Лутка говори II пут
или
Лутка завирује у кревет

Други део трилогије

Ниш
1997-1998

ЛИЦА:

• Владан
• Девојка
• Мирјана
• Муж
• Огњен
• Лола
• Баба
• Деда
• Жена
• Лутак
• Остале лутке

Дешава се у Србији 1996. год. Можда се дешава још негде, али ја за то не знам.

ПРОЛОГ

(Осветљена су четири кревета. Први је мали кревет, узак. Други двосед је на расклапање. Трећи је француски лежај. Четврти лежај чине, у ствари, два кревета растављена наткасном - ноћним сточићем).

ЛУТАК: Добро вече, даме и господо. Немам имена па вам се зато не могу представити другачије него са "ја сам ја". Значи ја нисам нико, ја сам неко. Ја сам ја. Обична, необична лутка јако битна за ову представу. Ја сам она неопходна карика која ће повезати вас и ову представу. Нећу вам дозволити да се ставите у улогу немог посматрача већ ћу вас натерати да учествујете у њој. Само без страха, молим вас. Нећу вас терати да устајете, излазите на сцену, одговарате... Нећу вас ничим гађати, нећу вас палити, поливати, нити псовати. Нећу скакати на вас, нити се бацати оштрим и тупим предметима. Можете слободно да се завалите у ваше столице, мирни, безбрижни и сигурни да ћете остати са оне стране рампе. У ствари ја сам ту само да вам сметам да се уживите у представу и ликове. Ја знам да ви највише волите да као воајери посматрате дешавања на овој сцени. Ја сам ту да надгледам ваше емоције, реакције и да вам ни једног тренутка не дозволим да се ставите у улогу далеког посматрача који је ту да посматра глумце и дешавање, али не и да сам буде посматран. Ја ћу посматрати и вас и ликове ове представе. Они ме неће уопште видети а ви ћете убрзо пожелети да ме не видите. Мада никад се не зна. Можда вам се на крају и допаднем. Четири лика имају имена из разлога што су дошли из претходне драме трилогије ЛУТКА ГОВОРИ. Четири кревета у целој представи је све од сценографије. Па, да почнемо.

ПРВИ ДЕО

1. СЛИКА - КУПИ МИ ПОКЛОН

(Мали кревет. Девојка седи на кревету. Плаче. Владан стоји даље од кревета окренут леђима. Девојка даје знаке да плаче. Шмрцка, уздахне, дува нос…Владан се нагло окрене.)

ВЛАДАН: И што сада плачеш?

ДЕВОЈКА: Плаче ми се.

ВЛАДАН: Онда плачи. Ја морам да изађем.

ДЕВОЈКА: Да, најлакше је да побегнеш!

ВЛАДАН: Не бежим само нећу да те гледам како плачеш!

ДЕВОЈКА: Плачем што ти бежиш!

ВЛАДАН: Не бежим!

ДЕВОЈКА: Немој да се дереш!

ВЛАДАН: А ти престани да плачеш!

ДЕВОЈКА: Е баш ћу да плачем!

ВЛАДАН: Е па ја ћу онда да се дерем!

ДЕВОЈКА: Ја могу да вриштим! (Вришти)

ВЛАДАН: Мислиш да ја не могу да вриштим? (Вришти)

(Долази Лутак. Лупа штапом о под. Ово двоје и даље вриште и све се више приближавају једно другом. Лутак изађе са сцене и брзо се врати са столицом коју баци. Ово двоје не реагују. Лутак улази са пиштољем. Пуца. Изађе цвет или вода. Лутак га баци. Поново изађе и овог пута се врати са правим пиштољем. Пуца у вис. Владан и девојка ућуте. Гледају у таваницу.)

ДЕВОЈКА: Овај је луд. Може да дође да нас убије.

ВЛАДАН: Следећи стан ћемо тражити у згради у којој нема војних лица.

ДЕВОЈКА: Како си могао?

ВЛАДАН: Себи да купим панталоне и кошуљу? Женска главо, немам више шта да обучем. Да ли си то приметила?

ДЕВОЈКА: И све си паре потрошио?

ВЛАДАН: Оставио сам за кирију.

ДЕВОЈКА: А ја? Шта сам ја? Ништа! Нико! Мене, ко ме јебе!

(Владан се насмеје.)

ДЕВОЈКА: Озбиљна сам. Ја новац трошим на овај стан и нас. Волиш да се хвалиш "како моја драга добро кува", а никад се не запиташ колико све то кошта. Јеси ли ти приметио да сваког дана имаш тоалет папир, сапун, шампон. Могла бих и ја нешто себи да купим, али ја кад купујем мислим на нас, за разлику од тебе, који мислиш само на себе.

ВЛАДАН: За бога милога, као да ти ја браним да себи нешто купиш. Идемо сутра да нешто узмеш.

ДЕВОЈКА: Нећу да идем. Не ради се о томе.

ВЛАДАН: Немам шта да обучем за посао.

ДЕВОЈКА: Ни ја. Морам да бирам између књиге, веша, козметике и хране.

ВЛАДАН: Даћу ти целу следећу плату.

ДЕВОЈКА: Не треба ми твоја плата.

ВЛАДАН: Па шта ти треба?

ДЕВОЈКА: Да мислиш мало на нас, а не само на себе.

ВЛАДАН: Да, ја сам себичан и мислим само на себе. Мораћу да те подсетим да ја плаћам ову гарсоњеру и рачуне. За храну колико тражиш ја дам. Више немам. И ја бих волео да ми је плата већа.

ДЕВОЈКА: И ја овде оставим целу своју стипендију.

ВЛАДАН: Ово је глуп разговор који ничему не води.

ДЕВОЈКА: Ти си са мном јер имаш бесплатну служавку, која ти пере, пегла и кува.

ВЛАДАН: Ма није ваљда. Причаш глупости.

ДЕВОЈКА: Нису то глупости. Ниси се сетио ни паклицу цигарета да ми купиш. Или неке лепе чарапе.

ВЛАДАН: Ја да уђем у продавницу женских чарапа?

ДЕВОЈКА: Што да не. Да ти је стало до мене ти би то урадио.

ВЛАДАН: Ако после три године треба да ти доказујем своју љубав, онда стварно све ово нема смисла.

ДЕВОЈКА: Ја више не видим љубав.

ВЛАДАН: Хоћеш да се венчамо? Не морамо да чекамо да дипломираш.

ДЕВОЈКА: Да се венчамо? Ми немамо довољно новаца ни да живимо, а ти би да се венчамо.

ВЛАДАН: Позајмићу.

ДЕВОЈКА: Знаш ли да сваки пут кад ми стигне стипендија помислим како бих је потрошила да нисмо заједно?

ВЛАДАН: (пауза) Можда би требало то да урадиш. Да је потрошиш без мене. Да живиш без мене. Можда треба да се мало одморимо једно од другог.

(Ћутање.)

ВЛАДАН: Идем да се прошетам. (Пође.)

ДЕВОЈКА: Владане.

ВЛАДАН: Молим?

ДЕВОЈКА: Врати се.

ВЛАДАН: Хоћу.

(Одлази. Девојка плаче. Лутак улази на сцену одмотавајући тоалет-папир. Крај је негде ван сцене - ролна. Седа на крај кревета. Додаје девојци крај којим она брише нос.)

2. СЛИКА - ПОГЛЕД

(Француски лежај. Улазе Лола и Огњен. Огњен ставља кутију са кларинетом на кревет.)

ОГЊЕН: Овог пута си претерала.

ЛОЛА: Зар ја? То је немогуће.

ОГЊЕН: Лола, овако стварно више не може.

ЛОЛА: Наравно да не може. Да ја мирно седим и посматрам све оне девојчице које те ждракају очима, пренемажу се и увијају око тебе... Не пада ми на памет!

ОГЊЕН: Ја не могу да им забраним да гледају.

ЛОЛА: Невинашце моје мало. Наравно да не можеш.

ОГЊЕН: И зато си ти морала да направиш скандал?

ЛОЛА: Скандал? Какав скандал? Ја сам се само супер забављала. Играла... (Увија се у ритму.) Плесала...

ОГЊЕН: Морала си и на шанк да се попнеш?

ЛОЛА: Било је неизбежно, иначе моја тачка не би дошла до изражаја.

ОГЊЕН: Само сам чекао да почнеш да се скидаш.

ЛОЛА: Знаш да нисам отишла на депилацију. Стриптиз је у том случају искључен.

ОГЊЕН: Понекад стварно не могу да те гледам. Гадиш ми се.

ЛОЛА: И ти мени.

ОГЊЕН: Па шта онда тражиш са мном? Врата су ти отворена. Срећан пут.

ЛОЛА: Мени су врата отворена? Ако ће неко да иде из ове хотелске собе онда си то ти.

ОГЊЕН: Ову хотелску собу ја плаћам.

ЛОЛА: Не би био у стању да није било мене.

ОГЊЕН: Стално ме подсећаш на то. Да тебе није било ја никада не бих почео да свирам.

ЛОЛА: Да мене није било ти не би постојао! Вероватно би се убио.

ОГЊЕН: Захвалан сам ти до гроба. Треба ли то и да отплаћујем до гроба?

ЛОЛА: Не треба ти мени ништа да отплаћујеш. Само мало поштовања да покажеш.

ОГЊЕН: Оженио сам бившу проститутку, где ћеш веће поштовање?

(Пауза.)

ЛОЛА: Ја нисам тражила да ме ожениш. Ти си говорио да ме волиш. Да без мене не би успео да поново почнеш да свираш, да сам ти потребна... Да смо ја и ти двоје изгубљених људи којима се напокон указала шанса... Зашто сада ћутиш? Да ли ти сада сметам у твом напредовању? Некада си бар био искрен. Огњене, бракови се могу раскидати. Ја ти само саветујем да ти друга жена, осим што ће бити поштенија, буде богата и успешнија, како би ти брже напредовао.

ОГЊЕН: Изнервираш ме својом љубомором, па кажем и оно што не мислим.

ЛОЛА: Да ли је баш тако?

(Улази Лутак носећи пепељару у рукама.)

ОГЊЕН: Немаш разлога за љубомору.

ЛОЛА: Имам. Знам за сваку твоју превару.

ОГЊЕН: Је л'? И колико сам те ја то пута преварио?

ЛОЛА: Пет. (Пауза, гледају се.) Зашто ћутиш?

ОГЊЕН: Не знам зашто се уопште свађамо? Лупамо глупости и ја и ти.

ЛОЛА: Нису глупости! Нећу да живим у лажима!

ОГЊЕН: Не лажем те!

ЛОЛА: Лажеш! А лажеш и себе!

ОГЊЕН: Ти си крива! Прогањаш ме својом љубомором!

(Лутак се наместио као сталак и држи пепељару.)

ЛОЛА: Значи, признајеш?

