgleda da se nikada ne smeje. Ona dotrči iz kujne i uhvati za rukav babu.)

LINA: Babo, hajde, kipi supa, babo.

(Baba Jovana ode brzo u kujnu. Ona tamo i ostane; malo posle čuje se opet gde secka meso na dasci i grdi mačora, praveći mu pri tom neke aluzije na familiju.)

ŽIVANA: Kako si mi ti, devojko?

(Linu je sramota i ništa ne sme da kaže.)

ŽIVANA: De, da pozdraviš majku. (Vadi iz vedrice komad sira, otrese opanke i pope se uz stepenice.) Daj, bogati, jedan tanjir, devojko. Evo, ovo tebi. (Lina ne sme da primi pa gleda u brata.)

DANILO: De, de, uzmi, što se stidiš.

ŽIVANA (korakne u sobu): Dobro jutro, mladiću, kako si mi? 'De si ti, ne vidoh te odavna?

DANILO: Dobro jutro. Eto tu sam. Šta ti radiš?

ŽIVANA: Vala bogu!... Rekoše oselio si se od kuće. Pa opet ovde, aaa?

(Danilo ćuti.)

ŽIVANA: Nema druge kuće od rođene, golube!

LINA: (donela iz kujne jedan tanjir i primila sir od seljanke): Hvala.

ŽIVANA: A šta je tebi, mladiću, slab si?

DANILO: Ne valjam. (Cvokoće.) Zima!

ŽIVANA: A šta te boli, krsta, a?

DANILO: Aja!

ŽIVANA: Slabine?

DANILO: Aja! - Sve me boli.

ŽIVANA: To ne valja. Treba da potopiš lincuru i kvasiju, da potopiš u komovicu, pa da piješ. Slačicu na noge a mokre krpe oko vrata.

DANILO: Hvala, hvala, Živana. Kako ti deca?

ŽIVANA: Dobro, vala bogu, mi svi dobro.

DANILO: A šta ti radi vojnik?

ŽIVANA: Fala bogu. Pustiše ga juče na ocuctvo.

DANILO: Ako, ako.

ŽIVANA: (priđe na vrata od kujne): Zbogom babo!

BABA JOVANA: (iz kujne): Zbogom.

ŽIVANA: (siđe niz stepenice u avliju, uprti polako vedrice i kantar na obramicu): U zdravlju.

DANILO: U zdravlju, Živana!... Lina, zatvori vrata. (Sav dršće i uvija se u ponjave.) Zima!

Treća pojava

DANILO, LINA

(Duga pauza. Lina pretura na stolu svoju torbu s knjigama. Danilo se stresa ispod pokrivača.)

DANILO: Lina, uzmi ovu kutiju sa stolice, pa idi u bakalnicu nek ti Anta napuni.

LINA: Ne da Anta više duvana.

DANILO: Šta ne da! Mora da da!

LINA (kroz plač): Ali Anta ne da više.

(Lina sedne i piše. Pauza. Danilo se ljuto okrene na drugu stranu i psuje.)

DANILO: Idi tetka-Berti i išti tri groša.

LINA: Nije tetka Berta kod kuće. Bila sam jutros da ištem pirindža.

(Pauza.)

DANILO (okrene se naglo): A što ti nisi u školi?

(Lina krije glavu i ne sme ništa da kaže.)

DANILO: Imaš li danas škole, aaa?

LINA: Imam.

DANILO: Pa što si kod kuće?

LINA: Ne-mam ci-pe-le.

DANILO: Gde su ti cipele?

LINA: Kod šus-te-ra.

DANILO: A što ne uzmeš cipele od šustera?

LINA: Ka-že ba-ba ne-ma pa-ra.

DANILO: T! t! t! Eto sad.

(Pauza.)

DANILO: Gde si jutros išla sa onom flašom?

LINA: Ku-pi-la ba-bi ra-ki-ju.

DANILO: Gde je Draga?