ОГЊЕН: Па и онако знаш.

(Лола зграби пепељару и гађа Огњена. Промаши.)

ОГЊЕН: Ти си, Лола, луда! Потпуно си неурачунљива!

ЛОЛА: Како си могао да ме превариш?! Ја сам мислила да је све то само флерт! Да још ниси...!

ОГЊЕН: Али малопре си рекла...

ЛОЛА: Блефирала сам!

ОГЊЕН: Како сам ја могао да знам да блефираш, кад си погодила?

(Лола га гађа флашицом парфема.)

ЛОЛА: Пет пута!!! Како те није срамота! Ја тебе нисам ни једном.

(Улази Лутак са вазом и телефоном.)

ОГЊЕН: Знаш ли колико сам платио тај парфем?

ЛОЛА: Ко су оне? Да ли их познајем?

(Лола узима телефон.)

ОГЊЕН: То ни случајно.

ЛОЛА: Шта? Телефон?

ОГЊЕН: Очекујем позив... (Лола га гађа) Рано ујутру... Могла си главу да ми разбијеш! Сада ћемо морати и телефон да платимо.

ЛОЛА: Убићу те!

ОГЊЕН: Тако?

ЛОЛА: Тако!

(Огњен гађа Лолу вазом.)

ЛОЛА: Сада ћемо и вазу морати да платимо!

ОГЊЕН: Мислиш, ја ћу морати да платим?

ЛОЛА: Ти то волиш, чим разбијаш!

(Лутак све брже уноси ствари које ово двоје разбијају. Једног тренутка Лутак, уморан, застане.)

ЛУТАК: Станите! Не могу да постигнем.

(Лола гледа око себе. Нема више шта да разбије. Гледа кутију са кларинетом. Отвори је.)

ОГЊЕН: Немој животом да се шалиш.

ЛУТАК: Баци је, баци је, баци...

ОГЊЕН: Разбићу те.

ЛУТАК: Баци је, баци.

ОГЊЕН: Лола, озбиљан сам.

ЛУТАК: Баци је!

(Лола полако враћа део кларинета у кутију. Огњен затвори кутију. Огњен сакупља делиће разбијених предмета.)

ЛОЛА: Баш си вредан. Идем доле да пријавим квар телефона и да тражим да неко дође да почисти овај хаос.

ОГЊЕН: Не мораш ни да се враћаш.

ЛОЛА: Немој два пута да кажеш.

(Лола одлази.)

3. СЛИКА - КО СУ ОВИ?

(Два кревета раздвојена наткасном. Баба и деда долазе спремни за спавање. Сваки носи по чашу са водом. Стављају чаше на ноћни сточић - наткасну).

БАБА: Да ли сам искључила бојлер?

ДЕДА: Јеси.

БАБА: Добро. Љубим те.

(Пољубе се, а онда сваки оде у свој кревет.)

БАБА: Нисам сигурна да ли сам искључила бојлер.

ДЕДА: Јеси, кад ти кажем.

БАБА: Почела сам да заборављам. Идем да проверим.

ДЕДА: Немаш разлога да устајеш. И да си заборавила, шта онда?

БАБА: Па да експлодира?!

ДЕДА: Добро, иди и провери. Ја ћу да спавам. Љубим те.

(Баба одлази. Долази Лутак.)

ЛУТАК: Ко су ови људи? Драга публико, ја се извињавам, дошло је изгледа до неке мале забуне и ја морам хитно да нађем писца комада и сазнам о чему се овде ради. Молим вас да...

(Баба се враћа.)

БАБА: Искључила сам.

(Баба леже. Лутак одлази. Тишина. Одједном Деда нагло скочи.)

ДЕДА: Да ли сам искључио светло у подруму?

БАБА: Не спаваш? Искључила сам бојлер.

ДЕДА: Јеси ли погледала можда да ли сам ја искључио светло у подруму?

БАБА: Ма то није битно.

ДЕДА: Како није битно? Шта ако неко провали?

БАБА: Провалиће и ако је светло угашено.

ДЕДА: Ако је светло угашено неће моћи да види шта је у подруму па неће имати разлога да проваљује.

БАБА: Ти увек све најбоље знаш. Лаку ноћ. Љубим те.

ДЕДА: Идем да проверим.

(Деда одлази. Долази Лутак.)

ЛУТАК: Писца нисам нашао. Негде се сакрио. Не може да гледа. Али сам зато нашао редитеља, односно, он је нашао мене. И знате шта каже? (Баби) Ви не постојите. У ствари, чим сте ту - постојите, али не треба да сте ту. Хајде, Баба, устај. Баба! Устај, Баба!

(Долази Деда.)

ДЕДА: Искључио сам.

ЛУТАК: Баш ми је драго, Деда, али мораћете да идете.

ДЕДА: Не чује ме. Мора да је искључила слушни апарат.

ЛУТАК: Деда, ти добро чујеш? Мораш, деда, да одеш! И ти и Баба! Писца нема, а редитељ чупа косу. Своју.

ДЕДА: Никад се не покријеш добро. (Деда покрива бабу) Тако.

ЛУТАК: Деда, хајде са сцене!

(Деда леже. Лутак гледа како да их помери. Просипа воду из чаше. Баба и Деда не реагују. Другу чашу просипа Деди на прекривач.)

ЛУТАК: Деда, мокро! Мокро је! Гаси та светла!

(Светло које пада на ова два кревета, гаси се.)

ЛУТАК: Драга публико, молим вас да ову сцену не узимате у обзир. Она се не важи. Нисте је видели. Ми идемо даље са представом. Извините, молим вас.

4. СЛИКА - МЛАДЕНЦИ

(Двосед - нерасклопљен. Мирјана и Муж тихо улазе на прстима. Мало су више попили.)

МИРЈАНА : Зашто да се кријемо? (виче) Хоћу сви да...

МУЖ: (запуши јој уста) Ћути, молим те.

МИРЈАНА: (шапуће) Сада сам ти жена, не можеш да ми наређујеш.

МУЖ: Не, тек сада могу да ти наређујем.

МИРЈАНА: (гласније) Нисам се удала да бих слушала наредбе.

МУЖ: Ћути, молим те, да их не пробудимо.

МИРЈАНА: Хајде да их пробудимо и да им кажемо новост.

МУЖ: И да одмах имамо свађу у кући?

МИРЈАНА: Зашто? Ја ћу да им кажем. Мама и тата, ми смо се венчали.

МУЖ: Нису они твоји мама и тата.

МИРЈАНА: Онда им ти реци.

МУЖ: Хоћу.

МИРЈАНА: Како?

МУЖ: Пажљиво, полако... Хајдемо, молим те да легнемо. Пробај да не правиш буку.

МИРЈАНА: Моја прва брачна ноћ, а ја да не правим буку? Па морам да правим буку.

МУЖ: Ћути, молим те.

МИРЈАНА: Хајде, кажи.

МУЖ: Шта?

МИРЈАНА: Како ћеш да им кажеш?

(Долази Лутак носећи торбу.)

МУЖ: Не знам. Рећи ћу им... некако.

МИРЈАНА: Хајде да пробамо. Замисли да сам ти ја мајка.

МУЖ: Прве брачне ноћи да замишљам да си ми мајка?

МИРЈАНА: Хоћеш тату?

МУЖ: Мама је у реду.

(Мирјана заузима позу његове мајке.)

МИРЈАНА: Хајде.

МУЖ: Ово је блесаво.

МИРЈАНА; Хајде, хајде.

МУЖ: Мама...

МИРЈАНА: Кажи "сунце".

МУЖ: Никад ме не зове "сунце".

МИРЈАНА: Зове, зове.

МУЖ: Ми смо се венчали. Ето, готово.

МИРЈАНА: Сине, зар ми нисмо заслужили да присуствујемо венчању сина јединца? Хвала ти, хвала... Можда те нисмо добро очували?

МУЖ: Е, сад већ сереш.

МИРЈАНА: Жени кажеш "сереш"?

МУЖ: (смеје се) Не, него мами.

МИРЈАНА: Тужићу те мами.

МУЖ: Нећеш, нећеш.

МИРЈАНА: Хоћу, хоћу.

МУЖ: Видећемо ујутру.

МИРЈАНА: А што? Да немаш неко изненађење за мене? А! Јао, па знаш да ме то голица!

МУЖ: Тише мало.

МИРЈАНА: Е баш ћу да се дерем! (скида се)

МУЖ: Што пијеш кад ти шкоди?

МИРЈАНА: То волим, то волим... Расклопи тај двосед.

(Муж расклапа двосед.)

МИРЈАНА: Ја бих сад као требало да обучем спаваћицу.

МУЖ: Ма јок, шта ће ти?

(Љубе се. Лутак из торбе вади лутку МАМА.)

ЛУТАК: Непријатно је гледати их како се ту вијају. Е, ови данашњи глумци уопште немају стида. Угушићете се. Да их не прекинеш, представа би се потпуно измакла контроли.

Лутка МАМА: Стигли сте децо?

(Мирјана и Муж се тргну.)

МУЖ: Здраво мама.

Лутка МАМА: Звао те је Пера, да однесеш поруку Влади, да пошаље поруку Сави, да Сава може да пошаље то Пери.

МИРЈАНА: (кикоће се) Здраво, мама.

(Муж ћушне Мирјану. Покрива је.)

Лутка МАМА: Баш сте весели.

МИРЈАНА: Јесмо, мама. Имамо да ти саопштимо новост.

Лутка МАМА: Чим ме зовеш мама, све ми је јасно. Венчаћете се.

МИРЈАНА: (и даље се кикоће) Грешка!

Лутка МАМА: Нећете се венчати?

МИРЈАНА: Опет грешка!

МУЖ: Мирјана, молим те.

МИРЈАНА: Да те видим.

МУЖ: Венчали смо се. Данас.

(Пауза.)

Лутка МАМА: Честитам.

(Лутка МАМА одлази.)

МИРЈАНА: Каква жена.

МУЖ: Прекини!

МИРЈАНА: Не дери се!

МУЖ: Молим те, ћути.

МИРЈАНА: Рано си почео да ме ућуткујеш. Нећу да ћутим!

(Мирјана скочи и угризе мужа.)

МУЖ: Ти си луда и пијана.

МИРЈАНА: Идеална комбинација. Твоја жена захтева један дуги пољубац а затим да испуниш сва она обећања ако их већ ниси заборавио.

(Љубе се. Лутак из торбе вади лутку ТАТА.)

Лутка ТАТА: Дошао сам да вам честитам.

МУЖ: (покрива Мирјану) Хвала, тата.

МИРЈАНА: Хвала, тата.

Лутка ТАТА: Лаку ноћ.

(Лутка ТАТА одлази.)

МУЖ: Никад те нисам видео пијану.

МИРЈАНА: Нисам ја пијана. Хајде сад да наставимо где смо стали.

МУЖ: Спава ми се.

МИРЈАНА: Већ. Нисмо ни цео дан венчани, а теби се већ спава.

МУЖ: Мирјана, молим те.

(Мирјана се привија уз њега.)

МИРЈАНА: Ти хоћеш да ја будем несрећно удата жена?

МУЖ: Нећу.

МИРЈАНА: Нећу да прескочим своју прву брачну ноћ. Све остало сам пробала. Само ту прву брачну ноћ нисам, пошто се нисам била удала и онда, логично, нисам могла да пробам прву брачну ноћ.

МУЖ: (смеје се) Ниси пробала пошто се ниси удала?

МИРЈАНА: Да.

МУЖ: Можеш да се опијаш само кад смо сами.

МИРЈАНА: Што?

МУЖ: Сутра ћу да ти објасним.

МИРЈАНА: Добро. Нема више приче. На посао.

(Љубе се.)

ЛУТАК: Може!

(Чују се гласови лутке МАМА и лутке ТАТА.)

Лутка МАМА: (кроз плач) И то ми је хвала што сам га очувала. Нисам заслужила да ми каже да ће да се ожени.

Лутка ТАТА: Добро, престани да плачеш.

(Лутак одлази.)

Лутка МАМА: Не могу. То ме боли.

Лутка ТАТА: Сутра идем код Боре да позајмим новац. Треба да частимо. Син нам се оженио. Да позовемо људе. Ред је.

Лутка МАМА: Наш син не зна ни за какав ред.

(Мирјана и Муж се више не љубе. Слушају.)

Лутка ТАТА: Хајде, смири се.

Лутка МАМА: Боже шта сам доживела? Боже... (чује се плач)

МУЖ: Хајде да спавамо.

(Муж се окрене на страну. Ћутање.)

МИРЈАНА: Прва брачна ноћ. Срање.

КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА

ДРУГИ ДЕО

5. СЛИКА - ЧЛАН

(Владан једе на малом кревету. Долази Девојка.)

ВЛАДАН: Нисам могао више да те чекам.

ДЕВОЈКА: Јеси ли ми оставио мало?

ВЛАДАН: Има у кухињи.

ДЕВОЈКА: Хајде донеси.

ВЛАДАН: Па једем.

ДЕВОЈКА: Молим те, много сам се назимила.

ВЛАДАН: У кухињи је хладније него напољу.

ДЕВОЈКА: Хајде молим те. Донеси и оно вино. Славићемо.

ВЛАДАН: Шта?

ДЕВОЈКА: Прво донеси.

ВЛАДАН: Трудна си?

ДЕВОЈКА: Само би ми још то требало.

ВЛАДАН: Ја немам ништа против.

ДЕВОЈКА: Владане, гладна сам!

ВЛАДАН: Ипак је добро што ниси трудна.

(Владан одлази. Девојка седа на кревет. Долази Лутак. Стаје изнад њене главе. Игра се њеном косом. Девојка се почеше као да је у коси нешто сврби. Улази Владан са послужавником на коме је храна.)

ВЛАДАН: Два пингвина су се уселила у нашу кухињу.

ДЕВОЈКА: Где је вино?

ВЛАДАН: Ево га. Придржи ово.

(Владан сипа вино.)

ВЛАДАН: Изволи. Чему наздрављамо?

ДЕВОЈКА: Прво да једем. Цео дан нисам ништа јела.

ВЛАДАН: То је савршено за желудац.

ДЕВОЈКА: Опет почињеш.

ВЛАДАН: Твоје здравље је у питању.

ДЕВОЈКА: Пушим, пијем кафу у огромним количинама, нередовно једем... То сам ЈА.

ВЛАДАН: Да ли је то нешто баш, баш или онако?

(Девојка се смеје.)

ВЛАДАН: Добро.

ДЕВОЈКА: То ме највише и нервира код тебе. Теби је увек све једно, ти не инсистираш. Чак и кад треба некуд да идемо, ти не питаш ако ја не кажем. Ја донесем одлуку, а ти се увек сложиш.

ВЛАДАН: Не увек, само у стварима које су теби јако битне, а мени не превише.

ДЕВОЈКА: Није ти битно како ћемо заједно да проведемо време?

ВЛАДАН: Не. Докле год смо заједно мени је лепо где год да смо. И нећу да се расправљамо око таквих глупости.

ДЕВОЈКА: Хоћеш да ти кажем?

ВЛАДАН: Ако хоћеш.

ДЕВОЈКА: Ето опет...!

ВЛАДАН: (Прекида је) Добро хоћу!

ДЕВОЈКА: Добила сам атеље!

ВЛАДАН: Вау! Честитам!

ДЕВОЈКА: Хвала, хвала! Мислим да сам заслужила.

ВЛАДАН: Наравно да јеси, само не могу да верујем. Стварно си талична.

ДЕВОЈКА: Баш ти хвала. Дипломирала сам са десетком, добила награде, уписала магистарске студије, већ сам имала две самосталне изложбе, а ти не можеш да поверујеш. Нисам ја талична него вредна. Заслужила сам га.

ВЛАДАН: Ја уопште не доводим у питање твоје квалитете, само, колико је мени познато, до сада, свако ко је добио атеље био је члан.

ДЕВОЈКА: Па шта?

ВЛАДАН: Ништа, невероватно ми је да неко успе захваљујући само свом квалитету, да нешто добије. То што си ти добила атеље, а ниси члан, је за сваку похвалу. Ко зна, можда ће овде заиста нешто да се промени на боље. Пријатно сам изненађен.

ДЕВОЈКА: Не мора да значи да су сви ти људи аутоматски неквалитетни, само зато што су учлањени. Уместо да се делимо на добре и лоше, ми се делимо на чланове и оне који то нису.

ВЛАДАН: Ја нисам рекао да су сви они лоши, само ми се до твог случаја чинило да атеље нису добили због својих квалитета већ због чланства. Али ти си ме управо демантовала. Изгледа да смо сви постали параноични. Требаће нам доста времена, бар мени, да почнем поново да верујем људима и да не тражим у свему неку скривену намеру. Да наздравимо.

ДЕВОЈКА: И ја сам члан.

ВЛАДАН: Ма да.

ДЕВОЈКА: Од пре две недеље.

ВЛАДАН: Уцена?

ДЕВОЈКА: Само врло љубазна понуда.

ВЛАДАН: И ти си пристала?

ДЕВОЈКА: Нећу им дати свој глас, не секирај се.

ВЛАДАН: Ма заболе ме за кога ћеш гласати. Постала си део корумпиране масе. Моја девојка члан. Зар мислиш да ће те ико више гледати као уметника? Бићеш само члан.

ДЕВОЈКА: Молим те, немој да ми држиш никаква предавања. Немаш права то да радиш. Атеље ми је потребан. Немам где да радим. И ово једва успевам да плаћам. Уосталом, теби још нико ништа није понудио па ти је лако да будеш високо морална особа. Учланила сам се да бих добила атеље. Ја њих користим, а не они мене.

ВЛАДАН: А кад ови оду? Да ли ћеш променити књижицу?

ДЕВОЈКА: Ако је то потребно да бих сачувала атеље, да. И сам си рекао да су сви они исти.

(Улази Лутак.)

ВЛАДАН: Па ти постајеш иста као они.

ДЕВОЈКА: Ја не желим да трошим своју енергију на борбу која је унапред осуђена на пропаст. Хоћу да радим оно што најбоље знам. Да сликам. Да имам довољно новаца болело би ме уво за било какво чланство.

(Лутак даје знак. Са једне стране улази пет-шест лутака.)

ВЛАДАН: Ти се продајеш! Купили су те!

ЛУТКЕ 1: Тако је! У праву си! Ако си јој рекао! Свака част! Како је није срамота!...

(Лутак опет да знак. Са друге стране такође уђе неколико лутака.)

ВЛАДАН: Нема разлике између тебе и њих. Ти си се учланила због мале користи, која се зове атеље. Они су напредовали, па су њихови апетити постали већи. Ко зна докле ћеш ти догурати?

ДЕВОЈКА: Говориш глупости. Ја само хоћу да имам где да радим, схваташ? Само желим да сликам.

ЛУТКЕ 2: Тако је! Он нема права да те критикује! Искористи шансу! Он је љубоморан! Не обраћај пажњу на њега, он је губитник!...

ВЛАДАН: Да, а онда ћеш с времена на време бити позвана да кажеш по коју лепу реч у њихову корист. Постаћеш део операције која се зове "телевизијско испирање мозга"!

ЛУТКЕ 1: Ако си јој рекао! Отвори јој очи!

ДЕВОЈКА: Немам намеру да у томе учествујем!

ВЛАДАН: Мораћеш, иначе ћеш остати без свог атељеа.

(Ћутање. Лутке се свађају.)

ЛУТКЕ 2: Нисте у праву! Изманипулисани сте, како то не видите?! Користе вас! Колико вас плаћају?...

ЛУТКЕ 1: Како вас није срамота? Имате ли ви и трунке морала? Продали сте се!...

ЛУТКЕ 2: Погледајте се на шта личите! Кад сте задњи пут играле? Ви сте прошлост!...

ЛУТКЕ 1: Представе у којима смо ми играле ви можете само да сањате! То је била права уметност, а не ово ваше!...

ДЕВОЈКА: Баш ти хвала на подршци. (одлази)

ЛУТКЕ 1: Погледајте се од каквог сте материјала направљене? Па ви сте чиста кичерица!...

ЛУТКЕ 2: Ви толико дуго нисте играле у позоришту да не знате ни да нам се управник променио. А и мољци су вас нагризли!...

ЛУТКЕ 1: Многим смо управницима ми виделе леђа па ћемо и овом! Не секирајте се, вас мољци неће. И они бирају...

ЛУТАК: Доста више!!! Ако не прекинете, пустићу публику на вас!

(Лутке се окрену према публици, а затим се разбеже. Девојка устаје. Одлази.)

ДЕВОЈКА: Идем да се прошетам.

ВЛАДАН: Хладно је.

ДЕВОЈКА: Нека. Закључај врата, понећу кључ.

ВЛАДАН: Има да назебеш.

(Девојка оде.)

6. СЛИКА - БУЂЕЊЕ

(Два кревета раздвојена наткасном. Баба спава у једном. Деда улази носећи послужавник са доручком. Деда виче изнад Бабине главе.)

ДЕДА: Устај, жено!

(Баба не реагује.)

ДЕДА: Јутро је! Буди се!

(Баба не реагује.)

ДЕДА: (тихо) Е, стварно си глува баба.

БАБА: Нисам глува него бројим до десет да те не убијем.

ДЕДА: Хајде, спремио сам доручак. И чај сам скувао.