LINA: Na po-lja-ni.

DANILO: Šta radi na poljani?

LINA: Ig-ra se.

DANILO: S kim se igra.

LINA: S de-com.

DANILO: Kakva su deca na poljani?

LINA: Ne znam.

DANILO: Idi odmah pa dovedi sestru kući.

(Lina izađe.)

Četvrta pojava

DANILO, BABA JOVANA

( Danilo dohvati jednu knjigu da čita, ali je baci posle nekoliko trenutaka. Onda hoće da se podigne, ali opet legne. Najzad se nagne sa kreveta i traži nešto po podu. - Pauza.)

BABA JOVANA: (sa jednim loncem u ruci): Je li voliš punjene paprike ili sarmu?

DANILO (promumlja nešto): Sarmu.

(Baba Jovana ode u kujnu, ali se brzo vrati.)

BABA JOVANA: Je li ti doneli medicinu iz apoteku, zašto doktor kazao da ne pregrešuješ?

DANILO: Eto, kupili su. Ne znam koga će mi đavola.

BABA JOVANA: Kako, koga đavola! Vidiš li, sinko, da si bolan-prebolan!

DANILO: Šta sam bolan-prebolan! To ste vi svi uobrazili. Ne treba mi nikakva medicina! Šta si mi natrpala ove ponjave i jastuke. (Baca iz kreveta.) Svi ste vi šašavi!

BABA JOVANA: De, de, nemoj da se ljutiš. Majka ti u bolnicu, ocu ti još šest meseci ne dadosmo, sestre ti gole i bose, napolju mećava će da dune sutra-prekosutra, a slava ide kroz koji dan: nemoj da se ljutiš.

(Pauza.)

DANILO: (smirio se): Zašto, babo, Lina nema cipela, bolan?

BABA JOVANA: Što, što! Što nemam para!

DANILO: Zašto ne ode Rajko za penziju?

BABA JOVANA: Kaže blagajnik u Upravu fondova nema penzija do dvadesetog.

DANILO: Imaš li ti štogod-štogod?

BABA JOVANA: Imam tri groša, mora kamfor i špiritus da ti kupim, da te trljam večeras.

Peta pojava

DANILO, BABA JOVANA, LINA, DRAGA

(Lina dovede sestru za ruku. Draga je bosa i sva blatnjava.)

BABA JOVANA: (oštro): Gde si ti? (Dete hoće da kaže nešto, ona ga udari po prstima.) Jesam li ti sto puta kazala da ne smeš da izađeš iz avliju! A! Što si prljava! A! Oću ja svakog dana da perem tvoje kecelje! A! (Udari opet dete; ono plače. Baba ga uzme za ruku i vodi u kujnu da opere.)

DANILO: Što biješ dete!

BABA JOVANA: Ćuti ti! (Zalupi vratima.)

Šesta pojava

DANILO, LINA

DANILO: Što je Draga takva? Otkud joj toliko blato?

LINA: De-ca je u-pr-lja-la.

DANILO: Kakva deca?

LINA: De-ca na po-lja-ni.

DANILO: Šta rade deca na poljani sa blatom?

LINA: Pra-ve sme-de-rev-ski grad.

DANILO: Prave smederevski grad!... Zašto ne paziš na sestru! Vidiš da je baba bije što je kaljava.

Sedma pojava

DANILO, LINA, JEDNO DETE

(Jedno žensko dete sa školskom torbom u rukama uđe u sobu bez kucanja i pozdrava. Ono je stidljivo siromaško dete u roza cicanoj haljini usred zime, sa ogromnim Vunenim šalom od školskog sirotinjskog fonda. To je drugarica Linina, ali Lina ne sme da je pogleda, već savije glavu u jednom ćošku, iza naslona od kreveta. Danilo podigne glavu i gleda iznenađeno u dete.)

DETE: Pita gospojca zašto Angelina Bojovićeva nije došla u školu?