БАБА: Шездесет година, свако јутро ти говорим да ја не волим да доручкујем и престани да ме нервираш, спава ми се.

ДЕДА: Организму је неопходан доручак.

БАБА: Мени је сан неопходан.

(Ћутање.)

ДЕДА: Досадно ми је.

БАБА: Лези и спавај.

ДЕДА: Не могу. Четири сата и ни минут више. Очи ми се оволике отворе. Хајде, срећо моја, пробуди се, знаш да не волим кад сам сам.

БАБА: Добро, дај тај чај.

(Долази Лутак. Деда леже поред Бабе у кревет. Доручкују у кревету.)

ЛУТАК: (публици) Извините, молим вас, сада ћемо да их склонимо. Хајде, склањајте се! Гасите те рефлекторе док их не склонимо.

(Рефлектори се гасе. Деда пали лампу на гас.)

ДЕДА: Е, људи моји, баш су безобразни. Видиш да је добро што сам сачувао ову стару лампу. Замисли да сам је стварно бацио пре 50 година, како си ме ти онда саветовала.

БАБА: Ако је и данас не буде било читавог дана, не знам како ћу спремити ручак. Подигни ролетне, да уђе мало светлости.

ДЕДА: Већ сам их подигао.

БАБА: То се још није разданило? Колико је сати?

ДЕДА: Скоро шест.

БАБА: Па ти ниси нормалан. Носи ово, хоћу да спавам.

ДЕДА: Као да би могла сад да се поново успаваш?

БАБА: Сада ћеш да видиш.

ДЕДА: (Пољуби је) Немој, молим те. Хајде да устанемо, па да идемо у шетњу.

БАБА: Мрак је!

ДЕДА: Па није баш мрак.

БАБА: Што сам се за тебе удала? Уопште ми није јасно.

ДЕДА: Био сам фаталан.

БАБА: (смеје се) О, фатални човече мој.

ДЕДА: Ма можеш ти сада да се смејеш колико хоћеш, али то је истина. Хајде, пољуби ме.

(Улази Лутак.)

ЛУТАК: Драга публико, мислим да заслужујете да вам саопштим истину. Ово је груб покушај да се минира наша представа. Ово су пензионисани глумци који на врло непримерен начин показују своје незадовољство због малих пензија. Правити демонстрације је једно, али овако минирати представу је страшно и недопустиво. (Баби и Деди) Неће вам ово успети. Људи хоће да гледају представу. Боље је да сами одете са сцене.

ДЕДА: Ево, смрадови из електродистрибуције. Сетили се. Хајде да устанемо. (Гаси лампу)

БАБА: Хајде.

ЛУТАК: Добро, кад нећете да идете, зваћу милицију.

(Лутак оде.)

ДЕДА: Ти си опет ноћас заборавила да скинеш апарат.

БАБА: Много сам почела да заборављам. Од тога ме хвата страх.

ДЕДА: Док сам ја са тобом немаш чега да се плашиш.

БАБА: Благо мени. Хајде, идемо у кухињу. Ко зна колики си лом направио док си спремао доручак.

ДЕДА: Пољуби ме једном, па можемо да идемо.

(Баба љуби Деду.)

БАБА: Полази.

(Одлазе. Долази Лутак.)

ЛУТАК: Молим вас, на ово гледајте као на неки сан који се на сву срећу, брзо завршио. Нећете више имати овакве снове. Стаћемо на пут оваквим ноћним морама. Пошто се већина снова ујутро заборави, молим вас да и ви овај заборавите. Идемо даље са представом.

7.СЛИКА - О ЧЕМУ МИСЛИ...?

(Француски лежај. Мирјана и Муж леже покривени. Свако је на својој половини. Мирјана чита књигу.)

МИРЈАНА: "прича ми матори
како је седео у Интерконтију у Загребу
с неким диригентом Милером
како је свако чекао своју требу
а оне су долазиле с представе
слушајте, господине Маричићу,
рекао је Милер,
ја не волим те без дупета
јер онда
кад их јебем
морам да се ухватим за своје
пошто га ја имам!"*

МУЖ: Шта је то?

МИРЈАНА: Песма.

МУЖ: Стварно?

МИРЈАНА: Гордан Маричић.

МУЖ: Не свиђа ми се.

МИРЈАНА: Добро.

МУЖ: Теби се то свиђа?

МИРЈАНА: Да.

(Ћуте. Долази Лутак. Стаје изнад њихових глава. Муж окрене леђа Мирјани. Мирјана га погледа.)

ЛУТАК: (публици) Она је љута. Већ два месеца нису водили љубав. Много је љута. Да није толико љута, била би забринута. (Мирјани уз уво) Можда има другу. (Мирјана погледа мужа) Не. Није он способан за тако нешто. Можда му само више ниси привлачна. Најбоље ће бити да се офарбаш. Знаш да се увек палио на црвенокосе. Ниси требала да се фарбаш у плаво. (Мужу) Само да знаш, она не спава. Не знам како ћеш да јој објасниш што ти се не диже. Видео си какву је спаваћицу обукла? Надрљао си. Пре или касније, сигурно ће те питати.

МИРЈАНА: Да ли постоји нека друга?

МУЖ: Не лупај, молим те. Спава ми се. Лаку ноћ.

ЛУТАК: (Мирјани) Нема другу. Знала си ти то. Где би он? И тебе је једва смувао. Ако ћемо поштено, ти си њега. Друга жена није али нешто јесте. Само шта? Да није болестан? Не, то би ти сигурно већ рекао. Знаш какав је хипохондар. (Мужу) Ваљда ће брзо да се успава. Само да не крену питања. Како ћеш да јој објасниш? Неће она никад пристати. (Мирјани) Можда пати што још немате деце. Много се нећкаш. Требало би да пристанеш. Снашли бисте се некако. Сви се снађу.

(Мирјана се окрене и загрли Мужа.)

МИРЈАНА: Да ли спаваш? (Ћутање) Хајде да направимо бебу. (Ћутање) Како сви, тако ћемо и ми. Снаћи ћемо се некако. (Ћутање) Спаваш? Добро.

(Мирјана окрене леђа Мужу.)

ЛУТАК: (Мужу) Само ти је још то требало. Сада се сетила. Зашто баш сада? Раније није хтела. Договорили сте се да се прво средите. Још немате свој стан. Једино ако твоји реше да изненада умру. (Мирјани) А шта ако није дете? Можда му је његова драга мајчица опет нечим напунила главу. Стално обилази неке врачаре. Можда у томе ипак има нечега. Да ти сутра провериш кућу?

МИРЈАНА: Убићу је ако нешто нађем.

ЛУТАК: (Мужу) Шта то она прича? Ко зна шта је све тренутно у њеној глави. Изгледа да озбиљно мисли да имаш другу. Ускоро ћеш морати да јој кажеш. Само како? (Мирјани) Ти стварно верујеш да се он успавао? Можда хоће да се разведе, па не зна како да ти каже. Очигледно је да није срећан. (Мужу) А ако јој кажеш, можда се и разведе од тебе. Кад тад ћеш морати да јој саопштиш ту непријатну вест. Боље што пре. (Мирјани) Зашто ти не каже онда шта му смета? Ако мисли да ће се све завршити тако, без и једне речи, грдно се вара. Можда планира да побегне.

МИРЈАНА: Не долази у обзир!

МУЖ: Шта ти је?

МИРЈАНА: Нећу да се разведем!

МУЖ: Па ко те тера?

МИРЈАНА: Ти. Планираш да побегнеш.

МУЖ: Ја? Одакле ти то?

МИРЈАНА: Видим.

МУЖ: Видиш да ја хоћу да побегнем и да се разведем?

МИРЈАНА: Да!

МУЖ: Купићемо наочаре. Лаку ноћ. Спава ми се. Ујутру рано устајем.

(Муж окрене леђа Мирјани.)

МИРЈАНА: Нећеш да се разведеш?

МУЖ: Нећу.

МИРЈАНА: Добро. Лаку ноћ.

(И Мирјана мужу окрене леђа. Ћутање.)

ЛУТАК: (публици) Кад бих се ја питао, оставио би их овако до јутра, али ми писац не да право гласа. (Мужу) Кажи јој. Што пре то урадиш биће ти лакше.

МУЖ: Фирма ми се затвара.

МИРЈАНА: Мени нешто кажеш?

МУЖ: Не, бунцам. Остаћу без посла.

МИРЈАНА: То значи да нећеш да се разведеш?

МУЖ: Ја не, али ти ћеш сигурно када се вратимо код мојих.

МИРЈАНА: Тамо се не враћам ни мртва!

МУЖ: Него ћемо на улицу? Од чега да плаћамо стан? Од твоје плате асистента на факултету?

МИРЈАНА: Идемо на улицу али код твоје мајке се не враћамо!

МУЖ: Не за стално! Само док не нађем други посао.

МИРЈАНА: Нема шансе. Почећу поново са израдом хороскопа.

МУЖ: Само у овој згради има пет астролога. Молим те, буди разумна.

МИРЈАНА: Ја се тамо не враћам, а ти како хоћеш.

МУЖ: Знао сам. Зато ти ништа и нисам говорио.

МИРЈАНА: Па убићу је ако се вратим!

МУЖ: Претерујеш!

МИРЈАНА: Претерујем? Да нисмо отишли, брак би нам се распао!

ЛУТАК: (Мирјани) Сети се само претурања по твојим стварима, прислушкивања и упадања у собу без куцања.

МИРЈАНА: А када сам затекла ону вештицу у нашој соби како баје и после месец дана налазила ствари које је тајно оставила по соби?

МУЖ: Ти знаш да моја мајка жели унуче и мисли да нам тако помаже.

МИРЈАНА: Ја се у ту кућу не враћам и тачка.

МУЖ: Добро. Разговараћемо сутра, кад се мало смириш.

МИРЈАНА: Савршено сам мирна.

МУЖ: Видим. Хајде да спавамо. За три сата треба да устанем за посао.

(Муж и Мирјана окрећу леђа једно другом.)

ЛУТАК: Сањајте само лепе снове.

(Лутак оде.)

8. слика - ОДЛАЗАК

(Двосед нерасклопљен. Огњену је глава у завојима. Лоли је рука у завоју. Свако седи на једном крају двоседа. Леђима су окренути једно другом. Испред њих, на поду, стоје два велика кофера. Лола устаје. Одлази. Враћа се са чашом сока. Враћа се на место где је седела. Огњен устаје. Одлази. Враћа се са чашом пића. Седа на исто место. Долази Лутак.)

ЛУТАК: Упалите светло у гледалишту. драга публико, морам да вам објасним о чему се овде ради. То да су ово двоје у свађи, то видите. Ја ћу вам објаснити ова два кофера. Овај кофер је Лолин а овај припада Огњену. Један мора из стана. Питање је само ко? Особа А, по имену Лола, ова која пије сок, мисли да то треба да буде Огњен. (показује његов кофер) Особа Б, односно Огњен, мисли да Лола треба да оде, (показује њен кофер) То је све што је овај веома даровит писац, успео да смисли. Узгред, њега молимо, да ако је негде у гледалишту, дође иза сцене како бисмо решили неке проблеме. Дакле, ова ситуација постављена на тако оригиналан, маштовит начин има само један мали проблем. Нема у ком правцу да се развија. Ово двоје би могли до сутра да седе и пију. Једно пиће, друго пиће, један сок, други сок... Зато ми је наш драги, тренутно изгубљени писац, дозволио, на опште негодовање целог ансамбла а посебно наше драге управнице, да се умешам и помогнем у решавању овог кризног тренутка драме. Захваљујем пре свега писцу, затим колективу и вама на указаном поверењу и обећавам да ћу дати све од себе како вас не бих изневерио. Гасите светло!

(Светло у гледалишту се гаси. Лутак доноси телефон. Телефон зазвони. И Лола и Огњен скоче до телефона. Огњен је бржи.)

ОГЊЕН: Да? Ја сам. Не могу. Лепо, не могу. Данас не излазим из куће. Не знам. Можда. Чућемо се сутра. Здраво.

(Огњен остави телефон. Поново седа на двосед. Телефон опет звони. Опет скачу обоје. Опет је Огњен бржи.)

ОГЊЕН: Да? Не. Одселила се.

(Лола покушава да отме слушалицу, али због руке не успева.)

ЛОЛА: Дај ми слушалицу! Дај ми слушалицу кад ти кажем.

ОГЊЕН: Не, више се неће враћати!

ЛОЛА: Не прекидај! Дај ми слушалицу!

(Огњен тресне слушалицу.)

ЛОЛА: Примитивац! Нека ти је на част!

(Лола узима телефон у своје руке. Чека да зазвони. Ћуте. Лутак излази са сцене и убрзо се врати са још једном лутком. Звони телефон. Лола диже слушалицу.)

ЛОЛА: Да? Не, он више не станује овде. (Огњен покушава да отме слушалицу) Отишао у пизду материну и неће се више враћати! (Огњен успе да дође до слушалице)

ОГЊЕН: Ја сам. Ма луда жена! (гурају се) Не, нисам. Сутра? Пристајем. Важи. (гурне Лолу тако да она падне) Чујемо се.

ЛОЛА: Силеџијо! Кукавице! Бијеш једну незаштићену жену.

ОГЊЕН: Која ми је лампом разбила главу!

ЛОЛА: Ти си мени сломио руку!

ОГЊЕН: У самоодбрани.

ЛОЛА: Како те није срамота?

(Лутак закуца.)

ЛОЛА: Неко куца.

ОГЊЕН: Није ваљда газдарица.

ЛУТАК: (лутки) Хајде.

ЛУТКА: Отворите!

ЛОЛА: Како је упорна кад је кирија у питању.

ОГЊЕН: Не јављај се. Правићемо се као да никог нема.

ЛУТКА: Отворите! Знам да сте унутра! (ћутање) Како хоћете? Једном ћете морати да изађете! До петка хоћу заосталу кирију а од суботе нећу да вас више видим у кући! Дајем вам отказ!

ЛОЛА: Мамицу јој њену.

ОГЊЕН: Ћути.

ЛОЛА: Немој ти мене да ућуткујеш.

ЛУТКА: Мораћете да ми платите и све оно што сте поразбијали. Од суботе ви за мене више не постојите. Дајем вам рок да до петка исплатите све своје дугове. Ако то не урадите ја вам обећавам да више нећете морати да се сакатите међусобно. Ја ћу се са својим пријатељима потрудити да више не станете на своје ноге. Бар не без штака.

ЛОЛА: Ма јеби се, краво глупа!

ЛУТКА: Само се ти потруди да нађеш новац до петка. У противном своје рођено лице више нећеш препознати. А и тог твог дувача ћемо пристојно издувати.

ЛОЛА: Запушићу јој уста једном за свагда.

(Лутка одлази.)

ОГЊЕН: Ћути, молим те.

ЛОЛА: Што да ћутим? И ти си ми неки мушкарац! И моја баба би могла да те среди.

ОГЊЕН: Будало једна, да ли ти знаш ко су они њени пријатељи?

ЛОЛА: Не морам да знам ко су да бих видела да су лопови.

ОГЊЕН: Осим што су лопови, они су и убице. Боље ти је да се примириш и да је озбиљно схватиш.

ЛОЛА: Ти си нашао овај стан! Увек нас увалиш у невоље!

ОГЊЕН: Нисам ја крив што у овом граду живе већином болесници, убице, лопови, идиоти...

ЛОЛА: Неће бити да нема баш ни једног нормалног.

ОГЊЕН: Погледај нас! Што би ико нормалан нама изнајмио стан?

ЛОЛА: Па нисмо ми баш тако лоши.

ОГЊЕН: Нико није толико лош да не може бити још гори.

ЛОЛА: Говори у своје име!

ОГЊЕН: Не могу више да се свађам.

(Ћутање. Лутак узима телефон.)

ЛУТАК: (публици) Сада ће телефон да прекине ово ћутање.

(Телефон звони. Лола скочи да подигне слушалицу. Огњен није ни покушао.)

ЛОЛА: Да?! Да. У реду. Хвала. До виђења.

ОГЊЕН: Шта ти је?

ЛОЛА: Јавили су ... Од куће...

ОГЊЕН: Твоје куће?

ЛОЛА: Не, твоје. Отац ти је имао несрећу. Неки клинци су га ударили колима. Били су пијани.

ОГЊЕН: У болници је?

ЛОЛА: Умро је.

(Огњен седа на двосед. Лола му полако прилази. Загрли га здравом руком. Огњен плаче.)

ЛУТАК:(публици) Извините што прекидам овај тужни тренутак, само да још једном замолим писца да дође иза сцене.

(Лутак износи телефон са сцене.)

КРАЈ ДРУГОГ ДЕЛА

ТРЕЋИ ДЕО

9. СЛИКА - ЗБРКА

(Два кревета раздвојена наткасном. Долазе Мирјана и Муж.)

МИРЈАНА: Не могу да верујем. Тераса нам гледа на море.

МУЖ: Колико нам пријатеља сада завиди. Моја жена извукла путовање на лутрији. То само теби може да се деси.

МИРЈАНА: Нама. То нам се Бог смиловао.

МУЖ: Јесте. Видео је колики новац дајеш на разноразне игре на срећу и решио да не дозволи да потпуно банкротирамо.

МИРЈАНА: Идемо на плажу.

МУЖ: Прво да се одморимо.

МИРЈАНА: Зато и идемо на плажу.

(Мирјана и Муж одлазе. Долази Деда носећи албум. Седа на кревет. Прелистава албум. Улази Лутак.)

ЛУТАК: Молим писца ако је ту негде у публици, нека дође иза сцене. (показује на Деду) Овом и не вреди да нешто кажем кад не реагује.

(Лутак крене да изађе са сцене. Долази Баба. Лутак је пропусти уз наклон.)

ЛУТАК: Изволите госпођо. Слободно. Као у својој кући. На ову сцену и онако само онај ко није хтео није стао. (публици) Можете и ви да се попнете. Што да не?! Весело! И под условом да писац није моја халуцинација, нека се појави иза сцене!

(Лутак одлази.)

БАБА: Где си га нашао? Све сам претражила.

ДЕДА: У ормару, где је кутија са бомбонама.

БАБА: Шта ће тамо?

ДЕДА: Не знам.

БАБА: Е деда, деда, почела сам да отказујем.

ДЕДА: Види нас. Ово је када смо се тек упознали.

БАБА: Мислим да је то '35 год. а ми смо се упознали '33 год.

ДЕДА: Најлепши смо у хору.

БАБА: Ево га Мита "Ложач". Удварао ми се.

ДЕДА: Он ме је довео у црквени хор. Сам је крив. Да ме није довео, вероватно би те он запросио.

БАБА: Зато нисте три године разговарали.

ДЕДА: Четири. Од 13. маја 1933, па до 3. марта '37 год.

БАБА: Има пет година како је умро?

ДЕДА: У октобру пуних седам.

БАБА: Како време лети.

ДЕДА: Ово је са Опленца.

БАБА: А ово?

ДЕДА: Кад смо купили телевизор. Сећаш се? Цела улица се била скупила.

БАБА: Требали би да напишемо године. Заборави се.

ДЕДА: Сећаш се ове љуљашке?

БАБА: Их, деца су је обожавала.

ДЕДА: Ћути, молим те. Ти си се највише љуљала.

БАБА: Да нисам овако кљакава, ја бих и сад могла.

ДЕДА: Ниси ти кљакава.

БАБА: Утехо моја. Где су остали албуми?

ДЕДА: Мислим да су на месту.

(Баба устаје.)

БАБА: Идем да их донесем. Да се још мало присетимо старих, добрих времена.

(Баба одлази. Чује се њен глас.)

БАБА: Где им је место?!

ДЕДА: (довикује јој) У креденцу!

БАБА: Нема их!

(Деда устаје. Узима албум.)

ДЕДА: Ништа ти не можеш без мене.

(Деда одлази, носећи албум са собом. Долази Лутак.)

ЛУТАК: Где су ове две мумије? Нема их. Добро.

(Лутак одлази. Долазе Мирјана и Муж.)

МУЖ: Што се сада дуриш?

МИРЈАНА: Не дурим се.

МУЖ: Не могу више тамо да седим, вруће ми је.

МИРЈАНА: Вруће му је. На море смо и дошли зато што је вруће. У воду си ушао само да се поквасиш, нећеш да се шеташ, нећеш да седиш у хладу, нећеш да пијеш пиће и играш јамб... Шта хоћеш?

МУЖ: Уморан сам. Хоћу да мало одспавам пре ручка.

МИРЈАНА: Нисам дошла на море да бих спавала и јела.

МУЖ: Ти иди и шетај, а ја морам мало да легнем.

МИРЈАНА: Добро, како хоћеш.

(Мирјана одлази. Муж леже у кревет. Долазе Баба и Деда. Долази и Лутак.)

ЛУТАК: Неће моћи. Не можете да уђете усред сцене.

ДЕДА: Каква су то времена била.

БАБА: Цео живот ми с тобом прође.

(Седају на кревет.)

ДЕДА: Ја ти продужавам живот. Оптимизмом и масажом. (масира је)

БАБА: То стварно прија.

ДЕДА: Прија? Диже из мртвих, враћа живот, даје енергију, лечи...

БАБА: (прекида га) Не лупај више.

ЛУТАК: Лепо ти баба каже.

ДЕДА: Ето ти сад. Ја лупам?

БАБА: Ма увек си лупао. Да сам ја обраћала пажњу на све твоје глупости, до сада бих шенула.