DANILO: Kaži gospojici da joj je brat bolestan, pa ne može.

DETE: I kazala gospojca da Angelina Bojovićeva nacrta Podunavski okrug, i nauči Životopis "Tanasko Rajić", Poznavanje prirode "Jastreb".

DANILO: Angelina, kaži drugarici hoćeš li da naučiš.

LINA: Ho-ću.

DETE (vadi iz torbe jednu knjigu u zelenim koricama): I poslala gospojca, pita hoće li Angelina Bojovićeva da uzme Dečji rodoljub?

DANILO: Šta je to?

DETE (sriče): Dečji rodoljub. Za učenike-ce osnovnih škola priredio braca-Vlada. U Beogradu, štamparija kod "Prosvete", 1902. Cena 80 n. d. Poslala gospojca ako će da kupi Angelina Bojovićeva.

DANILO: Kaži gospojici ima već Angelina Dečji rodoljub od braca-Vlade.

(Dete ostavi knjigu u torbu i izađe ne rekavši zbogom.)

Osma pojava

DANILO, LINA

(Duga pauza.)

DANILO: Lina, hajde nešto da mi čitaš. Kakva ti je to knjiga?

LINA: Darak poslušnoj deci.

DANILO: Hajde, čitaj mi nešto.

LINA:Šta da ti čitam?

DANILO: Čitaj šta hoćeš.

LINA (sriče):

Mala Mira nema mira,
Neprestano pile dira.
Majka veli: "Nemoj, dete,
Ljuta koka uješće te."
Mira majku ne posluša,
Neprestano sreću kuša...
Ala je ovo glupo.

DANILO: Šta je glupo? Nije glupo! Čitaj dalje.

LINA:Neću da čitam, baš je glupo!

DANILO: Onda čitaj nešto drugo.

LINA (sriče):

Blagodarnost

Mala Ljubica bila je dobra devojčica, pa su je svi zvali Dobroduša. U zamku njenog oca, koji na jednoj reci stajaše i ljudskih gordosti bezumlje, vekovima i vekovima dugo, posmatraše, beše jedan upravitelj (kastelan) po imenu Marko, sedih srebrnih vlasi starac. Njen otac imenovaše se Miladin. Miladin beše vrlo plemenita srca. On beše unuk jednog kneza, koji sa starim kraljem za svetu zemlju iđaše, da svih hrišćana svetinju od nevernika otme za slavu našem svetom ocu. Marko beše vredan, veran i hrabar upravitelj i maloj Ljubici velikih uživanja pričinjavaše kad god pričaše priče iz plemenitih ratova i dvoboja (megdana).

(Danilo kašlje, prvo slabo, pa se zaguši. Na vratima Gile sa njegovom putničkom torbom. On oko guše nosi crnu maramu. Ostavi torbu i hoće da se pozdravi s bratom. On do kraja komada igra sa melodramatičnim gestovima gospodina Ljubomira Živkovića.)

Deveta pojava

DANILO, GILE, LINA

DANILO (pošto se povrati od kašlja. Njemu izgleda kao da mu brat sad izašao iz kuće pa se vratio): Šta ćeš ti ovde!

GILE: Ja opet u Beograd.

DANILO: Šta si ti ovamo udario svakih petnaest dana! Šta ćeš ovde?

GILE: Eto, došao.

DANILO: Samo trošiš pare.

(Lina otkako je prestala da čita gleda u brata.)

GILE (Lini): Šta ti radiš, aaa?

(Lina ništa ne odgovori.)

GILE (otvara torbu): Eto ti ratluka pa da podeliš sa Dragom.

LINA: Hvala.

DANILO: Kakvim si ti to vozom došao sad u jedanaest sati?

GILE: Ja došao sinoć.

DANILO: Sinoć?

GILE: Sinoć, jeste... Noćio sam kod Slavije.

DANILO: Što kod Slavije? Što nisi došao ovde da spavaš?