ДЕДА: Љубави моја, ти волиш кад ја лупам.

БАБА: Ћути молим те, да ме не изнервираш.

ДЕДА: (смеје се) Сад те још и нервирам.

ЛУТАК: Потпуно сте уништили представу. Писац није знао тачно шта хоће, редитељ је хтео нешто сасвим друго од овог што је испало, нико не зна шта вас двоје хоћете тако да ћу и ја вероватно да заборавим зашто сам овде. Молим вас, идите одавде.

ДЕДА: Баба, ја тебе волим више него себе самог.

БАБА: (гледа га проницљиво) Да си рекао само да ме волиш, знала бих шта хоћеш. Палачинке. Али ово "више од себе самог", може да значи гибаница или кнедле са шљивама.

ДЕДА: Гибаница.

БАБА: Сутра мало. Немам сир.

ДЕДА: Добро, онда кнедле.

БАБА: Мислим да су палачинке сасвим довољне.

ЛУТАК: Јесте. Идите да печете палачинке.

ДЕДА: Има ли бар ораха?

БАБА: Ако ћеш да их скрцкаш.

ДЕДА: Па шта чекамо?

(Баба и Деда одлазе.)

ЛУТАК: Напокон. (гледа у Мужа) Види, овај завозао... Спава ли спава. (прилази му) Пст! Пст! Устај! Буди се!

МУЖ: Ја сам се комирао. Колико ли је сати? Већ је и вече пало.

(Муж устаје из кревета.)

ЛУТАК: Где је?! Проводи се. Неће ваљда да седи и гледа тебе како спаваш. Боље смисли начин како да се помирите.

(Муж гледа кревете. Помера наткасну. Спаја кревете.)

ЛУТАК: Ти мислиш да је ово довољно? Немаш ти појма.

(Лутак излази. Долази Мирјана. За њом иде Лутак носећи шампањац и две чаше. Стави их на наткасну.)

МИРЈАНА: Добро вече.

МУЖ: Здраво. Како је напољу?

МИРЈАНА: Као на мору. Топло, живо, лепо... Посматрала сам залазак сунца. Смирује.

МУЖ: Ја сам и вечеру преспавао.

МИРЈАНА: Каква штета за тебе. Видим спојио си кревете.

МУЖ: Добро сам се сетио, а?

МИРЈАНА: Узео си шампањац. Славиш нешто?

МУЖ: Нисам ја узео шампањац.

ЛУТАК: Будала.

МИРЈАНА: Него? Деле га по собама?

МУЖ: Сигурно хоће још пара да нам узму. Има да им га вратим.

МИРЈАНА: Остави га.

МУЖ: Ко зна колико кошта? Овде је и обична кафа десет пута скупља.

МИРЈАНА: Остави га.

МУЖ: Купићемо у продавници. Ово је глупост.

МИРЈАНА: Ово је шампањац! Мени је то задовољство, а не глупост. Волим све што ми причињава задовољство, Потребно ми је да се осетим живом! Овде смо управо због тих великих и малих задовољстава која су нам годинама била ускраћена. Разумеш?

МУЖ: Не морамо све одмах да потрошимо.

МИРЈАНА: Ако нам се тако хоће, што да не?

МУЖ: Немамо толико да можемо све време да се разбацујемо.

МИРЈАНА: Немамо довољно ни да живимо, па живимо! Одузета ми је могућност да планирам јер не зна шта све лоше може сутра да се догоди. Хоћемо ли да постојимо сутра? Ми, земља, наши пријатељи, кућа коју немамо... Хоће ли инфлација докусурити и ово мало што имамо, односно немамо? Одузета ми је нада. Чему да се надам? Не осећам више безбрижност ни на тренутак. Стално смо у неким трзавицама. Одузета су ми најситнија задовољства. Новац је увек потребан за нешто битније. И усред свог тог хаоса од нашег живота, онај одозго ме погледа и ми добијемо ово путовање. Седам година на море нисам ишла! После дуго, дуго времена, ја сам на месту које волим, са човеком кога волим и имамо велики кревет који смо одувек желели и имам моје мало, слатко задовољство звано шампањац и ти хоћеш све да поквариш! Зашто?

ЛУТАК: Зато што је будала.

МИРЈАНА: Ти се бојиш да уживаш. Човек има право да буде и срећан. Заклели смо се да ћемо бити заједно заувек. До сада нас је углавном пратило много лоших ствари. Дозволи да осетимо и оно добро. Молим те, немој да уништиш ову ретку могућност да будемо срећни. Да будемо живи.

МУЖ: Добро. Смири се, молим те. Ево, отварам шампањац.

ЛУТАК: Сетио се.

МУЖ: Чаше.

(Муж отвара шампањац. Сипа у чаше. Враћа флашу на наткасну.)

МУЖ: Живели.

МИРЈАНА: Живели.

(Долазе Деда и Баба.)

ЛУТАК: Не опет.

ДЕДА: Мислим да сам се мало прејео.

БАБА: Ти се увек преједеш. Када си ово купио?

ДЕДА: Нисам.

БАБА: Морао си да га отвориш без мене.

ДЕДА: Нисам.

ЛУТАК: Наравно да није.

БАБА: Шта стојиш? Донеси чаше. Оне лепе, за госте.

ЛУТАК: Какве чаше? Шампањац није за вас!

(Деда одлази.)

БАБА: Баш је хладно данас.

МУЖ: И даље ми је вруће. Сав сам се ознојио.

МИРЈАНА: Истуширај се.

(Деда се враћа са чашама.)

БАБА: Види колики је снег нападао.

ДЕДА: Да преживимо и ову зиму...

БАБА: Хоћемо сигурно. Како ти оно кажеш: "До сто година има још..."

ЛУТАК: Овде су сви полудели. Ја не знам како да разрешим ову збрку. Пошто писца нема, идем да се консултујем са редитељем.

(Лутак оде. Деда сипа шампањац.)

ДЕДА: Живели.

БАБА: Да смо живи и здрави.

МУЖ: После туширања, можемо да изађемо. Ако ниси уморна.

МИРЈАНА: Ја сам неуморна.

МУЖ: Видим. Чујеш музику?

МИРЈАНА: Аха.

МУЖ: Хоћемо ли?

МИРЈАНА: Са задовољством.

(Плешу. Улази Лутак.)

ЛУТАК: (публици) Ја се извињавам. (гласније) Није та песма! Следећа. Чујете ви тамо горе? Мењај ту песму!

(Креће друга песма. Мирјана и Муж на то не реагују.)

ЛУТАК: (публици) Одмах се враћам. Имам мали разговор са редитељем. Ако је неко нашао цркнутог писца, нека јави.

(Лутак одлази.)

БАБА: Деда, доста је било за наше године. Нећеш ваљда да се напијеш?

ДЕДА: Баш је захладило.

БАБА: Престали су да греју. Ајмо ја и ти по један андол па у кревет.

ДЕДА: Пили смо алкохол, не би требало да пијемо лекове.

БАБА: Добро, како ти кажеш.

(Баба и Деда лежу у кревет. Загрле се.)

ДЕДА: Скини слушни апарат.

БАБА: Мало касније. Можда ми нешто лепо кажеш. Како ћу да те чујем?

ДЕДА: Љубим те највише на свету.

БАБА: Сада могу да га скинем.

(Баба скида слушни апарат. Даје га деди, који га стави на наткасну.)

МУЖ: Идем под туш.

МИРЈАНА: Ја ћу да одморим ноге.

МУЖ: Ипак си се мало уморила.

МИРЈАНА: Немој дуго.

(Муж одлази. Мирјана попије још једну чашу шампањца. Леже на крај кревета, поред Бабе и Деде. Брзо се успава. Долази муж. Мирјана чврсто спава. Муж јој напише поруку. Одлази. Долази Лутак. Чита поруку.)

ЛУТАК: "Морам нешто да купим за јело. Много сам гладан. Донећу и теби нешто. Брзо се враћам." (Враћа поруку. Публици.) Јавно се извињавам редитељу. Ова представа је управо оно што је он хтео. Извињавам се и писцу, где год да је тренутно. Није ми била намера да их увредим. Што се тиче целе збрке у овој сцени... Мени ту ништа није јасно, па самим тим ни вама не могу да разјасним. Покушаћу да наставим даље са представом.

10. СЛИКА - РАСКИД

(Двосед расклопљен. Девојка спава. Долази Владан.)

ВЛАДАН: Још спаваш?

ДЕВОЈКА: Немаш појма како ми је у глави.

ВЛАДАН: Опет сте ноћас загинули?

ДЕВОЈКА: Радили смо до касно. Онда као само једно пиће и завршило се јутрос у четири.

ВЛАДАН: Могла си да се јавиш.

ДЕВОЈКА: Могла сам. Дођи.

(Владан прилази. Љубе се. Владан се свлачи. Леже у кревет. Долази Лутак.)

ЛУТАК: (публици) Ви сада мислите како су они јако заљубљени? Делују заљубљено. Можда и јесу... некад били. Лично мислим да су прегласни. Баш ми се свиђа моја улога. Не знам да ли сви ови ликови воле да се манипулише њима али ја баш волим да се играм на овај начин. Можда се и вама не свиђа што сам ја овде али вас нико не пита. Ови су се баш занели. Ако вама не смета ја их не би прекидао. Како су заљубљени... Изглед понекад може да превари. Ево на пример наш писац. Ко га види, рекао би озбиљан човек, паметан... Нико не би поверовао да је у стању да напише ову збрку од драме. Као да није довољна сама људска потреба за манипулисањем, која на крају овог века постаје веома модерна, него је ту још и лутак. Није да се ја жалим на свој посао али ми није баш све најјасније. Кад би се бар писац појавио па да нам објасни... Изгледа да су ово двоје завршили.

(Лутак вади прстен.)

ЛУТАК: Дуго смо тражили прстен за ову прилику. На крају смо узели најјевтинији. До краја ове сцене вам више нећу сметати.

(Лутак баци прстен на кревет и оде са сцене.)

ВЛАДАН: Јао! Нешто ме уболо.

ДЕВОЈКА: Шта?

ВЛАДАН: Прстен. И то какав.

ДЕВОЈКА: Мој је.

ВЛАДАН: Одакле ти новац за овакав прстен?

ДЕВОЈКА: Добила сам га.

ВЛАДАН: Од кога?

ДЕВОЈКА: Вереника.

ВЛАДАН: Озбиљно те питам.

ДЕВОЈКА: Озбиљна сам.

ВЛАДАН: Добро. Ако нећеш да ми кажеш...

ДЕВОЈКА: Верила сам се.

ВЛАДАН: Не волим такве шале.

ДЕВОЈКА: Није шала. Озбиљна сам.

ВЛАДАН: Са ким?

ДЕВОЈКА: Са Бојаном.

ВЛАДАН: Оним лоповом?

ДЕВОЈКА: Он има своју фирму која веома успешно послује, а ти си љубоморан.

ВЛАДАН: На шта?

ДЕВОЈКА: На то што се човек снашао. Добро зарађује, вози добра кола, има стан...

ВЛАДАН: Не видим ниједан разлог за љубомору.

ДЕВОЈКА: Ти си потпуно неамбициозан!

ВЛАДАН: Нисам за амбициозност по сваку цену.

ДЕВОЈКА: Ти уопште ниси свестан времена у ком живиш.

ВЛАДАН: Лопов је лопов без обзира које је време у питању.

ДЕВОЈКА: Он није лопов!

ВЛАДАН: Волиш га?

ДЕВОЈКА: Не могу да живим на овакав начин. Нећу да кроз 30 година говорим својој деци и унуцима шта сам све могла, а нисам. Знате, мама вам је била јако талентован сликар, али времена су била таква... Читав живот сам се гадила неостварених људи који су могли ово, оно, само да су околности, време, људи били другачији. Плашим се тога. Ја немам толико вере у себе и будућност као ти. Желим сада да решим већину ствари и да спремнија уђем у ту бољу будућност. Хоћу да путујем, да се усавршавам, да док сликам не бринем који и колико материјала имам.

ВЛАДАН: Питао сам те да ли га волиш?

ДЕВОЈКА: Свиђа ми се. Поштујем га.

ВЛАДАН: Зато си се пре пола сата туцала са мном. Хоћеш ли то да му кажеш?

ДЕВОЈКА: Ти и ја се много разликујемо.

ВЛАДАН: Слажем се. И по први пут ми је драго због тога.

ДЕВОЈКА: Никада не би успело ово између нас.

ВЛАДАН: Више шансе има брак без љубави. То је добра основа за дугу и квалитетну везу.

ДЕВОЈКА: Моја баба је говорила да кад нема пара љубав брзо почне да се топи.

ВЛАДАН: Бар знаш на кога си.

ДЕВОЈКА: Не могу више да се свађам са тобом.

ВЛАДАН: Нећемо се више никада свађати. Имаш пар дана да се спакујеш и одеш.

ДЕВОЈКА: Где ћеш?

ВЛАДАН: Да покушам да нађем у овом граду неког сличног себи.

ДЕВОЈКА: Владане, волим те.

ВЛАДАН: Кад будеш остварени сликар, кажи то својој деци кад те буду питала зашто не волиш њиховог оца.

(Владан одлази. Девојка плаче.)

11. СЛИКА - ПУЦАЊЕ

(Мали кревет. Лола у кревету. Болесна је. Огњен јој даје таблету и чашу воде.)

ЛОЛА: Где си нашао таблете?

ОГЊЕН: Купио сам.

ЛОЛА: Јесу ли скупе?

ОГЊЕН: Гутај.

ЛОЛА: Нећеш ваљда да идеш?

ОГЊЕН: Не могу сада да откажем свирку.

ЛОЛА: Лоше ми је.

ОГЊЕН: Чим лек почне да делује биће ти боље.

ЛОЛА: Могу да умрем.

ОГЊЕН: Не лупај.

ЛОЛА: Ти би то волео.

ОГЊЕН: Ти стварно ниси нормална.

ЛОЛА: Био би слободан за све оне жене.

ОГЊЕН: Лола, прекини више. Овде су ти лекови. Рекао сам Ивани да касније сврати. Ако ти нешто треба, ти јој кажи. Ја долазим сутра, најкасније до осам.

ЛОЛА: Ја бих због тебе остала.

ОГЊЕН: Лола, болесна си и не желим да се свађамо.

ЛОЛА: Молим те, немој да идеш. Много ми је лоше. Страх ме је да останем сама.

ОГЊЕН: Не могу сада да откажем. Да сам јуче знао било би другачије. Знаш колики новац треба да узмемо.

ЛОЛА: Теби је новац битнији од мог здравља.

ОГЊЕН: Не ради се о мени. Не могу остале да оставим на цедилу.

ЛОЛА: А мене можеш?

ОГЊЕН: Не могу ти никако помоћи! Водио сам те код лекара! Купио лекове! Шта хоћеш од мене? Да те држим за руку? Од грипа се не умире.

ЛОЛА: Хоћу да ме држиш за руку.

(Долази Лутак.)

ОГЊЕН: Лола, буди разумна. Ивана ће брзо доћи. Овај новац нам треба. Знам да ти је тешко, али чула си шта је лекар рекао. Пар дана у кревету и проћи ће.

ЛОЛА: Неће проћи! Глава ми пуца! Све ме боли! Ти мене више не волиш! После оволико година заједничког живота, хоћеш да ме оставиш! (пауза) Не може то тако. Не може сад да престане. Зашто ме више не волиш?... (јеца)

(Огњен је гледа. Лутак прилази Лоли. Имитира Огњена.)

ЛУТАК: Никада те нисам ни волео. Везало нас је ово сулудо време. Били смо обоје изгубљени и без наде. Спојило нас је безнађе а не љубав. У неким срећнијим временима вероватно не би смо ни приметили једно друго. Никада није било љубави међу нама. Одржавало нас је нешто мало страсти и жеља да бар некоме будемо потребни. Дошло је време да прекинемо са лажима. Обоје. Живимо окружени лажима које нам се сервирају као велике истине. И не само да их прихватамо, него и сами стварамо лажи. Сопствене лажи прихватамо као истине. Прво су нас други лагали, а сада лажемо сами себе. Не волим те, Лола, као ни ти мене.

(Лола све време јеца и бунца, што због температуре, што због свађе.)

ЛОЛА: Зашто?... Зашто...Зашто...

ОГЊЕН: Идем.

ЛОЛА: Кажи да ме волиш. Биће ми лакше. Бићу мирна. Мање ће ме болети.

ОГЊЕН: Волим те. Хајде, видимо се.

(Огњен одлази.)

ЛУТАК: Лажеш, Огњене.

(Лола јеца. Лутак доноси коверту.)

ЛУТАК: Постоји изрека да невоља никад не иде сама.

(Лутак отвара коверту. Чита.)

ЛУТАК: Отац ти је умро. Дођи кући. Молим те. Мама.

(Лутак врати поруку у коверту. Звони.)

ЛУТАК: Телеграм!

(Лола полако устаје. Узима телеграм. Лутак одлази. Лола отвара телеграм. Чита. Плаче. Леже у кревет. Завија се ћебетом. Згрчена јеца.)

ЛОЛА: Не могу више... Не могу...

КРАЈ ТРЕЋЕГ ДЕЛА

ЧЕТВРТИ ДЕО

12. СЛИКА - ПРОМЕНА

(Француски лежај. Владан улази са женом. Пијани су.)

ВЛАДАН: Госпођо, да вам помогнем?

ЖЕНА: Како си љубазан. И леп си.

ВЛАДАН: Стигли смо.

(Седају на кревет. Жена љуби Владана.)

ВЛАДАН: Може да наиђе ваш муж.

ЖЕНА: Неће. Вероватно је негде мртав пијан са неком швалерком.

ВЛАДАН: Ма није.

ЖЕНА: Јесте. Како га није срамота! (скида се) Прељубник! И алкохоличар!

ВЛАДАН: Шта радите то?

ЖЕНА: Скидам се. Прељубник и алкохоличар!

ВЛАДАН: Идем ја.

(Владан устаје, али га ноге издају и врати се на кревет.)

ВЛАДАН: Много сам попио.

ЖЕНА: Нећу то више да трпим. (скида Владана) Он мене оставља због других жена. Као да ја то морам да трпим.

ВЛАДАН: Зашто га не оставите?

ЖЕНА: Не могу.

ВЛАДАН: Што? Волите га?

ЖЕНА: Ма не волим га. Ти си стварно згодан момак.

ВЛАДАН: Кућа вам је лепа.

ЖЕНА: Да нам видиш тек станове.

(Јебу се.)

ВЛАДАН: Чије?

ЖЕНА: Наше. Три стана, кућа на планини, кафић, троја кола... Ја сам, бре, богата жена!

ВЛАДАН: Могу да вас пољубим?

ЖЕНА: Не, мука ми је. И врти ми се у глави.

ВЛАДАН: Добро.

ЖЕНА: Где смо ми? Код тебе или код мене?

ВЛАДАН: Код вас.

ЖЕНА: До сада ми се још није десило да ми неко персира и да ме јебе у исто време.

ВЛАДАН: За све постоји први пут.

ЖЕНА: Паметнице моја. Јао, што ми је мука. А теби?

ВЛАДАН: Мало.

ЖЕНА: Мени пуно.

ВЛАДАН: Да прекинем?

ЖЕНА: Шта?

ВЛАДАН: Кување.

ЖЕНА: Извини. Не, баш си добар.

ВЛАДАН: Да.

ЖЕНА: Како се ти беше зовеш?

ВЛАДАН: Не знам. Није ни битно.

ЖЕНА: У праву си. Имена су сувишна.

ВЛАДАН: Владан.

ЖЕНА: Непотребна. Јао, што ми је мука. Како теби није? Мора да сам ја више попила. Где смо се ми упознали?

ВЛАДАН: У тржном центру.

ЖЕНА: То значи да сам ја нешто купила?

ВЛАДАН: Сем мене, ништа друго нисте донели.

ЖЕНА: Можда сам заборавила.

ВЛАДАН: Можда.

ЖЕНА: Јесмо ми пили пре или после куповине?

ВЛАДАН: Ви увек толико мељете док се јебете?

ЖЕНА: Па не јебем се ја тако често.

ВЛАДАН: Заћутите мало, не могу да се концентришем.

ЖЕНА: На шта?

ВЛАДАН: Да ли вам је још мука?

ЖЕНА: Сад ми се и повраћа.

ВЛАДАН: Идите ви лепо у купатило да ја мало дремнем.

ЖЕНА: Не могу да устанем.

ВЛАДАН: Ма, само вам се чини.

ЖЕНА: Морам. Не смем по овом новом тепиху.

ВЛАДАН: "Дијана", Стара Пазова.

ЖЕНА: Како си паметан.

ВЛАДАН: Вероватно имате и "Ктиторов" намештај.

ЖЕНА: Имамо. Извини, брзо ћу ја.

(Жена одлази. Лутак долази.)

ЛУТАК: Овај се већ успавао. Није се баш нешто показао. Можда да га мало продрмам. Госпођа неће скоро. Дере се као да је кољу. (имитира пијаног мужа) Жено! Стигао сам! Био сам на пословној вечери, па на пословном коктелу, а онда сам пословно јеб'о.

(Владан скаче. Купи одећу. Гледа где ће.)

ЛУТАК: (и даље у улози мужа) Шта си ти, срце моје, радила?