GILE: Eto... neću da vam budem, tu, ovaj, na vratu... Jutros sedoh na tramvaj pa odoh u bolnicu. Poručila ti majka da dođeš.

DANILO: Kako ću da dođem kad sam i ja bolestan.

GILE: Šta ti je?

DANILO: More, nije mi dobro... Imaš li, Gile, bogati, duvana?

GILE (pruži mu kutiju): Na... Gde je Rajko?

DANILO: Rajko se mangupira. Isterali ga iz škole pa sad baza po ulicama. Moramo da ispratimo mi njega tebi u Kragujevac.

GILE: Što su ga isterali?

DANILO: Što nije za školu.

GILE: Šta rade Mita i Voja?

DANILO: Mita leži u apsu, svađao se sa dežurnim oficirom i preskakao zid od Akademije da kupi novine. Nisu ga pustili već dve nedelje. Voja bio prekjuče. Pravio čovek lakovane čizme od četrdeset pet dinara.

GILE: Šta radi baba?

DANILO: Sekira me celog dana. Samo pije rakiju... A i ti piješ, a?

GILE: Ne pijem... te ne pijem... Tebe isterali iz službe?

DANILO: (namršteno): Isterali.

GILE: Pa šta sad radiš?

DANILO: To nisu tvoja posla. Imaš li para?

GILE: Imam.

DANILO: Imaš li banku?

GILE: Imam.

DANILO: Daj mi.

GILE: Ne dam.

(Pauza.)

DANILO: Što mi ne daš banku?

GILE: Ne dam ti. Izležavaš se tu, pa još hoćeš banku da ti dam!

DANILO: Nije te sramota! I ti si mi brat!

GILE: Ne dam. Izlazi iz tog kreveta. Samo mučiš ovu drugu decu.

DANILO: Odlazi! (Pljune i okrene se na drugu stranu.)

GILE: (Lini): Gde je Draga?

LINA: Kod babe u kujni.

(Gile ode u kujnu.)

Deseta pojava

DANILO, LINA

DANILO: Lina, daj mi tu torbu. (Lina gleda u brata, ali ga ne razume.) Daj mi tu torbu.

(Lina donese torbu. Torba je teška i Lina je teško donese. Danilo je otvori i pretura po njoj duže vreme pa je onda zaklopi i ostavi, kad ne nađe ništa. - Rajko mu je okrenut leđima, pa ga ne vidi odmah.)

Jedanaesta pojava

DANILO, RAJKO, LINA

RAJKO (priđe krevetu): Beli! (Pauza.) Beli! (Pauza.) Beli!

DANILO (okrene se i pogleda): Šta je?

RAJKO: Video sam gazda-Ristu! Bio s Leposavom.

DANILO (štrecne ga nešto): Pa šta!

RAJKO: Zovnula me Leposava, pitala šta radiš. Gazda Risto mi dao banku.

(Pauza. - Danilo razgorači oči.)

DANILO: Daj mi ovamo tu banku!

RAJKO: Nemam.

DANILO: Gde ti je?

RAJKO: Nisam primio. Vratio sam.

(Pauza.)

DANILO: To si dobro učinio.

(Pauza.)

DANILO: Zašto ti davao banku?

RAJKO: Onako.

DANILO: Kako, onako?

RAJKO: Ništa. Pitao me šta radiš.

DANILO: To sve? Zašto ti davao banku?

RAJKO: I pitao me idem li u školu. Gospodin Živković mu kazao da mogu da polažem ispite na leto, a on kaže gospodinu Živkoviću da pripazi na mene na ispitu.

DANILO: Kakav je to gospodin Živković?

RAJKO: Što predaje matematiku.

DANILO: Otkud sad taj gospodin Živković?

RAJKO: Pa bio s njima. Ide on s njima svaki dan. Valjda će da isprosi Leposavu.

DANILO: Davao ti banku pred tim gospodinom Živkovićem.

RAJKO: Jeste.