(Владан одлази.)

ЛУТАК: Где ли ће овако го? Ова ће да цркне.

(Лутак посматра жену. Жена је ван сцене)

ЛУТАК: Овог тренутка је пала на колена. Обема рукама чврсто грли шољу. Прво испусти крик, а затим главу забије дубоко у шољу. Бљак.

(Лутак леже у кревет.)

ЛУТАК: Није ни њој лако.

(Убрзо долази и Жена.)

ЖЕНА: Ух, како ми је тешко. Купатило ти је слободно. Морам да легнем. Нећу више да пијем.

(Жена леже у кревет.)

ЖЕНА: Сутра ћемо да се јебемо. Сад не могу.

ЛУТАК: Лак сан желимо дами.

13. СЛИКА - ПИСМО

(Мали кревет. Лола на кревету покушава да напише писмо. Пуно згужваних папирића око ње. Опет згужва оно што је написала. Долази лутак. Стаје изнад њене главе. Посматра шта пише.)

ЛУТАК: Не иде ти баш најбоље. Тешко је наћи праве речи. Можда их и нема. За сада најбоља верзија. Тако је. То је најбоље. (публици) Немам више жеље да се играм овим ликовима. Требало би да нађем неке нове. Питаћу писца. Кад би ми дао дозволу.

(Лола узима писмо и излази. Лутак исправља један по један згужвани папирић. Ставља их на куп.)

ЛУТАК: Нећу да вам кажем шта је написала.

14. СЛИКА - ЦИГАРЕТА

(Двосед, нерасклопљен. Муж седи. Гледа у једну тачку. Поред њега на двоседу новине. Долази Лутак. Узима новине. Седа на кревет. Чита. Долази Мирјана. Седа на други крај двоседа. Лутак је у средини.)

МИРЈАНА: Твоја мајка нас зове на ручак.

МУЖ: Нисам гладан.

МИРЈАНА: Мораш да једеш.

МУЖ: Не могу.

МИРЈАНА: Наљутиће се.

МУЖ: Стално је љута.

МИРЈАНА: Зашто нам не кажеш шта се догодило?

МУЖ: Не могу.

МИРЈАНА: Ни мени?

МУЖ: Теби поготово.

ЛУТАК: (чита) "Контејнери поделили станаре".

МИРЈАНА: Шта год да је, лакше ћемо заједно да решимо.

МУЖ: Нема ту шта да се решава.

МИРЈАНА: Ниси ваљда убио неког?

МУЖ: Још нисам дошао дотле. Мада, ко зна.

МИРЈАНА: Опет си добио отказ?

МУЖ: Не. Још увек.

ЛУТАК: "Век филма у Србији". "Прва филмска пројекција у Београду, одржана 6.јуна 1896 год."

МИРЈАНА: Већ три дана само тако седиш, гледаш, не разговараш, не једеш. Шта се то тако страшно десило?

МУЖ: Зашто си се удала за мене?

МИРЈАНА: Из љубави. А ти?

МУЖ: Да ли си мислила да сам добар човек?

МИРЈАНА: Ја знам да си добар човек.

МУЖ: И ја сам тако мислио о себи. Можда сам некад и био добар и поштен човек.

МИРЈАНА: Реци ми шта си урадио.

МУЖ: Не могу. Срамота ме је.

МИРЈАНА: Зар је толико страшно?

МУЖ: Мени јесте. Схватио сам колико сам се променио. Колико смо се сви ми променили.

МИРЈАНА: То је нормално. Видиш каква су времена.

МУЖ: Није нормално. Немогуће да у оваквим условима постанеш бољи човек. Не постоји шанса. Можеш само постати гори. У односу на шта је то нормално?

ЛУТАК: "Беспарицу лечи штедња". "Савезна влада је и на прекјучерашњој седници потврдила да ће и надаље чувати стабилни динар уз одговарајућу монетарну политику".

МИРЈАНА: Не могу ништа да ти кажем, пошто не знам шта ти се конкретно догодило, а ти очигледно мислиш да сам ја недостојна твог поверења.

МУЖ: Немој да се љутиш.

МИРЈАНА: Нисам љута. Повређена сам. Нећу те више терати да ми кажеш. Ако мени не можеш да се повериш онда је наш брак фарса коју треба што пре да прекинемо.

(Мирјана устаје и крене да изађе са сцене.)

МУЖ: У праву си. Рећи ћу ти.

ЛУТАК: "Човек из храстове шуме". "Из сећања на Миодрага Мићу Поповића".

(Мирјана се врати на двосед.)

МИРЈАНА: Дакле?

МУЖ: Сећаш се да је у понедељак требало да примимо плату?

МИРЈАНА: Па вам је нису дали. Дали су вам је у уторак.

МУЖ: Да. Ја сам у понедељак, већ око 12 часова остао без цигарета.

МИРЈАНА: И био си нервозан и посвађао си се са неким.

МУЖ: Био сам нервозан, али се ни са ким нисам посвађао.

МИРЈАНА: Него.

МУЖ: Чекао сам аутобус. Била је гужва. Има један чича који ту стално претура по контејнерима. Тражио ми је цигарету. Рекао сам да немам. Он је потражио од неког клинца који је извадио паклицу "Винстона" и дао му две цигарете. У првом тренутку сам желео да и ја затражим једну цигарету, али ме је било срамота. Бескућник је запалио цигарету и ја сам осетио љубомору. А ускоро и мржњу. Мрзео сам оног јадника који пуши, као и оног клинца који има паклицу цигарета. Дошао је аутобус. Сви су се гурали. И ја сам се гурао. Није било шансе да сви уђемо. Неко је тако јако гурнуо оног бескућника да је пао. Сви смо га заобилазили. Нико му није помогао док аутобус није кренуо. Из аутобуса сам приметио да му је нека жена која није успела да уђе помогла да устане. Не знам да ли би то урадила да је успела да уђе у аутобус.

(Ћутање.)

ЛУТАК: "Данас потписивање споразума". "Представљање странака на државним медијима за савезне изборе".

МУЖ: Знаш ли шта је најгоре?

МИРЈАНА: Шта?

МУЖ: Ја сам осетио задовољство оног тренутка кад је онај јадни човек пао. Задовољство је било још веће што сам успео да уђем у аутобус, а други су остали да и даље чекају. Страшно.

(Лутак одлази. Муж плаче. Мирјана га загрли. Лутак се враћа носећи паклицу цигарета.)

ЛУТАК: Никад нећу разумети људе. Једна обична паклица цигарета је изазвала такву буру осећања. Невероватно.

(Лутак стави паклицу преко новина. Изађе са сцене. Мирјана и Муж гледају у цигарете.)

МИРЈАНА: Сигурно их је твоја мајка купила.

МУЖ: Кад би ме ти оставила, ја бих се убио.

МИРЈАНА: Ти си мој човек, како да те оставим.

(Загрле се.)

15. СЛИКА - ПИСМО II

(Мали кревет. Огњен свира кларинет. Чује се звоно. Долази Лутак.)

ЛУТАК: Писмо!

(Огњен прекида са свирком. Узима писмо.)

ОГЊЕН: Хвала.

(Лутак одлази са сцене. Огњен ставља писмо на кревет. Наставља да свира. Кад заврши са свирком, остави кларинет. Узима писмо. Чита га. Поцепа га, затим и баци. Поново узима кларинет. Свира. Лутак поново улази на сцену.)

ЛУТАК: За вас ће остати тајна шта је у писму писало. Довео сам вас до самог краја представе. Да сам се ја питао моја улога би била много већа. Ако сте нешто разумели, свака вам част. Ако нисте, кривите писца због лошег, неразумљивог текста. Ако сте задовољни, поздравите глумце. Сва незадовољства прихватам на своју душу, јер је једини од свих учесника немам. Пошто се до сада писац није појавио, више га нећемо тражити. Желим вам лаку ноћ. Видимо се у некој другој, јаснијој представи, где ће се тачно знати ко је лутка, а ко повлачи конце. До скорог виђења.

(Лутак излази са сцене.)

16. СЛИКА - ЗНАМ КО СТЕ

(Два кревета раздвојена наткасном. Долазе Баба и Деда, свечано одевени. Чују се пиштаљке и петарде.)

ДЕДА: То је почела шетња?

БАБА: Јесте. Дођи да им машемо.

ДЕДА: Да сам нешто млађи и ја бих са њима.

БАБА: Ми смо деда, наше битке били кад смо били млађи. Ово су њихове. Морају сами да се изборе. (прекрсти се) Нека их само Св. Никола данас чува.

ДЕДА: Колико ли ће још трајати ове демонстрације?

БАБА: Док неко не попусти или се умори. Хајде да се ми спремамо.

ДЕДА: Како изгледам?

БАБА: Као младић од 92 године. А ја?

ДЕДА: Као девојчица од 90 година.

(Пољубе се. Долази Лутак).

ЛУТАК: Сазнао сам! Вас двоје нисте из ове драме! (публици) Нашао сам писца! (Виче Баби и Деди) Вас двоје сте из трећег дела трилогије! Ово је друга драма! Ви играте у трећој! (публици) Зато ме они нису примећивали.

ДЕДА: Баба, шта смо све ја и ти преживели. И ратове, и беду, и путовања и одвајања...

БАБА: Најтеже ми је било док си био у заробљеништву.

ЛУТАК: Не лупајте вас двоје! То није из ове драме!

ДЕДА: Зато смо сад срећни и задовољни. Имамо здраву децу, паметне унуке и две прелепе праунуке.

БАБА: (прекрсти се) Даће Бог да и сва ова деца доживе наше године.

ДЕДА: Даће Бог. Зашто не би дао?

БАБА: Нека их Св. Никола чува.

ЛУТАК: Представа је готова. Ви причате узалуд. Нико вас не слуша.

ДЕДА: Мислиш ли да је време да им поклонимо овог лутка?

БАБА: Њих две су сад велике девојчице. Нису више мале. Знаће како да га чувају. Мој лепи лутак. Правили смо га скоро шест месеци.

ДЕДА: Ма и више сам ја радио дрво.

ЛУТАК: Шта лупате вас двоје?

БАБА: И деца и унуци су волели да се играју с њим. Био им је омиљена играчка.

ДЕДА: Ја ћу да га понесем.

БАБА: Боље да га сад понесемо. Ко зна да ли ћемо бити живи наредне године.

ДЕДА: Наравно да хоћемо. До сто година има још.

(Деда узима лутка.)

ДЕДА: Идемо.

(Док одлазе са сцене чујемо Њихов разговор.)

ДЕДА: Читао сам, онај што је живео 117 година, стално је пио јогурт. Можда би и ми требали?

БАБА: Па да живим 117 година. Нисам луда.

ДЕДА: Што?

КРАЈ

* Из збирке песама Homo patheticus Гордана Маричића