DANILO: Ao! oca mu njegovog!

(Pauza.)

RAJKO: Gle, Giletova torba! Zar došao?

DANILO: Došao.

RAJKO (viče): Gile! Gile!

Dvanaesta pojava

Pređašnji, GILE, BABA JOVANA

GILE: (dođe i poljubi se sa bratom): Šta ti radiš?

RAJKO: Ništa.

GILE: Dabogme, ništa. Što su te isterali iz škole?

RAJKO: Šta te se tiče.

GILE: Tiče me se.

RAJKO: Ne tiče te se.

GILE: Hajde, dobro, ne tiče me se.

(Pauza.)

RAJKO: Šta si mi, Gile, bolan, doneo iz Kragujevca?

GILE (traži po torbi, pa izvadi jedno plavo šlosersko odelo, razvije ga i pokaže bratu): Evo, Rajko.

(Pauza.)

DANILO: Dabogme, u Kragujevac ćemo mi tebe pa ćeš da se opametiš: nećemo više da trpimo isteranke kod kuće.

BABA JOVANA: Neće u Kragujevac. Pukovnički sin! Dosta što mi muž beja kolar u Paraćin, neću da mi svi unuci šloseri!

GILE: Ćuti ti, babo! Opet će kolari da ti dođu u familiju.

(Pauza.)

DANILO: Je li, Gile, šta se izmotavaš, more. Daj mi banku, vratiću ti.

GILE (izvadi jednu prljavu i presavijenu banku od deset dinara): Na. Ne treba da mi vratiš.

DANILO (pruži banku Rajku): Rajko, bogati, idi kupi mi tri kutije duvana od tri i po groša i kupi sinoćne Beogradske novine i Mali žurnal.

(Rajko pođe, Gile ga zaustavi.)

GILE: ( Rajku): Čekaj!

RAJKO: Šta ćeš?

GILE: Evo tebi, Rajko, dva dinara, pa da odeš kod Slavije i da doneseš četiri flaše piva... A evo ti još dva dinara da kupiš kilo kobasica kod Ajdukovića i dva taze hleba.

ZAVESA

Kembridž i London, avgusta i novembra 1905.

Lozana, maja 1906, - London, januara 1907.

// Projekat Rastko / Drama i pozorište //
[ Promena pisma | Pretraga | Mapa Projekta | Kontakt | Pomoć ]

Vojislav M. Jovanović

Naši sinovi

Komad u četiri čina sa epilogom (1905-1907)

Prvi čin

Prva pojava

Druga pojava

Treća pojava

Četvrta pojava

Peta pojava

Šesta pojava

Sedma pojava

Osma pojava

Deveta pojava

Deseta pojava

Jedanaesta pojava

Dvanaesta pojava

Trinaesta pojava

Drugi čin

Prva pojava

Treća pojava

Četvrta pojava

Peta pojava

Šesta pojava

Sedma pojava

Osma pojava

Deveta pojava

Deseta pojava

Jedanaesta pojava

Dvanaesta pojava

Treći čin

Prva pojava

Druga pojava

Treća pojava

Četvrta pojava

Peta pojava

Šesta pojava

Sedma pojava

Osma pojava

Deveta pojava

Deseta pojava

Napomene

Jedanaesta pojava

Dvanaesta pojava

Četvrti čin

Prva pojava

Druga pojava

Treća pojava

Četvrta pojava

Peta pojava

Šesta pojava

Sedma pojava

Osma pojava

Deveta pojava

Deseta pojava

Jedanaesta pojava

Dvanaesta pojava

Trinaesta pojava

Četrnaesta pojava

Epilog

Prva pojava

Druga pojava

Treća pojava

Četvrta pojava

Peta pojava

Šesta pojava

Sedma pojava

Osma pojava

Deveta pojava

Deseta pojava

Jedanaesta pojava

Dvanaesta pojava

Komad u četiri čina sa epilogom
(1905-1907)